Gotovo niko ne može da popiše koliko prosvetnih kolektiva po Srbiji kraj januara dočekuje u štrajku. Iako su se iz vlasti na početku protesta hvalili kako čak 80 odsto od 1700 škola u Srbiji radi potpuno a 11 odsto delimično – podaci sa terena govore drugačije
Kao radnik obezbeđenja, a ne nastavnica muzike – tako se od 20. januara oseća Tamara u svojoj seoskoj školi. Ona spada u brojne prosvetne radnike širom Srbije koji su, razočarani dogovorom reprezentativnih sindikata i vlasti, nastavili štrajk. Tamara i njene kolege drže časove, ali skraćeno. To je bio jedini način da po Zakonu o štrajku koji nije ugledao nijednu promenu još od 1996. godine budu u štrajku.
Ostatak vremena u školi smenjuju se dežurajuću za slučaj da neko svrati. Ne očekuju decu ili roditelje, već inspekciju rada, policiju ili nekog političara iz lokalne vlasti.
“Pretnje su stigle od prosvetne inspekcije, preko policije pa i predsednika opštine, još za vikend pre nego što smo i započeli štrajk, čim se pročulo po selu”, kaže Tamara za “Vreme”. “Ali svi oni kao da ne razumeju – pa ta deca, studenti na ulicama, to su naši bivši učenici. Kako da ih pogledamo u oči kada se vrate u selo i pričaju ljudima šta se dešava po Beogradu?”
DAN D I GENERALNI ŠTRAJK
Tamara se nada da će petak 24. januar dočekati na radnom mestu jer će tada njena škola potpuno obustaviti rad i tako učestvovati u najavljenom generalnom štrajku. Najavili su ga nereprezenativni sindikati prosvete, a uzvikivanje parole “generalni štrajk” čulo se na nekoliko studentskih protesta. I sami studenti su u svojim zahtevima državi pridodali i poziv zaposlenima da iskažu “građansku neposlušnost na radnim mestima”. Ukoliko se i dogodi, biće to prvi put da ga je, barem prema knjiškim merilima, Srbija organizovala.
“Generalni štrajk, na koji god način da bude organizovan, samo bi mogao da rasplamsa proteste i prelije ih i na druge sektore koji su inertni”, objašnjava za “Vreme” Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo u Beogradu. “Ovaj štrajk bi generalno, ne samo u sferi prosvete već i u drugim granama rada, reprezentativnim sindikatima potpuno oduzeo legitimitet. Poslala bi se poruka da svako radi za sebe i po sopstvenoj savesti.”
IKS FAKTOR
Poslednjih meseci na ulici protestuju studenti, ali povremeno i prosvetni radnici, koji se za povećanje plata bune već više od šest meseci. Njihov glavni zahtev bio je da se početna plata nastavnika izjednači sa republičkim prosekom.
“Država nas je po kratkom postupku uporno odbijala”, kaže za “Vreme” Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije. “A onda su se pojavili studenti koji su zaustavili Srbiju i zabrinuli vlast. Jako brzo se promenila priča, jer ako ne rade fakulteti to je jedno, ali ako ne rade ni škole, to je već mnogo ozbiljnija stvar.”
Studenti su bili upravo taj vremenski presudan iks faktor u jednačini odnosa države i prosvetnih radnika. Vladajuća koalicija je brže-bolje formirala tim za pregovore, u kojem su se našla čak dva ministra iz Vlade i ubrzo je postignut dogovor sa četiri reprezentativna sindikata prosvetara. Nastavnici bi, po njemu, dobili dva povećanja plate tokom 2025. godine. Kako se republički prosek plate stalno povećava, nastavnici bi po novom dogovoru u jednom trenutku imali platu na tom nivou, a već sledećeg meseca bi ona spala ispod proseka.
Iz sindikata pregovarača ovo su bežanje proseka objasnili kao rezultat pregovora.
