Lonac ide na vodu dok se ne razbije, kaže poslovica. Policajci kažu da svako dohaka pre ili kasnije – zbog ovoga, ako ne zbog onoga. Vesko Vukotić bio je državni ubica, mada je radio i u fušu, za svoj račun, tu i tamo, doduše... Sada su ga izvikali za mogućeg "haškog svedoka", ali to je malo verovatno: on je svoje državne zadatke obavljao pre trenutka kad mandat Tribunala počinje da važi; posle toga radio je za sebe, mada je i to zanimljivo...
DRŽAVNI UBICA: Veselin Vukotić
Biografija Veselina Veska Vukotića civilnom hroničaru javlja se kao fragmentarna i isprekidana: od rodnog Nikšića do Beograda, pa praznina do izvesne briselske ulice, pa praznina do noćnog kluba „Nana“ na Senjaku, pa dugo ništa; onda Novi Sad, pa Budva, pa odsutnost do prošle nedelje kada ga španska policija hapsi na aerodromu, a zbog pasoša na koji im je skrenuta pažnja. Izgleda da su višegodišnji napori generalnog sekretara Interpola Ronalda Noubla da države članice uveri da ažuriraju brojeve kradenih ili drugačije neredovnih pasoša kod te međunarodne policijske organizacije ipak urodili plodom. Pakosni ljudi kažu – tek kad je pao Ante Gotovina, jer je Hrvatska (a Vesko je imao hrvatski pasoš na ime Ludvig Bulić) tek tada pustila u opticaj ostatak serijskih brojeva čuvenih „mostarskih putovnica“ koje je hrvatski konzul u tom gradu Ćiro Grubišić godinama prodavao. Setimo se da je jedan takav pasoš imao i Milorad Legija Ulemek, ali ga je ostavio kod kuće u Beogradu, znajući da je provaljen. Vesko Vukotić morao je da zna, ali je pogrešio.
OLOVNE GODINE: Ubijeni Miroslav Bižić
Ima u sudbini Veskovoj neke istorijske ironije: od pasoša je, naime, počelo, pa se sa pasošima i završilo. Ali, idemo redom.
Veselin Vesko Vukotić, omanji, ali nezgodnog karaktera, pripadao je onoj nikšićkoj grupaciji, kako da kažemo, koja se u Beograd doseljavala po liniji zemljačkoj i srodničkoj, gladna i ambiciozna. Počinjalo se od Studentskog grada i farmerki, preko motornih vozila, pa dalje. Za stare, trule, Jugoslavije (SFRJ, to jest), policija je takve držala pod kontrolom dok baš ne pomahnitaju (kao pok. Ranko Rubežić, na primer): ruka je ruku mila, usluga za uslugu, ali se znalo ko je šef. Ekonomske krize s početka osamdesetih oterale su većinu kriminalaca u Zapadnu Evropu, jer su pare bile tamo, a ne ovde. S druge strane, Državna bezbednost, tada još koliko-toliko vladina organizacija sa jedinstvenom strategijom, barem prema jugoslovenskoj neprijateljskoj emigraciji (JNE) imala je probleme: posle kosovske krize iz 1981. pojavio se novi, mlad i ljut talas albanske emigracije po Zapadnoj Evropi. Tadašnji savezni sekretar za unutrašnje poslove Stane Dolanc, ličnost moćna i nezgodne naravi, došao je do ideje da mnogo više nego ranije za poslove prema JNE angažuje obične kriminalce. Em ih je mnogo po Evropi, em su voljni da tamo zasluže povlastice u zemlji, em se Služba manje kompromituje. Tako je angažovan i Željko Ražnatović Arkan, ali i mnogi drugi, uključujući i tri aktera slučaja „Nana“, od kojega priča o Vesku Vukotiću javno i počinje. Ta trojica su Vesko, Darko Ašanin i Andrija Lakonić Laki; i njihovi pasoši, da ne zaboravimo.
