O ceni struje, nafte, Kosovu i budućnosti energetike

Jedna od prvih ozbiljnih domaćih vesti posle novogodišnjih praznika bila je da je, navodno, ministar energetike Radomir Naumov izjavio da će struja u Srbiji poskupeti u aprilu ove godine. Zatim je uzavrelo pitanje isključivanja struje, najčešće, srpskim selima na Kosovu, a već ranije je obnarodovano da će 2005. godina biti prelomna u procesu restrukturacije energetskih sistema u Srbiji. Tako se Ministarstvo energetike Vlade Srbije ponovo našlo u vidokrugu javne pažnje, mada se, inače, kao malo koje drugo u Koštuničinom kabinetu, može podičiti da je srećno preguralo proteklu godinu, to jest da je obezbedilo uredno snabdevanje građanstva i privrede strujom i naftnim derivatima (uprkos svetskom uzletu cena sirove nafte i sporadičnim „operetnim predstavama“ koje za medije izvode naše privatne benzinske pumpadžije, nezadovoljne svojim profitima).

Razgovor sa ministrom Naumovim počeli smo pitanjem: o kakvom se to poskupljenju struje radi i da li se i ove godine može očekivati stabilna energetska situacija u Srbiji – a da cene ne odu u nebo?

RADOMIR NAUMOV: Pre svega hoću da kažem da smo mi izuzetno zadovoljni onim što smo uspeli da uradimo protekle godine – i to nije neka samohvala, jer su i međunarodne institucije ocenile da se prošle godine mnogo postiglo, skoro sve ono što se ranije obećavalo i pokušavalo. Pre svega, u Narodnoj skupštini je prošao novi, reformski zakon o energetici, pri kraju je procedura izbora regulatorne Agencije za energetiku, doneli smo energetski bilans, usvojili smo strategiju energetskog razvoja do 2015, posle 13 godina priključili se ponovo u elektroenergetski evropski sistem (zapadnu interkonekciju UCTE), pred potpisivanjem smo sporazuma o međunarodnoj energetskoj zajednici koja će biti treća po snazi u svetu (Panevropska energetska zajednica), regulisani su i reprogramirani stari dugovi za gas (Rusija) i za naftu (Kina), itd. Znači, sustižemo decenijska zakašnjenja i stabilizujemo proizvodnju i usluge, a istovremeno smo već pokrenuli i reformisanje energetskog sistema.

„VREME„: Niko ne spori da se srpska energetika stabilizuje, ali ima mišljenja da se ona sporo reformiše?

Vidite, u našoj reformskoj retorici sve se suviše uprošćava, pa se na primer kaže da je ova godina „prelomna“ u reformisanju i restrukturiranju. U energetici se ništa ne postiže i ne „prelama“ preko noći. I ovo što smo postigli protekle godine, plod je dugogodišnjih priprema, praćenja međunarodnih trendova, primanja svetskih impulsa. Tako da se ja ne slažem sa pojedinim ocenama – da se naša energetika dosad ni u čemu nije reformisala.

Na primer, 2000. godine je u elektroprivredi Srbije bilo 60.000 zaposlenih, a sada ćemo ih imati oko 40.000. Posle doista dugih priprema, sada smo pred reorganizacijom u naftnoj privredi. Uopšte uzev, u toku su ne samo ekonomska nego i značajna tehnološka unapređenja ili procesi konsolidacije (kao u rudnicima sa podzemnom eksploatacijom). Sve promene, dakle, treba posmatrati zajedno i stalno imati u vidu da je reč o energetici i rudarstvu – gde reformski zahvati traže vreme i gde se uvek mora voditi računa o kontinuitetu snabdevanja. Uostalom i međunarodni faktori nas podržavaju u procesu energetske stabilizacije – jer bez nje se ništa drugo i ne može uraditi u privredi. Rečju, kada uskoro uđemo u spomenuti sporazum o panevropskoj energetskoj zajednici videće se da smo u ovoj oblasti već sada ispunili sve ono što se u energetici traži od svake članice Evropske unije.

