Svi koji su se borili na Holmecu okupljaju se da slave i obračunaju s onima koji podgrevaju "prljavu aferu, kojom skrnave herojsko držanje slovenačkih policajaca i teritorijalaca"
Od stalnog dopisnika „Politike“ iz Ljubljane
Grupa vojnika koja diže ruke, iznad njih beli čaršav, rafal, dim, vojnici padaju i nestaju u prašini. Novinar austrijske nacionalne televizije (ORF TV) komentariše: grupa pripadnika JNA na graničnom prelazu Holmec pokušava da se preda. Ali, „uzalud“. Bilo je to 28. juna 1991. godine. Bio je to početak „afere Holmec“, koja je u Sloveniji poznata kao „afera Vič –Holmec“, a koja je sa 15 godina zakašnjenja ovih dana dospela i u ruke srpskog tužilaštva za ratne zločine.
Da li snimak prikazuje zločin? Šta se desilo sa regrutima sa snimka? Jesu li to oni čija su imena ovih dana objavljena u štampi, a koji su poginuli na Holmecu? Da je neko za ovih petnaest godina dao jasan odgovor na ova pitanja, danas ne bi bilo nedoumica. Slovenački organi propustili su to da urade. Štaviše, u Sloveniji je pitanje „šta se uistinu desilo“ već na početku afere zamenjeno pitanjem: „Ko je dostavio tu prljavu priču novinarima?“ Bavljenje tračevima, neuobičajena aljkavost poslovično preciznih državnih organa, koji nikada nisu jasno odgovorili na najvažnija pitanja – pretvorili su ovu aferu u „kostur iz ormana“.
A počelo je naivno, pitanjem novinara tabloida „Slovenske novice“ Bojana Buđe sme li da ode u Gotenicu u Kočevskoj Reci, gde policija u bunkerima čuva poverljive materijale. Tadašnji ministar policije Mirko Bandelj bio je sklon ideji da Buđi dozvoli ulaz u arhiv, ali je to odbio šef arhiva Anton Bukovnik (po funkciji savetnik ministra). Bukovnik je posebnim izveštajem izvestio ministra da se u arhivu nalazi niz zapisnika na temu kako su hrabri slovenački teritorijalci na graničnim prelazima iz djuti-fri šopova i kuća „oslobađali“ predmete koji im nisu pripadali, uz to preprodavali oteto oružje i municiju, i slično. Između ostalog, zapisao je: „Poseban događaj, u koji su umešani samo organi unutrašnjih poslova, predstavlja radnju koja se prema međunarodnom pravu ubraja u ratne zločine (slov. vojna hudodelstva). Pripadnici milicije pucali su na nenaoružane pripadnike JNA iz karaule na Holmecu, u trenutku kada su se predavali s belim čaršavom u rukama. Događaj je dokumentovan video–kamerom i imamo ga u našoj dokumentaciji.“
Rečeni dokument, tzv. Bukovnikov izveštaj, dopao je šaka novinara „Slovenskih novic“ Buđi, koji je priču krajem decembra 1998. godine objavio u članku pod naslovom „Slovenci pobili ratne zarobljenike?“.
Buđi je detalje izveštaja telefonom pročitao njegov izvor – generalni direktor policije Borut Likar. Likar je kasnije tvrdio da novinaru nije pročitao izveštaj, niti da mu je rekao bilo šta što je bilo poverljivo, te da je želeo da ga odvrati od pisanja. Novinar je tvrdio suprotno. Ubrzo je poklekao pod pritiscima, zaboravio na jedno od prvih novinarskih načela o zaštiti izvora informacije i „otkucao“ Likara, pa je dotadašnji direktor policije odleteo s funkcije i osuđen je na kaznu zatvora uslovno, zbog odavanja službene tajne.