Mesec dana pre kobne noći u „Nani“, naime, pomenuta trojica putovali su u Belgiju, koristeći svoje lažne pasoše, naravno. Ti pasoši nisu bili falsifikovani: bili su pravi, ali Službini; na njima su lica naših junaka, ali druga imena. Najmanje trinaest tih pasoša policija je kasnije našla po gajbama učesnika u ubistvu u „Nani“, što je bilo više nego neprijatno. Dakle, po tvrdnjama belgijskih vlasti, ta trojica – Vukotić, Ašanin i Lakonić – ubili su iz vatrenog oružja u Briselu izvesnog Envera Hadrija, lidera manje-više opskurne albanske političke grupacije Crveni narodni front i vratili se u zemlju. Sve je to prošlo kako-tako, osim što je Lakonić, koji je vozio auto iz kog je Vesko pucao, izgubio na prisebnosti u jednom trenutku i ugrozio bezbednost operacije. Navodno ga je Vesko išamarao posle toga. Andrija Lakonić pokazao se kao slaba karika u lancu.
Te noći između 23. i 24. marta 1990. u klubu „Nana“ najslabija karika bila je uklonjena. Za Lakonića se već pričalo da je sklon narkoticima i znalo se da o poslovima koje je radio za Službu priča više nego što je to higijenski: njegovi roditelji to su potvrdili. Te noći namerno je izazvan incident između Lakonića i Ašanina, kao oko neke devojke; Lakonić poteže revolver na Ašanina, ali ne puca; zato puca Vesko Vukotić i ubija Lakonića temeljito, iz dva pištolja. Sve je to odmah javljeno njihovim policijskim vezama, koje kreću u kontrolu štete, da se Služba ne „dekonspiriše“. E, sad: ceo Beograd znao je da je Lakija ubio Vesko koji je smesta nestao, ali je pritvora dopao Ašanin, koji će oktobra 1990. biti oslobođen na sudu, jer nije ubio Lakija. Vesku su mogli samo da stave soli na rep. Taj obračun poslužio je RSUP-u Srbije da konačno eliminiše iz igre Savezni SUP i GSUP Beograd, to jest da preuzme sve njihove „pozicije“ među kriminalcima, ali to je jedna druga tužna priča. Kao kolateralna šteta otpušteni su Miroslav Bižić Biža (ubijen maja 1996; još nerasvetljen zločin) i neizbežni Božidar Spasić, a još neki značajni policajci napustili su službu, razočarani.
Darko Ašanin povukao se u Krnješevce, gde je imao utvrđeni dvorac i gde se družio sa raznima; kasnije će preuzeti restoran u Drajzerovoj, u izvesnom legatu, ali će tu biti i ubijen. Za njim se vukao glas da je kralj kokaina. Belgijanci, međutim, nisu zaboravili Envera Hadrija, pa je Ašanin bio dopao zatvora u Grčkoj po njihovoj poternici u jesen 1995. Jedva su ga izvukli Miloševićevi policajci, potežući bratske pravoslavne veze u grčkoj vladi.
NOVOSADSKA POSLA: Kazino „Rojal“ u hotelu „Putnik“
Vesko Vukotić, međutim, mada u bekstvu i sa poternicom na svoje ime, motao se bez problema po Beogradu, Novom Sadu i Crnoj Gori. Rekli smo da je bio nezgodan karakter: mali i ljut, probleme nije rešavao pesnicama nego pištoljem, na šta se polusvet ubrzo navikao i vodio računa da ga ne nervira. Pokojni Iso Lero Džamba (zapravo se vodi kao „nestalo lice“ još od kad su ga Arkanovi ljudi premlatili i stavili u auto da više nikada ne bude viđen) jednom je tako u kafani „Marakana“ stavljao pred Veskom primedbe na Crnogorce; Vesko je bez reči pucao, probio Džambi levi dlan i butinu i okrenuo se natrag. Početkom devedesetih Vesko će uzeti „u najam“ hotel Putnik u Novom Sadu i tamo otvoriti Kasino Rojal (da maštovita naziva), ali i ekskluzivnu javnu kuću. Samo se po sebi razume da to nije išlo bez pokrića i ugrađivanja Službe: kockarnice su uvek bile sladak izvor prihoda za crne fondove svih naših službi i DB ih je voleo nesebično. Niko mu nije smeo ništa, a dan-danas novosadski kriminalni polusvet o njemu govori šapatom: „Pusti ga, zajeban tip, državni likvidator.“ Čak ni čuveni Branko „Dugi“ i „Lajavi“ Lainović, ekstrovertan kakav je bio, pokojnik (ubili ga Zemunci), o Vesku je govorio tiho i sa poštovanjem.
