Otkako je na konkursu za idejno rešenje spomenika Zoranu Đinđiću u Beogradu pobedila skulptura vajara Mrđana Bajića za koji je zvučnu instalaciju napravila književnica Biljana Srbljanović, polemika u javnosti se ne stišava. Od toga da li sadašnje vlasti imaju moralno pravo da dižu spomenik Đinđiću, da li učešće na konkursu znači izdaju njegovih ideja, do primedbi da je rad suviše apstraktan, da prekinuta strela nije Đinđićeva vizija, da se iz aviona mora prepoznati kome je spomenik posvećen, da li treba ćutati pred uspomenom čoveku koji se zalagao za govor i njegovu slobodu, sve do toga da je izbor citata za zvučnu instalaciju loš i banalan. Mrđan Bajić je zapitao da li treba prati zube ako vam Ajhman kaže da ne treba, Biljana Srbljanović je podsetila da je pre 90 godina gradonačelnik Beograda Kosta Kumanudi, osvedočeni fašista, uz sve otpore dela javnosti, uspeo da postavi skulpturu Ivana Meštrovića Pobednik – makar na Kalemegdanu, kad već nisu dali da bude na Terazijama. Prozivaju se vlasti pre Vučićeve da nisu htele ili smele da ranije postave spomenik Đinđiću, ali se čini da je najveći broj strela odapet u pravcu Biljane Srbljanović.
„VREME„: Rekli ste da vas dugo nije ovoliko „bolelo uvo šta Srbi s interneta“ misle o vašem radu. Da li to znači da vam je sad svejedno?
BILJANA SRBLJANOVIĆ: Nije mi svejedno, toliko. Na razne načine je ružno. Prvi put se suočavam sa tim da se ljudi baš nisu potrudili da pogledaju bilo šta osim sliku gipsane makete na šperploči i kartonu, pa renderovano u nekim novinama. Bar je taj uži izbor bio izložen. Nemam s kim da raspravljam kad nisu ni videli. Sad sam shvatila iz intervjua Vlade Veličkovića, koji je bio član žirija, da na konkursu nije bio nijedan figuralni rad. Svih 40 radova su, uslovno govoreći, apstraktni. Ja to nisam znala.
Zameraju vam dve stvari: jedna je što je vaš i rad Mrđana Bajića apstraktan, a druga što će na kraju da ispadne da Aleksandar Vučić podiže spomenik Zoranu Đinđiću.
Ja mislim da su tri stvari: jedno je što je to apstrakcija, drugo je što smo se uopšte javili na „Vučićev“ konkurs, i obe su potpuno legitimne. Može da ti se sviđa ili ne sviđa, ali to nije pitanje za nas već za žiri, oni su odabrali. Takođe je legitimno da razgovaramo zašto sam se uopšte prijavila na konkurs. Treća stvar koju, uopšte, ne mogu da prihvatim, koja je po meni najglasnija i koja me najviše pogađa, jesu sve te neke teorije kako je to ponovno ubijanje Đinđića. Ta teorija o trećem metku na skulpturi, čak i ta Petričićeva karikatura koja me je strašno pogodila: Vučić zamahuje Mrđanovom strelom, a jadan Đinđić se pokriva, kao ubija ga još jednom.
