Nevinost bez zaštite

Još jednom dokazujući da je put od drame do burleske izuzetno kratak, slučaj je hteo da se rasprava o eventualnom učešću Tomislava Nikolića u ratnim zločinima u selu Antin za svega deset dana pretvori u storiju o rešetkama, patološkim lažovima, skupštinskim toaletima i miru vojvođanskih gradića. Tek oporavljena od onog artefakta srebreničke kinematografije i svega što je o njemu rečeno, javnost je tako dobila novu letnju zanimaciju. Istina, stvar je ovaj put nešto živopisnija, uglavnom zahvaljujući činjenici da se u slučaju Antin (još uvek) ne prebrojavaju leševi već samo utvrđuje hronologija, ali donekle i zahvaljujući glavnim akterima – uvek vickastim radikalima i uvek intrigantnoj Nataši Kandić.

NA POČETKU BEŠE REČ: Sve je, dakle, počelo 13. juna 2005. kada je predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić izjavila kako postoje dokazi da je nekoliko antinskih civila stradalo od ruke potpredsednika srpskih radikala lično. Istog dana TV B92 objavio je do sada čuvani deo intervjua s Vladimirom Popovićem u kome on, prenoseći navodne reči Jovice Stanišića, prilično detaljno iznosi ono što je Nataša Kandić samo nagovestila – u tom delu priče, B92 objasnio je da snimak do sada nije pušten zbog toga što su novinari te kuće utvrđivali da li je reč o istini ili ne. Već sutradan, Nikolić je rekao da u vreme njegovog boravka u Antinu niko nije ni povređen, a kamoli ubijen i da je on u to doba „bio jedan običan dobrovoljac koji ni na šta nije uticao“. Onda se opet oglasila Nataša Kandić, ističući da dokaze o Nikolićevim (ne)delima ima vojnoobaveštajna služba i pomoćnik ministra odbrane za obaveštajno bezbednosne poslove Aleksandar Dimitrijević. Ovaj je pak pozvao Kandićevu da „konkretizuje dokaze o umešanosti Nikolića u zločine nad civilima, ako ih poseduje“, dok su i Nacionalni savet za saradnju s Haškim tribunalom i Ministarstvo pravde obavestili Vojislava Koštunicu da nemaju nikakvih podataka o Nikolićevoj umešanosti u ratne zločine. U međuvremenu, 18. juna, hrvatski MUP saopštava da je Nikolić viđen u Antinu krajem 1991. i početkom 1992, dok su zločini u tom mestu počinjeni u leto i jesen 1991, dakle pre Nikolićevog vojevanja. Tek tada, posle oglašavanja hrvatskog MUP-a, radikali kreću u pravu ofanzivu, a na mestu predvodnika našao se (kao što već obično biva) Aleksandar Vučić. Radikali, tj. Vučić, na samom su početku najavili da će protiv predsednice Fonda za humanitarno pravo podneti krivičnu prijavu, objasnili da je „čitav nevladin lobi sada poražen do nogu… jer su i njihovi prijatelji iz Hrvatske rekli da sve što su pričali protiv Tomislava Nikolića nije istina“, nastavljajući tokom sledećih nekoliko dana raspravu o tome da „Nataša Kandić mora da završi iza rešetaka“, da su u „laži kratke noge“ i da je „sloboda za Srbiju najvažnija“.

Takav razvoj događaja bio je, naravno, dovoljno inspirativan i za narodne poslanike: sednica održana 24. juna gotovo je potpuno posvećena duelu na liniji Kandić–Nikolić, a osim radikala, verbalno su se istakli i predsednik parlamenta Predrag Marković i šef poslaničke grupe DSS-a Miloš Aligrudić. Posle Vučićeve inicijative da se raspiše referendum na kome bi se građani izjasnili o Nataši Kandić i o onima „koji je podržavaju u okupacionim medijima“, ocene da je Kandićeva patološki lažov i pošalice da su se „u WC-u našli Žarko Korać i Nataša Mićić ili ne znam ko, pa nešto pričali“, Marković je intervenisao podsećanjem na činjenicu da su „ovde toaleti odvojeni“ i da „poređenja nisu na mestu“. Istoriji skupštinskih nonsensa odmah se priključio Aligrudić ocenivši da „likovi poput Nataše Kandić ne treba da služe kao razlog da za govornicu izlaze uvaženi predstavnici građana“. No, glavni čin odigrao se tek posle toga – da bi sve postalo do kraja apsurdno, pobrinuo se (radikalski) predsednik opštine Kikinda Branislav Blažić. Posle najave da će Nataša Kandić gostovati u emisiji lokalne VK televizije, on je predsednicu Fonda za humanitarno pravo proglasio nepoželjnom u kikindskom ataru, dok su radikalski aktivisti, verovatno prvi put u svojoj istoriji, organizovali ulični hepening koji je za cilj imao da „dezinfikuje kikindsku opštinu od žene koja širi antisrpsku histeriju“. Sledila je, kao što je i moglo da se očekuje, lavina reakcija iz nevladinog sektora, uglavnom baziranih na činjenici da je Blažićevo ponašanje čist primer kršenja ljudskih prava i da je u toku hajka na Natašu Kandić. Čitava stvar je tako postala izuzetno zanimljiva za javnost, ali se istovremeno čini da su „sporedni efekti“ nekako zasenili ono čime je čitava stvar zapravo počela.