Ništa čudno: iz Veskovog kazina i ostalih instalacija, je li, nije izbijao vrh Miloševićeve vlasti. Pamti se da je u večeri ubistva Radovana Stojičića Badže, 10-11. aprila 1997, u kazinu kod Veska sedela cela elita: Frenki, Vučela, izvesni duvanski i medijski magnati i pola RDB-a; ništa novo – ionako nisu izbijali odatle.
Sve bi to bilo fino i krasno, da se Vesko nije profesionalno opustio. U noći 15 – 16. novembra 1997. u kafani Fleš u Prčanju, Boka Kotorska, dolazi do nekakve svađe u kojoj je Vesko Vukotić ubio iz pištolja kapetana duge plovidbe Dušana Boškovića. Tada Vesko nestaje iz opticaja, evo sve do prošle nedelje.
Iz nekog razloga, posle hapšenja u Španiji pojavila se teorija kako se za Veselina Veska Vukotića zanima Tribunal u Hagu kao za svedoka. To zanimanje vezuje se u nekim medijima za svedočenje onog zaštićenog svedoka C-048, koji je bio neko osoblje u Veskovoj kockarnici u kritično vreme, kad su tamo zalazila interesantna lica. Neko je onda pominjao i pokojnog Envera Hadrija: da je navodno imao „dokaze protiv Miloševića za 34 ubistva“. Teško: 1990. Hadri je mogao imati materijal samo o ubistvima na Kosovu tokom nereda 1989, nešto na temu albanske političke emigracije i ništa više; svakako ne 34 ubistva. Vesko bi, pak, mogao znati mnogo više od tog nesrećnog Hadrija, ama to teško da je za Hag; više nekako za naše Specijalno tužilaštvo u Ustaničkoj i za Crnu Goru.
Belgija i Srbija i Crna Gora tražiće izručenje Veska Vukotića, kako se čuje: SCG za najmanje dva ubistva, a Belgija za Hadrija, mada ljudi iz obaveštajne zajednice koji su tada radili taj sektor kažu da Belgijanci nemaju mnogo – osim indicija. Ostaje da se sačeka do odluke španskog pravosuđa.
(Za pisanje ovog teksta korišćen je materijal iz knjige Uroša Komlenovića UmretiuBeogradu)
Zaštomnogibegunciodpravde, poraznimosnovama, verujudasusigurnijinaPirinejimanegoudrugimevropskimzemljama Da smo u „Frankovom dobu“, sve bi bilo jasnije. Dok je diktator bio živ (1939–1975) Španija je, iz vrlo razumljivih razloga, bila omiljeno utočište raznih begunaca od međunarodne pravde, pre svega ratnih zločinaca za koje je Frankov režim, u bliskim odnosima sa Hitlerom i Muslonijem uprkos formalnoj neutralnosti Španije u Drugom svetskom ratu, bio neka vrsta prirodnog utočista ili bar usputna stanica za trajniji beg u Južnu Ameriku, gde se mnogima izgubio svaki trag. Međutim, Španija je prošlog novembra obeležila 30 godina od Frankove smrti i isto toliko od početka demokratskih promena koje su zaista promenile zemlju u svakom pogledu. Španija je danas istaknuta članica Evropske unije, sa mnogo važnih mesta u zajednici evropskih država, sa ekonomijom koja raste, sa drastičnim povećanjem broja stanovnika zbog velikog priliva migranata koji, kao u Nemačkoj 60-ih godina prošlog veka, kao jeftina radna snaga, doprinose bržem razvoju zemlje. Španija je, međutim, po nekim drugim karakteristikama interesantno odredište za mnoge, pa tako i za kriminalce ili ljude koji se bave poslovima na ivici zakona. Španiju godišnje, pre svega zbog klime, poseti oko 50.000.000 turista, frekvencija prolaska granice na španskim aerodromima i putnim prelazima je enormno visoka, mogućnost kontrole znatno smanjena, svedena na čistu rutinu i sistem slučajnog uzorka. Velika migracija pojačana je u poslednjoj deceniji kada je u Španiju počeo da stiže kapital sa istoka, pre svega iz Rusije, ali i