E, sad, ozbiljnije mi je ovo pitanje zašto smo se prijavili na konkurs? Meni uopšte nije palo na pamet da je to neka dilema. Možda sam ja izgubila kompas, osećaj, ali onog trenutka kad mi je Mrđan javio da je raspisan konkurs za spomenik Đinđiću, odmah sam rekla – da. Otkako je ubijen, pokušavam da nešto uradim za neko sećanje, ali ne ono banalno sećanje, pa smo mi svi kao u mimohodu na sahrani, mnogo slinimo, pa baš znamo da citiramo Đinđića iz špice „Peščanika“. To me sve užasno nervira. Učestvovala sam u ozbiljnim i širokim pokušajima: pokušavali smo da napravimo dokumentarni film o političkoj pozadini ubistva pa nismo našli pare, i to u vreme dok je Demokratska stranka bila na vlasti; mislim da sam jedna od možda 50 ljudi koji su pročitali kompletan transkript sa suđenja za ubistvo Đinđića. Bila sam u grupi koja je pomagala Srđi Popoviću da skupi materijal za krivičnu prijavu za političku pozadinu. Napisala sam gomilu tekstova, bila sam na nebrojenim gostovanjima na tribinama „Peščanika“ gde smo jedva bežali ispred Dveri, od Aleksinca do Pančeva. Policija nas je sprovodila, išla sam na suđenje sa Dverima zbog toga. Želela sam da bude trg Zorana Đinđića, da se otvori jedna kunsthale, to je sve propadalo. Nekako, ubeđeno to radim od 12. marta 2003. Opet, sticajem okolnosti, ja sam ta mala podgrupa „Peščanika“ koja Đinđića nije kritikovala ni pre ubistva. Poznato je da su autori „Peščanika“ bili kritički nastrojeni prema njemu, s punim pravom. Ja sam stalno sebe postavljala u neku situaciju: „nemojte mene da pitate, ja sam sad prorežimska“. Zato što je to bilo jedini put u mom svesnom životu da ja iza nekoga sto posto politički stojim dok je taj bio to kratko na vlasti. Mi nismo nikakvi prijatelji, njega sam jedva poznavala. Ja sam se potpuno bila opredelila za tu političku opciju, sa svim svojim kritikama.
Šta je to što je vas možda na ideološkom planu povezalo sa Zoranom Đinđićem?
Čak ne ni na ideološkom. Ja sam levičarka. Mislim da on nije imao nekog posebnog interesovanja, niti strpljenja, ni za pozorište, ni za te velike debate o teretu sveta. On je imao jednu vrlo konkretnu viziju. Bio je moderan, brz i veoma otvoreno i direktno se interesovao za ulazak u Evropsku uniju. Pazite, to je bilo pre krize Evropske unije, dok je ona još uvek nešto značila. Čovek je uporno govorio kako mi moramo da se promenimo, kako ne može da dođe neka elita koja će da ti ponudi nešto a da ti sediš kao neka izbiračica i kažeš: „Hm, ovo hoću, a ovo mi nije dovoljno dobro.“ Ti moraš da kažeš: „Neki je problem sa mnom i svi zajedno moramo da se promenimo.“ Kad sam čitala Đinđićeve citate koje smo izdvajali za zvučnu instalaciju spomenika, naišla sam na njegov susret sa jednom ženom iz Kraljeva koja kaže da joj nisu valjali ovi, nisu joj valjali oni… Onda on njoj kaže: „A da nije, gospođo, možda problem u vama?“ On nije mogao da shvati da ljudi od 30 godina neće da rade, da pitaju da li im je zagarantovana penzija. To je bila jedna strana, a ja sam imala mnogo zamerki još onda. Sećam se polemike oko uvođenja veronauke u škole. Baš sam s njim o tome razgovarala, to je bio jedan vrlo pragmatičan ustupak povodom izručenja Miloševića Hagu. Šta je tu sad važnije? Čak i u filozofskom smislu, zašto ljudi ne bi imali slobodu da im deca uče veronauku? Moje mišljenje je mnogo skučenije, ja bih, naravno, naredila da ne, što nije baš mnogo demokratično.
Njemu niste to zamerili?
To što jesam tada zamerila, sad, retroaktivno, mislim da možda nisam bila u pravu. Ili svi imamo slobodu govora, pa i najgori, ili svi imaju slobodu izbora šta će im deca učiti, pa čak i oni koji se meni ne dopadaju, ili prelazimo u neku vrstu mini ili maksi diktature. To što ja mislim da sve treba da bude po mome, to ne znači da je to demokratično. Ja sam bila strašno ljuta zbog te veronauke, ali kad prođe vreme, kad se ostari, kad se pogleda unazad, ja u stvari nisam bila u pravu.
