Milošević je optuživao vlasti u Beogradu da se plaše javnog svedočenja koje bi, po njemu, pokazalo kome je zapravo mogla da odgovara likvidacija Stambolića, a to nikako nije bio on, već strane službe i faktori koji su radili na promeni režima u Srbiji
Avgust je mesec kada u Haški sud u kome se sudi optuženima za ratne zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije svraćaju uglavnom moleri i pojedini službenici Tribunala koji ne koriste letnju pauzu jer se predmeti na kojima rade ponekad razvlače u nedogled, pa ih je bolje u letnjoj pauzi bar malo ubrzati. Opuštena letnja atmosfera vlada, izgleda, i u haškom zatvoru – Jadranka Šešelj, koja je nedavno prvi put dobila šengensku vizu da bi posetila svog supruga u Ševeningenu, ispričala je prošle nedelje podgoričkoj „Publici“ da se u tamošnjem zatvoru ovog leta igra uglavnom „šovinistička farsa“ sa Vojislavom Šešeljem i Tutom Naletilićem u glavnim ulogama. Hrvatski general Tuta („čovek sa posebnim šarmom, jako interesantan“) i četnički vojvoda Voja igraju zajedno šah, zbijaju šale i izuzetno se dobro slažu. „Tamo su izbrisane sve nacionalne razlike… svi su solidarni, pomažu jedni drugima“, kaže gospođa Šešelj, koju je inače general Tuta došao lično da pozdravi i upozna u zatvorskim prostorijama predviđenim za posete.
U letnjem predahu u Hagu ne uživaju, izgleda, svako iz svojih razloga, jedino glavna haška tužiteljica Karla del Ponte i glavni haški optuženik Slobodan Milošević. Gospođi Del Ponte Savet bezbednosti UN-a upravo ovih dana namerava da oduzme starateljstvo nad Sudom za ratne zločine u Ruandi i poveri ga nekom drugom, čemu se glavna haška tužiteljica opire, doživljavajući očigledno takvu odluku i kao bacanje ozbiljne senke na njen dosadašnji rad i karijeru.
DAVNO NAJAVljIVANA POSETA: Sasvim neplanirano u sudnicu je u vreme letnje pauze svraćao i Slobodan Milošević. Posetili su ga istražni sudija i pomoćnik tužioca beogradskog Okružnog suda. Oni su pokušali da od bivšeg predsednika SRJ dobiju izjavu u istrazi, koja se u zemlji vodi povodom ubistva Ivana Stambolića. Još na početku akcije Sablja, koja je usledila posle ubistva bivšeg srpskog premijera Zorana Đinđića, iz vrhova policije i pravosuđa često se isticalo kako postoje prilično ozbiljne sumnje da iza likvidacije Ivana Stambolića stoje, kao potencijalni nalogodavci, Slobodan Milošević i njegova supruga. Milošević je još početkom aprila reagovao na te optužbe tako što je iz haške sudnice pozvao istražne organe iz Beograda da ga posete, izrazivši spremnost da o optužbama koje se izriču na njegov račun zbog nerazjašnjenih političkih ubistava u Srbiji počinjenih pre nekoliko godina, govori, ako zatreba, i pred TV kamerama. (Neposredno pošto je stigao u Hag krajem juna 2001, Milošević je inače odlučno odbijao da primi beogradske istražitelje koji su nameravali da ga posete u zatvoru i sa njim razgovaraju o finansijskim malverzacijama bivšeg režima.) Krajem marta ove godine bivši predsednik SRJ je beogradskim vlastima poručio – sve što vam nije jasno pitajte mene, ja sam bio vlast, a ne moja supruga – a dodao je i još ponešto o „hajci i odmazdi“ koja se protiv njega i njegove porodice „orkestrira“ pre svega zbog borbe koju on vodi u Hagu.