“Država je ipak obećala da će izjednačiti prosečnu platu u zemlji sa njihovom u naredne tri godine”, kaže za “Vreme” Dobrivoje Marjanović, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.
Tako su sindikalci pružili ruku državi i, kako kažu, stavili moratorijum na štrajk.
“Ova mogućnost pauze na štrajk ne postoji u zakonu”, objašnjava Reljanović. “To bi vam bilo kao da otvorite čoveka na operacionom stolu i stavite pauzu, pa dođete sutra. Čovek će umreti za to vreme. Suština štrajka je upravo kontinuitet, pa ako svako malo udarate pauzu, to onda gubi poentu.”
Ipak, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije kaže da ga vređa što su sindikalci odjednom postali izdajnici.
“Situacija jeste delikatna, tako da nam verovatno jesu sada ponudili ovo u specifičnom trenutku”, dodaje on. “Ja ne ulazim u razloge zašto baš sada.”
STID PRED DECOM
Ipak, u razloge zašto ušla je Tamara. Za “Vreme” ne govori pod pravim imenom, jer kaže da “još nije vreme za baš toliku hrabrost”. Ali dodaje da se u selu svi znaju i da bi svima bilo jasno da bi dogovorom sa državom izdali studente.
I sama ima decu koja idu u školu koja je u štrajku u drugom gradu, a ona u selo putuje da radi. Odmah je poslala podršku tim nastavnicima da istraju i da se ne obaziru – zna kako im je.
“Kolektiv je jedino što nam je ostalo”, dodaje ona. “Ne znam kako bih bez toga nastavila da radim.”
Ovu potrebu za međusobnom podrškom izgleda da su ubrzo uočili i drugi. Jer ostali roditelji škole u koju Tamarina deca idu organizovali su se usred štrajka prosvetara i preko telefonske grupe roditelja dogovorili da se okupe u znak podrške nastavnicima koji ne rade. Ispred škole se, kaže Tamara, sat vremena nakon što je poruka poslata, skupilo nekoliko stotina ljudi. Pozvani su i nastavnici, koji, dodaje, “nisu mogli da sakriju oduševljenje što im neko nije otežao odluke ovih dana, već ih je potapšao po ramenu”.
“RADIMO I STIDIMO SE”
Tamarin kolega Igor, iz osnovne škole u blizini njene, ipak mora da radi. Od 40 nastavnika u njegovoj školi, za štrajk je bilo njih sedmoro. Pošto su preglasani, on i ostalih šestoro jednostavno nisu smeli na svoju ruku da se drznu i ne dođu na čas. Igor ne daje svoje pravo ime za tekst, iz istog razloga kao i Tamara.
“Evo već drugi dan radimo i stidimo se”, kaže za “Vreme” Igor, javljajući se na telefon tokom velikog odmora. “Jednostavno, ljudi ne smeju na svoju ruku. Vidim da su i deca smetena, ništa im nije jasno.”
Deca, posebno u osnovnoj školi, imaju veliku potrebu da razgovaraju sa nastavnicima srpskog ili razrednim starešinom o stanju u društvu ili sopstvenim problemima.
“Starija braća i sestre te dece su u blokadama na fakultetima, dojavljuju šta se dešava, a kad deca pitaju svog nastavnika šta o tome misli – šta on, a taj sam ja, može da im kaže?”, dodaje Igor.
Ipak, kako odmiču dani, Igor gaji nadu da će se njegove kolege predomisliti. Jer, po Zakonu o štrajku – da bi on bio legitiman – jedan od osnovnih uslova jeste da većina izglasa prekid rada. Ovim članom zakona brani se većina škola u Srbiji koje su započele bilo koji vid štrajka – potpunu obustavu rada ili skraćenje časova. Potrebna je prosta većina, 50 plus 1.
“Mic po mic, jedan po jedan, kada vide druge, nadam se da će mišljenje promeniti i neki od ostalih kolega. Daj da u taj petak i mi uđemo neradno i da mogu decu da pogledam u oči, a da mi konačno postanemo pravi kolektiv”, kaže Igor.