TAKO JE: Tog 13. juna u emisiji „Kažiprst“ predsednica Fonda za humanitarno pravo rekla je doslovce: „…Kao što postoje podaci – i ja mislim da ću, čim budem sasvim sigurna da je sve provereno, izaći u javnost – o tome da je potpredsednik SRS-a i te kako bio u situacijama s oružjem i da su neki civili u Antinu stradali od njegove ruke.“ Novinarka je posle toga pitala da li je reč o Tomislavu Nikoliću, da bi Nataša Kandić odgovorila samo: „Tako je“. Sve što je posle toga ispričano, nije ništa drugo sem već pomenutih sporednih efekata, pošto do trenutka pisanja ovog teksta (utorak, 28. jun) niko nije video nikakav dokaz da je Nikolić zaista učinio nešto što bi moglo da se smatra zločinom. Nadležne hrvatske službe objasnile su da nemaju nikakvih podataka, ali da su otpočele istragu; vlada je saopštila da nema informacije o kojima je govorila Nataša Kandić; Vladimir Popović je prepričao ono što mu je navodno ispričao Jovica Stanišić, a Jovica Stanišić to ne može da komentariše jer mu je, kao haškom obvezniku, zabranjena komunikacija s medijima; Nataša Kandić pak još nije izašla sa bilo čim konkretnijim od svoje prvobitne izjave. Šta, dakle, imamo? Imamo izjavu nespornog autoriteta na polju istraživanja ratnih zločina s jedne, i nedostatak pravih dokaza s druge strane. Kako su radikali protiv predsednice Fonda za humanitarno pravo podneli krivičnu prijavu, na sudovima ostaje da misteriju razreše i utvrde kad je zapravo Toma Nikolić bio u Antinu, da li je u njegovo vreme počinjen neki zločin i, konačno, da li stoji tvrdnja o tome da su neki civili „stradali od njegove ruke“. To su činjenice.

U međuvremenu, međutim, postavljaju se brojna pitanja o taktikama glavnih aktera u ovom slučaju. Naime, uprkos ugledu koji Nataša Kandić uživa, uprkos tome što je o mnogim ratnim zločinima (argumentovano) prva progovorila, i dalje ostaje nejasno zašto je slučaj Antin plasirala tako kako je plasirala. Iako u intervjuu za Radio B92 najpre kaže kako će „izaći u javnost“ čim bude sasvim sigurna da je sve provereno, već u sledećoj rečenici ona zapravo izlazi u javnost sa onim „Tako je“. Da li to znači da je odlučila da u javnost izađe i bez apsolutne sigurnosti? Da li je takav izlazak zapravo bio provokacija koja je za cilj imala otvaranje dosijea vojne bezbednosti? Ili je naprosto reč o lošoj proceni i padu koncentracije?

Kako bilo, kad je već rečeno to što je rečeno i kad je zvanično saopšteno da Srbija nema podatke o ratnim zločinima Tome Nikolića, radikali su mogli samo da profitiraju. Bez obzira na sve ono što su činili, bez obzira na činjenicu da su na neki način učestvovali u svemu što se u Srbiji i oko Srbije događalo tokom devedesetih, bez obzira na nimalo kultivisane političke nastupe, čini se da su u ovom trenutku oni u prednosti. Svako ko je priči prišao hladne glave, pa makar bio i najveći protivnik radikala i njihove politike, uvideo bi da u kontekstu nedokazanih optužbi upravo radikali izgledaju kao strana koja se bori za istinu, tj. za svoje pravo da budu nevini dok se ne dokaže suprotno. Dok ne stignu najsvežiji rezultati ispitivanja javnog mnjenja, o efektima ove radikalske borbe može samo da se spekuliše, ali nije daleko od zdravog razuma zaključak da će im slučaj Antin bar malo povećati (i onako veliku) popularnost. Uostalom, čak i svojevrsni vox populi na forumu B92 pokazuje tako nešto: uz mnoštvo ogorčenih komentara onoga što se desilo u Kikindi, čak i najljući protivnici radikala pohvalili su ih zbog nagle „modernizacije“ i organizovanja jednog manje-više maštovitog političkog spektakla.

Nije sporno da je na onom čuvenom skupštinskom zasedanju mnogim poslanicima bilo mnogo pametnije da ćute, nije sporno da je Predrag Marković u najmanju ruku čudno reagovao na uvrede upućene Nataši Kandić, nije sporno da je predsednik opštine Kikinda prekršio sva moguća i nemoguća pravila, nije sporno da se protiv Nataše Kandić zaista vodi nekakva hajka, ali je istovremeno činjenica da je ona rekla nešto što nije dokazala i da je zbog toga opravdan revolt onih koji su time na ovaj ili onaj način pogođeni.

Iako taj revolt poprima nenormalne dimenzije i još nenormalnije manifestacije, iako su radikali odabrali da ga izraze na svoj (recimo, bezobrazan) način, teško se može reći da je neprirodan. S druge strane, isto je tako prirodno da je nevladin sektor stao na stranu Nataše Kandić i da su oni koji su joj oduvek verovali nastavili da joj veruju i u ovom slučaju. Tužno je, međutim, što se zahvaljujući tim „prirodno podeljenim“ stranama, po ko zna koji put pojavljuje raskol između „naših“ i „njihovih“, između onih koji su a priori „za“ i onih koji su a priori „protiv“. Tužno je što je selo u kome je u ovom ili onom trenutku zaista bilo zločina, postalo samo još jedan toponim zgodan za političko-ideološko potkusurivanje.

U toj inflaciji reči, uvreda i (nedokazanih ili dokazanih) optužbi, onima koji nisu ni „naši“ ni „njihovi“ preostalo je, kao i u mnogim prilikama do sada, da uzmu tablete protiv mučnine ili isključe TV. Lekari preporučuju ovo drugo.