Istražni organi iz Beograda nisu, međutim, nekoliko meseci kretali ka Holandiji, iako su nadležni u Tribunalu odmah rekli da ne postoje nikakve prepreke da Milošević bude saslušan. Ostalo je takođe prilično sporno da li je neko, posle silnih optužbi izrečenih po novinama tokom akcije Sablja, preko Interpola uopšte pokušao da utvrdi gde se zaista nalazi dr Mirjana Marković ili je u međuvremenu uvažen onaj Miloševićev zahtev – ako vam nešto nije jasno, pitajte mene. Prošle nedelje do susreta je najzad došlo i to dva puta, ali su se istražitelji vratili u Beograd neobavljenog posla, bez Miloševićeve izjave. On je tokom višečasovnog susreta insistirao da ono što kaže bude javno objavljeno, istražitelji su insistirali na tezi da se istraga u ovako komplikovanim slučajevima ne može voditi pred TV kamerama. Nekako u isto vreme, ministar pravde Vladan Batić najavljivao je za septembar podizanje optužnica u slučaju Stambolić.
RUKOPIS „CRVENIH BERETKI„: Ivan Stambolić, bivši predsednik Srbije, nestao je 25. avgusta 2000. godine u predvečerje političkih promena u Srbiji, a njegov nestanak je, posle kraćeg (i uzaludnog) iščekivanja bilo kakve vesti o ovom slučaju, prilično brzo bio označen kao nesumnjiv politički zločin. Taj poslednji mesec dana do gubitka vlasti na izborima održanim 24. septembra iste godine, Miloševićev režim pokazivao je indikativnu ravnodušnost prema nestanku čoveka koji je pre toga sa glavne političke scene „nestao“ još 1987. godine kada se na njega sručila razorna lavina optužbi, intriga i diskvalifikacija u periodu „antibirokratske revolucije“ što se u to vreme razlivala po Srbiji. Miloševićevi propagandni bulterijeri u prvi mah su se otvoreno podsmevali vesti da je Stambolić nestao, dok je sam Milošević tadašnjem makedonskom predsedniku Kiri Gligorovu obećao da će učiniti sve da pronađe svog nekadašnjeg prijatelja i uz to se žalio kako je porodica tobože kasno prijavila nestanak Stambolića (što nije bilo tačno). Od tada do danas niko nije uspeo da ponudi do kraja logičan odgovor na pitanja – ko se i zašto uoči izbora 2000. uplašio Ivana Stambolića, čoveka koji je tada već duboko zagazio u sedmu deceniju života i koji u to vreme nije pokazivao (bar nisu bile vidljive) nikakve nerealne političke ambicije. Stambolić je i uhapšen i ubijen u vreme kada je Vojislav Koštunica već prihvatio predsedničku kandidaturu i trku protiv Miloševića, odnosno u trenutku kada njegova likvidacija nije imala nikakvog smisla, ukoliko se naravno nije radilo o nečijoj osveti ili patološkoj mržnji.
Ni posle političkih promena u Beogradu policijska istraga o ovom slučaju nije bila daleko odmakla od početnih saznanja – da je Stambolić poslednji put viđen u Košutnjaku gde je redovno džogirao, da ga je tamo pokupilo nekoliko ljudi dok je sedeo na klupi i odmarao se, da je zatim nekim belim kombijem odveden u nepoznatom pravcu. To je potrajalo sve do 28. marta ove godine, kada je u vreme vanrednog stanja ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović na iznenada sazvanoj konferenciji za novinare saopštio da je tokom noći pronađen leš Ivana Stambolića u jednoj jami sa krečom na Fruškoj gori. „Sada znamo da su ga u Košutnjaku otela četiri pripadnika Jedinice za specijalne operacije, na Novom Beogradu su zamenili vozilo, odvezli ga na Frušku goru, likvidirali ga sa dva metka i zakopali u unapred spremljenu jamu sa živim krečom“, izjavio je tada ministar Mihajlović, objasnivši ujedno da je motiv ubistva bio politički kako bi Stambolić bio uklonjen kao mogući kandidat na predsedničkim izborima. Nekoliko dana kasnije na televiziji je prikazano vađenje Stambolićevih kostiju iz groba na Fruškoj gori. Početkom aprila saopšteno je da je MUP Srbije podneo krivične prijave protiv nekoliko osoba osumnjičenih da su na različite načine učestvovale u likvidaciji Ivana Stambolića. Kao neposredni izvršilac ubistva pomenut je Branko Berček, pripadnik JSO-a, a kao pomagači Dušan Maričić Gumar, nekadašnji komandant JSO-a, Leonid Milivojević, Nenad Šare i Nenad Bujošević Rambo (svi pripadnici JSO-a, pri čemu je Rambo već osuđen na 15 godina zatvora zbog učešća u ubistvu na Ibarskoj magistrali). U istoj vesti saopšteno je da je u slučaju Stambolić krivična prijava podneta i protiv Slobodana Miloševića zbog podstrekivanja ubistva i protiv Milorada Bracanovića, nekadašnjeg zamenika načelnika SDB-a, zbog neprijavljivanja ovog krivičnog dela i izvršilaca. Tokom istrage do javnosti je doprlo i to da je većina osumnjičenih radila za Milorada Lukovića Legiju i da je on lično svojim podređenima za ubistvo Stambolića isplatio honorar od po 20.000 maraka, kao i da je deo novca zadržao za sebe.