Mislite da je Đinđića njegova tragična sudbina amnestirala od loših postupaka koje je za života uradio?
Vi kažete tragična sudbina, ja kažem ubistvo. Ne bih da upotrebljavam te dve stvari u istoj rečenici. Ja ne vidim za šta bi ga amnestirala. Ako mislite na neke pogrešne političke poteze, ja ne mogu to da izmerim – da imaš neki pogrešan politički potez, pa da je potrebno da te neko ubije da bi te neko amnestirao zbog toga. Pogrešni politički potezi idu uz normalan život svakog političara, pogotovo predsednika Vlade koji ima pet posto podrške tog trenutka. Ne očekujem ni od jednog predsednika Vlade, ni od jednog političara da nema nijedan pogrešan potez. To, onako, stvarno zvuči kao pioniri – volimo Tita ma šta on radio. Jako mi smeta, već petnaest godina, što se govori o tome kao o tragediji. Nije to nikakva tragedija, to je surovo ubistvo. Kad kažu tragedija se dogodila u porodici, otac ubio… Ne. To je nasilje u porodici i ubistvo. To je zločin i treba da se zove tako, a ne ovim eufemizmom. Tragedija je kad postoji tragična krivica koja je slučajnost, učinjena bez namere. Edip je tragedija jer on nije znao da je ubio oca i oženio majku. A ovo nije tragedija, ovo je podlo ubistvo iz koristoljublja jedne određene grupe ljudi za koje još uvek, 2017, ne znamo ko je sve stajao iza toga. Zato mi smeta kada se povlače reči iz moje struke: scenario, tragedija… To je tragedija za njegovu porodicu, za nas je to zločin koji je de facto ostao nekažnjen do kraja.
U svom obrazloženju zvučne instalacije za spomenik Zoranu Đinđiću kažete da je potrebno da se ljudi približe spomeniku, čuju Đinđićeve reči i da se onda zaćuti. Vi ste osoba koja nikada nije ćutala.
To je malo kompleksnija zvučna skulptura. Obrazloženje je pisano prema propozicijama žirija, to nije nikakvo uputstvo za korišćenje. Mi smo želeli da spomenik nikako ne bude: „Druže Tito, mi ti se kunemo“. Nego da bude: „Čekaj, čekaj… Šta je, tačno, bio ovaj čovek?“ U likovnom smislu ta prekinuta strela je potpuno jasna. Što se zvučnog segmenta tiče, ja sam prvo pomislila na onaj snimak B92 kada nekoliko minuta posle atentata iz dvorišta Vlade odvoze Đinđića automobilom pod rotacijom i onda nailaze druga kola u Nemanjinoj i neće da ih pusti da prođu. I onda iz kola sa Đinđićem jedan viče: „Stani, bre!“ Te dve reči „Stani, bre“ mene su stalno progonile. Kad pomislim na tog što je vozio, aman, stani, bre! Stanite više. Da vidimo šta je ovde. Stalno sam razmišljala – stani da vidiš šta je. Od tvoje potrebe da voziš pravo, od tvoje potrebe da nešto kažeš, od tvoje potrebe da doprinosiš čemu god. Na kraju smo odlučili da postavimo skrivene mikrofone koji u malom perimetru oko skulpture skupljaju zvukove koje mi pravimo, a koji se u realnom vremenu reprodukuju. Onda neko naiđe, shvati da čuje sebe, može da priđe namerno, da urla, da dobacuje Đinđiću, da peva. Ali kad se fizički približiš skulpturi, onda shvatiš da odnekud dopire još nešto. Moraš da otkriješ mehanizam koji je veoma intuitivan, da ućutiš, da čuješ, da staneš. Stani, bre. Zvuk dopire baš iz tog prekida strele, vrlo je utišano, ima velike pauze i ti citati nisu pune rečenice. Oni su iscepkani na fraze, na neke prepoznatljive misli, nekad na neke potpuno zaumne, potpuno filozofske Đinđićeve rečenice. Niko ti ne nudi, kao u nekoj vrsti kulta ličnosti, da ti drug Tito ili ko god održi govor a ti da klimaš glavom. Na tebi je da načiniš napor i odlučiš – ja ću nastaviti da radim svoje ili ću se utišati i slušaću, ali ja ovo ne razumem ili ja ovo razumem, ali me ne zanima ili ja hoću tu da stanem i to odslušam. Znači to tvoje „stani, bre“ i da utišam sebe, to ne znači da se ti isključuješ i da slušaš nekog drugog. To znači samo da te natera na napor da praviš refleksiju na osnovu nečega što nije buka koju ti tog trenutka praviš.
