Odsutni i prisutni

Vest da su građani Slovenije odlučili da na referendumu podrže ulazak ove države u Evropsku uniju, mnogi listovi propratili su prošlog ponedeljka gotovo identičnim naslovom: „Brisel, drugi glavni grad Slovenije“. Mnogo pre Slovenaca, i to bez referenduma, Srbiji je pripalo da kao alternativnu prestonicu izabere Hag u kome se pred različitim sudovima trenutno sudi za ratne zločine bivšem političkom i vojnom vrhu države, dok bi za nekoliko meseci trebalo da stigne na red i tužba za genocid podneta protiv SRJ i preneta na novu državnu zajednicu SCG. Od Haga do Brisela vozom se stiže za tek nešto više od dva sata. Po opštoj proceni, do trenutka kada ćemo sa Slovencima ponovo imati zajednički „drugi glavni grad“ (Brisel), putovanje će potrajati bar desetak godina.

Za prošli utorak bilo je inače planirano da se u roku od samo nekoliko časova, po prvi put u istom danu, u haškim sudnicama pojave i trenutno najvažniji stanovnici zatvora u Ševeningenu – bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević, bivši predsednik Srbije Milan Milutinović, nekadašnji ministar odbrane general Dragoljub Ojdanić, nekadašnji potpredsednik Savezne vlade Nikola Šainović i lider SRS-a Vojislav Šešelj. Prva trojica bila su ujedno i članovi Vrhovnog saveta odbrane u „krnjem sastavu“ jer je tadašnji crnogorski predsednik Milo Đukanović obično „krnjio“ rad ovog tela i retko dolazio u Beograd na sastanke.

Haški „sastanak“ nekadašnjeg političkog i vojnog vrha zemlje prvi je prošlog utorka svojim nedolaskom pokvario Slobodan Milošević. U sudnici ga ponovo nije bilo zbog bolesti (sedmi prekid od početka suđenja), ali je i u njegovom odsustvu vođena rasprava koja je nagovestila novi zaplet u ovom ionako prilično zakomplikovanom sudskom procesu. Prema jednom objašnjenju, Milošević odbija da uzima lekove za normalan rad srca koje mu propisuje zatvorski lekar, zbog čega tako često izostaje sa suđenja (po proračunu sudije Ričarda Meja do sada je u ovom procesu izgubljeno oko 40 radnih dana). Prema drugom tumačenju, optuženi odbija povećanu dozu lekova jer od njih ima vrtoglavicu i ne može da prati suđenje. Dilemu o „legitimnosti“ odbijanja veće doze lekova trebalo bi da narednih dana razreši lekar-veštak. Prijatelji suda smatraju da Milošević ima pravo da se ne slaže sa lekarom i da su za česte prekide na ovom suđenju odgovorni pre svega oni koji su, na preporuku Tužilaštva, odlučili da tri prilično složene optužnice spoje u jednu i tako započnu ovaj po mnogo čemu iznurujući sudski proces. Tužilaštvo tvrdi da bi sve bilo drugačije kada bi se Milošević branio uz pomoć advokata i ne odustaje od ideje da bivšeg predsednika SRJ u slučaju bolesti neko zastupa u sudnici, a predlaže i uvođenje nekih tehničkih inovacija u „sudski proces stoleća“ – na primer da optuženi putem video linka iz zatvorske sobe prati šta se zbiva u sudnici, ako već nije u stanju da lično prisustvuje suđenju.

Na „sastanku“ prošlog utorka nije se pojavio ni doskorašnji predsednik Srbije Milan Milutinović. Prvobitno je bilo predviđeno da se o njegovom (prvom) zahtevu za odlazak kući do početka suđenja raspravlja u paketu sa sličnim (ponovljenim) zahtevima generala Ojdanića i Šainovića koji su u Hag stigli u aprilu prošle godine. U Tribunalu je objašnjeno da se ovoga puta rasprava o sličnim zahtevima (u Milutinovićevom zahtevu pominju se i ozbiljni zdravstveni problemi) trojice ljudi sa iste optužnice samo tehnički razdvaja, čime se nikako ne sugeriše da će se Milutinoviću možda jednoga dana suditi u odvojenom postupku.

