Nisam ničiji talac

Gostujući nedavno u jednoj TV emisiji, srpski premijer Zoran Živković je primetio kako bi onaj ko za dvadesetak godina bude čitao njegove sadašnje intervjue, verovatno mogao da zaključi da sadašnja srpska vlada i nema tako velike ekonomske probleme koje mora da rešava. Premijer u intervjuima i javnim nastupima zaista neuporedivo češće mora da odgovara na pitanja: može li opstati vlada čiji članovi jedni o drugima toliko loše misle, ili u kojoj od poslednjih nedelja uglavnom važi princip – ko tebe šećerom, ti njega Pinkom, ko tebe Šilerovom, ti njega tajnim fondovima, i tako u nedogled. Ili čiji ministri otvoreno sumnjaju da će borba protiv organizovanog kriminala stići do logičnog kraja i predviđaju da će se ona moćna „Sablja“ istupiti kada stigne do veza politike i kriminala, vlasti i prljavih para i karaktera.

Zbog svega toga, i intervju koji sledi ući će najverovatnije jednog dana u onu istu zbirku intervjua premijera Zorana Živkovića iz kojih će se za dvadesetak godina teško rekonstruisati današnja (ne mnogo vesela) ekonomska slika društva. Razgovor je vođen neposredno pošto je premijer, okružen svojim potpredsednicima, na konferenciji za novinare saopštio da njegova vlada nastavlja svoj reformski kurs kao složan, pobednički tim koji ima jasne prioritete. Nešto pre toga taj isti tim je zaključio da među njima nema onih koji su bili uključeni u neke kriminalne postupke, štitili kriminalce ili njihove grupe, ili kao državni funkcioneri angažovali kriminalce u obavljanju svojih poslova.

Odluka vlade da se više ne bavi sama sobom bacila je tako u drugi plan neke dobre vesti koje je premijer Živković prošle nedelje doneo iz Brisela, Berlina i Atine. Razgovor, ipak, počinjemo dilemom – da li smo se iz zadnjeg evropskog dvorišta bar malo pomerili ka Bugarskoj i Rumuniji čiji korak pokušavamo da stignemo?

„Pomerili smo se i to još u oktobru 2000“, kaže za „Vreme“ Zoran Živković. „Bio je to trzaj posle mnogo godina. Ono što se, međutim, desilo od 12. marta i atentata na premijera Đinđića jedna je nova stranica. Strašno je, nažalost, što je povod za novo skretanje pažnje Evrope prema nama bio takav i što je verovatno to bila prilika da se sa nekim drugim emocijama i mnogo više konstruktivnosti pogleda šta je stvarno urađeno u Srbiji za ove dve godine. Očito je da postoji raspoloženje i Evrope i Vašingtona da se pomogne proces koji je, po raznim ocenama, ali nikada s jednog mesta, označen kao najefikasniji tranzicioni put kojim je do sada neko pošao. Kaže se, naravno, da ima još mnogo toga da se radi, jer je reč tek o početku, ali da je to urađeno najbrže i najčistije. Sa sigurnošću tvrdim da odavno spolja nije bilo toliko dobrih vetrova nama u leđa.“

„VREME„: Vi ste sa tog puta došli sa pričom kako bismo u EU mogli da uđemo još 2007. godine. Gde ste pronašli tu prečicu, kada se ranije uglavnom kao najoptimističkija varijanta za nas pominjala 2012? Ili čak 2015?

ŽIVKOVIĆ: Ta 2007. je samo posledica saznanja da je to godina kada Bugarska i Rumunija, danas se sve manje priča i o Hrvatskoj, ulaze u Uniju.

Znači, oni su nam definitivno reper?

