Premda to ne izgleda tako s beogradske distance, boravak na Kosovu u izborno doba nije bogzna kako uzbudljiva avantura. Naprotiv. Onaj ko očekuje uzbuđenja, a pritom je naviknut na predizbornu histeriju u (užoj) Srbiji, silno će se razočarati. Nekoliko dana pred izbore održane 17. novembra i nekoliko dana posle tog događaja, nervozni su bili jedino novinari i analitičari čija su mišljenja bila identična po pitanju prognoze izbornih rezultata, ali uglavnom različita po pitanju budućih koalicija. Svi ostali uglavnom su mirno živeli svoje kosovske dane, čekajući decembarska uzbuđenja
VREMEPLOV
Kada u Beogradu tri najjače stranke istovremeno organizuju završne predizborne mitinge, situacija se uglavnom opisuje kao napeta. Zbog toga, TV ekipa iz Srbije satima pred najavljene mitinge Demokratskog saveza Kosova (LDK), Demokratske partije Kosova (PDK) i Novog kosovskog saveza (AKR) priprema svoj „nastup“: na ulici se ne zadržavamo, nećemo se odvajati jedni od drugih, međusobna komunikacija isključivo na engleskom, klimamo glavom tokom govora iako ništa ne razumemo, čvrsto se držimo kolega u novinarskom delu sale…Tog 15. novembra sve mere predostrožnosti pokazuju se suvišnim. Pristalice ove ili one stranke toliko su angažovane u pripremama za mitinge i toliko ponete atmosferom da nas i ne primećuju.
Miting LDK, stranke pokojnog Ibrahima Rugove, najviše liči na ulazak u vremeplov, neko davno doba početaka višestranačja: oronula sportska sala, muzičari odeveni u narodne nošnje izvode mini koncert sa sve igranjem, a prodavci semenki ne stižu da usluže sve zainteresovane mušterije. Scenografija i kostimografija takođe su prilično demodirane. Improvizovana bina, loše fotografije, obavezna mikrofonija, malobrojne i nevešto posute konfete, igračice u jeftinim haljinama, igrači odeveni u kostime sašivene od američkih, kosovskih i nemačkih zastava. Ipak, dve do dve i po hiljade ljudi uživaju: mahanje barjacima ne posustaje, stranački lider i predsednik Kosova Fatmir Sejdiju dočekan je ovacijama, a svaki pomen Ibrahima Rugove praćen je ekstazom.
U TRENDU
Sasvim je drugačija slika na mitingu PDK Hašima Tačija. Ono što su primetili brojni analitičari – da su se PDK i sam Tači nekako „ušminkali“ i osavremenili – očigledno je i u ovom politički važnom trenutku. Sala kongresnog centra poznatog kao „Boro i Ramiz“ daleko je bolja od one u kojoj su nastupili predstavnici LDK, pa su s njom u skladu i svetlosni efekti, veliki ekrani sa kojih se smeška stranački lider, muzika: za razliku od mitinga LDK gde su se mešali zvuci zurli sa zvucima pesme „We are the champions“ (Mi smo šampioni), ovde su ritmovi savremeniji. Pošto Tači kasni sat vremena, a sala sa dve-tri hiljade mesta nikako da se napuni, publiku zabavljaju dva prištinska repera prilično vešta u animiranju mase – pošto su u tome bolji od većine političkih lidera koji se mogu videti na Balkanu, njihova pesma „Proud to be an Albanian“ (Ponosan što sam Albanac) bukvalno diže salu na noge. No, tek kad Tači konačno pristigne, jasno je koliko je ova stranka radila na svom nastupu: uz pesmu „Final Countdown“ (Poslednje odbrojavanje), balone koji padaju sa tavanice i lidera koji u salu ulazi u pratnji porodice, miting počinje da liči na slične događaje u belom svetu. Konačno, posle kratkog govora (tada samo kandidata za gradonačelnika Prištine, a sada već pobednika) Fatmira Ljimaja, skupu se obraća predsednik. Potpuno nalik političarima na nekim drugim mestima, na binu izlazi dok se na ekranima prikazuju spotovi u kojima se smeška, rukuje sa svetskim političarima i obilazi bolesnu decu. Praćen zaglušujućim zvižducima, Beograd pominje dva puta – albanske kolege kasnije nam prevode da je bilo reči o tome da PDK ne brine o tome ko je i kada sarađivao i pregovarao s Beogradom, da ih ne zanima prošlost, već isključivo budućnost i to da budu „svoji na svome“. Govor je izuzetno kratak (prosto razočaravajuće kratak, imajući u vidu da je miting počeo sa sat vremena zakašnjenja). Na kraju, na binu izlaze Tačijeva supruga i sin, a u velikom finalu upotrebljena su sva moguća scenografska dostignuća: dok Tači trijumfalno diže palac desne ruke što mu je na izborima glavni znak raspoznavanja i glavni „moto“, publika uživa u disko svetlosnim efektima, balonima koji lete na sve strane, konfetama u neverovatnim količinama i veštačkom dimu koji bukvalno prekriva binu.
Baš kao i posle mitinga LDK, publika se mirno razilazi, bez većeg prisustva policije. Barjaci su spušteni i grickaju se semenke.
