Pakovanje kofera ili prisilna integracija

Kosovu na jesen predstoje lokalni izbori. Kako su Srbi izašli iz institucija još novembra 2022, ovo je prilika da – nakon što su albanski gradonačelnici zauzeli ta mesta – dođe do promene vlasti. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je izjavio govoreći o tome: “Imaćemo mnogo problema sa predstojećim izborima na Kosovu”, dodavši da bez obzira na to, on mora da sačuva “mir i stabilnost”.

Kakvu “stabilnost” ima srpska zajednica na Kosovu? Koliko često Srbi odlaze do Raške? Da li koriste dinare ili evre? Kakav odnos imaju sa komšijama Albancima? Šta je doneo ili odneo sukob u Banjskoj? O svemu tome razgovarali smo sa urednicom portala Alternativna Ana Marijom Ivković, koja je odrasla i živi na Kosovu.

“VREME”: Uskoro će biti dve godine od sukoba u Banjskoj. Kako je to uticalo na položaj Srba na Kosovu? Postoji li razlika u odnosu i retorici Beograda prema Kosovu pre i nakon sukoba?

ANA MARIJA IVKOVIĆ: Kosovo više nije tako važna tema u odnosu na ono što se događa u centralnoj Srbiji. Pre Banjske slušali smo o tome da postoje neki mladi ljudi koji se protive Kurtiju i koji će da predstavljaju neki vid otpora njegovoj politici. To se posle Banjske promenilo. Ali dugo sam zastupala tezu da su se zbog Banjske dogodile neke stvari, mislim pre svega na odnos prema integraciji Srba u kosovski sistem, ali sada, posle određenog vremena, shvatam da je plan već bio takav, a da je Banjska samo ubrzala korake. Zatvorene su srpske institucije, dinar je ukinut, što je sve otežalo život običnim građanima. Proces zatvaranja institucija je trajao nekoliko godina, od Banjske do danas. Sve je zatvoreno osim prosvete i zdravstva. Ukratko, mislim da se život posle Banjske u mnogo čemu promenio, ali ne mislim da je taj događaj razlog, već je samo katalizator onoga što nas je čekalo sve vreme, a toga nismo ni bili svesni.

Često se govori kako se život Srba sa Kosova, zbog zatvaranja institucija, usmerio ka Raški, udaljenoj oko 60 kilometara od Kosovske Mitrovice. Koliko vi često odlazite tamo?

U Rašku ne idem tako često kao što to čine bliski članovi porodice zato što ni na koji način nisam vezana za srpski sistem. Tako da mogu da govorim o tome samo kroz ono što vidim u svojoj porodici. Oni moraju da putuju do Raške kako bi podigli novac, a identična situacija je sa mojom bakom koja ima više od 70 godina. Ona ne putuje, već to čini moj ujak. Stalno razmišljam šta bi se dogodilo sa pojedinim rođacima koji nisu u mogućnosti da fizički odu do Raške i da se vrate kako bi samo podigli novac, uzeli lekove i možda nešto kupili. Ponavljam, naš normalan život izmešta se prema centralnoj Srbiji i to je okosnica svega. Kada bi trebalo da objasnim kakva je situacija, rekla bih: naši životi se izmeštaju u kontejnere u Raškoj, Ribarićima, u prve gradove pored administrativne linije.

Odluka o ukidanju dinara doneta je početkom prošle godine, a mnogima koji tek treba da dođu na Kosovo vrlo često nije jasno da li se koriste dinari ili evri. Čime se plaća u Kosovskoj Mitrovici?

To je velika dilema za one koji ne poznaju situaciju, ali mi u najvećoj meri i dalje koristimo dinar. Međutim, više nemate nijednu srpsku banku, srpsku poštu gde biste mogli u nekom trenutku da podignete dinare. On jeste zabranjen za bankovne transakcije. To je jedna od najvećih promena. Mislim da je Kurti na jedan način ponovo iskoristio celu situaciju za dobijanje političkih poena. Činjenica je da su te banke zatvorene, da je pošta zatvorena, ali činjenica je i da mi i dalje koristimo dinar. Ne u onoj meri u kojoj smo ranije, ali protok novca nije mogao da bude zaustavljen.

Tako da je, u jednu ruku, poslao poruku svom glasačkom telu da je učinio nešto što nije, a u drugu, poslao poruku Srbima da sve što je srpsko može lako da bude zabranjeno. Meni je žao što to moram da kažem, deluje ekstremno, ali je tako. Nedavno su priveli dečake zbog navijačkih majica. Verovatno iz policije ne razumeju da se radi o majicama koje imaju veze sa Crvenom zvezdom i kada kažu sever, misle na tribinu, a ne na sever Kosova. Sve polako postaje razlog da vi budete i krivično gonjeni ukoliko niste na bilo koji način deo kosovskog sistema.

Kakav je odnos kosovskih vlasti prema Srbima? Da li Srbi požele da se integrišu u kosovski sistem?