Tako je afera rođena. Kao da nikoga nije zanimalo šta se dogodilo s regrutima sa snimka – cela priča vrtela se isključivo oko pitanja ko kome u policiji i vlasti „smešta“. Sama istraga o događaju sa snimka okončana je unutar policije, izveštajem policijskog službenika Bojana Gričara koji je odmah dobio oznaku „poverljivo“. Šest primeraka tog izveštaja otišlo je u parlament, gde je slučaj preuzela posebna komisija – koja posao nikada nije okončala. Usledio je „drugi Gričarev izveštaj“, koji se ponovo bavio pitanjem curenja tajni i ko je najviše kriv za prljanje lika i dela hrabrih teritorijalaca i policajaca. Dolazi na red i treći, „Anžičev izveštaj“, koji je sročio Andrej Anžič, predavač na Višoj policijskoj školi u Ljubljani. Anžič je „drugi Gričarev izveštaj“ ocenio „nezakonitim“, zato što su saslušanja svedoka izvedena protivno odredbama zakona o kaznenom postupku. Ponovo su delovi izveštaja procurili u javnost; ponovo je u centru pažnje bilo „ko će koga više da ocrni“ na unutrašnjepolitičkom planu. Usput je nekakvim dijagramima i mapama dokazivano da na Holmecu zločina nije bilo, ucrtani su položaji slovenačkih specijalaca, policajaca koji navodno sa svog mesta nisu videli vojnike koji su se predavali. Konačno, usledio je epilog četiri kontroverzna izveštaja – u stilu da su pojedinci iz vrha policije optužbama „o krađi po djuti-fri šopovima hteli da ocrne Marka Pogorevca“, službenika policije u usponu, kome se smešilo mesto ministra odbrane. Pogorevc je bio jedan od komandanata na Holmecu. Likar je uspeo da ga povuče sa sobom – Pogorevc nikada nije postao ministar, sada radi kao bezbednjak u slovenačkom mobilnom operateru Mobitel.
Odleteo je i ministar Bandelj, koji se nije najbolje snašao kada je 1999. godine slučaj kulminirao. Sve zajedno je upotpunio izveštaj obaveštajne službe, u kome piše da postoji osnovana sumnja da su u lansiranje slučaja Holmec uključeni „strani faktori“.
PATRIOTSKA ODBRANA: Pod pritiskom nije ostao gluv ni parlament. Sati i sati rasprava rodili su posebnu komisiju, koja je trebalo da istraži umešanost „nosilaca javnih funkcija“ u aferu Holmec. O celom slučaju uzgred je vođena i kriminalistička istraga. Parlament je smislio kako je skandal oko Holmeca „bacio veliku mrlju na rat za osamostaljenje Slovenije i na sve pripadnike naše vojske, policije i drugih, koji su učestvovali u tome“. Slovenački policajci i teritorijalci dobili su novi praznik, 27. jun, koji se redovno proslavlja kod karaule na Holmecu. Od 1999. godine, svi koji su se borili na Holmecu tradicionalno se okupljaju da slave i obračunaju s onima koji podgrevaju „prljavu aferu, kojom skrnave herojsko držanje slovenačkih policajaca i teritorijalaca“.
Odgovorni urednik „Slovenskih novic“ uzalud je još na početku afere upozoravao da policija novinarima nije omogućila uvid u dokumentaciju vezanu za sukob kod Holmeca, vrdajući da se radi o „radnom materijalu“, pripremanom za knjigu Policija u ratu. Što se tiče samog snimka događaja – koji porodice poginulih vojnika sve do pre nekoliko dana nisu imale prilike da vide – pravo je čudo da je opstala upotrebljiva kopija, jer je procurelo da je posle nepunih sedam godina ona u arhivu Slovenačke nacionalne televizije naprasno postala „neupotrebljiva“. Zapravo, sva je prilika da su postojala dva snimka. Duži. I skraćen. Onaj na kojima nema ambulantnih kola, ranjenih, bolničara ni nosila. Sve dok Neva Miklavčič-Predan, predsednica Helsinškog monitora Slovenije, nije predala kopiju snimka događaja (zapravo snimak ORF TV-a) ambasadi SCG u Ljubljani, koja je materijal dostavila srpskim pravosudnim organima. Neva Miklavčič-Predan je zbog javno izraženih sumnji da se kod karaule Holmec dogodio zločin već platila visoku cenu. Državno tužilaštvo, ali i pripadnici slovenačkih „veteranskih“ organizacija podigli su protiv nje čak tri tužbe zbog – iznošenja lažnih tvrdnji i uvrede.
