Nevidljivi za institucije

Serijal od pet emisija tok-šoua pod nazivom „Okruženje“ realizovan je u saradnji Evropskog fonda za Balkan (EFB) i Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi (CDRSEE).

Bilo gde na svetu razlike između mladih i starih velike su, skoro nepremostive. Tako to nekako život napiše, tako je valjda normalno. Međutim, na mestu na kojem su starije generacije naglo osiromašene i lišene svega u šta su onomad verovale, a mlađe generacije rođene i rasle u okruženju oslobođenom morala, kriterijuma, ponekad i smisla, teško je uopšte govoriti o razlikama. Dimenzije jaza između starijih i mlađih generacija takve su da ih niko zapravo još nije ni opisao. Oni koji su putovali s pasošem bivše SFRJ i kupovali farmerice u Trstu, koji su rasli uz „crni talas“ i idilična letovanja na Jadranu, svojoj su deci i unucima ostavili samo uspomene, dugove i neraščišćene račune: sve ostalo raspalo se na dobro poznat način.

Današnji mladi ostavljeni su da žive bez prave ideje šta će i kako će dalje, bez garancije da će ikada imati posao i bilo kakvu sigurnost. Ipak, dobar deo njih uspešno se bori: završavaju škole, društveno su angažovani, lagano se oslobađaju okova u vidu priča o „devedesetima“, pokušavaju da plivaju u nemirnim vremenima. I sve to uprkos činjenici da žive u senci nasilnih vršnjaka, umornih i potrošenih roditelja, prošlosti koja na neki način i dalje traje.

MLADI U SRCU: Jedna od specifičnosti mladih na Balkanu jeste pomalo bizarna činjenica da oni ne podležu nikakvoj definiciji. Iako im mladost počinje kad i mladima u ostatku sveta, njeno trajanje zavisi od brojnih faktora: od toga kojim se poslom bave, koliko zarađuju, kako i gde žive. Niže obrazovani mladi ostaju mladi vrlo kratko, pa se retko može čuti kako je neko „mlad vozač“ ili „mlada spremačica“. Nasuprot tome, „mladih“ političara, lekara, profesora, pa i novinara, ima čak i među biološki sredovečnima. Isto tako, mladi na selu ostaju mladi najčešće dok se ne venčaju (što se najčešće događa već u ranim dvadesetima), a njihovi vršnjaci u gradovima produžavaju „mladost“ sve dok ne osede i konačno odu iz roditeljskih domova. „Verujem da je definicija mladih zapravo jedna politička kategorija i da zato varira. S jedne strane, nekada nisi suviše mlad da budeš na jako odgovornoj, visokoj državnoj funkciji. S druge strane, ako govorimo o tome da je zrelost kada u potpunosti iskoristiš sopstvene kapacitete, onda možemo da vidimo da mladi u tom statusu ponekad dočekaju i penziju“, kaže Vesna Jarić, učesnica emisije iz Srbije.

(PRE)ORIJENTACIJA: Kad god pričaju o svojim problemima, mladi pre ili kasnije pomenu državu, odnosno tezu da nemaju nikakvu državnu podršku i da su zapravo „nevidljivi“ za nadležne institucije. Stariji, pak, kad god pričaju o mladima, ističu kako u „njihovo vreme“ nikakve podrške nije ni bilo i kako su, eto, sve uspeli „sami“. Učesnik „Okruženja“ iz Srbije Srđan Hercigonja tvrdi da mladi mogu sami, ali da to podrazumeva samostalnu realizaciju sopstvenih ideja, bez oslanjanja na podršku države – po njegovim rečima, neophodno je ipak da se okupi „ekipa ljudi koji imaju slične stavove i ideje“. S druge strane, Dejan Radić iz Bosne i Hercegovine napominje da pokretačka snaga leži u ličnoj inicijativi, ali da je bez sistemske podrške mladom čoveku nemoguće da ostvari bilo šta. „Politički establišment mora prepoznati pokretačku snagu mladih da bi uspio da nas kao generaciju iskoristi na adekvatan način. Primjera radi, u Bosni i Hercegovini postoji zakonska legislativa kao takva, postoji Zakon o mladima u Federaciji, Zakon o omladinskom organizovanju u Republici Srpskoj, ali nažalost još uvijek su to samo mrtva slova na papiru. Ne postoji dovoljno inicijative, niti ideje da se kapacitet koji mladi posjeduju iskoristi na relevantan način“, objašnjava Radić.

U čitavoj toj stvari, sreća je da su mnogi mladi ipak shvatili da nema vajde da čekaju na nekakvu sistemsku podršku, sigurnost ili garanciju. Ilustrujući to ličnim primerom, Dejan Tonić iz Srbije navodi da je ponekad neophodno da se mlad čovek preorijentiše. Iako je završio fakultet za međunarodne odnose, on je odustao od čekanja na posao u struci i „preorijentisao se tržišno na neke druge stvari, koje se opet pomalo tiču onoga što sam učio na fakultetu“, a mogu da mu obezbede egzistenciju. „Mladi su sve manje fleksibilni što se tiče životnog poziva. Žele da završe fakultet, ili koju god školu, i da ih posle toga čeka posao, kao u vreme njihovih roditelja. To više ne postoji, ta sigurnost koju očekujemo od države i društva. Sve manje će je i biti, i zato moramo da budemo fleksibilni.“