Da, baš oni. Iz makroekonomskih pokazatelja, iz ocena koje su dale mnoge svetske organizacije koje prate razvoj civilnog društva, zatim razne institucije, organizacije za zaštitu ljudskih i manjinskih prava, imamo jasne pokazatelje da smo u mnogim stvarima ispred ovih dveju zemalja, u nekim na njihovom nivou, a u malo stvari iza njih. Zato je to meni stvorilo utisak da 2007. realno možemo da ih dostignemo i da je to razlog da budemo u istom paketu. Ne želim da umanjim ništa od onoga što su te dve zemlje već učinile. Ali, one takođe imaju svoje teškoće i nasleđe zbog kojih su propustile mnogo toga, iako su počele s promenama još pre 13 godina, dakle mnogo pre nas. Osim tog našeg pristizanja ovih dveju susednih država, za regionalnu stabilnost i čitavu Evropu bilo bi mnogo bolje kada bismo svi sa Zapadnog Balkana, kako oni to definišu, istovremeno postali deo EU-a. Objektivno, veći broj onih s kojima sam razgovarao rekli su mi da je to prenaglašen optimizam i da je veliko pitanje da li sve to može biti ostvareno. To je tačno, ali pre svega zavisi od nas. Niko nam iz Evrope neće reći – 2007. je previše rano za vas. Pogotovo ako mi dostignemo one standarde koji se traže. Naš put prema Evropi i dostizanje tih standarda biće dobri za nas i ako ne budemo primljeni te godine. Mi to želimo zbog nas, ne zbog Brisela.

Prošle nedelje u vašem odsustvu ovde su se prilično razbuktali sukobi unutar vlade i DOS–a. Vi ste odmah po dolasku rekli kako to tumačite naglim promenama vremena, klimatskim faktorima. Posle ste zaključili da vlada nastavlja dalje kao tim koji je spreman da pobeđuje. Te dve stvari ne idu zajedno – dobrom timu ne smetaju mnogo klimatski faktori, odnosno koliko je dobar tim sa toliko meteopata?

To sa klimom jesam pomenuo kao neku kiselu šalu. Ali tada sam takođe rekao da je prava izdaja državnih i nacionalnih interesa ove zemlje ako se ne iskoristi sadašnja prilika koju smo delimično mi stvorili, a koja nam je delimično data od Vašingtona i Brisela. I da to propuštanje sigurno ne može da prođe bez sankcija. U Vladi Srbije ima, kao što svi znaju, mnogo stranaka, ima mnogo ljudi koji žele da se odmah učini više, pa im se onda čini da neko drugi ne radi svoj deo posla dovoljno valjano. Postoji i deo onih koji misle da ono što oni rade nije dovoljno dobro sagledano, pa zbog toga imaju ovakve ili onakve reakcije. Postoje i neki lični animoziteti koji ne bi smeli da opterećuju rad vlade. Ponekad se dešava da se sve to skupi u jednom kratkom vremenskom periodu i onda se desi to što se desilo prošle nedelje. Izbegavam svako poređenje sa pokojnim premijerom, pre svega jer jasno želim da kažem da ne mogu da ga zamenim u svim njegovim kapacitetima, ali se sve to dešavalo i kada je Đinđić bio van zemlje. Setite se samo pobune „crvenih beretki“, Đinđić tada nije bio u zemlji. Bilo je još sličnih situacija. Čini mi se da postoji neko ko ima želju da destabilizuje ono što radi vlada, samim tim da destabilizuje celu državu.

Ko bi to mogao da bude?

Takvo je pitanje veoma umesno. Ima u Srbiji mnogo onih koji su za reforme, koji shvataju šta to znači i koji respektuju ono što se na tom planu radi. Ali, ima i onih koji su manjina, koji se ne mire s tim da Srbija bude deo Evrope, koji bi da ograde Srbiju na način na koji je to Milošević činio. Siguran sam da oni nisu potpuno uspavani i da nisu potpuno odustali od svojih namera i ponekad to koriste. Normalno, ako to padne na pogodno tlo blage destabilizacije unutar vlade, ličnih sukoba, previše kritičkih merenja šta neko drugi radi ili priča, pa kad neko još uđe u fazu da misli da mu svi rade o glavi, što se svima nama ponekad događa, onda se stvori takva situacija. Nadam se da smo s tim završili.