HAŠKA PRIČA: Istražni sudija i zamenik specijalnog tužioca pojavili su se prošle srede u Hagu gde im je u jednoj od sudnica Tribunala bilo omogućeno da razgovaraju sa Slobodanom Miloševičem. Razgovoru je prisustvovao i jedan službenik naše ambasade, dok se Miloševićevi advokati u ovom slučaju, Balša Govedarica i Sanja Pejović, nisu pojavili. (Upućeni tvrde da je izbor advokata u ovom slučaju bio, izgleda, „preporuka“ Uroša Šuvakovića; Govedarica je inače nekadašnji predsednik Vrhovnog suda Srbije i predsednik državne izborne komisije koji nije primetio očite krađe na lokalnim izborima u jesen 1996. godine, dok se za Pejovićevu tvrdilo da je bila bliska SRS-u, a nedavno se pojavila i na konferenciji za novinare kao advokat vladike Pahomija.)
Milošević je započeo razgovor zahtevom da njegovo davanje izjave bude javno. Sudiji i tužiocu iz Beograda rekao je da je on u međuvremenu ne samo javno osumnjičen već i unapred osuđen u izjavama najviših predstavnika izvršne vlasti i da je lično na televiziji u zatvoru imao prilike da čuje šta su o njegovoj navodnoj umešanosti u ovaj zločin izjavljivali ministar pravde i unutrašnjih poslova. Tvrdio je da su mnogi podaci iz istrage već saopšteni javnosti, da je protiv njega vođena sistematska kampanja i na osnovu svega toga zahtevao da i saslušanje bude javno, pred kamerama. Odgovoreno mu je da zakon tako nešto ne dozvoljava, posle čega je sledio nov predlog Miloševića – da se sve snimi i zabeleži, a onda objavi pošto istraga bude okončana. Prihvaćen je samo prvi deo ovog predloga – da se sve snimi, ne i objavi. Tokom dugog natezanja šta da se radi, Milošević je zatim nekoliko puta optuživao vlasti u Beogradu da se plaše javnog svedočenja koje bi, po njemu, pokazalo kome je zapravo mogla da odgovara likvidacija Stambolića, a to nikako nije bio on, već strane službe i faktori koji su radili na promeni režima u Srbiji. Ponovio je i ono što je već tvrdio u nekoliko navrata u haškoj sudnici – da se protiv njega i njegove porodice vodi hajka zbog držanja pred Haškim sudom i da je sve sračunato kako bi se on dodatno optužio i pokazao kao hladnokrvni naručilac političkih ubistava. Tog prvog dana razgovara, kako tvrde izvori „Vremena“, nije izgleda prošao ni treći Miloševićev predlog – da se odmah objavi ono što nije tajna i što ne bi moglo da naškodi daljoj istrazi.
Sutradan, u četvrtak, u Hagu su se pojavili i njegovi beogradski advokati Govedarica i Pejović, koji su prvo sa svojim klijentom razgovarali sat vremena nasamo, da bi kasnije svi zajedno pokušali da se sa sudijom i tužiocem iz Beograda pomere sa početnih pozicija. Sve se, međutim, svelo na jednu te istu priču koja je okončana time što je Milošević u jednom trenutku ustanovio da nema više o čemu da razgovora. Njegovi advokati saopštili su kasnije da će se bivši predsednik SRJ obratiti pismom javnosti u kome će o slučaju Stambolić reći navodno sve što je nameravao, a ipak nije rekao istražiteljima iz Beograda. Ostalo je nejasno kada će se to pismo pojaviti – po svemu sudeći u septembru za kada je ministar Batić najavio podizanje optužnica u ovom slučaju. Kad god to pismo bude objavljeno i šta god u njemu bude stajalo, za istražne organe ono neće imati nikakvu vrednost. Računa se samo zvanična izjava.
