foto: pexels
Zašto je učionica mesto gde bi deca odnosno mladi trebalo da uče o ravnopravnosti i, kasnije, rodno zasnovanom nasilju? Kako je u praksi? Koje mogućnosti za prevenciju se pružaju? Kakvi bi, kada je reč o tim temama, obrazovni sadržaji bili primereni u osnovnim i srednjim školama? Da li su nastavnici voljni, ali i obučeni da pruže odgovarajuću podršku? Šta radi nadležno ministarstvo po tom pitanju? I zašto bi pogled na Veliku Britaniju mogao da nam bude značajan
Sedam od deset mladih osoba iskusilo je nasilje u partnerskom odnosu, svaka šesta mlada osoba je bila izložena i fizičkom nasilju, a jedna trećina mladih čak i ne smatra da je jedan šamar nasilje… Ovo su neki od nalaza istraživanja objavljenog pre dve godine u kojem je učestvovalo više stotina učenika srednjih škola (Pogled u partnerske veze mladih: Istraživanje rodno zasnovanog nasilja u partnerskim vezama mladih u Kragujevcu).
U istom istraživanju, skoro polovina mladih se složila sa tvrdnjom: “Ako momak/devojka želi da zna u svakom momentu gde se nalaziš, to je znak da mu/joj je stalo”, a 42 odsto ispitanih smatra da je izrazita ljubomora znak ljubavi, a ne nasilja. Svaka peta mlada osoba je stava da je normalno ponekad plašiti se svog partnera/ke, kao i da pretnje u vezi treba shvatiti samo kao način ispoljavanje ljutnje.
Sudeći po prethodnim istraživanjima, rađenim poslednjih desetak godina, Kragujevac mahom odslikava situaciju u celoj zemlji.
Naravno da rodno zasnovano nasilje među mladima jeste globalni fenomen. Ono što se razlikuje, od zemlje do zemlje, je naš odgovor – koliko društvo prepoznaje problem, koliko su ga roditelji i nastavnici svesni čak i kada su vođeni najboljim namerama, kako delaju donosioci odluka i mediji, za čim se povode, šta svi zajedno rade da se problem nasilja i diskriminacija među mladima, uključivši i rodno zasnovano nasilje, prepoznaju i spreče…
Jedan od aktera u formiranju stavova i (ra)stvaranju stereotipa je svakako i škola.
“Škola bi mogla da bude – a ako pogledamo na zakonska rešenja – i morala bi da bude mesto gde se deca i mladi uče zabrani diskriminacije i ravnopravnosti, pa u okviru toga i rodnoj ravnopravnosti”, kaže za “Vreme” psihoterapeutkinja Biljana Slavković.
Prema rečima psihološkinje Ivane Jakšić, docentkinje na Fakultetu političkih nauka, upravo bi škola morala da menja mitove i neosnovana uverenja o rodno zasnovanom nasilju – da je ljubomora pokazatelj ljubavi, da žrtve mogu izazvati nasilje, da su muškarci i žene jednako često nasilni – kao i da nauči decu da prepoznaju znakove upozorenja, a nastavnike znakove viktimizacije, kako da postupaju prema proceduralnom okviru…
BEZ SISTEMSKOG ODGOVORA
U pomenutom istraživanju, svaki peti mladić smatra da će pravi muškarac povremeno vikati na ženu (naspram 8 odsto devojaka), svaki drugi da prava devojka/žena treba da zna kada je vreme da ućuti, kao i da devojka treba da bude nežna, tiha i da brine o svom momku/mužu.
“U osnovi nepravednog društvenog položaja žena u odnosu na muškarce stoje tradicionalna i kruta rodna uverenja, odnosno stereotipi koji propisuju različita očekivanja od muškaraca i žena”, kaže Ivana Jakšić. Dodaje i da obrazovanje pruža mogućnost ranog – što ranije se počne sa programima prevencije, to će oni biti učinkovitiji – odbacivanja ovakvih stereotipa, odnosno podučava da ih lična svojstva poput pola, rodnog identiteta i seksualne orijentacije ne smeju ograničavati u životnim izborima, niti poslužiti kao opravdanje za nepravedan tretman.