Bivšeg predsednika Srbije od dolaska u Hag prate inače prilični pehovi – onesvestio se pri prvom ulasku u zatvorsku sobu, dvojica od trojice advokata za koje se opredelio nisu dobili dozvolu da mu pomažu (odluka se preispituje), uprkos čvrstih garancija domaćih vlasti koje je dobio pre odlaska u Hag, Tužilaštvo i dalje uporno ponavlja priču o tome da njegov dolazak nije bio ni blagovremen, ni dobrovoljan. Utisak je da je Milutinoviću ostavljeno još neko vreme da porazmisli da li je za njega ipak, bolje da „sarađuje sa Tužilaštvom“ tako što bi braneći sebe, optuživao druge. Uoči odlaska u Hag bivši predsednik Srbije je isticao da njegova pozicija nije nimalo slična poziciji Biljane Plavšić, a takođe je ponavljao da je bio i najslabija karika u lancu komandovanja za vreme rata, zapravo da u tom lancu nije imao nikakvu ulogu. U Tužilaštvu su izgleda bliži teoriji da najslabija karika u lancu može da ispadne i najjača, pogotovo ako se, u ovom konkretnom slučaju, preko nje pomrse i dodatno iskidaju lanci Miloševićeve odbrane.

U odsustvu Milutinovića, Sud je raspravljao samo o Ojdanićevom i Šainovićevom zahtevu da početak suđenja sačekaju na slobodi. Šainovićev branilac Toma Fila tvrdio je da Beograd posle uvođenja vanrednog stanja spada u najbezbednije gradove i pozivao se na mnoge dokaze o saradnji novih vlasti sa Tribunalom. Tužilac Džefri Najs je, međutim, ponovio priču da se iz Beograda važni dokumenti i dalje „izvlače kleštima“, tvrdio da je situacija u zemlji tek sada nestabilna, pomenuo delovanje „mnogih sila“ koje nisu pod kontrolom vlasti i predvideo nešto trajniju nestabilnost. Ojdanićevi advokati izveli su tokom rasprave i jedan vešt manevar: prvo su tvrdili kako su čuli da će Tužilaštvo izgleda odobriti Milanu Milutinoviću da sačeka početak suđenja na slobodi, da bi na začuđeno Najsovo pitanje o poreklu takve inforamacije odgovorili – iz beogradske štampe. I sam tužilac, koji je neposredno pre toga u sudnici pročitao mnogo citata iz sličnih novinskih izvora, morao je zatim prećutno da se složi da je upotreba takvih novinskih argumenta u sudnici ponekad prilično nesigurna.

Za razliku od većine haških optuženika koji obično prilično smrknuto prate ono o čemu se u tamošnjim sudnicama govori, dobro raspoloženje i dalje ne napušta utamničenog lidera srpskih radikala Vojislava Šešelja. Za njega je prilikom drugog pojavljivanja pred Sudom izgleda ponajmanje važno bilo izjašnjavanje o tačkama optužnice (po svih 14 tačaka izjasnio se da nije kriv) u kojima se tereti za progone, ubistva, pljačke i još mnogo toga. Šešelj je neuporedivo više ambicija iskazao nastojeći da poruči sudijama i tužiocima da će pred sobom imati ozbiljnog protivnika, spremnog da im priredi raznorazna iznenađenja i neprekidno ispituje granice njihovog strpljenja. (Slučajno ili ne, kraj njega je u sudnici sedeo ubedljivo najkrupniji među haškim čuvarima). Lider radikala tvrdio je da je on sam najbolji pravnik koga poznaje i da ne želi branioce koji bi mu samo smetali, već samo daktilografkinju koja bi prekucavala njegove spise; pauzu između dva pojavljivanja u sudnici iskoristio je da rukom napiše stotinak stranica raznih primedbi; ponovo je pokušavao da pravi sprdnju sa nerazumevanjem zvaničnog haškog BHS jezika, ali ga je sudija Volfgang Šomburg prilično brzo smirio; odbio je svaku mogućnost da članovi njegove porodice i prijatelji traže boravišne vize od holandske vlade čime se unapred odrekao poseta u zatvoru; ponovo je zahtevao da mu prilikom dovođenja u sudnicu skinu pancir jer je tako nešto „potrebnije sudijama i tužiocima“; pripretio je gospođi Del Ponte da više ne daje protiv njega nikakve političke izjave, uz napomenu da je, ako već dođe do uzajamnog vređanja, u tome neuporedivo „talentovaniji“ od ljudi iz haškog tužilaštva.

Bez obzira na čest osmeh na licu i priznanje da su mu uslovi u zatvoru sasvim dobri, vidi se da je Šešelj u Ševeningenu neuporedivo slabije informisan nego što je to bio u Beogradu kada je bio u vezi sa ljudima iz DB-a. Njegovi preostali izvori propustili su da mu na vreme dojave agencijsku vest da je Švajcarska odustala od kandidature Karle del Ponte za mesto glavnog tužioca nedavno formiranog Međunarodnog krivičnog suda, zbog malih šansi da ta kandidatura prođe. Da je to znao na vreme, teško da bi najsvežiji haški optuženik prošlog utorka propustio priliku da se svemu tome naruga ili bar objasni kako u svemu tome ima i njegovog ličnog doprinosa.