Reakcije na vesti iz Haga bile su različite. U SPS-u su odmah zaključili da se vlast boji javnosti, da je nadležnima trebalo nekoliko meseci da prihvate otvoreni poziv njihovog šefa iz Haga kako je spreman da javno govori o svemu i da iza tog odugovlačenja i nespremnosti na javnost sigurno nečeg ima. Iz ove stranke pozivali su se i na činjenicu da je mnogo detalja iz istrage do sada zaista saopštavano javnosti i da su javne izjave predstavnika izvršne vlasti sadržale često i unapred izrečenu presudu Miloševiću. Bilo je i onih koji su se na drugoj strani podsetili kako je sam Milošević, koji danas toliko insistira na javnosti, neuporedivo više voleo da radi bez reflektora i pitali se: da li se, na primer, iko seća javnog ispitivanja članova Otpora koji su u novinama i na konferencijama za štampu JUL-a bili optuženi za ubistvo Boška Peroševića, nekadašnjeg visokog funkcionera SPS-a? Predsednik SPO-a Vuk Drašković smatrao je da su istražni organi pogrešili što Miloševića nisu stavili pred kamere kako bi se cela Srbija uverila da je bio „šef države serijskih ubica“.
„Milošević nema šta da kaže Srbiji jer je nesumnjivo bio vrhovni nalogodavac četvorostrukog ubistva čelnika SPO-a u nesreći na Ibarskoj magistrali, ubistva predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića, novinara Slavka Ćuruvije, kao i pokušaja mog ubistva u Budvi“, rekao je Drašković. Po njegovom mišljenju, Milošević je iskoristio grešku istražnih organa da ne dâ javnu izjavu. „A upravo ga je trebalo posaditi pred kamere i pokazati ko je bio. Po pravdu bi bilo korisno da je to Srbija videla“, tvrdio je Drašković, sasvim suprotno onima koji su procenjivali da je odluka istražitelja bila ispravna jer bi u suprotnom Milošević sigurno iskoristio priliku da održi neki politički govor u kome bi najmanje bilo reči o ubistvu Ivana Stambolića.
Ono oko čega za sada, izgleda, nema sumnje jeste to da optužnica u slučaju Stambolić (tako je bar obećavano mnogo puta) uskoro sledi i da će se na njoj sasvim sigurno naći ljudi koji su godinama nosili službene legitimacije SDB-a. Jedan od njih već je osuđen za učešće u ubistvu na Ibarskoj magistrali gde su se, između ostalog, optuženi (takođe vlasnici istih legitimacija) branili pričom da su bili izmanipulisani i da su kamionom zapravo krenuli na neke opasne teroriste, a ne političke protivnike režima. Neposredni izvršioci u slučaju ubistva Ivana Stambolića mogli bi možda da se „brane“ tezom da su ubijali u ime Službe, dok bi opet deo optuženih mogao da pokuša da se brani pričom o „podivljalim frakcijama“ SDB-a, koje su navodno radile same za sebe ili za neku stranu službu. Ono što se do sada saznalo o pripremama i zataškavanju ovog zločina (ako se dokaže i na sudu) ne liči previše na rad male i nekontrolisane grupe ljudi. Između ubica i eventualnih nalogodavaca nedostaje naravno i neka spona za šta je po novinama do sada optuživan Milorad Luković Legija, a on je i dalje nedostupan ovdašnjim vlastima. Bude li optužen, Slobodan Milošević ima pravo na javno suđenje u Beogradu, što mu nadležni u Hagu neće odobriti i što uz nedostupnost Milorada Lukovića Legije samo povećava složenost ovog sudskog procesa na kome bi moglo da ispliva mnogo toga što je do sada stajalo ispod naslaga godina jedne vlasti.
Neko je već primetio da se u Hagu sudi za „veliki zločinački poduhvat“. Likvidacija Ivana Stambolića, kao i mnoga druga politička ubistva koja isplivavaju ispod naslaga jedne vlasti, o čemu bi uskoro trebalo da se govori u Beogradu, ne smeju da nestanu u onom „velikom pejzažu zločina“. Sve te priče moraju da budu objašnjene do kraja. I to javno.