Da li je to postignuto upravo zato što je Srbija posle demokratskih promena 2000. godine glavne ekonomske šokove doživela putem „cenovnih udara“ u energetici? Tako se vraćamo na pitanje koje sam već postavio. Dakle, da li su naše cene energije realne ili „nerealno visoke“ (kako neki kažu) i koliko će poskupeti struja?

Generalno, staro je pitanje šta su to „realne cene“ u sektoru gde, na primer kod struje, nema slobodne tržišne utakmice ili, kao kod derivata, nema potpuno slobodne konkurencije na unutrašnjem tržištu. Ako, uprošćeno, kažemo da ta realna cena mora da sadrži ne samo pokriće troškova proizvodnje nego i nužnu akumulaciju radi servisiranja kredita, tekućeg i razvojnog investiranja i neophodnih dodatnih ulaganja u zaštitu okoline, onda je nemoguće reći da su naše cene „nerealno visoke“. Tim pre što je po većini pokazatelja EPS jedna veoma efikasna kompanija. Ne zaboravite, na EPS je palo mnogo dugova, a on snosi i teret ranijih otpisa nekih krupnih potraživanja koje je isforsirala vlada. S tim u vezi spomenuću i da su državi, po sporazumu sa Pariskim klubom, otpisani spoljni dugovi (oko 66 odsto), ali da ona još nije benefit tog otpisa prenela na elektroprivredu – pa mi sada pokušavamo da nađemo neko rešenje. Ne zaboravite ni preko 400 miliona dolara stranog duga koji otplaćujemo za kosovske elektrane, a od njih nemamo prihoda. Na sve to dodajte tekuću inflaciju, to jest tekuće klizanje dinara prema svetskim valutama.

Jednostavno, da ostavimo po strani šira nadmudrivanja, trenutne cene struje nisu „realne“, jer jedva pokrivaju operativne troškove, pa će morati da se povećaju negde između deset i 14 odsto – ali ja nisam izjavio da struja mora da poskupi baš u aprilu, nisam precizirao postotak tog poskupljenja, niti sam rekao da je to već odlučeno, jer takva odluka podrazumeva ozbiljnu procenu niza drugih okolnosti i uračunavanje niza drugih parametara. Istina, takvo poskupljenje je planirano već za prošlu godinu, ali ga Vlada nije odobrila vodeći računa o tekućim ekonomskim kretanjima i socijalnim uslovima.

Znate, mnogi smatraju da samo mi vodimo računa i o socijalnim aspektima poskupljenja struje (pa se govori o „predizbornoj ceni“ naše struje), ali o toj dimenziji i svi elektroprivredni sistemi svuda u svetu i te kako vode računa. Uostalom, juče sam ovde razgovarao sa ljudima iz Svetske banke, pa su i oni pitali o socijalnoj izdržljivosti cena struje, i čak su ponudili pomoć i podršku za izgradnju takvog tarifnog sistema koji će pri poskupljenjima štititi najugroženije kategorije stanovništva.

Otvoreno da kažem da nisam zadovoljan nivoom cene struje, ali mi u energetici moramo da se uklopimo u makroekonomsku politiku Vlade, pa se i dinamika i nivo poskupljenja struje u tu politiku moraju uklopiti.

Postoji jedan jednostavan, komparativni kriterijum za ocenjivanje „realnosti“ cena struje. Na primer, da li građani Rumunije, Bugarske, Hrvatske skuplje ili jeftinije plaćaju struju?

Uglavnom mnogo skuplje, naročito u Hrvatskoj. U našem regionu jedino Makedonci imaju niže cene. A ne možete reći da su plate u Bugarskoj ili Rumuniji veće nego kod nas.

Kada se problematizuje poskupljenje energije mnogi ciljaju na to da najčešće država neće da se odrekne svog udela u tim cenama. Na primer, nekada je Milošević elektroprivredu koristio kao parafiskalni instrument – digne porez na njenu ogromnu imovinu i tako zakrpi budžet, a izbegava nepopularno povećanje poreza koje stanovništvo direktno plaća. Ima li prostora da država, u tom smislu, preuzme bar deo tereta poskupljenja struje i derivata?