iz nekih arapskih zemalja. Pionir u novom velikom poslu bio je Hesus Hil, bivši gradonačelnik Marbelje i bivši predsednik Atletiko Madrida, jedan od najkontroverznijih biznismena u Španiji. Umro je pre nekoliko godina sa desetak otvorenih sudskih procesa zbog malverzacija svih vrsta, ali dok ga srce nije izdalo uspevao je uz pomoć veštih advokata i mnogo para da ostane na slobodi. Hil je bio noćna mora španskog pravosuđa, poslovično sporog, a mnoge od afera koje su za njegova života bile samo načete još uvek se povlače i raspliću. Hil je na čuvenu Kosta del sol (Sunčana obala) doveo veliki kapital ne pitajući mnogo za njegovo poreklo. Umesto sitnih dilera, narkomana, prostitutki i sličnih elemenata čije je brojno prisustvo krajem 80-ih godina teralo ljude da beže iz Marbelje, Hil je „umio“ grad, očistio ulice i krenuo u ogromne investicije. U Marbelji i okolini trgovina zemljištem i nekretnimama postala je najunosniji biznis a policija je dobijala tek poneku rundu, i to na poene, u dugom „meču“ sa biznismenima raznih profila… U takav milje idealno staju i politički begunci ili traženi kriminalci. Nije Španija ništa tolerantnija prema njima od drugih evropskih zemalja, ali iz prethodno navedenih razloga, pre svega zbog mase turista koji svakodnevno posećuju španske turističke centre, teže je kontrolisati kretanje ljudi. Tako se desilo da španska policija za samo nekoliko meseci zabeleži dva velika poena. Prvo je na Tenerifima uhapšen odbegli hrvatski general Ante Gotovina, a prošle nedelje na aerodromu u Madridu Veselin Vukotić, državljanin SCG za kojim tragaju belgijska i naša policija, kao i Haški tribunal. Španski mediji su, razumljivo, veoma opširno propratili hapšenje Vukotića, uz obaveznu napomenu da je reč o „čoveku koji može biti od značaja u procesu protiv Slobodana Miloševića“. U svim novinama objavljena je ista priča: Vukotić je osumnjičen za ubistvo Albanca Envera Hadrija u Briselu 25. februara 1990. za koga se tvrdi da je bio „predstavnik Komiteta za ljudska prava“ u bivšoj Jugoslaviji, što se baš ne slaže sa ocenama nekih naših analitičara. Bilo kako bilo, u novinama piše da je Hadri „verovatno imao dokaze o umešanosti Slobodana Miloševića u seriju ubistava“. Čak se pojavila i cifra od 34 ubistva. Kako i zašto baš 34, ostalo je bez odgovora. Vukotić je uhapšen na novom terminalu T-4, po dolasku iz Pariza. Imao je „savršeno falsifikovan“ hrvatski pasoš i ostala dokumenta na ime Ludvig Bulić, ali je španska policija očito bila obaveštena o njegovom dolasku i zaustavila ga. U trenutku hapšenja Vukotić je bio u društvu i Lidije V., za koju nije utvrđeno da li mu je zakonita supruga ali s kojom nesporno ima dve kćeri. Ispostavilo se da je Veselin Vukotić povremeno boravio u Barseloni, na adresi na kojoj je bila prijavljena njegova supruga Lidija sa ćerkama. Susedi iz zgrade u ulici Manuel Đirona br. 2 u elitnom barselonskom kraju Sarija nisu mogli ništa da kažu znatiželjnim novinarima o uhapšenom Vukotiću, osim da su ga viđali veoma retko, za razliku od Lidije i devojčica. Među malobrojnom srpsko-crnogorskom kolonijom u Barseloni niko ništa nije znao o Vukotiću koji je, očito, bio veoma diskretan. Španski mediji navode da je vrlo često putovao i da je odsedao u najluksuznijim hotelima. Istrage će pokazati odakle mu novac za život na visokoj nozi. Kao i u slučaju Gotovine, hapšenje Vukotića bilo je plod saradnje