„Nije bilo drugog strelca“

Sa nepunih trideset sedam godina, Đorđe Ostojić je jedan od najmlađih javnih tužilaca u istoriji srpskog pravosuđa. Rođen u Sremskoj Mitrovici i školovan u čuvenoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima, završio je Pravni fakultet u Novom Sadu i u tamnošnjem okružnom tužilaštvu prošao sve stepenice od pripravnika do zamenika javnog tužioca. Nakon petooktobarskih promena dve godine je bio načelnik policije Novog Sada. Javni tužilac postao je deset dana nakon atentata na Zorana Đinđića, u jeku operacije Sablja. I pored toga što na njemu počiva dobar deo odgovornosti za borbu protiv organizovanog (i ostalog) kriminala u Srbiji, dosad se retko oglašavao u javnosti, i pristao je na razgovor za novine uz prilično snebivanja. Kaže: „Nije na tužiocu da svoje optužnice hvali.“ Povod je, naravno, veliko suđenje pripadnicima zemunskog klana koje je najavljeno za 22. decembar u specijalnoj sudnici koja se upravo dovršava.

„VREME„: Suđenje za ubistvo Zorana Đinđića praktično je bez presedana u istoriji Srbije. Možete li da u nekoliko reči ocrtate njegov značaj?

ĐORĐE OSTOJIĆ: To je po našem saznanju najveće suđenje u našoj istoriji, kako po broju okrivljenih tako i po težini dela koja im se stavljaju na teret. U jedanaest optužnica koje je podigao specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala, obuhvaćeno je 179 okrivljenih. Oni su optuženi za ubistvo premijera, ubistvo bivšeg predsednika republike Ivana Stambolića, devetnaest drugih ubistava, devetnaest pokušaja ubistva, osam otmica, 68 razbojništava i 246 krivičnih dela u vezi sa zloupotrebom narkotika, kao i za niz lakših krivičnih dela. S druge strane, ta suđenja će se izvoditi po sasvim novim pravilima, i koristiće se neke mogućnosti koje je zakon odskora uveo.

Mislite na uvođenje zaštićenih svedoka?

Da, čulo se čak da je ta kategorija nezakonita. To nije tačno, jer zakon predviđa angažovanje svedoka-saradnika. E sad, tačno je i to da taj zakon, ovakav kakav je, izaziva kontroverze u javnosti. Danas je sasvim jasno da to nije najbolje rešenje jer se jednom kriminalcu, potencijalnom svedoku-saradniku, opraštaju sva krivična dela ako pristane da svedoči protiv grupe za koju je radio. To je možda bilo neophodno u vreme kad je zakon donošen, da bi se uopšte našao neko ko sme da svedoči protiv Dušana Spasojevića i Legije. Da tada nije nuđen totalni oprost, teško da bi bilo ko pristao da svedoči protiv njih. Danas je sasvim jasno da se to mora promeniti i mi smo već predložili promene – da se uvede institut nagodbe sa potencijalnim svedokom. To znači da će se svedok „nagraditi“ delimičnim umanjenjem kazne u zamenu za svedočenje, ali ne i oprostom svih krivičnih dela.

Međutim, zakon je takav kakav je. Na pravosuđu je da ga slepo sprovodi dok god je na snazi, a na zakonodavnoj vlasti je da ga eventualno menja. Inače, iz činjenice da imamo 179 okrivljenih, a samo šest svedoka-saradnika vidi se da smo ovu meru krajnje restriktivno koristili.

Konkretno, postoji tvrdnja da Ljubiša Buha ne zaslužuje status zaštićenog svedoka jer je važio za vođu surčinskog klana, a u zakonu piše da vođa grupe ne može biti svedok–saradnik.

U odnosu na piramidu kakvu mi znamo, od Legije preko Spasojevića pa naniže, on nije bio vođa. Sem toga, njemu je država još za života premijera Đinđića obećala taj status, još pre nego što je zakon donesen. Kad država nešto obeća, to mora da ispuni, ako hoće da ima kredibilitet.