Slučaj je za slovenačke organe završen nalazom da nije bilo zločina. Isto tvrdi i slovenački kriminalista Drago Kos, koji je 28. juna 1991. izvršio uviđaj na licu mesta, a delimično to potvrđuju i svedočenja nekih od učesnika u tom sukobu. Uprkos tome, nema sumnje da „slučaj Holmec“ neće biti rasvetljen bez onoga što nije urađeno na početku. Sada treba zakrpiti „rupe“ u postupku koji je od strane slovenačkih organa okončan bez ikakvog zaključka, plus obezbediti potpunu saradnju istražnih organa dve države naslednice nekadašnje SFRJ, u kojima danas žive učesnici ovih tragičnih zbivanja. Da će to biti tvrd orah, dokazuje kancelarija generalne državne tužiteljke Barbare Brezigar u Ljubljani, koja je odbila čak i sumnju da je zločin učinjen. Što prikriva drugi, veći problem. Jer, ukoliko se utvrdi da na Holmecu zločina nije bilo u vreme sukoba 1991, u „ormanu ima mnogo više sakrivenih kostura“ – nekoliko desetina slučajeva težih kršenja ratnog prava. Dugačak je spisak žrtava koje već deceniju i po čekaju na pravdu a za koje se Haški tribunal nikad nije zanimao. Zato što se tu radi o „manjim kršenjima“. Manji ili veći gresi, bio je to model koji su bespomoćne i ponižene žrtve, vojnici i oficiri JNA – kasnije praktikovali tokom sukoba na tlu Hrvatske i Bosne. Za pravdu, a naročito kada su u pitanju ratni zločini, nikad nije kasno. Samo da istražitelji prestanu da odmeravaju zločin u odnosu na zasluge onih koji su ga počinili. Ako se zna da su tu posredi i neki od „heroja rata za osamostaljenje“, onda je jasno o kakvim se ulozima radi.
Protiv Neve Miklavčič-Predan, predsednice Helsinškog monitora Slovenije (HMS), slovenačko državno tužilaštvo pokrenulo je postupak na sudu povodom njene izjave date na novinarskoj konferenciji Helsinškog monitora Slovenije 2003. godine. Predsednica HMS-a je tada, uoči svedočenja (tada već bivšeg predsednika) Milana Kučana na procesu Slobodanu Mioševiću u Hagu, javnost podsetila da slovenački organi gonjenja nisu istražili pozadinu pogibije trojice regruta JNA na graničnom prelazu Holmec, 28. juna 1991. godine. U razgovoru za „Vreme“ Neva Miklavčič-Predan potvrđuje uvođenje verbalnog delikta na mala vrata u slovenačko pravosuđe.
„Tužilaštvo tvrdi da sam ‘iz medija morala da znam istinu o Holmecu’. Međutim, ja sam u medijima videla snimak ORF TV-a, tu niko ne može da žmuri. Analizirala sam sve članke objavljene od 1999. godine dalje, kao i efekte parlamentarne, Gričarove komisije koja je istraživala slučaj Holmec – tu ništa nije verodostojno. Predlagala sam da se angažuju ne samo domaći nego i strani stručnjaci koji bi utvrdili autentičnost snimka ORF TV-a, a takođe – šta se na snimku tačno vidi. Tu bi mogli da učestvuju i veštaci sa područja bivše Jugoslavije, ionako se to tiče svih nas. Tužilaštvo nije odobrilo veštačenje. Sve su odbacili.
Ima li svedočenja vojnika JNA, šta se vidi na snimku ORF TV–a?
Naravno, ljudi nam se stalno javljaju. Mi isprva nismo želeli u javnost, proučavali smo dokumentaciju – najzad, ja sam ćerka svog oca koji je bio sudija, svesna sam da ne možemo paušalno da optužimo bilo koga; to nije naš zadatak, već organa gonjenja, koji je trebalo da istraže svaku sumnju u vezi s Holmecom. Generalna državna tužiteljka Barbara Brezigar, međutim, čini sve što može da zatvori taj slučaj, iako njega tek treba otvoriti. A nisu ga ni zatvorili legitimno, ni legalno, pošto nije bilo nikakvog zaključka o Holmecu. Oni bi, svaki put kad se pojave nove činjenice, ponovo morali da otvore istragu. A nisu. Građani bi trebalo da se zabrinu u kakvoj državi živimo – umesto da istraži je li počinjen zločin, država progoni organizaciju za zaštitu ljudskih prava!? Činjenica je da mi 1991. nismo bili na Holmecu, nismo mi pucali… Mi smo još 1999. rekli da naša namera nije da vadimo kosture iz ormana, dali smo kaznenu prijavu protiv N. N. osobe, a oni su je strpali na dno fioke, ne priznaju niti da postoji sumnja da se na Holmecu dogodio zločin. Treba uspostaviti balans, ukinuti ovu perverznu situaciju, krajnje je vreme da Holmec postavimo na zdrave temelje. Srećom, ovde rat nije potrajao, zato u tih deset dana nije bilo prilike da strada više ljudi zbog nepoštovanja ratnog prava. I onda još Janez Janša dâ izjavu kako je to što mi radimo – vredno osude!?
S. V. M.
DOKUMENTI I/ILI DOKAZI: Jedan od izveštaja slovenačkog ministra policije i kadar ORF-a s Holmeca
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