“Sistem koji ne uvažava da su rodni odnosi u društvu nepravedni, obično je sistem koji reprodukuje nejednakosti. Dakle, ukoliko nemamo obrazovanje za rodnu ravnopravnost, imaćemo obrazovanje za rodnu neravnoravnost”, zaključuje Ivana Jakšić. Kao sporna pitanja, ona navodi i nedovoljnu reprezentaciju žena u nastavnim programima i pitanje rodno osetljivog jezika koji se odražava na izbore koje devojčice prave: “Nazivi visokostatusnih profesija i pozicija u ženskom rodu pomažu devojčicama i ženama da se identifikuju, odnosno da zamisle sebe u takvim profesijama i na takvim pozicijama, i to nam različita empirijska istraživanja iznova potvrđuju.”
Biljana Slavković ističe da se zapravo kroz svaki predmet možemo baviti ravnopravnošću. Recimo, ako se predaje o srednjem veku, tema može biti način na koji je inkvizicija koristila predrasude o ženama, mnoga književna dela prenose nasilne obrasce, pa se tako kroz analizu epskih pesama sa kritičkom distancom može govoriti o rodnoj perspektivi. Devojčice se takođe mogu osnažiti da se više bave matematikom ili programiranjem, takozvanim muškim naukama kao što je sada trend na Zapadu.
Međutim, sve to zavisi od dobre volje nastavnika/ce da se temi na takav način posveti.
Za predmet Građansko vaspitanje, znanja o ravnopravnosti i prevenciji porodičnog i drugog nasilja deo su obaveznog programa. S tim što je, kao što je poznato, Građansko vaspitanje izborni predemet. Uz to je, smatra Biljana Slavković, ono i skrajnuto, a nastavnici su retko zaista obučeni.
Konačno, kada je reč o nasilju i prevenciji, škole same prave planove kako će organizovati edukacije ili ih uopšte neće organizovati. Obuka o tome je jedna od mnoštva obuka koju će nastavnici možda izabrati. Drugim rečima, sistematsko informisanje i edukacija dece, mladih i nastavnog kadra, kao i drugih zaposlenih u obrazovnim ustanovama, ne postoji. A potreba je tu.
DOBRE I LOŠE VESTI
Od 2016. do 2018. godine, AŽC je u 15 gradova u Srbiji za predstavnike 30 srednjih škola i osam fakulteta organizovao dvodnevni seminar na temu “Zaštita žene i dece od nasilja u porodičnom kontekstu – uloga obrazovno-vaspitnih ustanova”. I danas, AŽC ima dva akreditovana seminara u vezi sa ovim temama namenjena nastavnicima i saradnicima.
Rad sa školama podstaknut je i time što one imaju zakonsku obavezu da reaguju kada se nasilje među đacima dešava ili kada su deca izložena nasilju od strane odraslih ili postoji sumnja u to. Ovo propisuje i Zakon o osnovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja, ali i drugi zakoni, kao i Konvencije koje je država potpisala.
U jednom istraživanju rađenom pre sedam godina (Istraživanje rodno zasnovanog nasilja u školama u Srbiji, 2015), tvrdnju “Devojka koja oblači prekratke suknje i tesne majice sama je kriva ako je neko napadne” smatralo je tačnom 62 odsto ispitanih mladića, 49 odsto devojaka, ali i 17 odsto nastavnika i 13 odsto nastavnica. Verovatno da bi rezultati danas bili bolji, odnosno da je manji broj pogotovo mladih koji bi krivicu prebacivali na žrtvu, a ne na nasilnika. Ipak, to uverenje je i dalje veoma prisutno i takođe, što je veoma opasno, takvi stavovi i razne druge predrasude imaju ponekad i oni koji bi morali da se protiv istih bore to jest nastavni kadar.
Predavačice na pomenutom programu AŽC-a bile su i psihološkinja Tanja Ignjatović i Biljana Slavković.
“U pojedinim školama su stručne službe, psiholozi i pedagozi, voljni i znaju koja je njihova obaveza kada primete da postoji, recimo, nasilje u porodici deteta koje tu školu pohađa. Oni bi potom trebalo zajedno sa direktorom da sarađuju sa centrom za socijalni rad”, objašnjava Biljana Slavković. Međutim, dešava se da direktori škola izbegavaju ili čak zabranjuju, naravno nezvanično, da se škole obraćaju centrima za socijalni rad.
Zašto? Jer “neće da se mešaju” i “nije naše da mi to isterujemo”; jer ne veruju deci ili mladima; jer pojedini direktori, koji su više politički predstavnici, neće da se “škola stavi na stub srama”, kao da je veći problem da se za nasilje sazna nego to što nasilje postoji; jer se plaše uticajnih i nasilnih roditelja… Sličan stav postoji i kada su njihove koleginice, u zbornicama, žrtve partnerskog nasilja. “Moj je utisak da imamo oko trećinu profesorki i profesora koji imaju otpor da razumeju ko je odgovoran za nasilje i koji štite nasilnike”, kaže Biljana Slavković, i priseća se slučaja jedne profesorke iz elitne gimnazije koja je kazala da je otac koji drastično zlostavlja majku svakako i dalje dobar otac.