25. avgust, 2000.
U Beogradu je, u blizini svog stana, u vreme jutarnje rekreacije u Košutnjaku, nestao Ivan Stambolić, bivši predsednik Predsedništva Srbije, saopštila je njegova porodica i nestanak prijavila policiji.
26. avgust, 2000.
Policija je obavila uviđaj. Prema rečima Veljka Stambolića, Ivanovog sina, „više desetina policajaca sa psima“ detaljno je pretraživalo Košutnjak.
Novosadski „Dnevnik“ objavio je kratku vest agencije Beta o Stambolićevom nestanku, ostali provladini mediji ćute.
27. avgust, 2000.
Advokat Nikola Barović je ocenio, da činjenica da, ni nakon dva dana, nijedan državni medij nije izvestio o Stambolićevom nestanku, sama po sebi, ukazuje na političku pozadinu ovog čina.
30. avgust, 2000.
Ocenjujući da je Stambolić „najverovatnije kidnapovan“, „Politika“ je navela da se on poslednjih godina bavio privatnim biznisom, poslujući sa firmama iz Republike Srpske i Crne Gore.
31. avgust, 2000.
Porodica Ivana Stambolića odbacuje tvrdnje „Politike“. Katica Stambolić izjavljuje „Blicu“ da je njen suprug živeo penzionerski i da nema firmu registrovanu na svoje ime, jer je „znao u kojoj državi živi“. Ona je rekla i da joj se niko iz policije, još nije javio.
Visoki funkcioner Jugoslovenske levice Ivan Marković izjavio je da državni mediji nekoliko dana nisu objavili informaciju o nestanku Ivana Stambolića „jer im je to verovatno bila beznačajna informacija“. Upitan zašto su državni mediji ćutali o nestanku Stambolića, Marković je odgovorio: „Onog ko je šetao treba pitati gde je odšetao“.
2. septembar, 2000.
„Ako neko treba da ima informaciju, onda je to njegova žena, koja treba da ima informaciju gde je on otišao, ako ga već nema šest dana“, rekao je Ivan Marković, savezni ministar za telekomunikacije i sekretar za informisanje JUL-a, na konferenciji za novinare u Čačku.
5. septembar, 2000.
Katarina Stambolić ocenila je da navodna izjava predsednika SRJ Slobodana Miloševića „kako ne stoji iza kidnapovanja njenog supruga ne znači da Milošević ne zna ko stoji iza otmice“.
24. septembar, 2000.
Formiran je Odbor za oslobađanje Ivana Stambolića. Predsednik Odbora je Živorad Kovačević, nekadašnji gradonačelnik Beograda i ambasador u SAD-u.
Članovi odbora su: Nikola Barović, advokat; Dragiša Đurić, privrednik; Biljana Kajganić, advokat; Radomir Konstantinović, književnik; Biljana Kovačević-Vučo, advokat; Veran Matić, direktor ANEM-a; Nikola Mijatović, privrednik; Gradimir Nalić, advokat; Aleksandar Nenadović, novinar, nekadašnji glavni urednik „Politike“; Latinka Perović, istoričar; Desanka Pešić, istoričar; Vesna Pešić, direktor Centra za antiratnu akciju; Branka Prpa, istoričar; Grujica Spasović, urednik „Danasa“; Radoje Stefanović, advokat; Gordana Suša, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije; Ljuba Tadić, glumac; Mirko Tepavac, nekadašnji ministar inostranih poslova SFRJ.
8. oktobar, 2000.
Ministarstvo pravde Republike Srbije saopštilo je da se Stambolić ne nalazi ni u jednom državnom zatvoru
10. oktobar, 2000.
Poslanici Skupštine Srbije prihvatili predlog da se u dnevni red prve sednice redovnog jesenjeg zasedanja uvrsti predlog SPO o formiranju Anketnog odbora koji treba da utvrdi činjenice u vezi sa nestankom Ivana Stambolića.
11. oktobar, 2000.
Generalštab vojske Jugoslavije demantovao da se Ivan Stambolić nalazi u pritvoru u blizini Ivanjice i da ga čuvaju „kobre“, specijalne snage Vojske Jugoslavije.
20. oktobar, 2000.