Samo onda ispada da premijer ne bi smeo da putuje van zemlje, inače se odmah sve zakuva i prorade klimatski faktori?

Ja i nisam do sada mnogo putovao. Ovo je bilo prvi put. Ali nije to samo po sebi najbitnije, mada je jasno da, kao u svakoj velikoj porodici, neko ko je prvi među jednakima ima svoje specifične zadatke da ponekad i balansira ono što se kuva.

U delu stručne javnosti ima i prilično drugačijih viđenja ove krize – tvrdi se da ste i vi i vaša vlada postali zarobljenici tanke vladine većine zbog koje izgleda niko ne može biti pozvan na odgovornost ili smenjen. Vlada sve više funkcioniše kao glasačka mašina, kao parlament, a ne kao kabinet.

Zanima me vaša definicija stručne javnosti?

To govore mnogi ozbiljni politički analitičari…

Između stručne javnosti i pojedinih analitičara ogromna je razlika. Ne znam da stručna javnost ima takvo mišljenje, možda pojedinci tako misle, ali onda imaju problem sa prostim računom. Vlada Srbije je od 12. marta do danas sve odluke donela jednoglasno. Nema pogađanja i preglasavanja na vladi, nego se odluke donose krajnje profesionalno i tu nema nikakvih problema. Ponekad u parlamentu sve stranke DOS-a ne glasaju za predloge vlade, što nije dobro, ali ne vidim to kao velik problem. Da li je to što ima puno stranaka u vladi faktor koji nas povremeno opterećuje? Svakako jeste, mada je na drugoj strani to i dobro. Bilo bi veoma loše za Srbiju da je u ove dve godine imala, ili da ubuduće ima, jednostranačku vladu. Uz sve teškoće s kojima radi ova koaliciona vlada, ona ima jednu veoma dobru karakteristiku – a to je međusobna kontrola. Time se sprečavaju mnoge loše stvari. Od toga da ne radite dobro, a to nema ko da vam kaže osim opozicije kojoj ne verujete. Do toga da je vlast mnogo teže zloupotrebiti ako oko sebe imate koalicione partnere koji dnevno prate šta radite, kao i vi njih. Nije jednostavno, komplikovano je, posebno u tranzicionim vremenima, ali se nikako ne slažem s tim da je vlada zatvorena, da niko ne može da bude smenjen, odstranjen. Pitanje je samo da li za to postoje stvarni razlozi.

Ako je tako, zašto je onda vama kao premijeru toliko teško da ubedite ministra Veselinova da se povuče? Svako istraživanje javnog mnjenja jasno će vam pokazati da njegov dalji boravak u kabinetu opterećuje tu vladu i donosi joj političku štetu. Ovako, gledano sa strane, ostaje utisak – oni tamo znaju jedni o drugima suviše loših stvari, pa se boje rastanka.

Što se Veselinova tiče, tek početkom prošle nedelje od mene je traženo da se bavim tim problemom. Mnogi su tražili ostavku od njega, ali nisu tražili da se premijer uključi u to. Spreman sam da to rešimo. Prošle nedelje nisam bio u zemlji. Juče (ponedeljak – op. aut.) video sam ga i dogovorili smo se da razgovoramo u utorak uveče i siguran sam da ćemo se dogovoriti tako da Vlada Srbije ne bude ugrožena niti da bude talac te afere. Tu nema nikakve dileme.

Kome ste, inače, iz Brisela poručivali da izađe iz vlade ako mu se ne sviđa i pusti ostale da rade? Mnogi su od vas očekivali nešto više od tog savetodavnog tona.