S druge strane, kako navodi Tanja Ignjatović, ohrabruje činjenica da je veliki broj vaspitača i nastavnika veoma motivisan za takvu vrstu obuka, žele bolje da razumeju postupke i procedure, kao i da dobiju više edukativnih materijala za rad se učenicima i informisanje roditelja, jer prepoznaju važnost teme. Upravo je tako nastao priručnik radionica iz svih školskih predmeta (AŽC, 2018), gde su profesorke pisale kako se, kroz različite predmete, može obrađivati tema rodne ravnopravnosti i nasilja u porodica. Neki od primera su kritička analiza pesme “Banović Strahinja” ili “Dioba Jakšića”. Zatim, na času matematike, tablično i grafično prikazivanje određenih pojava i procesa – u ovom slučaju rodno zasnovanog nasilja i diskriminacije u svakodnevnom školskom životu – potom, kroz nastavu istorije, čas o usponu Nemanjića u 14. veku i položaju žena u tadašnjem društvu…
Takođe je važno, prema rečima Tanje Ignjatović, da se “izbegnu predavanja i pasivna uloga učenika u korist različitih interaktivnih aktivnosti i primera iz života, ‘kao da’ situacija, diskusija, takođe i da škola u ove razgovore uključi i roditelje, a postoje takvi programi, kao i druge aktere iz zajednice – stručnjake, predstavnice civilnih organizacija, umetnike, da se koriste predstave, filmovi, knjige i drugi sadržaji koje koriste deca i koji mogu da posluže kao povod za otvaranje pitanja u vezi sa ovim temama.”
Isto ističe i Ivana Jakšić: opšti princip je da se nastavni ciljevi moraju realizovati u skladu sa uzrasnim i razvojnim specifičnostima učenika, najpre kroz aktivno učenje, gde su učenici uključeni, i pomoću sadržaja koji komuniciraju sa njihovim životnim iskustvom. Ona, dalje, objašnjava: “Uzrasno i razvojno osetljiv nastavni rad podrazumevaće da ćemo vrtićku decu podučavati sa ograničenim brojem vrlo konkretnih instrukcija, pomoću slikovnih i muzičkih sadržaja (na primer, pokazivanjem kartice ljudskog tela i označavanjem bojama gde je neprikladno da odrasle osobe dodirnu dete), dok adolescenti mogu razumeti i apstraktnije sadržaje, poput podataka o učestalosti različitih oblika rodno zasnovanog nasilja, pojmove poput stereotipa i predrasuda.”
Kao i njene koleginice, Ivana Jakšić ističe da mladi jesu vrlo zainteresovani da slušaju o tim temama u školi – što potvrđuje njeno iskustvo sa studentima FPN-u – nastavnici žele da se edukuju, ali svi pokušaji da se različiti programi implementiraju nisu imali uspeha.
Sve sagovornice ističu da je trenutna klima u kojoj se udžbenici povlače i preispituju dodatno obeshrabrujuća.
NE ČEKAJTE DA BUDE KASNO
Septembra prošle godine, “obrazovanje o relacijama” (relationship education za osnovne škole; relation and sex education u srednjim školama) postalo je obavezno u svim školama u Engleskoj. Otpora je bilo, svakako manjeg nego što bi ga bilo ovde, i nije uradio plodom, što takođe teško da bi bio slučaj u Srbiji.
Tamošnji eksperti su javnosti objašnjavali da bi pojačano prisustvo policije bilo samo flaster na ozbiljnoj rani, te da ne treba čekati da deca napune 14 ili 15 godina da bi se govorilo o pristanku, već da određene teme, shodno uzrastu, treba uvesti u osnovnoj školi, o njima se mora razgovarati, i da je to jedina prava prevencija. Program je osmišljen tako što je u osnovnim školama stavljen fokus na učenje o karakteristikama zdravih odnosa, prijateljskih, porodičnih i onih sa drugom decom i odraslima. Zatim o tome kako se odnositi prema drugima sa poštovanjem i brigom, o važnosti iskrenosti i ličnog prostora, poštovanju tuđih granica… Kasnije, u srednjim školama, uvode se seksualno obrazovanje i zdravstveno obrazovanje.