Država doista dosta zahvata iz energetike i ponekad neki faktori zaboravljaju koliko ulaganja u energetiku imaju veliki značaj za ukupnu privrednu konjunkturu, koja, opet, državi indirektno mnogo donosi. Na primer, kada su pre nekoliko godina počela krupna ulaganja u elektroprivredu, ukupno je za to vreme, uglavnom iz inostranstva (iz donacija ili kredita), u tu vitalnu oblast uloženo oko milijardu evra – oživelo je niz industrijskih grana, uposleni su značajni kapaciteti građevinarstva i mnoge usluge. Procena je da energetika bitno utiče na 60 odsto srpske privrede.

Deo odgovornosti za cene energenata će po novom zakonu o energetici preuzeti regulatorna agencija. S tim u vezi iznosim utisak da je letošnje donošenje tog zakona nekako prošlo nezapaženo, mada je, po opštoj oceni, reč o jednom modernom, prema tržišnim kriterijumima koncipiranom zakonu – pa vas molim da naše čitaoce uputite u njegove ključne novine…

Doista je reč o Zakonu koji sadrži moderna evropska rešenja i mnoge novine. Ja sam ga jednom nazvao „bomba zakonom“, jer on će neke stvari temeljno raščistiti. Prvo bih istakao da on celovito reguliše energetsku oblast, što do sada nikad kod nas nije bio slučaj. Zatim, Zakon suštinski uspostavlja preduslove za formiranje „tržišta energije“, što treba da racionalizuje celu oblast. Nad tim tržištem nadzornu i kontrolnu funkciju imaju nove ili reosnovane autonomne institucije – to jest regulatorna Agencija za energetiku i Agencija za energetsku efikasnost – a njihova osnovna dužnost je da štite interese potrošača energije. Takođe je bitno da ovaj zakon daje pravnu osnovu za reorganizaciju naših energetskih sistema, to jest javnih preduzeća u energetici.

Zakon je lep, ali da li je počeo da deluje, da li je kompletiran. Da ne bude kao kod nekih drugih reformskih zakona koji stoje u izlogu prema Evropi, a uvek nešto fali da bi počeli da deluju?

Posle izvesnog kašnjenja, sastav regulatornog tela je ovih dana prihvaćen od nadležnog skupštinskog odbora i samo je potrebno da ga verifikuje Narodna skupština. Ja mislim da ćemo do kraja godine sve kompletirati i da će nadležna tela do tada usvojiti sva pravila igre po novom zakonu. Agencija će, na primer, usvojiti metodologiju za formiranje cena, izdavati licence za obavljanje energetskih delatnosti, sprečavati monopolsko ponašanje, predlagati tarifne sisteme itd.

Hoće li ta regulatorna agencija odoleti stranačkim pritiscima, bolje reći je li i u njenom formiranju delovala čuvena srpska stranačka aritmetika?

Sigurno ciljate na Savet agencije, koji ima pet članova, sa izvanredno krupnim ovlašćenjima i u kome se predsednik bira na pet godina, dva člana na četiri, a dva člana na tri godine. Sam zakon je postavio veoma stroge uslove za izbor u članstvo Agencije, odnosno njen savet i precizirao je kriterijume koji sprečavaju sukob interesa. Sastav Saveta predlaže Vlada, ali ga bira Narodna skupština. U tom smislu politika može imati nekog uticaja na Savet u fazi njegovog izbora, ali kasnije, to telo je po Zakonu nezavisno.

Eto, ja sam se zalagao za takvu poziciju Saveta, mada i sam kao ministar energetike gubim mnoga ovlašćenja posle konstituisanja Saveta Agencije za energetiku. Usuđujem se pri tome da tvrdim da je predloženi sastav Saveta biran pre svega po stručnom kriterijumu i da će po njemu i po integritetu članova Saveta, on biti možda najjači u našem regionu. Reč je, kako se to kaže, o ljudima sa međunarodnom stručnom reputacijom i velikim iskustvom u upravljanju energetskim sistemima.

Govorite da novi zakon omogućava tržište energije. Na koji način?