S druge strane, ja pravim veliku buku zato što ja jasno i dosta glasno mislim o raznim temama. Imam nešto očigledno u svom karakteru i svom ponašanju što izaziva toliki odijum. To sam sad shvatila i u ovoj poslednjoj polemici. Pre jedno dve nedelje su u „Danasu“ i još negde uzeli neki moj post na Fejsbuku, a nisu me potpisali. Svi su ga bogzna kako šerovali kako je pametan. Onog momenta kad su saznali da je to moje, krenula je potpuno obrnuta reakcija. To nije samo do sredine. To je i do mene. U meni, zaista, postoji nešto – način na koji govorim, način na koji mislim, način na koji pravim buku, što izaziva odijum. A opet, gde vi mene čujete? Vaša je odluka da li ćete otići na moj nalog na Fejsbuku. Nisam vam ja na televiziji koju plaćate ili u novinama. Koliko dugo nisam bila u „Vremenu“? Sigurno desetak godina. Dakle, morate da odete na moj Fejsbuk, da čitate i da se onda mnogo ljutite na buku koju ja pravim. Meni je to jedan neobičan zaplet.
Jeste li zaista sigurni da vi pravite buku?
Ja doprinosim toj kakofoniji baš kao i na zvučniku spomenika. Moji stavovi budu multiplikovani, malo izvitopereni, čuju se nekad glasnije, upotrebljavam teške, velike reči i onda se od te buke ne čuje neka druga suština. To je očigledno moj nastup.
Oni koji vas kritikuju zaista mogu zbog vašeg nastupa da vas pogrešno razumeju. Međutim, bez obzira na buku, oni mogu da budu i potpuno ili delimično u pravu.
Očigledno je da ima nešto u meni što moram da istražim. Bavim se takvim poslom da sam u stalnoj evaluaciji – od studenata, od strane kolega, od strane kritičara u pozorištu. Ja sam dosta nesigurna osoba. I to ne krijem. Stalno kažem, kad bi ljudi znali koliko ja sumnjam u sebe, koliko bi me tek onda napadali. Ja teško pišem, dugo pišem, vagam, proveravam, nikad nisam zadovoljna onim što sam u radila, ne gledam svoje predstave. Koliko god da ti je teško da primiš negativnu kritiku, negde ipak znaš kad je neko u pravu. S druge strane, teme kojima se ja bavim ovde izazivaju odijum. Koliko god da smo emancipovane, i dalje manjinska prava, a pogotovo prava žena, izazivaju strašan odijum. Drugo, kad uporedite sve kritike upućene Mrđanu i meni. Pa, Mrđanu niko nije napisao da je histerična alapača, džaftara, da je nedojeban, a meni jesu. A zajedno smo radili tu stvar. Postoji neki odnos prema ženi i muškarcu. Drugačiji je odnos prema muškarcu koji živi neki nekonvencionalan život od odnosa prema ženi. Mene su stravično razvlačili po tabloidima od kada sam bila u kampanji LDP-a 2008. Osvanula sam na naslovnoj strani „Kurira“ da sam snimila porno-film. Nikada ne mogu da oprostim trenutak u kome ja svome ocu objašnjavam da torzo žene na koji je nakačena moja glava ima mnogo veće grudi od mene. Ko god doživi takvo poniženje da to mora rođenom ocu da objašnjava, ne može da prođe normalno. Vi ni ne znate koja je to količina krajnje seksualizovanih uvreda koje primam. Vrlo često jako nasilno. Nema deset dana da sam doživela da mi čovek usred kineske robne kuće pred decom koja drže krila Zvončice viče: „Marš, kurveštijo, napolje.“ To je bilo u vezi sa polemikom oko upotrebe zanimanja u ženskom rodu. Dakle, to je bila lingvistika u kineskoj robnoj kući.