Zanimljivo je da se kao argument za uvođenje ovog predmeta navodio i primer Finske, gde je seksualno obrazovanje uvedeno kao obavezno 1970. godine, da bi od 1994. bilo izborni predmet. Iako to svakako nije bio jedini razlog, kasnih devedesetih broj abortusa kod tinejdžerki porastao je za 50 odsto, a bio je primetan i pad u korišćenju kontraceptivnih sredstava. Od 2006, ovaj predmet, sada pod nazivom Zdravlje, ponovo je vraćen kao obavezan u finske škole. Ponovo je procenat abortusa u maloletnoj populaciji opao, više se koristi kontracepcija, a devojčice odnosno devojke kasnije stupaju u seksualne odnose.
PLUTANJE I OTPORI
U Srbiji je i dalje mnoštvo pomenutih tema ili tabu ili nailazi na velike otpore. Sagovornice “Vremena” podsećaj na slučaj iz 2017. kada je Incest trauma centar kreirao Obrazovne pakete za učenje o seksualnom nasilju nad decom uz podršku Ministarstva prosvete sa tadašnjim ministrom Srđanom Verbićem na čelu, ali je posle burnih reakcija javnosti sve zaustavljeno.
“Program za zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju za srednje škole nije obnovljen, iako je tri godine primenjivan u Vojvodini uz vrlo pozitivne efekte. Analize nastavnih programa ukazuju uglavnom na propuštene prilike da se ovakvi sadržaji implementiraju u nastavu, a postojeća primena je uglavnom sporadična”, dodaje Ivana Jakšić.
Istog mišljenja je i Tanja Ignjatović. Ona ukazuje na to da postoji veliki broj priručnika i vodiča, i domaćih i stranih. O zainteresovanosti i motivaciji učenika i učenica, kao i nastavnika, već je bilo reči – tu su i odgovarajući zakoni, ali sve ostaje, kako kaže Tanja Ignjatović, na nivou deklarativnog opredeljenja i periodičnih aktivnosti ograničenog obima i trajanja.
Otkud toliki otpori da se uvedu ti programi? Razloga je mnogo, ali Biljana Slavković posebno naglašava da kao što se ne može rodna diskriminacija posmatrati van okvira diskriminacije uopšte, tako se ni sve što se događa u vezi sa obrazovanjem, kao i otporima na ove teme, ne može posmatrati van okvira celokupnog stanja u kojem se društvo nalazi.
“Mi smo kao društvo u regresiji i sve što spada u modernizaciju, sve što je makar malo drugačije od proseka doživljava se kao napad na identitet – nacionalni i verski, kao napad na državu”, kaže Biljana Slavković. “Plaćamo cenu svojih konstrukata i stereotipa, svoje uverenosti da smo najbolji i preterane osetljivosti na kritike.”
U korenu te dijagnoze društva, ona vidi upravo identitetsku krizu – ne znamo da li smo na istoku ili na zapadu, da li smo u Evropi ili van nje, da li smo građanska država ili nismo, da li smo diktatura ili demokratija. I kada je društvo u takvoj krizi, svaki pomak se tumači kao napad. Samo što u toj odbrani stradaju upravo oni zbog kojih se navodno i borimo – deca i mladi.
Na pitanje da li je škola mesto u kojem bi deca trebala i morala da uče o rodnoj ravnopravnosti i rodno zasnovanom nasilju, jer u javnosti još uvek ne postoji konsenzus o tome, Ivana Jakšić kaže: “Ukoliko je cilj sistema obrazovanja da podrži razvoj svakog pojedinca i pojedinke tako da oni ostvare svoje pune potencijale i ostvare visok kvalitet života, onda se deca kroz sistem obrazovanja moraju podučavati o preprekama sa kojima se na tom putu mogu suočiti samo zato što su dečaci ili devojčice ili imaju različitu seksualnu orijentaciju. Zadatak obrazovanja je da otkloni barijere unutar svog sistema, da upozori decu na barijere u drugim sferama života, da ih nauči kako da ih prepoznaju i da ih osnaži i pruži konkretnu podršku u njihovom prevazilaženju. Verujem da bi u društvu postojao manji otpor prema merama rodne ravnopravnosti u obrazovanju ukoliko bi se građanima i građankama pojasnilo da je reč o vrlo jednostavnom principu, o omogućavanju da deca rastu i razvijaju se u skladu sa svojim autentičnim potrebama i interesovanjima, a da im društvo ne potkresuje krila samo zato što su dečaci ili devojčice. Takođe, šira javnost nije svesna da ta vrsta ‘potkresivanja krila’ po pravilu narušava kvalitet života. Ženama tako što im narušava samopouzdanje i usmerava ih ka slabije plaćenim zanimanjima, muškarcima uskraćuje pravo na ranjivost, a pripadnicima/cama rodnih i seksualnih manjina u osetljivom uzrastu ne uvažava bazičnu psihološku potrebu za prihvatanjem i pripadanjem, što vrlo često vodi u probleme u domenu mentalnog zdravlja. Kada govorimo o rodno zasnovanom nasilju, kao težem obliku rodne diskriminacije, ciljevi obrazovnih programa i intervencija se ne tiču samo ostvarenja potencijala, već neposredne zaštite fizičkog i psihološkog integriteta.”