Zakon decidirano govori o otvorenosti i dostupnosti tržišta energije – a kada potpišemo već spomenuti sporazum o energetskoj zajednici, do 2015. godine mi moramo potpuno otvoriti naše energetsko tržište. Uprošćeno, to znači da se omogućava da i strani producenti energije ovde pronalaze potrošače i obavezu domaćih prenosnih sistema da im pružaju uslugu pod istim uslovima kao i domaćim kompanijama. Kvalifikovani kupci energije će veoma brzo moći da biraju od koga će kupovati struju, što će najbolje, automatski, kontrolisati nivo cena.

Zar u prošlogodišnjem slučaju ispitivanja trgovanja strujom sa EFT kompanijom u Skupštini Srbije, baš u vreme usvajanja „modernog zakona„, već nije poslata loša poruka onima koji ovde hoće da posluju energijom na profitni način, mada, koliko se sećam, o tome nisu doneti neki jasni i suvisli zaključci?

Moj je utisak da u tom Anketnom odboru nije utvrđen neki privilegovani polažaj EFT-a u poslovima sa EPS-om i da se ispostavilo da skupštinski odbor nije pogodan za analizu niza drugih rafiniranih pitanja u ekonomiji upotrebe elektroresursa, dinamici proizvodnje i potrošnje i drugim stvarima.

Ja ću reći ono što vi izbegavate – videlo se da narodni poslanici malo šta tu razumeju. No, da sada proširimo ovo pitanje. S jedne strane uvodi se tržište energije, a sa druge još nemamo privatizovane domaće učesnike na tom tržištu. Koja koncepcija privatizacije je najprimerenija našoj situaciji?

Da pođem od nešto lakšeg dela ovog pitanja. Kada je reč o naftnoj privredi, mi u Ministarstvu imamo stav da prvo treba da modernizujemo našu državnu kompaniju, da bi joj podigli vrednost u procesu privatizacije. I tu stvari ne mogu da se „prelome“ odjednom, pa prvo treba da idemo na jedan broj „zajedničkih ulaganja“ sa stranim investitorima, koji će zbog interesa zajedničkog posla unapređivati našu tehnologiju. Na primer, mi smo do sada obnavljali naše rafinerije nafte bez ijednog centa stranih donacija – dok je, kao što sam već spomenuo, strana pomoć (donacije, povoljni krediti) za elektroprivredu bila obilata.

Modernizacija može ići paralelno sa privatizacijom, naročito u elektroprivredi. Na primer, ako neki privatni investitori hoće ovde da izgrade elektranu, mi ćemo u skladu sa zakonom to omogućiti. Uopšte uzev, elektrane se mogu privatizovati, a u nekoj kasnijoj fazi verovatno i distribucija – ali prenos i upravljanje sistemom treba da ostanu u državnom, odnosno pretežno državnom vlasništvu, baš da bi se ispunila obaveza da naše tržište energije bude dostupno i stranim isporučiocima. Niko od nas ni ne zahteva da privatizujemo vitalne delove energetskog sistema. U prethodnoj vladi bilo je loma oko ideje da se naši energetski sistemi isparcelišu – te da tako njihovi delovi postanu lak plen u privatizaciji. Mi smo protiv toga, osim kad je reč o non core (ne osnovnim) delatnostima.

Da spomenem ovde i liniju gasa gde mislimo da je najšire polje za privatne investicije – jer je reč o investicijama od tri-četiri milijarde dolara. Otvoreni smo za privatna i strana ulaganja i u distribucionu gasnu mrežu, jer bi bilo dobro da hitno gasifikujemo i centralnu Srbiju (Vojvodina je uglavnom već gasifikovana) i da se preko Niša i Dimitrovgrada povežemo sa novim sistemom napajanja gasom iz uvoza, kako ne bi zavisili samo od jednog.

Uvreženo je shvatanje da privatizacija ruši monopole, ali vidimo da su se naše veoma brojne privatne pumpadžije udružile i deluju kao neka vrsta kartela distributera derivata. Oni sve manje pričaju o ukidanju državnih uredbi koje štite domaće tržište od uvoznih derivata, a sve više traže od države da im namakne profit. Kako gledate na taj problem?