MASOVNA (NE)POSLUŠNOST
Gotovo niko ne može da popiše koliko prosvetnih kolektiva po Srbiji kraj januara dočekuje u štrajku.
Iako su se iz vlasti na početku protesta hvalili kako čak 80 odsto od 1700 škola u Srbiji radi potpuno a 11 odsto delimično – podaci sa terena govore drugačije.
Celokupni gradovi su počeli da odbijaju poslušnost, pa je tako svaka škola u Čačku prvog dana protesta bila zaključana, odnosno nastavnici su došli na posao – ali u štrajk. U Beogradu su radile samo dve gimnazije od ukupno 21, ali je jedna od njih imala skraćene časove.
Neposlušnih škola je najmanje 35 odsto, a ovo je podatak Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije sa početka štrajka, dok su iz drugih sindikata stigle vesti o 300 škola koje uopšte ne rade i još 300 koje samo delimično rade.
Već na početku su se premijer Miloš Vučević i resorna ministarka Slavica Đukić Dejanović utrkivali ko će više i ozbiljnije da zapreti neposlušnim nastavnicima inspekcijom i dispciplinskim prekršajima. Ministarka Đukić Dejanović je čak apelovala na savest nastavnika.
“Ogroman broj dece u osnovnoj školi bio je sprečan da ode u svoje klupe i da uči. Roditelji su bili izbezumljeni, jer prosto ne mogu da odu na posao ako ne znaju gde su im deca, koja imaju od sedam do 14 godina. Ogroman broj te dece je bio uključen u zabranu učenja”, rekla je Đukić Dejanović tokom nedelje bojkota nastave.
I rezultat je bio specifičan, usledili su brojni primeri neposlušnosti, ali iz redova državnih službenika koje postavlja vlast.
Dve direktorke škola odmah su podnele ostavke, a brojni prosvetni inspektori odbili su da na izađu na teren i pišu disciplinske postupke protiv nastavnika koji držanjem skraćenih časova ili potpunom obustavom rada iskazuju bunt.
“Masovnost je nešto što čuva sve radnike, ne samo prosvetare”, kaže Reljanović. “Iskustvo iz ranijih štrajkova pokazuje da, kada ceo kolektiv štrajkuje, poslodavac obično otpusti nekoliko najglasnijih, ali to su primeri iz privrede. Ni jedan od tih direktora koji dolaze iz kolektiva i koji se vraćaju u njega posle mandata neće se drznuti da otpusti nastavnika.”
A onda je usledio novi udar – direktno od onih koji su sklopili dogovor. Danilo Gligorić, predsednik reprezentativnog Sindikata radnika u prosveti Srbije, podneo je ostavku na tu funkciju dan pre nego što je štrajk počeo. Gligorić je jedan od četvorice ljudi koji su stavili svoj potpis na dogovor sa Vladom Srbije.
“Nisam danas držao časove. Morao sam i želeo sam da stanem uz svoje kolege sa kojima radim 30 godina”, ozbrazložio je Gligorić svoju odluku 20. januara. Inače, nastavnik je u jednoj školi na Vračaru u Beogradu.
STUDENTI SU KLJUČ
Dušan Kokot je onaj sindikalac koji je javno pozvao kolege na generalni štrajk 24. januara. Uradio je to na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu, tokom protesta prosvetnih radnika 20. januara.
On je tada protest nazvao plenumom prosvetnih radnika i pitao “ko je za generalni štrajk?” Kako se masa odazvala gromoglasno, Kokot je proglasio ovaj predlog – usvojenim.
“To nije bila moja ideja”, objašnjava Kokot. “To je studentska ideja, oni su to stavili u svoje zahteve, a tokom naših protesta se ova misao iskristalisala. Zato sam želeo da vidim šta kolege koje su očito došle jer su nezadovoljne misle o tome. I pokazali su mi. Generalnim štrajkom želimo da se vratimo na zahteve studenata, oni su ključ.”