Jedan kolega novinar tvrdi da ne bi ovoliko bilo polemike oko skulpture Mrđana Bajića da žena nije koautorka pobedničkog rešenja.
Ili da je neka druga, neutralnija žena. Ta vrsta vređanja jeste mizogina i jeste zbog toga što sam žena. Ali, kažem opet, nije sve u sredini. Nešto je i u meni. Nemaju svi takav odijum, čak ni oni koji dele moja politička ubeđenja. Nataša Mićić je imala pre neki dan veoma dobar tekst u „Danasu“ o Herti Miler. Čitam komentare, niti su tako brojni, niti su tako uvredljivi. A ja delim potpuno isto mišljenje. Znači da ima nešto u mom karakteru što nije vezano samo za moju ideologiju, što vuče najružnije uvrede kao magnet. Ja sam se povukla, radim samo svoj posao. Imam dve, tri teme koje me poslednjih godina zanimaju. Oglašavam se po pitanju LGBT prava, manjinskih i prava žena. To me najiskrenije okupira, to čitam, to pratim i uopšte ne želim da budem neki dežurni komentator svega i svačega. Bez obzira na sve to, toliko mi je drago što smo uspeli da uradimo ovu stvar. Toliko smo bili srećni kad smo saznali da je naš rad pobedio.
Đinđićeve rečenice i polurečenice u vašoj zvučnoj instalaciji poput „Morate da se umijete hladnom vodom“ ili „Ako ne pomaže, da se istuširate hladnom vodom“ verovatno nisu imale neko značenje dok je Đinđić bio živ, kao što ni sada ne bi ništa značile da je ostao živ. Imaju li te rečenice neku novu konotaciju od trenutka kada je Zoran Đinđić ubijen?
Imaju, kako da ne. Njegovo ubistvo je polivanje tom hladnom vodom. To je šok. Zato mi je neverovatno da ljudi govore da ne mogu da prepoznaju Đinđića. Za mene prepoznavanje nije njegov lik, čak nije ni ono što je pisao, već njegov glas. Način na koji je govorio, nekada krajnje banalne stvari, metafore koje je koristio, njegova dikcija, to brzanje, nema ništa tipičnije za njega. Mislim da mi je to mnogo prepoznatljivije nego da sad gledam njegovu glavu, njegov rukopis ili bilo šta drugo. Toliko o tome da li može iz aviona da se prepozna spomenik Zoranu Đinđiću. Može.
Ovo nije konačan odabir njegovih rečenica. Ja u obrazloženju nisam navela sve njegove citate koje smo stavili u instalaciju. Najveći broj Đinđićevih izjava koje smo koristili snimio je reditelj Aleksandar Mandić. Ono sve što nosi kao korpus emocija, i ličnih i opštih, jeste kad čuješ baš tako izgovoreno, baš neku banalnost, glasom tog mrtvog čoveka. Dobija se neka mnogo dublja dimenzija, ne zbog toga što ti je on rekao neku veliku istinu. Đinđić ne govori kao neko sa visine, i to i kaže u instalaciji: „Najlakše je da se popneš na neko brdašce i da pljuckaš.“ Ne, on je ušao u fabriku u Kraljevu i rekao: „Što ne popravite ovaj sat?“
I Aleksandar Vučić obilazi i otvara fabrike i auto–puteve, hoće da nas uvede u EU i stalno govori da moramo da promenimo sebe. Ima li tu neke sličnosti između Đinđića i Vučića?