Živorad Kovačević je rekao da je „čvrsto uveren“ da je Stambolić „živ i utamničen“ i dodao da će Odbor pojačati svoje aktivnosti, jer je „medijski pritisak jedino oružje koje Odbor poseduje“.
1. novembar, 2000.
Koministar pravde u prelaznoj vladi Srbije Sead Spahović primio predstavnike Odbora za oslobađanje Ivana Stambolića i obećao svaku pomoć u nadležnosti Ministarstva.
3. novembar, 2000.
Beogradski okružni tužilac Andrija Milutinović rekao da je tužilaštvo 5. septembra formiralo predmet o slučaju Ivana Stambolića i da je u nekoliko navrata traženo od policije da dostavi izveštaje.
28. novembar, 2000.
Supruga Ivana Stambolića izjavila je da je, sada apsolutno sigurna da su razlozi otmice njenog muža političke prirode: „Sve što dalje vreme odmiče, sigurna sam da su otmicu organizovali Mira Marković i Slobodan Milošević, Vlajko Stojiljković i Radomir Marković. Imali su razloga, jer su se plašili njegovog povratka u politiku.“
20. decembar, 2000.
U intervjuu NIN-u, kandidat za predsednika Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić na pitanje novinara: „Petog oktobra ste uspostavili veze sa nekim ljudima u policiji i sarađivali sa njima. Da li ste se zapitali – nisu li među njima i neki od onih koji se nalaze na haškim poternicama, ubice Slavka Ćuruvije, kidnaperi Ivana Stambolića i slični, a koji će državni organi pod vašom kontrolom sutra morati da gone?“ – odgovara: „Ja sam se dosta informisao o tome, ali mi je bilo važno ovo drugo i treće. Znači, i da među njima nisu ubice Slavka Ćuruvije, da nisu ljudi koji su učestvovali, recimo, u atentatu na Ibarskoj magistrali i da nisu ljudi koji znaju šta je sa Stambolićem, a neće da kažu.“
12. januar, 2001.
Budući premijer srpske vlade Zoran Đinđić za „Večernje novosti“ izjavljuje: „Prioriteti nove vlade biće, najpre, svođenje računa sa starim režimom, što znači utvrđivanje teških krivičnih dela čelnika bivše garniture, kontrola, odnosno preispitivanje rada Državne bezbednosti, uključujući slučajeve: Ibarska magistrala, Ćuruvija, atentat na Vuka Draškovića, Ivan Stambolić…“
15. januar, 2001.
Budući ministar policije Dušan Mihajlović izjavljuje da je najpreči posao za njega i MUP da građani budu upoznati „ko je likvidirao Ćuruviju, ko je odgovoran za nestanak Stambolića i ko je organizovao Ibarsku magistralu’“.
31. januar, 2001.
Ministarstvo unutrašnjih poslova, na svoj zvanični veb-sajt postavilo
obaveštenje o nestanku Ivana Stambolića.
14. februar 2001.
Sin Ivana Stambolića, Veljko Stambolić, za „ID“ kaže da je, prvi put posle pola godine, pozvan od istražnog sudije Okružnog suda Miodraga Paunovića da da izjavu o nestanku svoga oca.
25. februar 2001.
Šest meseci od nestanka Ivana Stambolića uhapšen Radomir Marković, načelnik Službe državne bezbednosti. Porodica Stambolića i njen advokat Barović veruju da je to početak rešenje misterije nestanka Ivana Stambolića.
28. februar 2001.
Predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić, ministri unutrašnjih poslova i pravosuđa, Dušan Mihajlović i Vladan Batić, primili predstavnike Odbora za oslobađanje Ivana Stambolića.
15. april 2001.
„Sandej tajms“ piše da istražni organi u Beogradu veruju da je Milošević naredio Stambolićevo ubistvo, a da je motiv za to bila „očajnička trka za novcem pred izbore prošlog septembra“. List objašnjava da je Stambolić ubijen jer je znao detalje o tajnim švajcarskim računima, ali nije želeo da ih oda.
17. april 2001.