Ta poruka iz Brisela za mene je potpuno logična. Ne možete da sedite u vladi ako mislite da ona loše radi, a nemoćni ste da tu poboljšate nešto. Još je manje logično da sedite u vladi u kojoj navodno ima kriminalaca i ovakvih i onakvih ljudi. Da sam tražio razrešenje nekih ministara koji tako govore, onda bi to moglo da se protumači i kao – eto, on je u pravu pa hoće da ga počiste. U Srbiji ništa ne može da se sačuva kao tajna. I dobro je što je tako. U tranziciji i demokratiji i ne treba da postoje tajne. Ponekad ta jasnoća i javnost ume da bude i bizarna, dođe kao kupatilo bez zavese, samo sa onim prozirnim staklom, nekome je to prijatno i interesantno, neko ne voli to što se vidi. U svakom slučaju, neću biti ničiji talac, nisam bio ni do sada. I ako mogu da budem od nekoga ucenjen, onda to može da bude samo nešto što je od najvećeg dobra za Srbiju. Znam da ovo zvuči kao fraza i demagogija, ali za mene je to odavno način ponašanja. Svi koji me znaju, a u vladi me svi znaju, znaju ujedno da neće biti mogućnosti za ucene i trule kompromise.

Jedan od pominjanih izlaza iz ovakve situacije jesu i izbori. Nedavno ste rekli da bi u ovom trenutku izbori bili loši za Srbiju, da ako vlada i izgubi poverenje, može da se formira nova. S kim biste pravili novu vladu?

Nisam to rekao zato što uopšte razmatram takvu mogućnost, već sam pomenuo više kao proceduralnu mogućnost da u parlamentu padne vlada. Znajući sastav parlamenta, mislim da je to samo teorija. Ne očekujem da vlada izgubi poverenje.

Čula su se i predviđanja da biste u tom slučaju, ako se ipak desi, morali da „kupujete“ glasove od nekih socijalista, najverovatnije onih Ivkovićevih.

Ma, apsolutno nema priče o tome.

Ubeđeni ste, znači, da ova vladajuća garnitura može bez nove izborne legitimacije da donose strateške odluke kakve Srbiju čekaju – novi ustav, preispitivanje ekonomsko–političke strategije, da se obračuna sa prljavim novcem. Ima mnogo onih koji misle da se sve to ne može bez novih izbora?

To su isto ocene onih koje vi nazivate ekspertima i nestranačkim ličnostima. Nemam ništa protiv toga, ali neki od njih zloupotrebljavaju ta zvanja. Vlada ima svoj kapacitet dok ima poverenja u parlamentu. Šta to znači – ako mandat traje četiri godine, onda u prve dve godine imate kapacitet i pravo, a u druge dve godine trošite narodne pare, pijete kafu na račun građana i cepate gume službenih automobila. Mogu danima da vam pričam o primerima iz sveta gde su u poslednjim časovima mandata donošene važne odluke. Nije baš vlada, ali, recimo, Klinton je poslednjeg dana mandata prihvatio statut Rimskog suda. Sve to što ste pomenuli samo je nalaženje kvazistručnih razloga za to da se raspišu novi izbori. Oni koji žele izbore sada neka pokušaju u parlamentu da obore vladu. To je oduvek bio legitiman i ujedno najjednostvaniji način da dođete do izbora.

Potpredsednik DS–a Boris Tadić pozvao je ovih dana sve demokratske snage u društvu da postignu neku vrstu konsenzusa i okupe se oko zajedničkih ciljeva. Iz G17 plus su rekli da pristaju i čekaju dalje predloge vaše stranke oko toga. Neki su protumačili da na toj strani možda tražite budućeg koalicionog partnera?

