Nije lako u Novom Sadu biti policajac koji bar donekle drži do zakona i nadležnosti. Više ne znate koga možete uhapsiti. Čak i ako uhvatite nekog džeparoša, on može biti odozgo zaštićen jer je član neke od brojnih eminentnih kriminalnih grupacija koje vršljaju gradom, a koje se – sve do jedne – nalaze u strukturi naprednjačke vlasti. Preostalo im je da hvataju one koji ukradu kokošku ili šunku iz komšijske pušnice, izvrše porodično nasilje ili naprave saobraćajnu nesreću, a “obični” su građani. Da, preostalo im je i to da maltretiraju protivnike režima kada im se to naredi
Uobičajena scena u Novom Sadu tokom proteklih meseci. Sa jedne strane SNS aktivisti, među kojima se u nedostatku “kadrova” nalaze i funkcioneri stranke, a sa druge – besni građani. Gde i ne bi bili besni: pad nadstrešnice na Železničkoj stanici, koliko god strašan, samo je detalj na slici grada razorenog kriminalom i lošom upravom, grada koji je do pre desetak godina bio ponosan na sebe zbog lepote i ugodnosti življenja, bar u odnosu na druga mesta u Srbiji, a sada je pretvoren u preskupu, prenapučenu i nefunkcionalnu kasabu. Ukratko, grad neverovatnih nemogućnosti kojem su skakavci izjeli urbanu supstancu; grad u kojem kvadratni metar stana košta više nego metar apartmana na čuvenoj Kopakabani u Rio de Žaneiru ili u Toskani, a za koji niko ne bi stavio ruku u vatru da bi izdržao jači zemljotres. Nije to samo slučaj Novog Sada: u urbanizmu se ogleda stanje društvene sredine. Urbanizam je simptom bolesti, a ovde je bolest baš žestoka, smrtonosna.
Elem, s jedne strane (bilo je to u nedelju 18. maja, ispred prostorija SNS na Bulevaru oslobođenja) građani dobacuju naprednjacima “Ćaci, ćaci”, “Ubice”, “Ruke su vam krvave”, a s druge dobro opremljeni stranački trudbenici odgovaraju: “Ustaše”, potom viču “Aco Srbine!”, megafonom razvaljuju “Kosovo je Srbija”, tu se sa zvučnika pušta i džigera od muzike – red Baje Malog Knindže, red Cece.
Policija stoji postojano između njih, okrenuta građanima, kako to obično biva. Telima, kacigama, vizirima, taktičkim štitovima – brane naprednjačke aktiviste. Lete jaja i flaše, naprednjaci su se opremili i ne plaše se ako nekoga i povrede. Bacaju i plastične boce, one od 1,5 litar, pune vode, pogođena je jedna devojka, ali i policajci dobijaju sa leđa udarce, to boli. Jednog trenutka su, u svojoj osionosti, naprednjaci preterali i za ukus interventne brigade i ova se okreće prema njima i počinje da ih pendreči. Nije prošlo ni par minuta, a društvene mreže su bile prepune vesti – policija tuče naprednjake! Nije da nije vest!
Potom, nije prošlo ni par dana a ono vest. Smenjen je načelnik novosadskog MUP Goran Radonjić, odranije poznat istraživačkim medijima i pravosudnim organima, naravno i građanima Novog Sada, svakako ne po dobru. Iako su zvanične informacije drugačije, čak je i poznati istinoljubac Ivica Dačić ustvrdio da smena nema veze sa događajem, već je splet čudnih okolnosti i slučajnosti, nema nikakve sumnje: Radonjić je smenjen možda ne samo zbog pendrečenja naprednjaka, ali svakako je to direktan povod. Iako odan Vučićevom režimu, iako je radio sve što mu se kazivalo i iz stranke i iz parastranačkih struktura, morao je biti uklonjen kao što je “Pirke morao biti ubiven”. Naredba je stigla sa samog vrha, simbolički je važno poslati jaku poruku da policiji ne sme da padne na pamet da koristi svoja ovlašćenja protiv naprednjaka, čak i ako je neposredno ugrožena.
MUP I KRIMINAL – RAZLIKE I SLIČNOSTI
Nagledali smo se filmova čija je radnja smeštena u banana države kojima vladaju kriminalne bande. Stanje u policiji je, takođe, simptom društvene bolesti. Naučili smo lekciju, u mafijaškom okruženju čovek ne može povući crtu između kriminala i policije, entiteta koji srastaju, što bi pesnik rekao, kao senke na mesečini. Da budemo politički nekorektni – kao sijamski blizanci.
