O klinu ti visio

Prve nedelje po Petrovdanu, na Rajcu, jašta nego tradicionalna, kosidba. Ranije to znalo da ima i međunarodni karakter, naročito u doba socijalističkih sankcija, kada su razni kozaci mlatili travu zajedno sa domaćim kosadžijama. Znao je, pa ranije, gore da se popne i neki političar, bilo i njihovog nadmetanja u košenju, gde se redovno isticao, u to vreme i formalno aktivan, general Jovo Čeković. Ove godine toga bilo jok, kao što je jok bilo i političara, iako su se organizatori trudili, razaslali pozive, ali predsednik Tadić u Americi, istog dana Koštunica i Drašković imali stranačke glavne odbore. Tako su na Rajcu vlast oličavali predsednici Lajkovca i Ljiga.

RUŽA KALEMljENA: I eto nas, Rajac, desetak kilometara posle Ljiga desno skretanje sa Ibarske magistrale, pa još desetak kilometara uzbrdo. Već pristigli brojni autobusi sa penzionerskim posadama, harmonika napred, to se pogrlilo, to se povilo, zauzelo put, Vratiće se Danijelaaa… Uz put se nabile šatre, ima i trostrukih, tezga do tezge, sve razne prcalje, flaše sa bratom Ratkom, bratom Radovanom… Eto i tzv. centra, tu spomenik kosi u granitu. Zborno mesto, pristižu kosci, bele lanene čakšire, šešir, jelek i opanci, za pojasom rog i belegija. Podrazumeva se, tu kamere, novinari, ima posla, jedan šešir već u’vaćen, Tu su dobre livade i trave, ja sam kosio 32 radna dana, ova naša tradicija se održava, staraćemo se. Pa bi još kosačkih pitanja, pa bi još kosačkih odgovora, pa bi lepih želja, pa bi, hvala na pitanjima. Uto trubači, mladi orkestar iz Koštunića, menadžer Milica ćerka tate generala Čekovića. Javi se i, voditelj li je, šešir sa naočari za sunce i bežični mikrofon, Dobro došli, nadam se da ćete uživati u najlepšoj i najčuvenijoj kosidbi na svetu… Nadjačaše ga trubači, digoše se kose, snaše spustiše cegere, pa kad to oplete, kad usitni. Pa stadoše, pa uzeše da se raspoređuju, pristigoše i snaše sa cicvarom i ostalim specijalitetima narodne kuhinje, plus jedna sa ćupom u funkciji saksije za cveće. Koje je to cveće, Ovo su jesenke, ovo ruža kalemljena, letnji karanfili, a ovo sabljice, pogledasmo bolje, ćup je, ipak, bio u funkciji vazne.

Opet se javi voditelj, Rajac je neprevaziđen, i jedini, i najpoznatiji… Reč dobi predsednik Ljiga Ljuba Lazić, crvena majica, napred, Kosidba.com, reče se, Dragi gosti dobro došli na 32. kosidbu na Rajcu. Onaj sa mikrofon komandova pozdrav kosi, kosci digoše kose, reč dobi zdravičar Milojko, U ime gospoda Boga, majke Srbije i srpskog naroda, dižem ovu bukliju, sve prisutne gledaoce i slušaoce da pozdravim… Domaćine, da si živ i zdrav, ko ti o zlu mislio o klinu ti visio, mašo praznom vrećom pred tvojom kućom, zemlju ti prodavo, ženu ti u najam davo… Javi se grupa Suvoborci iz sela Ba, Oj kosači đe ćemo na mobu, nastaviše trubači, snaše se dohvatiše marama i pojaseva, u kadar utrčaše penzioneri i ini, dohvatiše se kosaca, prihvatiše se vodonoša, nasta opšte poziranje, slikavanje. Ali, voditelj komandova, kolona napred, kosci, pevači, vodonoše, trubači, i zamoli da se ide sporije, da se više uživa u slici i čulima…

KAD KONj ZANEMOGNE: U takvom rasporedu stigoše na uzvišenje na kome oveća, kanapom ograđena, livada beše isparcelisana na isti način, pa kanapom. Voditelj se opet do’vati bežičnog, Najveća, najčuvenija kosidba, trubači udariše u duvanje, kosci u raspoređivanje za disciplinu revijalnog košenja. Stadoše, prekrstiše se, pa počeše da mlate po travi. Mlatnu nekoliko puta, pa stanu, povade belegije pa uzmu da masate po kosama. A trubači samo čine, dumba, dumba, a voditelj neumoran, Ako igde ima raja, to je ovde, to rek’o još sveti Sava, ovde i jedinstvena voda u svetu, ista voda VODA, pa opriča kakva su joj svojstva, čoveku zanemog’o konj, ali kad se napio vode bio raspoložen da juri kobile… Oni još revijalno mlate, za njima stariji šešir sa zastavom preko grudi, priheftanom pod pazuhom, na kojoj piše Đidija. Pitamo, šta je đidija, Gazda, najlepši otkos, 20 kosidbi, dužnost da rasporedi kosače, bodri, sve organizuje…

Zatim bi takmičenje pripadnika vojske, pobednik dobi slikanje sa đidijom i vodonošom, koji je bio ženskog roda, u vojničkoj uniformi. Dok su trajala uvodna takmičenja glavni takmičari su se jordanili po narodu. Sve to u lanene čakšire, ko sa jelek, ko bez njega, obavezne vunene dokolenice, opanci, širok pojas, a o pasu rog sa krstom i ogledalcetom, pa to ‘oda, pa se vrće… Voditelj se reče o pravilima, brzina, lepota i kvalitet, kosci stadoše pred svoje parcele od po pola ara, raskoračiše se, prekrstiše, bi komanda, Pozor, sad, tu uze da pršti, dok si rek’o kosa, takmičar iz Mrkonjić grada dva puta istera stazu, diže kosu, opet diže kosu, navali masa, bi pri’vatanja, bi poljubaca, do’vati ga đidija, sjatiše se kamere, sjatiše se poslenici javne reči, sevnuše mikrofoni, bi pitanja, Kako je bilo ovog puta, pa odgovora, Malo vruće, malo teška trava, jaka konkurencija, ali ko je spreman spreman. Pa bi još jedno krucijalno pitanje, ‘Oće li još dolaziti na kosidbu, Ovo mu je deseto učešće, peta pobeda, dolaziću, hvala lepo…

Popeše pobednike na drveno pobedničko postolje, okačiše im lente-zastave, digoše se kose. Ajde zabeležimo, pobednik Milorad Sladojević, Mrkonjić grad, drugi kosac iz Pljevalja, treći pukovnik Cvetićanin. Na dugačkom, po travi prostrtom, čaršafu bi ručak za učesnike, svadbarski kupus i pečenje, to priselo, nalaktilo se, između zalogaja zapevalo. Dok si rek’o šta bi, sve puče, raziđe se narod, voditelj za popodne najavljuje izvanredan program, Bora Dugić, Merima Njegomir, Miroslav Ilić, tri starije, reklo bi se, gospođe, do’vatile se, zajednički se vraćaju korenima, „Ne udaj se Rado“…