Kad smo kod kredibiliteta, javnost već sada dovodi u pitanje osnovne rezultate istrage o ubistvu premijera. Najpre su u štampu dospeli iskazi zaštićenih svedoka, zatim je Đinđićev telohranitelj Milan Veruović izneo tezu da hitac nije ispaljen iz kancelarije u Ulici admrala Geprata, da bi nedavno nedeljnik „NIN“ objavio fotografije koje navodno potvrđuju Veruovićevu verziju…

Najpre, sve izjave svedoka koje su puštene u javnost, uprkos upozorenjima da je to zabranjeno, biće predmet krivičnih prijava protiv odgovornih urednika. Čak i mimo toga, vidim iz jednih novina, čiji je urednik već optužen, da on uporno nastavlja da objavljuje izjave svedoka. Mi ćemo to sankcionisati u skladu sa zakonom.

E sad, kad je reč o takozvanoj teoriji drugog strelca, ja imam puno poverenje u naše forenzičke stručnjake čiji su izveštaji već deo sudskih spisa. Optužnica sadrži niz vrlo detaljnih nalaza i objašnjenja koja se čvrsto uklapaju. Ponavljam, nije na tužiocu da hvali optužnicu, ali ubeđen sam da će na suđenju mnoge spekulacije biti razvejane, i pred sudskim većem i pred javnošću.

Okolnosti pod kojima su ubijeni Dušan Spasojević i Mile Luković takođe su predmet spekulacija. Kada će biti dostupni obdukcioni nalazi i ostali detalji o tom slučaju?

Biće dostupni kada sve analize budu završene na zadovoljavajući način, a istražne radnje su još u toku. Ono što već sada mogu da kažem je da nema apsolutno ničega što ukazuje na to da su oni ubijeni na neki drugi način, odnosno u neko drugo vreme i na nekom drugom mestu.

Mnogobrojne spekulacije i teorije zavere simptom su činjenice da je poverenje građana u pravosuđe odavno na prilično niskom nivou. Ko je kriv za to?

Najpre, poslednjih petnaest godina pravljena je negativna selekcija u pogledu tužilaca i sudija. Ljudi od integriteta su bukvalno oterani iz pravosuđa, zato što nisu hteli da služe Miloševiću. Statusno, pravosuđe je dovedeno na najniže grane. Koliko god je kvareno petnaest godina toliko će biti potrebno da se ono vrati na neki nivo.

Po istraživanjima javnog mnjenja, koja ja pratim, već nekoliko godina unazad, pravosuđe je pred kraj Miloševićevog režima uživalo poverenje svega jedne trećine građana. Sada je taj odnos otprilike pola-pola. Stvaranje dobrog utiska o pravosuđu – a pod pravosuđem podrazumevam i tužilaštvo i sudove i advokate –posao je i zakonodavne i izvršne vlasti. Činjenica je da se u prethodnih nekoliko godina krenulo u reformu pravosuđa. Doneti su mnogi zakoni, pa odmah potom menjani, a nosioci pravosudnih funkcija su više puta prolazili kroz reizbor. Samo u ovoj godini su zamenici tužioca dva puta bili na reizboru. To unosi stravične posledice u rad pravosuđa, jer se ljudi osećaju nesigurno. Čak i ako donesete odluku koja je sto posto u skladu sa zakonom, možete se zbog toga sutra naći na nekoj novoj lustraciji.

Za vreme vanrednog stanja promenjen je na brzinu i Zakon o javnom tužilaštvu. Njime je imenovanje zamenika izmešteno iz okvira tužilaštva ka izvršnoj i zakonodavnoj vlasti. Vidite, republički tužilac je odgovoran za sve predmete, od organizovanog kriminala u Beogradu do sitne krađe u nekom malom mestu, a ovim zakonom se on uopšte ne pita ko će biti imenovan za zamenika. Na našu inicijativu, pre nekoliko meseci zatraženo je mišljenje Saveta Evrope i OEBS-a. Njihov stav je da je takva promena korak unazad. Predložili smo izmenu zakona, samo u delu koji se odnosi na izbor zamenika tužioca. Inače, mislim da smo u prethodne tri godine previše menjali zakone. Pravosuđe treba pustiti da stane na svoje noge. To važi i za tužilaštvo i za sudove, a mi ćemo sa svoje strane odgovoriti većom ažurnošću i efikasnošću.

Uzgred, nama je posle donošenja novog zakona o krivičnom postupku ostavljeno svega dva i po meseca da se prilagodimo na novi način rada. To je isuviše kratak rok. Svaka sledeća promena mora nam ostaviti vremena da se pripremimo za nju. U pravosuđu ne valja previše eksperimentisati i lomiti stvari preko kolena.

U svakom slučaju, ubeđen sam da će naša javnost, koja je nažalost postala vrlo stručna i sofisticirana kad je reč o borbi protiv organizovanog kriminala, podržati svaku uspešnu aktivnost države u toj borbi.