DAN POSLE SUTRA
I ideja da sve stane u centru gradova Srbije, da vozači autobusa izađu iz vozila, radnici zaključaju svoje trafike i radnje, a da televizije i sajtovi ne rade, pa makar i na 15 minuta, kao pomen na 15 žrtava koje je odnela nastrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu, ali prvenstveno nemar i korupcija u državnom sektoru, možda i jeste moguća. Ali šta posle? “Ja bih volela da prestanu da nas zovu silni opštinari i pitaju da li to samo nastavnici koji su u selo došli iz Beograda štrajkuju ili su za štrajk i lokalci. Volela bih da jednostavno ljudi stanu i razmisle – zašto mi štrajkujemo i šta želimo”, kaže Tamara.
Preko društvenih mreža šalju se uputstva za privatni sektor na koji način mogu da pokažu neposlušnost režimu i dele poruke o tome da se na jedan dan ne ide u prodavnicu i u ugostiteljske objekte kako bi se umanjio priliv sredstava od PDV u državnu kasu. Tokom dana u kojima je štrajk nastavnika bio prva vest u medijima, ostavku je podneo još jedan sindikalac – Aleksandar Markov, koji je godinama bio na čelu Foruma beogradskih gimnazija. Ovaj sindikat broji oko 6000 članova, nije reprezentativan, ali je njegov uticaj među gimnazijama u glavnom gradu veliki. “Teško je predvideti šta će se dalje dešavati. Ali jedno je jasno, nastavnici su se razočarali u sindikate i odlučili da ih isključe iz svoje borbe. Rešili su da idu sami. Možda je to put svih nas ostalih”, kaže ovaj sindikalac za “Vreme”.
Studenti su posle Novog Sada, masovno odmarširali iz različitih univerzitetskih centara do Kragujevca, a sada je u planu novi protest i potencijalno novo pešačenje do Niša. O tome kuda vode protesti i treba li studenti da sami iznesu promene, čitajte u novom broju „Vremena”
Zašto je Vučić primoran da formira iznuđenu i tunjavu vladu? Zbog čega Srbija iz februara 2025. više nije ista ona zemlja iz oktobra 2024? Kako je šef države došao u iznudicu da mu nijedan potez koji već tri meseca povlači ne radi posao? Gde je u svemu ovome opozicija, kako da se rasani i šta treba da shvati
Prodaja delova Junajted grupe od državnog Telekoma stvara gotovo monopolistu na polju medijskog sadržaja. Kad se tome dodaju udari na male i nezavisne medije, pejzaž u kojem se građani Srbije informišu poprima još tamniju nijansu crne
Nestanak N1 i Nove S u današnjoj formi značio bi mračno medijsko doba u Srbiji. Doduše, ono je mračno već četiri decenije, ali bilo bi još crnje
Sad se diže ova generacija, koja se samo još sama od sebe nije ogradila, ide peške, nosi i ikone i krstove i ferari zastave, peva i Bilećanku i Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, a sa njima Bošnjaci iz Pazara ruku pod ruku, i dok se ovi krste nakon 15 minuta tišine, uče dovu i klanjaju stojeći, kako je jedino i obavezno za mrtve. “Prvi put se osećam kao građanin ove zemlje”, rekao je jedan od studenata iz Novog Pazara
U Srbiji više niko ne zna o čemu priča njen predsednik, novinare kažnjavaju na pravdi boga, aferaške velmože proglašavaju za svece, a nosioci javnih funkcija šire javnu sablazan. Ljudi – dokle ćemo tako
Niko kome lopatom nije odstranjen deo mozga ne veruje da su studenti obezbedili najveću stranu investiciju ikada, odnosno da su dobili tri milijarde evra da sruše vlast i otcepe Vojvodinu
Odbor Festa je doneo odluku da taj festival više neće biti u februaru nego u septembru. Stiče se utisak da je rešavanje ovog sporednog problema zapravo samo najava rešavanja onog suštinskog
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