Nema nikakve. Ja ne vidim nikakvu sličnost niti paralelu između Đinđića i Vučića. Apsolutno ne. Prvo mislim da Đinđića nije zanimala vlast, a Vučića isključivo zanima vlast. Mislim da je Vučić mnogo veštiji otimanju i zadržavanju vlasti koja, očigledno, ovde može samo na totalitaran način da se izvede. Da je to Đinđić mogao, on ne bi bio ubijen. Ne bi imao pet posto podrške pre ubistva, a da je preživeo atentat, on bi bio smenjen. I pitanje je da li bi se ikad vratio na vlast. Ovde imamo jednog mastera zadržavanja vlasti, po cenu da se presvuče 500 puta. Ima jedan totalitarni ton i ima čitavu mrežu u kojoj je on na vrhu i vlada tako što ostale smatra gorim od sebe. Đinđić je imao previše poštovanja za ljude oko sebe da bi ih tretirao kao stoku. Ja ne znam da je Đinđić zabranjivao medije, da je sprovodio cenzuru. Naprotiv, on je ubijen, između ostalog, jer je u medijima napravljena takva klima da on nije smeo da poveća svoje obezbeđenje posle pokušaja atentata kod hale Limes. Da ne bi više morao da trpi stravične napade od svih tih medija da se pravi da ga jure, da se pravi da neko hoće da ga ubije. Jedna strašna razlika među njima postoji. Jedino što je slično jeste u tome što Vučić sada, kao što je i Đinđić pre 15 godina hteo, ima nameru da Srbiju uvede u EU. Ali, bitno je i kakvi ulazimo u EU, jer ako ćemo ući kao ovce u tor koje je neki čobanin motkom naterao, to neće biti dobro ni za nas ni za Evropsku uniju. Treba da uđemo zbog toga što to sami želimo, želimo da se umijemo hladnom vodom i sebi promenimo nešto.
Mislite da je Aleksandar Vučić u stanju da nas tom motkom utera u tor Evropske unije?
Mislim da je to toliko dug proces da će to njega prevazići bez obzira koliko još mandata on sebi prigrabi. Sad je već pitanje same EU koja je u krizi i nova proširenja se neće skoro desiti, tako da nije on taj jedan čovek koji će tamo da nas uvede. Ali da nas neće okrenuti u suprotnom smeru, to je sigurno. E, sad, do koje mere smo mi sami sposobni da to uradimo, u to nisam uopšte sigurna.
Da li treba da ovakav, kakav god da je, Aleksandar Vučić bude ta osoba koja će podići spomenik Zoranu Đinđiću?
Ali ne diže ga on. To su naše pare. To su vaše i moje pare. Nije on izvadio pare iz svog džepa, od mame i tate, i sad će on da diže spomenik. On je predsednik ove države. Pa jel’ treba da vratim pasoš ove zemlje zato što se ne slažem s njim? Jel’ nećemo da uđemo u Muzej savremene umetnosti? Pa, nije on to renovirao svojim ličnim mirazom. To su naše pare, on je doneo neku političku odluku. Zato zaista mislim da ne podiže on spomenik, nego država Srbija. Taj spomenik je trebalo da bude podignut pre najmanje deset godina. Pitanje je zašto pare građana Srbije već do sada nisu iskorišćene za to. I zašto su oni koji su bili u poziciji moći, pa čak i Boris Tadić i pripadnici Đinđićeve stranke, to zaustavljali, ili nisu bili zainteresovani jer im je bio kontroverzan potez. I zašto smo mi spali na to da danas mora jedan Vučić, koji je do juče škrabao ime ulice Zorana Đinđića, da koristi državne pare da nam dozvoli da napravimo taj spomenik.