IZBORNO JUTRO
Iako 17. novembra u Prištini pada ledena kiša, na izbornim mestima od ranog jutra prilična je gužva. Pored birača, tu su uglavnom novinari stranih redakcija – albanskih skoro da i nema. Sve, međutim, protiče mirno i jedino uzbuđenje nastupa kada se pomenuti novinari sjate oko političkih lidera. I tog dana, očigledna je razlika u marketinškoj strategiji glavnih kandidata: predsednik stranke ORA Veton Suroi (koji važi za kandidata kosovske inteligencije) na biralište izlazi u osam sati i novinari ga zbog toga uglavnom ignorišu, predsednik LDK Fatmir Sejdiju nevešto se krije iza biračke kutije i zbog toga deluje prilično neubedljivo, dok Hašim Tači dolazi na biračko mesto u punom sjaju, u dobro tempirano vreme i opet u pratnji supruge i sina.
GRAČANIČKO VEČE
Za razliku od Prištine, prepune mladog i optimistički raspoloženog sveta, obližnja Gračanica, u kojoj žive Srbi, slika je i prilika novembarske depresije. Blato na svakom koraku, oklopni transpoteri na svakih par minuta, bodljikava žica gde god je bilo mesta da se postavi. Ljudi uglavnom sede po kafanama, ćute i gledaju beogradski TV program. Komentarišu štrajk prosvetara, poskupljenje hleba i akcije potrage za haškim optuženicima – pomislio bi čovek da se nalazi na Terazijama, a ne na Kosovu.
Izborima i pregovorima o statusu Gračaničani ne posvećuju previše vremena. Ili to ne čine dok su u blizini gosti iz Srbije. Čak ni kada 17. novembra iz beogradske redakcije RTS-a budu obavešteni da je u Zvečanu bačena bomba na kuću jedne srpske kandidatkinje na izborima, gledaoci ne pokazuju uzbuđenje. Tek poneki uzdah tu i tamo.
ZUM, IZNAD PRIZRENA
Dvadesetak kilometara u brdima iznad Prizrena, i ono malo predizbornog i izbornog uzbuđenja nestaje. Selo Zum, do kojeg se dolazi skoro kozjim stazama, valjda je bilo suviše daleko za postavljanje bilborda i organizaciju mitinga – izborima, zapravo, ni traga nema. Baš kao ni ljudima. Pošto je ovo mesto u kojem žive isključivo Albanci katolici, u nedelju 18. novembra svi su na misi. Običaji su drugačiji nego što bi se očekivalo: žene i deca sede na jednoj, muškarci na drugoj strani crkve, a članice crkvenog hora odevene su u šarene prizrenske nošnje. U obraćanju vernicima, sveštenik ne pominje Kosovo ili bilo šta što ima veze s aktuelnom situacijom. Samo uobičajeni sadržaji.
Kamere i čitava ekipa koja je uz policijsku pratnju nabasala čak dotle, izazivaju komešanje. Sveštenik objašnjava ko smo, šta smo i odakle smo. Znatiželjno se okreću i zagledaju nas, ali ubrzo se prolama aplauz. Ko će ga znati zašto.
KAKO STE?
Čak i za one koji veruju da je poverenje i pomirenje na Kosovu lako zamislivo, prolazak kroz Suvu Reku i Mališevo nije prijatno iskustvo. Bez obzira što nemaš veze sa zločinima i progonima koji su se tu događali, znaš da na tim mestima nisi baš rado viđen gost.
Kosovska policija koja nas prati uključuje sirene, pa nas svi znatiželjno zagledaju. Zna se – oni koji ulaze pod rotacionim svetlima sigurno nisu Albanci. Pritom, prilično je jasno i šta su, i s koje strane dolaze.
Iako se u ovom delu Kosova mnogo gradi, na spaljene kuće nailazimo na svakom koraku, što uz znatiželjne poglede žitelja izaziva muk u kombiju kojim se vozimo. Znamo ipak da je šef jedinice koja nas prati pouzdan oslonac. Iako „kao od brega odvaljen“ i više nego opasnog izgleda, šali se s nama, govori srpski, pita nas o Nišu, Beogradu i Subotici. Tokom prolaska kroz Mališevo poziva nas da s njim baš tu popijemo kafu. Odbijamo, uz pristojno obrazloženje da smo „u žurbi“ i da moramo što pre da stignemo do Prištine. Na kraju, tek što naivni pomislismo kako, eto, ima ljudi koji su svesni da nismo mi palili te kuće i ubijali ljude, uz vragolast osmeh konstatuje i pita: „Srbi su ovde dolazili samo u tenkovima, a vi lagano… I? Kako ste?“
Isto veče, u srpskoj Gračanici, šapatom sumiramo dnevne doživljaje. Da ona ekipa pred TV-om kojim slučajem čuje gde smo bili, ko zna kako bismo prošli. Nema struje, agregat sve slabije i bučnije radi, postaju sve nervozniji, a nas i ovako gledaju kao nekakve špijune.
Kako smo? Loše.
Novembarski sneg lagano provejava. Uzbuđenja su valjda rezervisana za decembar.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
