Iz nove "desno-leve" odborničke većine lansiran je stav da se 1. februar "poslednji put" slavi kao dan grada, te da se za novu gradsku slavu predlaže 9. novembar, kada je Novi Sad, 1918. godine, "postao srpski grad"
Jednom gotovo širokogrudom odlukom tadašnje „demokratske opozicione vlasti“ u Novom Sadu je 1998. godine utvrđeno da će grad dodeljivati tri gradska priznanja. Prvo, kao i do tada, Oktobarsku nagradu, vezanu za 23. oktobar 1944. godine, kada su nakon mađarske okupacije u Novi Sad ušli partizani. Drugo, Novembarsku povelju, vezanu za 9. novembar 1918. godine, kada su u vreme sloma Austro-Ugarske monarhije na kraju Prvog svetskog rata u grad ušli vojnici Prve srpske armije. Treće, Februarsku nagradu, koja je povezana sa odlukom da se za novi-stari „dan grada“ proglasi 1. februar, jer je tog datuma 1748. godine austrijska carica Marija Terezija izdala Novom Sadu eliberatacionu povelju tako da je grad postao „slobodni kraljevski grad“ sa „plemićkim statusom“ – što je tada značilo da je grad dobio značajnu političku i ekonomsku samoupravu. Sve tri nagrade ovog 1. februara dodelila je i najnovija gradska vlast, koju čini, što formalna, što neformalna, koalicija odbornika SRS-a, SPS-a i DSS-a. Oktobarsku nagradu dobio je nekada čuveni bokser Tadija Kačar, Novembarske povelje su pripale dr Slavku Gordiću i dr Dragu Njegovanu, a Februarsku nagradu je primio novinar Rodoljub Malenčić.
Ipak, nije reč o de facto priznanju kontinuiteta dosadašnjih „svečanih datuma“ Novog Sada, jer je iz nove „desno-leve“ odborničke većine lansiran stav da se 1. februar „poslednji put“ slavi kao dan grada, te da se za novu gradsku slavu predlaže 9. novembar, kada je Novi Sad, 1918. godine, „postao srpski grad“. Tako je na ovom pitanju ponovo otvorena „ideološka rasprava“ među onima koji jedu novosadski hleb i koji se, uglavnom, dele na građane Novog Sada i one druge, kojima u ovom nacionalno šarolikom gradu smeta sve ono što nije srpsko i ćirilično.
Pošto su „po volji naroda“ u Novom Sadu opet jači ovi potonji, aktivisti srpskih „narodnjačkih stranaka“, vođeni nekim dubokim kompleksom inferiornosti, koji je u psihološkom smislu prirodna baza i svakog političkog nacionalizma, ne mogu da se okanu ovog, u suštini besmislenog pitanja, pošto nijedan od gore spomenutih datuma nije na „prirodan način“ postao opšteprihvaćeni svečarski dan Novosađana. Zahtevu za „posrbljavanjem“ dana Novog Sada se, izgleda, pored radikala i socijalista, pridružio i bački vladika Irinej, koji je, navodno, predložio da se umesto 1. februara slavi Savindan koji je i dan Sabornog pravoslavnog hrama u Novom Sadu.
UKIDANjE PROŠLOSTI: Da prvo vidimo zašto je nacionalnim strasnicima uopšte potrebna ova promena? Zašto je nekome potrebno da satre celokupnu prošlost Novog Sada pre 1918. godine, koju simboliše stari gradski datum iz XVIII veka, mada je upravo „crno-crvena koalicija“ iz Miloševićevog doba još 1994. godine slavila tristotu godišnjicu nastanka grada? Naime, to je bila godina završetka mostobrana Varadinske tvrđave na levoj obali Dunava, uz koji se naselilo nešto pretežno srpskog stanovništva (pošto se pravoslavci nisu smeli naseljavati u katoličkom Petrovaradinu, ispod same tvrđave). U toj tadašnjoj Rackoj varoši, 1697. godine, poreske knjige beleže 32 domaćinstva – 12 vojničkih i 20 zanatlijskih. No, već kroz pola veka, taj Petrovaradinski Šanac, kako je nazvan, ima 4620 stanovnika u 801 kući – a od toga je 3000 Srba. Ti Srbi su i bili glavni inicijatori kupovine statusa slobodnog kraljevskog grada 1848. godine u Beču, za 103.213 forinti, koje su uzajmljene u Pešti i pošteno vraćene doprinosom građana.
