Sve je to moglo lepo, tiho i diskretno, a napravljen je cirkus sa pevanjem, pucanjem i paljevinom, u koprodukciji MUP-a i Odbora za odbranu. Opet je policija stradala jer neko misli da joj je to posao: da pije batine u javnim spektaklima. Odbor je godinama manipulisao slučajem Veselina Šljivančanina, a za svoje političke svrhe, da bi svog štićenika na kraju lišio i ono malo prednosti koju bi imao da se predao dobrovoljno
Ako je Odbor za odbranu Veselina Šljivančanina mislio da je zbunio policiju i druge službe puštajući sistematski i veoma glasno dezinformacije i podižući još jednom nivo histerije u „patriotskoj“ javnosti – prevario se. Izjave kako je „pukovnik Šljivančanin u inostranstvu“ (dan-dva pre hapšenja) bile su već same po sebi sumnjive i pobudile su opreznost vlasti. Akcija skupljanja potpisa na peticiju za suđenje Šljivančaninu u zemlji, koja je u četvrtak, 12. juna, počela i u Beogradu pred Skupštinom Srbije, trebalo je da skrene pažnju i da još jednom podgreje to pitanje. Mora biti da je Odbor procenio da su te dve diverzije dovoljne i da bi dolazak puk. Šljivančanina u svoju kuću mogao proći neopaženo. Sve se to događa u opštem političkom kontekstu obeleženom pregrupisavanjem i konsolidovanjem ekstremne nacionalističke desnice, potresene akcijom Sablja.
Policija je imala više načina da primeti dolazak puk. Šljivančanina u Beograd: možda ga je držala na oku i čekala pravu priliku da hapšenje obavi sa minimalnim rizikom; možda je znala za mobilne i druge telefone za koje se mislilo da su bezbedni; možda je, kako tvrdi porodica Šljivančanin, infiltrirala u zgradu u Brehtovoj 1 svog operativca; možda je imala i izvor iz samog Odbora; sve je moguće… A možda je i pukovnikov dolazak bio neoprezan: kažu da se dovezao u rano jutro u pratnji više vozila svojih saplemenika i simpatizera, što u to doba noći privlači pažnju.
Bilo kako bilo, policija je odabrala da Šljivančanina uhapsi usred bela dana i bez elementarnih mera predostrožnosti, javno, u uniformama i očigledno službenim vozilima. Naravno da je čim su joj zakucali na vrata kćer smesta obavestila Odbor, koji je u tom trenutku nahvatavao poslanike Skupštine Srbije da potpišu peticiju; naravno da se taj inače veoma agilan i spretan Odbor smesta mobilisao, podigao uzbunu među pristalicama i da su svi pojurili u Brehtovu ulicu. Ne zna se ko je obavestio navijačko pleme Rada da se pojavila prilika za tuču s policijom; možda su i sami nanjušili, jer su tome vični. Za tren oka složila se kritična situacija na nepovoljnom otvorenom terenu i sa inicijativom na strani Šljivančaninovih branilaca. Policija se našla u defanzivi. Postojale su indicije da to nije optimalna taktika: pre svega, postojala je verovatnoća da je pukovnik Šljivančanin naoružan (stalne priče da „nosi bombu“ i da se „neće živ predati“); znalo se da je Odbor dobro organizovan i agresivan, da je porodica Šljivančanin brojna i fanatizovana, ali i da opozicione stranke jedva čekaju priliku da naprave neki „patriotski“ cirkus. Taktička procena i planiranje morali su biti protiv ovakvog pristupa. Policija je ipak upala u tu zamku, ostalo je istorija.
Policija je mogla:
– da u akciju krene tiho, u dva noću, bez galame, u civilu i bez pokazivanja vozila naokolo;
– da isključi fiksne telefone u celoj zgradi, da telefon u stanu puk. Šljivančanina preveže na svoj telefon kao lokal; da isključi mobilne brojeve stanara, pa i bazne stanice celularne telefonije koje pokrivaju taj teren, jer se nikada ne zna koliko SIM kartica tu ima;
– da osigura izlaze iz zgrade i tako spreči kurire da rašire vest;
– da počne telefonske pregovore o predaji na pametan način;
– da se obavesti kod stručnjaka i kod prodavaca o karakteristikama blindiranih vrata na stanu, da napravi dva-tri eksperimenta na istom tipu vrata, a ne da se njima bavi celo popodne pod napadima demonstranata, jer vešt stručnjak za eksplozive može takva vrata da otvori bez opasnosti po ljude u stanu;
– da, ako se stvar razvuče, pre jutra privede članove Odbora na neko vreme i tako spreči pokušaj mobilizacije;
– da diskretno rasporedi dovoljno ljudstva na prilaznim putevima, za slučaj da se Vlasi dosete i da tako olakša položaj policije na licu mesta;
– da u stan uđe na drugi način: kroz prozore, što ne bi trebalo da bude neki problem, mada je rizično s obzirom na mogućnost oružanog otpora.