U Novom Sadu je to potpuno očigledno i neprikriveno, dovoljno je samo pogledati biografije prvih ljudi MUP poslednjih desetak godina. Ono što se u medijima i sudskim spisima moglo pročitati baš je strašno, a ono što ćemo tek saznati, ako dočekamo promenu vlasti i ako ona bude stvarna, moći će da bude siže bezbrojnih krimića i serija. S obzirom na to da je krimi žanr popularan za bindžovanje, možda na kraju priče Srbija iz svega ovoga može i profitirati, kao što su neke druge kulture zaradile na ekranizovanju endemskog kriminala. Bar neke koristi!
Glupo bi i nepromišljeno bilo reći da su svi pripadnici MUP u Novom Sadu delovi kriminalne hobotnice. Ne bi mogli svi, i da hoće, da se nađu u lancu korupcije i kriminala, a ne treba biti ni preterani antopološki pesimista. Činjenica da informacije iz policije do nezavisnih medija i opozicionara cure veoma intenzivno, i to čak od ljudi koji su pri vrhu – nije samo posledica unutrašnjih sukoba u MUP, potrebe da se naprave neki linkovi za budućnost, nego i želje nekih da sačuvaju dušu, svedočeći o sveopštem bezakonju.
Evo jednog “lepog” svedočenja koje nabacujemo kao volej scenaristima. Ispred jednog kafea u Sremskim Karlovcima 2019. ubijen je prominentni novosadski žestoki momak sa vrelog asfalta, “kontoverzni biznismen” Dragan Amidžić Amidža. Egzekutor je bio surovi profesionalac, koji je u njega ispalio desetak pojedinačnih metaka iz kalašnjikova, a da mu ruka nije zadrhtala. Kada se uverio da je Amidža mrtav, hladno je umakao i nikada nije pronađen. Šta je interesantno? Amidža je prethodno u kafani sedeo sa visokim policijskim službenikom i njegovim ađutantom, koji su ostali da ispiju piće, a – kada se čula pucnjava – pobegli su u toalet. Interesantno je i to da je tema ovog sastanka bilo to što je Amidža osećao da gubi tržište zbog toga što su u Novi Sad došli “bosovi” iz Beograda i sa Kosova, koji su potcenjivali njegove intelektualne i poslovne domete, a nisu uzimali u obzir ni njegovu privrženost vladajućoj stranci.
Bila je to jedna u nizu sačekuša koje su inicirale sukobe među kriminalnim grupama u glavnom gradu Vojvodine. Kasnije je broj međusobnih obračuna nešto smanjen, navodno jer je stigla naredba odozgo da se obustave sukobi i da svako dobije svoj deo kolača. Priča se ovih dana da mafijaši dobijaju sve veće delove torte, da im je pohlepa dostigla visoku frekvenciju jer su shvatili da trenutno imaju jako dobru pregovaračku poziciju. Uzdrmanom Vučićevom režimu potrebniji su nego ikada.
Kažu, nije lako u Novom Sadu biti policajac koji bar donekle drži do zakona i nadležnosti. Više ne znate koga možete uhapsiti. Čak i ako uhvatite nekog džeparoša, on može biti odozgo zaštićen jer je član neke od brojnih eminentnih kriminalnih grupacija koje vršljaju gradom, a koje se – sve do jedne – nalaze u strukturi naprednjačke vlasti. Preostalo im je da hvataju one koji ukradu kokošku ili šunku iz komšijske pušnice, izvrše porodično nasilje ili naprave saobraćajnu nesreću, a “obični” su građani. Da, preostalo im je i to da maltretiraju protivnike režima kada im se to naredi.
KRATKE BIOGRAFIJE I DUGA TUGA
Ne bi se baš čovek utrkivao da bude vlast u Novom Sadu posle odlaska naprednjaka. Tako, naravno, stvari stoje i sa celom zemljom – nikako nisi siguran na koga se tačno možeš osloniti, ko je bio, a ko jeste u raznim lancima uticaja. Ako bi hteo da institucije odista počnu da rade svoj posao, ako bi iskreno želeo da zaustaviš uništavanje grada – glava će ti biti u torbi. Ako počneš polako da razgrćeš stvari, s obzirom na to da lečenje ove bolesti mora da traje dugo, nema nikakve sumnje da ćeš biti na meti vlastitih glasača, koji će reći da je “sve isto, samo ovih nema”. A da ne spominjemo gomilu naprednjačkih medija, koji će nastaviti da se finansiraju raskošnim novcem prihodovanim protekle decenije i smeštenim na najrazličitije destinacije, a koji će ti u tri smene zagorčavati život.