Pošto od kupovine statusa u jednoj feudalnoj državi nema civilnijeg posla, protivnicima 1. februara očigledno to najviše smeta, osim ako ih ne iritira činjenica da je i pre njihovog dolaska u Novi Sad ovde bilo relativno najviše Srba i da je Novi Sad upravo zahvaljujući toj plaćenoj februarskoj povelji i mogao, kasnije, u XIX veku, postati „Srpska Atina“, toj jest rodonačelnik i centar „srpske nacionalne ideje“, itd. Averzija prema 1. februaru kod srpskih skorojevića u Novom Sadu javno se najviše obrazlaže time što je status slobodnog grada kupljen od austrijske carice, a ne osvojen snagom srpskog oružja, kao 1918. godine. Zaboravlja se pri tome da je Novi Sad, kao srpski gradski centar, konstituisan 56 godina pre Karađorđevog ustanka, to jest, da je on 230 godina stariji od obnovljene nezavisnosti srpske države i da će neka od prava i sloboda koje su Srbi u Novom Sadu stekli 1. februara 1748. godine, Srbi u Srbiji čekati narednih 100 godina (a neka još nisu dočekali, kao, na primer, pravo izbornih gradskih vlasti da samostalno raspolažu gradskom imovinom i samostalno ubiraju poreze).
KOMAD RAJA I NEBA: Da verovatno nije samo reč o „nacionalnom karakteru“ pitanja – koji datum treba proglasiti za ključni datum grada Novog Sada – vidi se i po tome što se iz 1918. godine uzima baš 9. novembar, kada je jedna četa vojnika Prve srpske armije, na čelu sa majorom Vojislavom Bugarskim, ušetala u grad. Jer, grad je bukavlno dopao u „srpske ruke“ praktično već u trenutku kada se Središni odbor za Banat, Bačku i Baranju za prihvatanje i smeštaj dece iz Bosne i Hercegovine (formiran 14. decembra 1917. godine), na javnom zboru na Podbari proglasio za organ gradske vlasti, pod imenom Srpski narodni odbor 21. oktobra 1918. godine. Već 24. oktobra se u Nikolajevskoj porti oko 50 „narodnih stražara“ zaklelo Srpskom narodnom odboru da će čuvati svačiji život i imanje „bez razlike vere i narodnosti“, da neće „dirati u tuđe ni drugome to dopustiti“, da će se „kloniti opijanja“ i neće „ni u veselju nijedan metak uludo ispaliti“. Taj Srpski odbor je vlast u gradu preuzeo 4. novembra, a 8. novembra je o tom preuzimanju učešća u vlasti sklopljen i zvaničan sporazum sa tadašnjom lokalnom ugarskom vlašću. No, svi ti prethodni datumi kod zagovornika 9. novembra imaju tu falinku – što „smrde“ na neku autonomnu novosadsku srpsku akciju – i tako „umanjuju“ značaj oslobodilaca iz regularne Srpske vojske. Zbog toga je čak za istoriju Novog Sada postao značajniji 9. od poznatog 25. novembra – dana kada je u gradu, na Velikoj narodnoj skupštini predstavnika slovenskih naroda u Vojvodini, doneta istorijska odluka o „sajedinjenju“ Vojvodine sa Srbijom.
Istina, kada je predsednik Srpskog odbora u Novom Sadu, radikal Jaša Tomić, 9. novembra 1918. držao pozdravni govor pred vojnicima Srpske vojske, on nije štedeo reči hvale, pa je između ostalog rekao: „Mi vas danas gledamo kao one koji prostiru pod nama jedan komad raja i neba; mi vas gledamo i ne možemo da vas se nagledamo, pa vas molimo da ostanete.“ Ostali su, a prvo su raspustili samoosnovanu srpsku narodnu miliciju i zaveli cenzuru pisama na pošti. Dolazak srpskih vojnika, inače, nije kod mađarskog stanovništva u gradu dočekan sa istim oduševljenjem kao kod lokalnih Srba, pa kada je u januaru 1919. godine došlo do nekih uličnih protesta, srpski vojnici su pucali iznad glava demonstranata i uzeli 60 talaca. Tada je niko drugi nego Jaša Tomić oštro osudio pucanje po gradu i uzimanje talaca kao „običaj nedostojan civilizovanog sveta“, te je pozvao građanstvo na mir – da bi ti taoci „mogli mirno spavati“, a podsetio je i da tokom tog rata i „mi Srbi, zauzimanjem naših mađarskih sugrađana, ne pretrpesmo suviše“.