Sve je, uz malo sreće, moglo da se obavi unutar sat-dva akcije, do zore i niko ne bi bio nimalo pametniji dok se sve to ne bi završilo.
Uz sve primedbe i rizike, sve je to bolje od ovoga što se desilo oko Brehtove br. 1; bolje i taktički i politički. Naime, desetine policajca je povređeno, nekoliko skupih vozila uništeno; policija se s lica mesta povlačila na ne baš dostojanstven način, ekstremisti i navijački huligani su ohrabreni; nije njih briga za Šljivančanina, nego za svoje interese, političke i huliganske; oni su te događaje doživeli kao pobedu. Huligani su to već pokazali u ulici Kneza Miloša, a politički ekstremisti već kukaju i zapomažu zbog „dosmanlijskog terora“ i „policijskog nasilja“.
Pritom niko ne primećuje da je taj isti Odbor Veselina Šljivančanina godinama koristio za svoje političke svrhe, zamajavao ga i ohrabrivao da se skriva i dalje; ispalo je da je čuvena Vesna Gojković u stvari član Glavnog odbora SPS-a. Iz nekog razloga propagandni aparat DOS-a i Vlade Srbije nije na Odbor bio obratio pažnju kad je trebalo; da jeste, možda bi cela ova stvar ispala drugačije.
Da li će narod većinski da se angažuje (na izborima, u protestima i bilo gde) na strani onih koji su na vlasti ili na strani onih koji bi da tu vlast promene? Mislim da je to malo verovatno dok je vlast ovakva kakva je, dok su opozicione partije ovakve kakve su, a organizacije civilnog društva i društvena elita ovakve kakve su
Javlja li se klica političke alternative Srpskoj listi? Da li se opozicija konačno setila da bi mogla da pomogne Srbima na Kosovu? I kako? Kolika je važnost toga? Na koji način režim u Beogradu (ne)reaguje na to što se neko konačno usudio da zagazi u politički zabran predsednika
Predlog gradonačelnika Beograda da na Beogradskoj autobuskoj stanici, ali i na tablama sa nazivima ulica budu ćirilica i engleski jezik, otvara mnoga pitanja, a svi mogući odgovori su smejurija. U beogradskoj opštini Zvezdara postoji ulica koja se zove Kisela voda. Hoće li biti prevedena kao “Mineral water” ili “Sparkling water”
Obećanja od kojih je prošlo godinu dana, a za neke i više, nisu održana bez obzira na to što u slučaju prosvetnih radnika postoji potpisan Protokol, a u slučaju poljoprivrednika, samo pre nekoliko meseci potpisan Sporazum. Šta dalje sa protestima prosvetara i poljoprivrednika
Portal IN Medija objavio je da je opština Inđija u paketiće za decu iz karate kluba “Sensei” između ostalog strpala i med za potenciju “Fruškogorski skočko – radost u kući”. Urednica portala Verica Marinčić kaže za “Vreme” da se uskoro gradom pronela vest o “istrazi” koja treba da ustanovi ko je joj to dojavio, te da će se predsednik Vučić u vanrednom obraćanju oglasiti povodom skandala: “Na samom kraju agonije, ucena i pritisaka, roditelji su javili da je doneta odluka da svi roditelji treba da tuže IN Medija, a ko ne tuži time će pokazati da je on taj koji je vest o medu preneo nama”
Sećate se čuvenih “dva jaja” ministra Momirovića? E pa, sva je prilika da su ta “dva jaja”, pre sniženja cene, bila u nekom od marketa koji je bio deo organizovanog nameštanja cena, kako tvrdi Komisija za zaštitu konkurencije
"Hoćeš da napišeš članak posle ovoga i da ti debelo platim?" To je novinarku televizije N1 Anu Novaković pitao otac Benjamina Hasanagića koji se u procesu protiv inspektora Odeljenja za borbu protiv droga beogradske policije vodi kao oštećeni
Demostat: Istraživanje javnog mnjenja
Zadovoljni životom, nezadovoljni vlašću Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