Ranije je bio običaj da policija, tužilaštvo i sudovi, kao nosioci borbe protiv kriminala, rade sinhronizovano, čak i kad nisu radili pošteno. Sada sve češće imamo slučajeve da policija optužuje sudije za loš rad, a sudije optužuju policiju i tužioce… U čemu je problem?

Ukupna reforma pravosuđa donela je jednu novinu, koja je običaj i kod većine razvijenih zapadnoevropskih zemalja. Reč je o tome da se tužiocu poveri rukovođenje pretkrivičnim postupkom. Ta mogućnost sada postoji i u našem zakonu, ali samo deklarativno, jer zakon još ne daje tužiocu praktičan alat da to ostvari.

Važno je objasniti da je dosad važila praksa da policija sama vrši istragu i prikuplja podatke, a zatim tužilac daje ocenu da li tu ima osnova za dizanje optužnice. Sada je tužiocu deklarativno data rukovodeća uloga od samog početka istrage, sa namerom zakonodavca da ga približi policiji. To podrazumeva i promenu u načinu rada tužioca, jer on mora biti dostupan policiji u svako doba dana i noći. Međutim, ovo rešenje je još uvek prelazno rešenje, jer zakon predviđa postojanje istražnog sudije. Koliko ja razumem, u nekoj sledećoj fazi izmene zakona o krivičnom postupku krenućemo putem kojim je pošla većina zapadnih zemalja, to jest ka ukidanju funkcije istražnog sudije. Problem je što policija, ovakva kakva je sad, još nije osposobljena da na validan način prikuplja dokaze koji će sutra biti punovažni pred sudom. Zato je istražni sudija i dalje jedini garant da će postupak biti sproveden u skladu sa zakonom.

I sami ste dve godine proveli kao šef novosadske policije.

Da, i tada sam se veoma zabrinuo kada sam uvideo da osamdeset odsto operative ima završene trenerske i više policijske škole. Uz dužno poštovanje prema tim pedagoškim institucijama, nama trebaju ljudi koji su u stanju da na validan način prikupljaju dokaze, dakle ljudi sa solidnim pravnim obrazovanjem.

Inače, iskustvo rada u policiji mi je pomoglo da shvatim neophodnost tesne saradnje između tužilaštva i policije. Da bi ta saradnja postojala mora postojati međusobno poverenje između jednih i drugih.

Predizborna kampanja je u toku, a datum početka suđenja za ubistvo Zorana Đinđića veoma je blizak datumu izbora. Da li je ova bliskost samo slučajna?

Suđenje nema apsolutno nikakve veze sa izborima. Kada smo planirali suđenje, o izborima se još nije ni nagađalo. Mi smo prvobitno nameravali da počnemo u novembru, ali smo morali da odložimo suđenje zato što sala nije bila tehnički osposobljena da primi sve učesnike procesa. Po zakonu uz svakog optuženog treba da bude do pet advokata, trebalo je obezbediti javnost rada… Jednom je moralo da počne. Sada nas izvođači radova uveravaju da će sala biti gotova do 20. decembra i ja se nadam da ćemo tada konačno početi.

Da li je tokom dosadašnjeg rada bilo pritisaka na vas od strane političara?

Dozvolite da stvari postavim principijelno. Iako sam ovde vrlo kratko, zaista se trudim da moje kolege ne osete nikakvu promenu u svom radu, bez obzira na to da li je politička situacija stabilna ili nestabilna. To je moj teret i ja ga moram nositi sam.

Sudeći po izjavama relevantnih političara, sve stranke su nezadovoljne stanjem u pravosuđu uopšte i u tužilaštvu konkretno, i najavljuju temeljne promene. Jeste li spremni za to?

Uveravam vas da smo i mi u tužilaštvu krajnje nezadovoljni načinom na koji je regulisan status nosilaca pravosudnih funkcija, i prvi smo to javno rekli. Na kraju krajeva, mi smo inicirali promene i nastavićemo to da činimo i ubuduće. Dakle, kritike su dobrodošle.

Ja razumem da je javnost nekada nezadovoljna zbog sporosti pravosuđa. Ma koliko bilo opravdano povesti postupak protiv nekih lica, okrivljeni imaju zakonom garantovana prava. Ta prava se moraju poštovati i procedura se mora sprovoditi isključivo prema zakonu. To je jedina i poslednja odbrana od anarhije.