foto: vreme

Mladi učesnici „Okruženja“ istakli su i da im velike probleme pri zapošljavanju stvara činjenica da je sve veći priliv akademskih titula, što na neki način devalvira fakultetsku diplomu – zbog sve većeg broja magistara i doktora nauka, oni koji su završirli „samo“ fakultet teško da imaju šansu da se zaposle „u struci“. Neki takođe napominju da je neophodno da se društvu nešto i pruži, kako bi se dobio adekvatan tretman. „Kada razmišljamo o tome šta očekujemo, trebalo bi da nekoliko puta razmislimo šta smo mi dali. Sa 22, odnosno 24 godine, ko je od nas na Balkanu radio, volontirao, studirao, paralelno sa nečim da je još doprinosio i svojoj porodici i svom društvu? Tek kada to uradimo, možemo da očekujemo i dobijemo, recimo, dobar posao“, kaže Bosiljka Vuković iz Crne Gore.

FEJS I SPEJS: Za razliku od definicije, koja ih čini specifičnima, mladi na prostoru bivše Jugoslavije potpuno su u skladu sa svetom kada je u pitanju druženje s vršnjacima. Ono se ovde, baš kao i na svim drugim mestima, obavlja uglavnom putem interneta i socijalnih mreža. Ekspanzija Fejsbuka, Majspejsa, Tvitera i ostalih sistema komunikacije nije tema ove priče, ali svakako jeste nešto što je vrlo brzo postalo ne samo jedna od glavnih zanimacija mladih (i nešto starijih, naravno); već i nešto što je neodvojiv, imanentan deo njihove mladosti – kao što onomad behu pank, rok ili duga kosa. Stručnjaci širom sveta upozoravaju da socijalne mreže zapravo doprinose otuđenju – ili, kako je u emisiji rečeno, „nekada se razgovaralo, danas se četuje preko Fejsbuka“. S druge strane, stoji činjenica da su upravo te socijalne mreže mnogim mladima jedini izlazak u svet i jedina mogućnost za kontakt s vršnjacima koje inače ne bi ni upoznali. „Društveni mediji su alatka i od nas samih zavisi kao ćemo ih upotrebiti ili zloupotrebiti za razvoj i održavanje naših kontakata. Ovo dinamično vreme donosi nov način komunikacije, te su tako društveni mediji nešto što bi moglo da nam olakša komunikaciju“, kaže Aleksandar Jovanoski iz Makedonije. „Na primer, mi kao alumnisti Evropskog fonda za Balkan, nakon što smo završili program, cele godine smo bili u kontaktu, nismo ni osetili razdaljinu. To je direktan doprinos upotrebe društvenih medija.“

UTISNUTI TRAGOVI: Iako važi za opšte mesto, teza da mladi ljudi nisu zainteresovani za politiku jedna je od onih koje život svakodnevno demantuje. Osim vrlo mladih ministara i političkih aktivista, na prostoru bivše Jugoslavije, mnogo je onih koje mladost ne sprečava da po ulicama mlate političke ili ideološke neistomišljenike, da brane haške optuženike za koje i ne znaju ko su. Učesnici pete emisije „Okruženja“ bili su uglavnom saglasni da su mladi ljudi jako podložni političkoj manipulaciji i da bi stoga trebalo da se politikom ozbiljnije bave, da se zainteresuju za trenutnu društveno-ekonomsku situaciju, ali i za njene uzroke – što se pre svega odnosi na događaje iz devedesetih, ali što nikako ne isključuje ni raniju prošlost. „Ove face koje su uništavale naš život i mladost, najbolje godine moje generacije ili mladost ovih ljudi ovde, koji su kreirali problem zaostavštine devedesetih, i ti ljudi su nečija zaostavština. Oni su zaostavština onih pedeset prethodnih godina. Oni su produkt onoga u čemu smo svi mi živeli od ‘45. naovamo“, kaže Uroš Živković iz Srbije. „To sve ima dubok koren, ali mladi ljudi koji imaju nove ideje i koji nisu opterećeni ni onim pre devedesetih, a ni onim iz devedesetih, svojim aktivizmom mogu da daju pravi put i nađu pravo rešenje.“

Opterećeni svakodnevnim problemima i borbom za samoostvarenje, mnogi mladi ipak ne razmišljaju o politici kao pokretaču promena. Ističući da se članstvo u partiji danas posmatra samo kao garancija brzog napretka u karijeri, Bosiljka Vuković iz Crne Gore kaže i da je sve manje pravog aktivizma: „Među mladima koji se priključuju politici nema više razmišljanja da li moja partija stvarno može bolje i kako može bolje, nego se uklapaju u one tragove koji su već decenijama utisnuti, bez ikakve nade da će nešto da se promijeni.“

Problemi mladih u regionu su takvi i toliki da je emisija koja traje nepun sat dovoljna jedino da budu pomenuti. Sve što se uz taj pomen pride dobije, čist je ćar. U tom kontekstu, finale „Okruženja“ ispunilo je cilj. Svoje probleme pomenuli su mladi, o njima su diskutovali mladi, a čitavu stvar su valjano, „ko matore“, vodile mlade devojke. Za početak je dovoljno. A za koju godinu, kad ti mladi postanu nešto manje mladi, kad se prihvate nekih ozbiljnih poslova, možda nam i svima bude bolje.