Treća verzija teksta nacrta amandmana na Ustav koji se tiču pravosuđa predstavljena je na dosad najvišem nivou od kada, već malo više od godinu dana, traje nešto što bi se uz dosta napora moglo nazvati javnom raspravom. Premijerka Ana Brnabić, šef delegacije EU u Srbiji Sem Fabrici, šef misije OEBS-a u Srbiji Andrea Oricio, ministarke Jadranka Joksimović i Nela Kuburović učestvovali su ovog utorka na okruglom stolu zajedno sa sudijama, tužiocima, profesorima, strukovnim udruženjima, nevladinim organizacijama, zainteresovanim pravnicima, od kojih će neki sigurno postati „istaknuti“. Svi su mogli da vide kako ministarka pravde i javnosti nepoznati autor(i) nacrta amandmana balansiraju na minimumu standarda (i oko njega) koje je svojim mišljenjem Venecijanska komisija (VK) preporučila krajem juna.
Novi tekst koji je predstavila ministarka pravde Nela Kuburović predviđa potpuno izmeštanje biranja sudija i tužilaca iz Narodne skupštine u pravosudne savete: Visoki savet sudstva (VSS) i Visoki savet tužilaca (VST, do sada se ovaj savet zvao Državno veće tužilaca). Samo će se Republički javni tužilac birati u skupštini. Reklo bi se mnogo bolje nego što je ranije bilo, ali upravo odavde počinju drugi problemi. Najvažnije su zamerke na prvi amandman koji definiše podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, ali se i međusobni odnos tih grana vlasti zasniva na „međusobnom ograničavanju i ravnoteži“. Druga zamerka odnosi se na paran broj članova pravosudnih saveta i moguća blokada njihovog rada koju bi izazvali istaknuti pravnici, članovi koje bira skupština, odnosno strah od potencijalne kontrole od strane izvršne i/ili zakonodavne vlasti. S tim u vezi pominje se i treći problem u poslednjem, 31. amandmanu koji predviđa da će se u budućnosti na pravosudne funkcije birati samo kandidati koji su prošli obuku u Pravosudnoj akademiji čiji rad nadgledaju VSS i VST, odnosno izvršna vlast ukoliko preuzme kontrolu u ta dva saveta.
Na samom početku skupa istakla se predsednica Vlade Ana Brnabić izjavom da: „U svakom ozbiljnom društvu postoji sistem check and balance, što znači da sudstvo ni u jednoj zemlji ne može da bude nezavisno od svih, niti može da vodi isključivo samo sebe.“ Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije tvrdi da su to „osporili profesori ustavnog prava koji tvrde da za države parlamentarne demokratije evropskog modela kao što je Srbija taj odnos kontrole i ravnoteže važi između zakonodavne i izvršne vlasti, a ne između te dve vlasti i sudstva. Sudstvo je ograničeno nečim drugim: procedurama po kojima se sudi, zakonima koji se primenjuju, uslovima koji moraju da se ispune da bi se uopšte postalo sudija, garancije nespojivosti, imuniteta. To Ustav propisuje kao ograničenje za sudsku vlast. Samo to, ne dalje. Ali, oni idu dalje.“
S njom se ne slaže Zoran Lončar, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu: „Predložene promene od strane Ministarstva u potpunosti su, po mom skromnom mišljenju, usaglašene sa stavovima ili preporukama Venecijanske komisije. Ustavnim amandmanima se predviđa samo tanka linija vezanosti sudske vlasti sa zakonodavnom. Njenim prekidanjem bilo bi narušeno načelo podele vlasti, kao osnovni princip organizacije vlasti u savremenim pravnim državama. Umesto nezavisne sudske vlasti imali bismo sudsku vlast koja je potpuno odvojena, neki čak kažu i otuđena, ne samo od ostalih dveju grana vlasti, već i od građana kao nosilaca suverenosti u državi Srbiji.“
Tužioci Radovan Lazić iz Udruženja tužilaca Srbije i Nenad Stefanović iz novoformiranog Udruženja sudija i tužilaca Srbije imaju različita mišljenja o sastavu Visokog saveta tužilaca. Lazić kaže: „Problem je sastav VST jer su u njemu javni tužioci i dalje u manjini, odnosno onaj broj koji biraju sami tužioci. Sada je odnos četiri istaknuta pravnika, ministar pravde i pet tužilaca od kojih su samo četiri predstavnici tužilaca, a Vrhovnog javnog tužioca bira Narodna skupština. Moram da podsetim na Akcioni plan za poglavlje 23 koji je usvojila Vlada Republike Srbije, u kojem se navodi da najmanje polovina tužilačkog saveta treba da budu izabrani predstavnici tužilaca. Ovakvo rešenje odstupa od Akcionog plana za poglavlje 23.“ Stefanović navodi da njegovo udruženje smatra kako je neophodno promeniti sastav tužilačkog saveta „zato što ne postoji odgovor na pitanje zašto struka nije sprečila katastrofalan reizbor 2009. godine, kada smo imali apsolutnu većinu, odnos 7:4 u korist struke. Zašto su 2010/11. odbijane žalbe naših kolega koji nisu prošli reizbor, a odnos je bio isto 7:4? Današnje Državno veće tužilaca ima sedam tužilaca, šest biraju naše kolege, plus Republički javni tužilac. Nažalost, velika većina kolega nije zadovoljna radom tužilačkog saveta.“