više evropskih policija. Španski policajci nisu u Madridu zaustavili Vukotića tek tako, bili su obavešteni od francuskih kolega da je krenuo iz Pariza a njegovo praćenje počelo je ranije, kada je ustanovljeno da njegova porodica živi u Barseloni. Stan je od tada (policija ne otkriva tačno vreme) bio pod prismotrom a praćenje Lidije dovelo je do Veselina. Vukotić se dan posle hapšenja pojavio pred istražnim sudijom Fernando-Grande Marlaskom i tužiocem Hesusom Alonsom. Saslušanje je trajalo samo deset minuta a sudski izvori, na koje se poziva španska štampa, kažu da se držao izuzetno mirno, čak napadno hladno. Odbacio je sve optužbe i odbio mogućnost da bude izručen Belgiji ili Srbiji i Crnoj Gori posle čega mu je određen pritvor koji bi mogao da potraje do 40 dana. U međuvremenu, španske pravosudne vlasti zatražiće od Srbije i Crne Gore i Haškog tribunala odgovarajuću dokumentaciju. U našoj ambasadi u Madridu rečeno nam je da je ambasada bila obaveštena „rutinskim putem“, kao i uvek kada se neki naš državljanin uhapsi, ali bez ikakvih drugih detalja. Saslušanju pred istražnim sudijom prisustvovao je i prevodilac koga je obezbedio sud.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako je Kokeza planirao da posredstvom fudbalskih huligana i italijanske mafije fizički naudi jednom od najuspešnijih domaćih fudbalera u 21. veku zbog toga što se uplašio da bi on svojim kritikama mogao da ugrozi njegov položaj u savezu? To je tema novog „Vremena“
U trenutku u kojem je pažnja čitave svetske javnosti usmerena na fudbalske terene Amerike, Meksika i Kanade, i kada je glavno pitanje da li će Lionel Mesi sa Argentinom ponovo osvojiti titulu prvaka sveta ili će Francuzi ovog puta da im se osvete za poraz u finalu 2022. godine, srpsku javnost potresla je informacija da je nekadašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije (FSS) Slaviša Kokeza planirao da posredstvom fudbalskih huligana i italijanske mafije fizički naudi jednom od najuspešnijih domaćih fudbalera u 21. veku zbog toga što se uplašio da bi on svojim kritikama mogao da ugrozi njegov položaj u savezu
Beogradski advokat Ivan Ninić kaže za “Vreme” da je u Srbiji upotreba Skaj komunikacije strogo kontrolisana i hirurški ograničena isključivo na nivo izvršilaca na terenu, dok je u Crnoj Gori ona postala alat za demontažu kriminalizovanog državnog aparata. On smatra da su razlozi za ovu selektivnu primenu pravno-političke prirode, jer u Srbiji Aleksandar Vučić još uvek drži pod kontrolom sektor bezbednosti i odlučuje šta će biti predmet tužilačkog procesuiranja
U Srbiji od malignih bolesti svake godine oboli desetine hiljada ljudi. Iza svake statistike su ljudi koji se ne mogu svesti samo na broj. “Vreme” istražuje kako izgleda put od dijagnoze do lečenja – od kapaciteta zdravstvenog sistema i dostupnosti terapija, do svakodnevnog života obolelih i izuzetnoj važnosti psihoonkološke podrške
Sve dileme oko toga da li će naprednjaci predvođeni Aleksandrom Vučićem približiti Srbiju Evropskoj uniji su lažne – neće, ne pada im na pamet. I tu dolazimo do studentske liste i Kosova i Metohije
Kako je informativni razgovor sa Zdravkom Ponošem probio dno beščašća? Imaju li opskurni likovi iz Informera policijske značke, a policajci legitimacije Informera ili to dođe na isto? I zbog čega kmeči Visoko javno tužilaštvo
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