Beogradski advokati Rajko Danilović, Dragoljub Todorović i Nikola Barović zatražili su od premijera Srbije Zorana Đinđića da rasformira Jedinicu za specijalne operacije Resora državne bezbednosti i suspenduje više funkcionera RDB-a, za koje se sumnja da su učestvovali u četvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali, otmici Ivana Stambolića i ubistvu Slavka Ćuruvije. Premijer Zoran Đinđić u odgovoru na otvoreno pismo trojice beogradskih advokata, kaže da su petorica funkcionera RDB-a čija se smena traži u pismu odavno razrešeni dužnosti.
26. april 2001.
Katarina Stambolić, supruga Stambolića rekla je za „Glas-javnosti“: „Više se ne nadam, jer je prošlo toliko vremena od Ivanovog nestanka. Ljudi oko mene veruju da je živ, ali ja im kažem da nemaju pojma s kim su imali posla. Nije mi jasno da ni nove vlasti ne mogu da otkriju koji su operativci danima pratili mog supruga i da istraga nije nigde odmakla. Izvršioci uostalom nisu ni bitni jer se nalogodavci znaju i zbog toga bi trebalo najpre njih saslušati, prvo Mirjanu Marković, pa onda Slobodana Miloševića.“
24. avgust 2001.
Ministar unutrašnjih poslova Srbije ponudio je nagradu od 300.000 maraka u dinarskoj protivvrednosti svakoj osobi koja pruži dokaze o izvršiocima ili naručiocima nerazrešenih krivičnih dela koja pobuđuju najveće interesovanje javnosti. Nagrada se, između ostalog, nudi onima koji bi pomogli u rasvetljavanju ubistva Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, Radovana Stojičića, Zorana Todorovića, Momira Gavrilovića, Pavla Bulatovića i nestanka Ivana Stambolića.
25. avgust 2001.
Porodica i prijatelji Ivana Stambolića obeležili su, u Paviljonu Veljković, godišnjicu njegovog nestanka. Sa skupa su upućene kritike vlastima zbog još uvek nerazjašnjenog Stambolićevog nestanka.
1. februar 2002.
Posle posete Žarka Koraća, potpredsednika Vlade Srbije i ministra policije Dušana Mihajlovića Veljko Stambolić, sin Ivana rekao je za „Glas“: „Voleo bih da znam šta se desilo s mojim ocem, ali sve manje sam optimista. Nada postoji, ali prosto sumnjam da je posle godinu i po dana više živ. Možda se desi da se nikada i ne pronađe, ali bih voleo da saznam gde mu je grob“.
25. avgust 2002.
I posle dve godine nije rasvetljena otmica Ivana Stambolića.
Katarina Stambolić supruga nestalog izjavila je da nema opravdanja ni za novu i za staru vlast u vezi nestanka njenog supruga. Ona je dodala da joj posebno smeta činjenica da u istrazi nije saslušan ni jedan čelnik bivšeg režima. „Trebalo je da se saslušaju i Mira Marković i Slobodan Milošević a ne da se Radomiru Markoviću dozvoli da par meseci uklanja tragove“, rekla je ona dodajući da samo želi da se pronađu kosti njenog supruga kako bi se dostojno sahranio.
27. avgust 2002.
„Dok se slučaj Ivana Stambolića ne rasvetli, teško da se može govoriti o potpunom raskidu sa Miloševićevim periodom. To je test spremnosti sadašnje vlasti da taj raskid učine i bilo bi dosta razloga da se taj i drugi nerasvetljeni slučajevi nađu kao pitanje u predizbornoj kampanji“ izjavio je za Radio „Frans internasional“ Živorad Kovačević, predsednik Odbora za oslobađanje Ivana Stambolića.
28. mart 2003.
„Policija Beograda je razrešila najveću misteriju prethodnog režima, nestanak Ivana Stambolića. Imena izršilaca tog zločina ne mogu da saopštim u interesu istrage, ali mogu da vam kažem da su sva četvorica u zatvoru, gde se nalazi i njihov šef Radomir Marković, a zna se da za Miloradom Lukovićem Legijom tragamo“, rekao je na konferenciji za novinare Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova Srbije. Stambolić je ubijen i pokopan u jami sa krečom na poznatom izletištu Vojvođana Zmajevcu na Fruškoj gori. Mesto je skriveno u šikari, a nalazi se u blizini Planinarskog doma, poznate Vrničke kule, a i u neposrednoj blizini objekata Specijalne vojne jedinice.