Dragana Boljević misli da zna i razlog zašto se tako tvrdoglavo pokušava da ostvari kontrola nad pravosudnim savetima: „Desilo se jednom ili dvaput u današnjem Državnom veću tužilaca da je ministarka bila preglasana. Od jedanaest članova, šest tužilaca su preglasali ministarku i od toga je krenula ova lavina na ta dva pravosudna saveta da se ona promene i da se nikada više ne desi da politička volja bude preglasana.“
Milan Škulić, sudija Ustavnog suda i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu ima malo radikalnije mišljenje jer tvrdi da Ustav uopšte nije trebalo menjati: „Kad se već menja, ne mora radikalno da se menja. Bilo bi dobro da se, ipak, zadrži uloga Narodne skupštine Republike Srbije prilikom izbora (pogotovo prvog) nosilaca pravosudnih funkcija. Odnos pet prema pet članova u VSS i VST proizvod je baš tog odustajanja da skupština bira nosioce pravosudnih funkcija.“ Isto misli i Dragana Boljević: „I samo tu bih se složila s njim, a to je da ovaj Ustav nije ni trebalo menjati. Meni je pitanje da li mi ovim amandmanima dobijamo bolja rešenja ili ne? Ako mi ne dobijamo nova rešenja, onda što mi, uopšte ‘krečimo’? Upoređivali smo šta je VK preporučivala i šta je naše ministarstvo usvojilo, a šta nije. Od silnih preporuka, jedno četrdesetak, postupljeno je po sedam i to manje bitnih, delimično je postupljeno po devet, po svemu ostalom nije postupljeno. Nije postupljeno u najvažnijim stvarima, a jedna od njih je Pravosudna akademija. Nije tačno da Pravosudna akademija mora da bude u Ustavu i mi ćemo biti jedina zemlja koja u Ustavu ima obrazovnu instituciju za sudije i tužioce. Nemamo Srpsku akademiju nauka i umetnosti, nemamo fakultete, nemamo nikakve druge obrazovne institucije u Ustavu, ali eto, imamo Pravosudnu akademiju. U Ustavu treba da stoje kriterijumi za izbor sudija, recimo, stručnost i integritet. I to je dovoljno. Ali, VK je rekla, ako već hoćete da PA bude u Ustavu, onda ona mora biti zaštićena od svakog neprimerenog uticaja. Amandman 31 kaže da će struktura organa u PA pratiti strukturu pravosudnih saveta. Znači, polovina političara će sedeti u tim organima i oni će biti jedan od prenosnika političkog uticaja na sudstvo. Tako da oni i ne skrivaju neprimereni uticaj.“
Direktor Pravosudne akademije Nenad Vujić tvrdi da su takve izjave neistinite i zlonamerne: „Nama je glavno telo UO koji ima devet članova. U tom UO sedi četiri sudije koje bira VSS, od kojih dvoje na predlog udruženja sudija. Zatim imamo dva člana iz tužilaštva koje bira DVT, od kojih jednog na predlog udruženja tužilaca. Tri člana bira Vlada, od kojih je jedan predstavnik zaposlenih u PA. Dakle, od devet, šest članova je iz reda sudija i tužilaca koje direktno njihove institucije biraju. Programski savet ima petnaest članova sastavljeno isključivo od sudija i tužilaca koje bira UO. Nikada se nije desilo da je došlo do preglasavanja na UO, sve odluke su donošene jednoglasno.“
„Više puta smo rekli da je komisija koja je analizirala rad Pravosudne akademije 2014. konstatovala da dok se PA ne reformiše, ne može biti ustavna kategorija“, kaže sudija Savo Đurđić, član VSS i dodaje: „Svi članovi Ustava koji se tiču pravosuđa su nepotrebno menjani. To su radili ljudi koji nemaju kontakt sa sudijama i tužiocima, i pritom, ne poštuju mišljenje struke. Ministarstvo pravde je i pored mnogih upozorenja s naše strane, postupalo tvrdoglavo i uporno u jednom pravcu.“ Sličnog je mišljenja i jedna od predstavnica Jukoma Vesna Petrović, profesorka prava u penziji: „Nikada niko iz Ministarstva nije objasnio zašto su smanjeni standardi za pravosudne savete. Imali smo po jedanaest članova u svakom, sad imamo po deset. Mi nismo imali mogućnost da razgovaramo sa onima koji su pisali tekst amandmana. Mi se nikada nismo sastali sa radnom grupom ili nekom osobom, ako je samo jedna, koji će da nam kažu: ‘Mi smo stavili da u savetima bude pet članova iz struke i pet koje bira Skupština iz tih i tih razloga.’“
Ministarstvo pravde, Vlada i vladajuća većina u Narodnoj skupštini nisu do sada pokazivali veliko interesovanje za primedbe i predloge koji su dolazili iz struke, a koji su uglavnom bili negativni po predložene nacrte amandmana. Jedino nije bilo lako ignorisati preporuke Venecijanske komisije, pa su, donekle i gde su baš morali, bar minimum ispunili. Javnost u Srbiji je, po svemu sudeći, još manje zainteresovana za budućnost pravosuđa u Srbiji. Dok god tako bude bilo, mnogi će na svoj način tumačiti ubistvo investitora u Beogradu, za koje je osumnjičena jedna penzionerka. Jedni će je slaviti kao perjanicu otpora, drugi smatrati za teroristkinju. Dok god tako bude bilo, pravo neće stanovati u Srbiji.