To što je Tadić rekao je stav usvojen na Glavnom odboru DS-a, a to je inače naš stav još od osnivanja stranke. Stav sa doduše raznim ciljevima. Nekada je to bilo rušenje Miloševića, sada su to reforme i EU. Ako se to gleda samo kao najava novih koalicija, onda je u pitanju greška jer tu nije reč o novom mešanju karata na političkoj sceni Srbije. To je primarno poziv da se svi okupimo oko jedne zdrave ideje za koju svi kažu u svojim programima i javnim nastupima da je i njihova. Svi dobri primeri tranzicije, svi dobri primeri brzog dolaženja do Brisela posledica su nacionalnog ili državnog konsenzusa oko tih ciljeva. Za svakoga tu ima posla. Vlada mora da obezbedi borbu protiv kriminala i korupcije, mora da obezbedi reforme i zakone, opozicija svaki dan mora da gleda šta radi vlada i, brutalno i vrlo glasno, kaže gde se greši. Ali ne i da obara u parlamentu zakone koji vode ka Evropi, a njih ne ugrožavaju. Opozicija često ne glasa za zakone koji su deo evropskih standarda.

Više je, ipak, prognoza da ćete se sa G17 plus tući za isto biračko telo. Utisak je da vi iz DS–a doživljavate G17 plus možda kao i najneposrednijeg konkurenta na političkoj sceni i da uklanjate polako taj „ekspertski balast“ sa raznih pozicija. Nije li to pomalo rizično, s obzirom na to da je postoktobarska vladavina DOS–a u velikoj meri bazirana i na pozitivnom mitu o ekspertima u ekonomskom reformskom timu?

Šta je to balast, koga to sklanjamo?

Pa, pozicija guvernera Dinkića je prilično rasklimana, zatim i gospodin Labus gubi poziciju u Agenciji za bankarstvo…

Pitanje je ko stvara takav utisak. Čime sam ja to doprineo, ili stvorio takav utisak? Ja sam sa gospodinom Labusom imao razgovor posle ubistva premijera, pominjali smo tada i Agenciju i on mi je rekao da će podneti ostavku. On je razrešen dužnosti odlukom Saveta ministara po sili zakona jer je izabran kao savezni funkcioner. Tako sam isto i ja prestao da budem ministar. Kao što je razrešen i direktor Savezne uprave za kontrolu leta, ili carine. Nakon toga je vlada imala sednicu, gde predlog guvernera Dinkića da Labus bude izabran u ovu Agenciju nije dobio dovoljan broj glasova. Zašto bi to bio posao DS-a. U vladi je tek nekoliko članova naše stranke, ostali nisu. Nama ne smetaju eksperti, ne smetaju nam profesionalci ni u jednoj instituciji. I to nikada nije dolazilo u pitanje. Da li je G17 plus naš najveći konkurent na političkoj sceni? Ako imamo slična programska opredeljenja, ne vidim zašto bi to bilo. Postoji ta teza da računamo na isto biračko telo. Međustranačke borbe nama u DS-u nisu prioritet. Da je tako, mogli smo da raspišemo izbore pre mesec dana i iz mnogih razloga, što racionalnih, što emotivnih, sigurno bismo dobili najviše glasova. To nije bila tema u DS-u.

Ako već govorimo o DS–u, vaši politički protivnici sve češće vam zameraju da pokušavate da kontrolište sve. Držite vladu, kontrolišite DOS, tokove novca, deo medija, policiju, vojsku. Mnogi kažu da to pomalo liči i na neke manire Miloševićeve vlasti koja je sa dvadesetak odsto biračke podrške takođe pokušavala da kontroliše gotovo sve.