Kao što je poznato reč je o dve vladine uredbe – Uredbi o zabrani uvoza derivata i Uredbi o ceni derivata. One su donete, pre svega, da bi se obnovili naši razrušeni rafinerijski kapaciteti. Ta uredba ne ograničava samo privatnike, nego tera i našu državnu kompaniju da omogućava preradu privatnim uvoznicima nafte. Sve u svemu, te uredbe stežu ili štite nekog više, nekog manje, ali će se kroz godinu i po dana verovatno steći uslovi da se one više ne produžavaju. Tada ćemo videti koliko su koga one stezale, i da li će slobodan uvoz, sam po sebi, obezbediti opstanak svim pojedničanim benzinskim pumpama u privatnom vlasništvu. Meni se čini da je to pozadina današnjeg stava privatnika da država treba da im obezbedi siguran profit, sigurnu maržu. To je, naravno, nemoguće. Želje su želje, a ekonomska utakmica je nešto drugo.

U tom smislu je poslednji protest bio iracionalan. Mi nemamo nameru da ih uništavamo, ali mi im ne možemo obezbediti da imaju sigurnu dobit – bez obzira na to šta se dešavalo. No, sada smo u toku pronalaženja rešenja za trenutnu situaciju i pregovori idu u dobrom smeru.

Već smo govorili da se energetski sistem Srbije sve prisnije povezuje sa sistemima drugih država. Ipak, čuje se da ima zahteva iz Hrvatske za poskupljenje transporta nafte koju uvozimo preko nekadašnjeg Ju naftovoda. Da li sa Hrvatskom postoje i drugi problemi i neki „repovi“ posle sporazuma o sukcesiji, to jest šta je sa tužbom INA oko Beopetrolovih pumpi?

Vlasnička pitanja oko naftovoda, a smatra se, i oko distribucionog sistema INA u Srbiji, rešena su sporazumom o sukcesiji, pa mislim da se na njih nije produktivno vraćati, jer to je priča bez kraja. Dok neki naši analitičari podsećaju na Naftagasova ulaganja u naftovod, u Zagrebu se govori i o nekadašnjem ulaganju SRH u termoelektranu u Obrenovcu, itd.

Inače, doista, mi imamo zahtev iz Hrvatske da se poveća cena transporta nafte kroz naftovod od Omišlja do Pančeva, koji se obrazlaže okolnošću da je reč o dosta starom cevovodu koji zahteva dosta skupo održavanje i koji je potrebno renovirati. Pregovori o tom problemu su u toku.

Mislim da se ovo pitanje može rešavati i u svetlu koncepta izgradnje novog panevropskog naftovoda od Konstance do zapadnoevropskih tržišta, koji podrazumeva rekonstrukciju postojećeg naftovoda i izgradnju još jednog paralelnog cevovoda po istoj trasi. To je kapitalni projekat koji involvira širok krug država, a od velikog je značaja i za Srbiju.

Da završimo ovaj razgovor planovima za „lepšu budućnost„. S tim u vezi, molim vas za zvaničnu procenu o tome – da li Srbija treba da počne da gradi neku novu elektranu?

Već sam istakao da smo doneli strategiju razvoja energetike do 2015. godine. Pošto nemamo strategiju razvoja cele ekonomije imamo dva scenarija – jedan sa prosečnom stopom rasta od 4,62 odsto, a drugi nešto sporiji sa stopom od tri odsto. Naš cilj je da imamo današnju prosečnu evropsku energetsku zavisnost ne veću od oko 45 odsto, dok sada manje zavisimo, jer smo na koti od 39 odsto. U tim okvirima možda bi u narednih deset godina bilo potrebno izgraditi jedan kogenerativan (i struja i grejanje) kapacitet na gas od 200-300 megavata. Kad je reč o kapitalnim objektima, verovatno ćemo 2010. godine osetiti potrebu za jednom većom elektranom od 800-900 megavata, a u to se uklapa odavno projektovana i započeta Kolubara B. Za taj kapacitet već ima zainteresovanih stranih investitora.