Mirjana Marković izgleda da je pobegla odmah posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, saznaju beogradski mediji u izvorima Vlade Srbije, precizirajući da policija traga za njom i da ona nije ni u Tolstojevoj, ni u Požarevcu. Prema tim izvorima, ona izgleda nije bila ni u Hagu, na šta su upućivala indirektna saznanja, posredstvom izjava advokata. Ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Mihajlović najavio je da će policija, saslušati Mirjanu Marković, kao i Miloševića u pritvoru Haškog tribunala.
Odbor za oslobađanje Ivana Stambolića je, po rečima predsednika Živorada Kovačevića, od dana otmice tvrdio i ukazivao da za ovaj zločin nema drugih motiva osim političkih. „S obzirom na to da je reč o političkim motivima, verovali smo da su izvršioci iz Državne bezbednosti, a da je nalog stigao sa najvišeg mesta.“
Predstavnici Haškog tribunala nisu, zasad, dobili zvaničan zahtev iz Srbije da, kako je najavio ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, saslušaju Slobodana Miloševića povodom pronalaženja posmrtnih ostataka Ivana Stambolića i eventualne umešanosti u njegovo ubistvo, javlja iz Haga izveštač RTV B92 Ljubica Gojgić.
29. mart 2003.
„Na sve one na koje sam od momenta Ivanovog nestanka ukazivala, ukazala je i policija. Od početka sam prozivala Slobodana Miloševića, Miru Marković, Vlajka Stojiljkovića, Radomira Markovića da su nalogodavci, a izvršoci me ne zanimaju – rekla je za „Blic“ Katarina Stambolić.
Goran Matić i Uroš Šuvaković, privedeni su kao najbliži politički saradnici Mirjane Marković, zbog osnovane sumnje da poseduju informacije o slučaju ubistva Ivana Stambolića. Takođe je priveden i Ivan Marković, ali je posle informativnog razgovora pušten.
Članovi Slobode osudili su označavanje Slobodana Miloševića i Mirjane Marković kao mogućih nalogodavaca ubistva Ivana Stambolića.
30. mart 2003.
Uhapšen i peti član JSO-a koji je direktno učestvovao u otmici i ubistvu Ivana Stambolića. Utvrđeno da je Milorad Luković Legija isplatio 100.000 nemačkih maraka petorici pripadnika „crvenih beretki“ za učešće u ovoj akciji.
1. april 2003.
List „Politika“ piše da je Vlada Srbije odlučila da Ivan Stambolić, bude sahranjen uz najviše državne počasti. Potpredsednik vlade Žarko Korać je na sednici Odbora za oslobađanje Ivana Stambolića, izjavio da je vlada odlučila da Stambolić bude sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu uz najviše državne počasti, ali će konačnu odluku o tome doneti porodica.
Mirjana Marković je u pismu podgoričkoj „Publici“ odbacila optužbe da je umešana u ubistvo Ivana Stambolića. Potvrdivši da je krajem februara otputovala iz Beograda, iz ličnih razloga, Markovićeva smatra da su optužbe izrečene protiv nje motivisane potrebom da se destabilizuje Milošević u Hagu i da se „baci senka na njegovu briljantnu odbranu“.
Slobodan Milošević je pred sudskim većem u Hagu ne pominjući ime ubijenog Ivana Stambolića, insistirao da bude saslušan „u vezi sa jednom dosad neviđenom medijskom kampanjom koja se vodi u Beogradu u uslovima potpunog bezakonja i terora koji sprovode vlasti“. Milošević smatra da su se vlasti u Beogradu i „ilegalno tužilaštvo“ u Hagu „okomili“ na njegovu suprugu, a zna se „da sam vlast imao ja“.
8. april 2003.
U Beogradu su 956. dana od njegovog nestanka na Topčiderskom groblju uz najviše počasti sahranjeni posmrtni ostaci bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivan Stambolića. Sahrani su prisustvovali premijeri Srbije i Crne Gore – Zoran Živković i Milo Đukanović, potpredsednici republičke vlade Miodrag Isakov i Žarko Korać, ministar za nacionalne manjine državne zajednice SCG Rasim Ljajić, predsednik G17 plus Miroljub Labus, predsednik SPO-a Vuk Drašković, kao i lider Nezavisnih socijaldemokrata Republike Srpske Milorad Dodik.
Dokumentacioni centar „Vreme„
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