DŽELATSKI CENOVNIK: Kako su slabo upućeni u istoriju Novog Sada, zagovornici ukidanja 1. februara kao dana grada ne znaju da iskoriste argumente koji bi išli u prilog njihovog stava. Naime, praktično prva odluka Magistrata tek proglašenog slobodnog kraljevskog grada Novog Sada, 1848. godine, bila je odluka da se pred kućom velikog sudije izgradi – gubilište. Tako je već 31. jula te 1848, kada je zgrada sa vešalima i drugom opremom za smaknuća i druge kazne sakaćenja bila dovršena (stub srama je pušten u pogon nešto kasnije), organizovana velika svečanost. Na licu mesta su se okupili svi članovi Unutrašnjeg i Spoljnog senata (na konjima), Izabranog građanstva i zanatlijskih cehova (peške), pa je krenula parada, koju je na kraju kolone pratilo 80 vojnika pešaka. Gubilište je kolona obišla tri puta, svako je dodirnuo zgradu rukom, a sudac je uz prigodni govor, sa isukanim mačem, dželatu predao ključeve ovog objekta od javnog interesa.
Zbog toga što su dželati nabijali cene svojih usluga, Magistrat je kasnije doneo i cenovnik njihovog zanata: pogubljenje zbog sodomije sa stokom koštalo je 24 forinte; spaljivanje živa čoveka 24; lomljenje na točku ili nabijanje na kolac 24; vešanje kod stuba srama i posle spaljivanje 16; sečenje glave ili vešanje 12; udaranje žiga na čelo ili, kasnije, na debelo meso šest; a u jeftinije poslove spadalo je i sečenje jezika – šest forinti. Kada je tražena neka mešovita tortura, svaki stepen koštao je jednu forintu i 60 krajcara (dželati su na teren van grada izlazili samo diližansom, a uz putne troškove naplaćivali su i dnevnicu od četiri forinte).
Šta je poenta cele ove priče koja bi išla na ruku protivnicima 1. februara kao svečanog dana Novog Sada? Poenta je u tome što hronika kaže da se Srbi tada još nisu rado laćali dželatskog zanata, već uglavnom samo Nemci, a da je među obešenima bilo obrnuto. Jedan od prvih koji se tu zanjihao bio je kalfa Gligorije Stojković, osuđen za potkradanje gazde, a još gore je prošao Sima Radosavljević, kome je odsečena glava, a telo mu je udareno na točak – zato što je opljačkao i ranio futoškog kneza Jelesiju Stanimirovića. Uz malo patriotske mašte i klasne svesti, dakle, mogla bi se razviti teorija da je gradska sloboda Novog Sada pre 250 godina išla na štetu Srba i srpskog revolucionarnog proleterijata – pa da zato treba ukidati 1. februar kao dan grada.
OTVARANjE MOSTOVA: Ako 31. jul 1848. godine, napokon, kao „dan kada su izgrađena vešala za Tribunal“ u Novom Sadu, nikako ne treba uzimati za svečani datum Novog Sada, mada je on bio jedan od najsvečanijih u ranoj istoriji grada, postavlja se pitanje, koji bi to dan, osim 1. februara 1848. godine, iz tog starog vremena, bio nekako prirodniji, uobičajeniji slavski dan koji bi se i danas mogao obeležavati. Problem je u tome što je u starom Novom Sadu „prirodni“, od građanstva i vlasti opšteprihavćeni, gradski praznik bio dan kada se s proleća svake godine ponovo za saobraćaj otvarao pontonski most (prvi pontonski most kod Varadina postavio je sultan Sulejman, u oktobru 1526. godine). Velja Vukmanović je (u izvrsnoj, precizno dokumentovanoj knjizi o skelama i pontonskim mostovima Novog Sada, 2001) izbrojao da je u proteklih bezmalo pola milenijuma u Novom Sadu bilo sastavljeno 135 pontonskih mostova (uključujući ovaj koji je pre šest godina izgrađen nakon NATO bombradovanja) – i svaki je detaljno opisao.
Prolećno otvaranje pontonskog mosta postalo je velika gradska fešta. Komandant Petrovaradinske tvrđave i njegovi oficiri silazili su u grad u svečanim uniformama, a na piće ih je primao i sam vladika bački, svirala je pleh muzika, priređivane su mnoge igranke i pijanke. No, taj dan prolećnog otvaranja pontonca nije bio datumski fiksiran i zavisio je od ćudi vremenskih i drugih prilika. To problem „prirodnog svečanog datuma“ Novog Sada usložnjava do današnjeg dana. Možda je zato najbolje nastaviti sa obeležavanjem datuma kada je Novi Sad dobio današnje ime i kada je prvi put bio priznat kao „slobodan grad“ (ma koliko puta kasnije bio oslobađan) – a to je bilo 1. februara 1848. godine.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