Kako rekosmo, same biografije načelnika novosadskog MUP najbolje svedoče dokle smo došli, odnosno u “kakav šupak kosmosa smo upali”, što bi otpevao pokojni Đorđe Balašević, Novosađanin najpoznatiji.
Krenimo od smenjenog Gorana Radonjića, koji je na funkciju načelnika Policijske uprave Novi Sad dospeo u junu 2022. godine. Njegova dva prethodnika završila su u zatvoru, ali o tome ćemo posle, ukratko. Radonjić je Kraljevčanin, dolazio je u Novi Sad pa odlazio iz njega, jedno vreme je službovao u Subotici.
Njegov glavni operativac bio je Slobodan Drmanac, sa kojim deli nasilničku prošlost. Zajedno su, naime, brutalno izbatinali izvesnog Gorana Uroševića, i to pred građanima, na ulici, ispred novosadske policijske uprave. Onda su batinjanje nastavili u stanici. Desilo se to 2017. godine. Urošević je došao pred stanicu malim kamionom i oštetio službeno vozilo policije u znak revolta jer mu policija iz nepoznatih razloga mesecima nije vraćala oduzeto vozilo. Radonjić i Drmanac su to videli, izleteli napolje, lešili ga žestoko. Ubacili unutra, pa nastavili sadistički ples, sve dok se čovek nije onesvestio. Imao je ozbiljne telesne povrede. Kasnije je na sudu dobio odštetu.
Prvi Radonjićev čovek Drmanac “čuven” je i po drugim aktivnostima. Recimo, po tome što je u centru Novog Sada šutirao u glavu dete sa autizmom. Onako, nije jasno zašto. To se moglo videlo i na snimcima koji su kružili društvenim mrežama 2020. godine, a snimljeni su tokom jednog od novosadskih protesta. Radonjić i Drmanac se dovode u vezu i sa poznatim brutalnim prebijanjem penzionera i aktiviste Ilije Kostića (75) u novembru prošle godine, zbog čega je žrtvi morao biti odstranjen testis. Naravno da im nikada ništa nije falilo.
Nema mesta ovde da nabrajamo sve brutalnosti koje je policija primenjivala nad buntovnim Novosađanima proteklih godina, za Radonjićevog vakta. Sa druge strane, ista policija je morala mirno da gleda dok su maskirani naprednjački aktivisti u propagandne svrhe lupali novosadsku Gradsku kuću, onomad, 5. novembra, posle pada nadstrešnice. Ne samo što su mirno džedžili nego su od kriminalaca pomalo dobili i po tamburi. Da bi im sprali loš ukus iz grla, interventnim policajcima je to veče priređen bogat ketering u policijskoj centrali, a za kasnije zasluge dobili su i nekakve gadžete, pametne satove i slične pizdarije, koje je navodno donirao jedan od šefova novosadskog podzemlja.
MALEŠIĆ
Nećemo previše tušiti pričama o znamenitim Radonjićevom prethodnicima, Slobodanu Malešiću (2020–2022) i Miloradu Šušnjiću (2017–2020), koji su – kao posledica obračuna unutar stranačko-policijsko-kriminalnih struktura – završili u “prdekani”. Ukucajte njihova imena u Gugl, i eto vam materijala za razne krimi scenarije.
Ukratko, da podsetimo, samo najvažniji detalji. Malešić je uhapšen u aprilu 2022. godine. Optužen je zbog udruživanja radi vršenja krivičnih dela, zloupotrebu službenog položaja i trgovinu uticajem, a tužilaštvo ga tereti da je primao brojne poklone od okrivljenih pripadnika kriminalne grupe koju je navodno predvodio. U dokazima protiv njega, koji se u Specijalnom sudu teretio da je predvodnik organizovane kriminalne grupe, nalaze se i interesantni razgovori koje je vodio preko društvenih mreža. Oni nisu bile predmet dalje istrage, jer se tiču mnogih uticajnika.