Do smene gradonačelnika u srpskim opštinama na severu Kosova došlo je kada su srpski odbornici i gradonačelnici napustili institucije 2022. godine. Sa minimalnim brojem glasova, na krilima nacionalističke politike Samoopredeljenja, na vlast su došli albanski gradonačelnici koji su imali drugačiji odnos prema građanima. Sada građani sa severa polako postaju deo kosovskog sistema tako što su primorani da registruju svoje biznise, taksisti moraju da imaju kosovsku registraciju vozila i tako dalje. Sistem je napravljen tako da se na tome insistira. Ukoliko vi ne želite integraciju, prištinske vlasti imaju načina da vas nateraju da to prihvatite. A ukoliko to ne prihvatite, jedino kako tome možete da se suprotstavite je da odete odavde. Bojim se da je to odnos u kojem nema suštinske integracije, već prisile. A prisilna integracija nije dobra ni za društvo koje integriše, ni za društvo koje se integriše.

To je jedan od razloga zašto građani odlučuju da napuste Kosovo, jer shvataju da nemaju mehanizme da zaštite svoj položaj osim da prihvate nametnuto. Jedno od tih nametanja je da, recimo, službenik ne želi da priča na srpskom sa vama iako ga zna. Možda za nekoga iz centralne Srbije ovo ne zvuči strašno, ali ne radi se o jednoj ili dve godine već o deceniji takvog odnosa. I građani jednostavno kažu: “Pa meni možda ovde nije mesto”.

Kome se onda žali srpska zajednica, Beogradu ili Prištini?

Ova priča deluje istrošeno, ali srpskoj zajednici su oči uvek uprte u Beograd. On je taj koji održava srpsku zajednicu. Zahvaljujući Beogradu, Srbi su i dalje na Kosovu. Zašto? Zato što je egzistencija kosovskih Srba u najvećoj meri vezana za isplate iz budžeta Srbije. Drugi problem je što to Beograd zloupotrebljava zarad političkih poena, glasačkog tela i širenja panike i straha, kada im je potrebno. Tako i Kurti, kada mu je teško i kad ima problema u Prištini, bavi se pitanjem severa Kosova. A Vučić, kada mu je teško i kada ne zna gde bi sa svim onim što se događa u centralnoj Srbiji, bavi se pitanjem Kosova i kosovskih Srba. Po tome su te dve politike vrlo slične. One su nacionalističke, bar po površini i bez mnogo uticaja na to šta će sutra biti sa građanima. Bave se isključivo glasačkim telom.

To dovodi do druge situacije, a to je da te nacionalističke politike imaju veliki uticaj među građanima i da i jedna i druga zajednica više ne žive jedna sa drugom nego jedna pored druge. To je nešto što je bilo očigledno i decenijama unazad. Čini mi se da smo sad u onoj situaciji u kojoj smo bili pre nekoliko decenija, a da su samo uloge promenjene. Iz Prištine imate poruke da je sever osvojen, da su na severu kriminalci, teroristi, ljudi koji ne plaćaju porez, ljudi koji tek treba da budu deo nekog sistema, te da ne bi trebalo imati mnogo empatije za njih. Dok iz Beograda takođe slušate neke poruke koje nisu pomirljive. U tim okolnostima teško je uopšte govoriti o zajedničkom životu ili o pomirenju.

Verujete li u pomirenje?

I dalje verujem u pomirenje. Iako ono trenutno ne deluje moguće, volela bih da moji sugrađani i jedne i druge nacionalnosti dobro razmisle o onome što čuju iz Beograda i Prištine i da se prisete šta se dogodilo pre, za vreme i nakon konflikta, i ko je bio odgovoran za sve to. Verujem da nacionalističke poruke i politike nisu donele dobro ni jednima ni drugima.

Iako sam jako kritična prema Briselskom sporazumu (prvom), vi ste tada prvi put imali ljude koji zvanično prelaze most i odlaze u jednu kosovsku instituciju da rade. Srbi sa severa išli su u Južnu Mitrovicu i obrnuto. To je bilo normalno prihvaćeno i deluje mi da su tada ljudi sarađivali i pomagali jedni drugima. Ali, mislim da se suštinski niko nije bavio pomirenjem, to je problem. Mislim da niko nije zainteresovan za naše pomirenje jer je mnogo lakše zavaditi pa vladati, nego imati ljude koji su na istoj strani i koji samo žele normalan život. Sada su s jedne strane kosovski Srbi, koji žele normalan život i neke osnovne slobode, a sa druge kosovski Albanci koji žive pretežno od svog sistema, neke svoje države i koji govore da je na severu nekakav osvajački potencijal.

To su dve paralelne realnosti. Imamo tlačitelja i potlačenog, a sve to smo imali i pre rata, ali u obrnutim ulogama. Volela bih da se svi zagledamo u sebe i da naše komšije takođe to učine, jer čini mi se da ovo ide u pogrešnom smeru i da ako se ovako nastavi – ne samo zbog činjenja Prištine, nego i zbog činjenja ili nečinjenja Beograda i međunarodne zajednice – srpska zajednica će na Kosovu biti zaista malobrojna.