U toj vašoj rečenici ima puno ocena. Hajde da uzmemo medije! Vama prepuštam da definišete koji su mediji naklonjeni DS-u, a da na drugoj strani ostavite ostale, pa ćete videti gde je spisak duži. Onda možete da ulazite i u razloge što je to tako. Ne znam da postoje mediji koji su naklonjeni DS-u. Niti ću za bilo koji medij reći da je protiv nas. Zanimaju me samo profesionalni mediji koji odgovorno rade svoj posao. Što se tiče državnih funkcija, imamo u stranci utemeljen stav i način ponašanja da političke funkcije prihvatamo kao obavezu i odgovornost, a ne kao zadovoljstvo. Ne znam šta se to promenilo u poslednja dva i po meseca što bi moglo da bude dokaz da gomilamo funkcije. Ako ih i preuzimamo, znači da se negde nešto menja, da prezimamo odgovornost za pojedine segmente života u zemlji. Svako poređenje sa Miloševićem uvreda je za bilo koga iz DS-a i neću to da komentarišem. Ako nekome ubistvo Zorana Đinđića nije dovoljan razlog da bolje sagleda stvari, nego sebe može da dovede do nivoa objektivnog razmišljanja i bez takvog povoda, biće mu jasno šta je sve DS uradio od svog osnivanja do danas. I ko je pomerio Miloševića sa funkcije, ko je započeo reforme, ko je izvukao njihov najveći deo, ko je imao najveće lične i grupne štete od onoga šta je radio. Reći za mene ili nekog drugog iz stranke da liči na Miloševića ili da koristi njegove metode najveća je moguća uvreda.

U vladi ste odlučili da prekinete sa međusobnim svađama i sporenjima. Da li ste tim dogovorom koji liči na pakt o nenapadanju jednostavno zatrpali mnogo toga što je pokretano i pominjano ovih dana? I koliko ste sigurni da će sve to potrajati?

Pre svega, nije cilj ni naših razgovara u vladi ni one konferencije za novinare da se prave neke lažne kulise zajedništva, zadovoljstva i uzajamne sreće. Ako bilo šta ne valja u radu vlade ili nekog njenog člana, to treba da bude javno. Bilo bi štetno za Vladu Srbije i njene građane da udarimo sada neke lakirovke i kažemo – ništa se nije desilo. Namera mi je da rad vlade rasteretimo od nekih međusobica koje nemaju realan izvor. Kod mnogih očito postoji potreba da budu sledbenici Matije Bećkovića u njegovom pesničkom radu. I onda kažu – znam da je jedan, neću reći ko, na jednom mestu, neću reći kom, u jednom trenutku, neću reći kad, uradio nešto što neću da vam kažem šta je, ali to je kriminal. Ili da je ovaj, nekada pre deset godina, radio to i to, ali neću reći ko i šta. Čemu to vodi? Svako u vladi ima zakonsku obavezu da prijavi svakoga ko radi bilo šta protiv zakona. Niko nije zaštićen. Ne želim da bilo koga zaštitim ako ne radi po zakonu, ali istovremeno želim da zaštitim i vladu u celini i građane od toga da se zbog nekih smetnji na vezama kvari čitav reformski program. Bilo je, iz mnogih razloga, situacija da se oko jedne teme prvo izjasni deset članova vlade, plus cela opozicija, pa da onda vlada sedne i priča o tome. Ponekad se nešto kaže zaista studiozno, a nekada samo zato što ima onih koji ne mogu da odole kada vide diktafon. Nema dakle lažne idile niti zatrpavanja. Ako se sutra, ili za godinu-dve, ispostavi da neko radi protiv zakona, nikakva naša zajednička konferencija za novinare neće biti od pomoći.

Znači, garantujete da će svi ovi repovi i afere koje su izbile u javnim sporenjima članova vlade biti rešeni, ne prećutani. Da neće, na primer, sutra u Srbiji biti podele na one čiji je prljav novac podoban i one čije su prljave pare bile nepodobne?

Prljave pare ne mogu biti podobne. Ja za to ne znam. Nikada neću stati iza bilo koga ko je pare zaradio na taj način, jer to ide samo uz pomoć kriminala. Ne moraju to uvek da budu ubistva ili droga, može da bude i neplaćen porez ili tako nešto. Za to nema zaštite. Vlada, s druge strane, ne treba da bude ni inkvizicija koja će unapred da plaši sve one koji imaju tri para cipela, pa sada moraju da sakriju jedne i kažu – ne smem da ih nosim, videće se. Ili da ako imaju tri legalno zarađena automobila, prodaju dva. Ako uđemo u tu zamku, onda ćemo maksimalno smanjiti interes ljudi da slobodno investiraju kapital. Ne slažem se sa tezom da je svako ko ima para kriminalac.