U tim razgovorima, koje je svojevremeno objavio “Nin”, vidi se da je Malešić, kada je zglajznuo, potražio pomoć od Vladimira Đukanovića, Miloša Vučevića i Andreja Vučića, ali da je oni nisu uspeli baš izdejstvovati, bar u tom trenutku nisu mogli da zaustave pokrenuti postupak. Videćemo kako će stvari dalje teći, pošto postupak još nije završen. Za Malešića se navodno posebno založio i kontroverzni Zvonko Veselinović, koji je kanda i Malešićev kum. Suoptuženi, prijepoljski biznismen (Maleševićev zemljak) Dženan Kujović, priznao je krivicu i nagodio se sa Tužilaštvom.
U optužnici se navodi da je Kujović Malešiću dao milion i četiristo četrdeset jednu hiljadu dinara, da je ovaj zauzvrat uticao da se policija ne bavi nezakonitim radnjama Dženana Kujovića i njegovih firmi, a pritom je preko Malešića dobijao i neke unosne poslove.
ŠUŠNJIĆ
Šušnjić je u januaru ove godine prvostepeno osuđen na godinu dana zatvora zbog krivičnog dela zloupotrebe položaja. Sudilo mu se u istom postupku kao i bivšoj državnoj sekretarki MUP Dijani Hrkalović, koja je fasovala 16 meseci u apsu. Oni su navodno bili zaštitnici poznatog kriminalca i ubice Darka Eleza, koji je u međuvremenu u BiH sklopio dogovor o priznanju krivice i svašta nešto govorio i o policijsko-kriminalnim vezama u Srbiji.
Šušnjić je, zajedno sa bivšom državnom sekretarkom MUP Dijanom Hrkalović, optužen da je nezakonito prisluškivao Darka Eleza bez naloga suda. Cilj tog prisluškivanja navodno nije bio kriminalistička obrada, već praćenje kako bi se Elez zaštitio, odnosno kako se informacije iz istraga ne bi koristile protiv njega.
Prema pisanju medija, Elez je bio deo tzv. “zaštićenih kriminalaca”, koje je MUP držao pod kontrolom ili štitio radi ličnih i političkih interesa. Šušnjić je u tim izveštajima označen kao jedan od ljudi koji su učestvovali u manipulaciji policijskim informacijama kako bi određeni ljudi iz kriminalnog miljea ostali van domašaja zakona.
Šušnjiću se sudi i u drugom postupku, jer je navodno “zataškao” tuču navijača koja je rezultirala teškim telesnim povredama.
NEVENKO MARIĆ
Tu se priča ne završava, naravno. Krimi serija samo dobija novu sezonu i nove glavne junake.
Radonjića na čelu novosadske policije zamenjuje Nevenko Marić, profesor geografije, takođe odranije poznat medijima i organima gonjenja. U januaru 2024. godine pravosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu osuđen je za mobing inspektora koji je radio na rasvetljavanju ubistava novinara Slavka Ćuruvije i Milana Panića.
Osim toga, unutrašnja kontrola policije svojevremeno je podnela krivičnu prijavu protiv njega zbog toga što je navodno štitio kriminalca Nikolu Kljukovnicu. Osim protiv Marića, krivična prijava je podneta i protiv dvojice njegovih kolega, koji su i optuženi (jedan od njih je Goran Papić). Marić se izvukao, navodno zbog toga što je čovek od visokog poverenja najjače grane vlasti i čuvenog Ninoslava Cmolića, kojem je bio zamenik. Cmolića, koji se takođe spominje u raznim skaj-prepiskama okorelih kriminalaca, neki proglašavaju za “udarnu pesnicu” Aleksandra Vučića.
E sada, iz policije nam dolazi informacija da su Marić i pomenuti Drmanac, koji je još uvek glavni policijski operativac Novog Sada, pripadnici dva različita klana. Da li je to tačno i šta to zapravo znači? Videćemo uskoro. No, ništa dobro ne treba očekivati.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Nema Aleksandar Vučić toliko batinaša, crnih džipova, plaćenih ćacija da pokrpe sve rupe koje je svojom nezajažljivom i nestabilnom prirodom napravio
Dramatičan apel zaposlenih u Junajted mediji pokazuje šta može da se desi kad medije kontrolišu režim i korporacije. Srbiji se dešava sada. Ako publika to ne prepozna, preti još crnji medijski mrak
Aleksandru Vučiću sada ostaju samo stari, provereni metodi klasičnih diktatura jer ove moderne metode zaluđivanja i trovanja javnosti trokiraju. I to mu se, međutim, obija o glavu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