Koliko je nasilje rasprostranjeno u partnerskim odnosima mladih? Koliko su nastavnici i roditelji svesni toga?
“Sva istraživanja, i domaća i strana, potvrđuju da su mladi dosta izloženi rodno zasnovanom nasilju u svom okruženju, od odraslih u koje imaju poverenje, a često i u svojim prvim partnerskim odnosima”, kaže Tanja Ignjatović, i nastavlja da neke oblike nasilja mladi ne prepoznaju, neke normalizuju, o nekima teško govore, što se najčešće odnosi na seksualne zloupotrebe i nasilje. Takođe, “postoji bitna razlika među polovima kada je reč o izloženosti gotovo svim vrstama nasilja, i težim oblicima nasilja, kao i u odnosu na posledice i lični doživljaj. Devojčice i devojke prijavljuju veći broj različitih nasilnih radnji i više težeg nasilja, one se više plaše, imaju više doživljaja bespomoćnosti, njihov ‘prostor za akciju’ se više sužava nego kada je reč o iskustvu dečaka i momaka koji su češće izloženi nasilju koje potiče od vršnjaka muškog pola.”
Kada se poredi ono što roditelji ili nastavnici znaju o izloženosti dece i mladih nasilju, Tanja Ignjatović ističe da postoji znatna razlika – iskustva nasilja ima više nego što odrasli znaju i primećuju: “Posebno zabrinjava nespremnost odraslih da reaguju kada im se deca i mladi povere, što je češće kada je reč o seksualnoj zloupotrebi ili određenim vrstama psihičkog nasilja. Potpuno je neodgovarajuće ako odrasli tada pokažu da ne veruju deci i mladima, ako se ponašaju kao da su deca sama kriva ili zaslužila to svojim ponašanjem, ako ih savetuju da ‘to nije ništa strašno, da će proći’ i slično.
Konačno, uvođenjem školskih sadržaja o rodnoj ravnopravnosti, nediskriminaciji i prevenciji rodno zasnovanog nasilja pružaju se, kako navodi Tanja Ignjatović, mogućnosti za učenje i praktikovanje tolerancije različitosti, nenasilne komunikacije, međusobnog poštovanja, uvažavanja granica i autonomije druge osobe. “To omogućava prepoznavanje i pravljenje razlike između ravnopravnih, konfliktnih i nasilnih partnerskih odnosa, prepoznavanje ranih znakova kontrolišućeg, prinudnog ili nasilnog ponašanja u emotivnim vezama mladih, kao i nasilja i zloupotrebe koje odrasli čine prema deci oba pola. Takvi programi informišu o strategijama zaštite, prijavljivanja i traženja pomoći, pomažu u formiranju stavova i ponašanja koji ne okrivljuju žrtve, već im pruža podršku, koji ne opravdavaju učinioce i ne normalizuju nasilje, već mu se suprotstavljanju na nenasilan način.”
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji“, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podrške Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Skidanje pa vraćanje semafora na raskrsnici kod Ušća koja je pretvorena u kružni tok je još jedan eksperiment in vivo na Beograđanima
Šefica Evropske komisije donela je pohvale Vučiću. Ali, ništa lično, pa ona je ionako došla samo zbog posla, a ne zbog nekakvih „evropskih vrednosti“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
U 2019. godini, u svakom drugom tekstu identitet žrtve se otkrivao, dok je u 2021. broj objava u kojima se to čini – 40 odsto. U ovom se periodu smanjio i broj tekstova u kojima se čin nasilja opravdava spoljašnjim okolnostima ili ličnim osobinama nasilnika (sa 20 na 11 odsto), a ređe se i odgovornost za nasilje prebacuje na žrtvu (sa 10 na 7 odsto analiziranih objava). Zasluga pripada ovdašnjim aktivistkinjama i novinarkama koje su pokazale kako se profesionalno izveštava i bori protiv nasilja