Kako se dogodilo da u svim ovim sukobima oko vlade TV Pink zameni nekadašnju „Politikinu“ rubriku „Odjeci i reagovanja„? Otprilike, kada nekoga napadaš, to radiš preko Pinka. Ne kažem da je Čovića neko morao da brani, ali je čudno da ta TV napadne jednog potpredsednika vlade, koji uz to radi i veoma odgovoran posao na Kosovu, a da istaknuti članovi DOS–a kažu: „nećemo se mešati u sukob Čovića i Pinka„. Ili je Čović u pravu kada kaže da neko preko te televizije orkestrira napade na njega?

Pitate me nešto na šta ne mogu da vam dam pravi odgovor. Svako to sagledava na svoj način. Možda su neki, verujući u kritički sud vašeg lista, promenili mišljenje o Pinku kada ste objavili specijalni dodatak o toj televiziji. Možda je to u pitanju.

Nije isključeno.

Lično sam čovek koji teško menja stavove. Televizije koje sam gledao pre deset godina gledam i sada. Isto je i s novinama. Ne slažem se uvek s tim što pročitam, ali nije moje da se u to mešam. A odnos prema Pinku nisam promenio u tih deset godina, ili koliko već traju.

Srbija se u vreme vanrednog stanja oslobodila jednog od najtežih nasleđa Miloševićevog režima – legitimnosti organizovanog kriminala i mafije kao dela sistema. Ali je nekako ostao utisak da su svi oni gotovo trideset meseci posle 5. oktobra bili prilično neuznemiravani, da su širili svoje poslove u prilično bezbednom okruženju.

Ako ste rekli da su tek u vanrednom stanju izgubili legitimitet, to nije tačno. Oni su ga izgubili 5. oktobra.

I nisu nekažnjeno širili svoje poslove…

Pa, hajde da merimo da li su od oko tri hiljade ljudi protiv kojih su podnesene prijave poslednjih nedelja, svi širili svoje poslove. Sasvim je sigurno da je organizovani kriminal bio rak koji je ušao u mnoge pore našeg društva u ranijem periodu, da je borba protiv tog zla težak posao, da ranije nije bilo mehanizama za efikasniju borbu protiv kriminala. Sve do kraja prošle godine, dok u saveznom parlamentu nije usvojen Zakon posle mnogih opstrukcija opozicije, kriptoopozicije i onih koji su do juče bili vlast. I kada gledate tako, onda se ne može govoriti o 30 meseci, nego o manje od dva meseca. Toliko je proteklo od usvajanja Zakona i prikupljanja dokaznog materijala. Tek tada su stvoreni uslovi za specijalnog tužioca koji je po tom zakonu mogao da dođe do dokaza o kriminalnom delovanju onih koji su inače odavno pomenuti u „beloj knjizi“ MUP-a. Sve je to završeno dva dana pre ubistva Zorana Đinđića i preostala je bila samo tehnika pripreme akcije. I očigledno da je to bio jedan od motiva i razloga što je on ubijen.

Pomenuli ste „belu knjigu“ koja je samo dokaz da se mnogo toga znalo, bar neki važni delovi onoga što se kasnije obistinilo. I ranije se pominjalo da mnogi kriminalci rade za DB, da imaju službene legitimacije, privatne vojske, zatvore… Posle ubistva se otkrilo da su imali i ljude u srcu sistema, znači da mnogo toga nije bilo tajna. I posle svega je ostao utisak da se na mafiju krenulo tek onda kada je ona objavila rat državi.

Iz onoga što sam vam rekao, takav zaključak ne sledi. Država je krenula na mafiju pre nego što vi tvrdite. Pa tu „Belu knjigu“ nije objavila neka nevladina organizacija, nego policija. Bilo je pitanja – zašto ih ne hapsite. To nije bilo pitanje ni za policiju ni za političare, već za sud. Odgovor suda na sve to bio je – nema dokaza koji će biti dovoljni da bi ti ljudi bili optuženi. Kada su i hapšeni, sudije su ih puštale jer je, eto, trebalo da čuvaju prasiće ili zato što imaju slavu. A onda je svaki naš pokušaj da sudstvo efikasnije radi bio proglašavan kao atak na nezavisno sudstvo. Prema tome, nije bilo nikada dileme oko mafije u ovoj državi. Strašne su priče oko toga da je neko zbog neke pomoći 5. oktobra napravio dogovor sa đavolom i obećao mu da posle toga može da ubija, prodaje drogu, otima ljude. Koliko je bilo samo nekih kvazistručnih analiza i izjava o tome gde je neko s nekim, u to i to vreme, u toj i toj kafani nešto navodno dogovorio. Moje pitanje svima koji to rade je – odakle vi to znate i zašto to niste prijavili policiji još 7. oktobra. To je gomila laži.

Sada ste rekli – zašto ti koji danas sve znaju nisu prijavili policiji na vreme. Ali ima mesta i za pitanje – zašto policija koja ima informaciju o tome ko zna sa snajperom, ko može da minira pola Surčina, ili slično, nije reagovala na vreme, nego je pustila da toliko hiljada ljudi živi od nedostatka dokaza.

I šta ako je policija sve to znala? Da li je trebalo da pohapsi sve koji dobro pucaju? Pa onda je trebalo pohapsiti pola reperezentacije Srbije i Crne Gore u streljaštvu. Ili deset hiljada ljudi koji su dokazano solidni strelci.

I toliko ih je moglo da minira po Surčinu?

Znate li koliko je oružja u ovu zemlju dovučeno iz svih ovih ratova? Reč je o hiljadama ljudi veštih na oružju. Da li je sve njih trebalo pohapsiti?

Naravno, ne, ali se atentati sprečavaju pre svega dobrim obaveštajnim radom. Verovatno je i tu bilo propusta.

Ako je bilo ko uveren da je neko iz aktuelne vlasti napravio dogovor sa đavolom, neka kaže to još jednom, neka ode u policiju, neka ode u Hag ili Strazbur, ako se plaši da to kaže ovde. Moja je molba i za političare i za novinare da prestanu da pričaju o nekima koji su negde radili nešto.

Zašto će izveštaj komisije koja ispituje eventualne propuste u radu državnih organa i obezbeđenja pokojnog premijera biti nedostupan javnosti?

To nije tačno. Preporučujem svim ozbiljnim medijima da ako već nemaju zaposlenog pravnika koji će redovno čitati „Službeni list“, to učine što pre. Tu se objavljuju sve odluke vlade. Svi ozbiljni mediji na svetu to rade. To je savršeno štivo za nekoga ko hoće da se profesionalno bavi novinarstvom. Da vam to ne tumači neko ko ne zna celinu odluke.

Utisak je da bi „Službeni list“ trebalo pre svega da čitaju članovi vaše vlade. Od njih je i krenula ta priča da će rad te komisije, ili bar njen izveštaj, možda ostati tajna. I neki od njih su se tome javno čudili.

Nemojte da to tumači neko ko se ne seća dobro svih odluka ili nije bio u tom trenutku na sednici vlade. Ne očekujte od svih političara da znaju napamet sve odluke. I ne verujte članovima vlade sve što vam kažu. Nikome ne treba verovati unapred. U toj odluci nigde ne piše da će to biti državna tajna. Ako se u radu Komisije dođe do nečega što se proceni kao državna tajna, to će biti zaštićeno. Ne postoji ničiji interes da sakrije bilo šta što bi ukazivalo na nečije kriminalne radnje, pogotovo ako je to vodilo ubistvu premijera.