Članstvo u Ujedinjenim nacijama, kao i u drugim međunarodnim organizacijama, donosi određene privilegije, ali i obaveze. Učestvovanje u mirovnim misijama jeste obaveza koja se sprovodi na dobrovoljnoj osnovi
Major vojske SCG Zvonimir Stanković vratio se posle godinu dana sa granice između Indonezije i Istočnog Timora gde je učestvovao u mirovnoj misiji UN-a kao pripadnik mirovnih posmatrača. Pored njega u misiji su učestvovali potpukovnik VSCG Predrag Vlaisavljević i major Igor Šćepanović. U razgovoru za „Vreme“ u zgradi Ministarstva odbrane major Stanković kaže da ga je želja za upoznavanjem nečeg novog nagnala da se prijavi prošle godine u misiju UN-a. „Mi smo dobrovoljno išli u tu misiju“, govori Stanković i ističe da nikakvih uslovljavanja i prisile nije bilo od strane pripadnika resornog ministarstva i predstavnika Vojske. Kao ravnopravna članica Ujedinjenih nacija, državna zajednica Srbija i Crna Gora ima obavezu da uzme učešće u pojedinim misijama koje ova organizacija sprovodi u raznim delovima sveta.
Šef kancelarije UN-a u Beogradu Liza Batenhajm objašnjava i potvrđuje u razgovoru za „Vreme“ da je učešće u posmatračkim i drugim misijama organizovano na dobrovoljnoj osnovi i da je svakoj od preko 190 članica ove organizacije ostavljeno da bira model misije. „Nama je posebno bitno“, kaže Batenhajmova, „da su oficiri VSCG pristali da odu u misije koje su toliko daleko od Srbije i Crne Gore.“
Na sastanku od 8. oktobra ove godine Vrhovni savet odbrane SCG autorizovao je učešće vojnika iz Srbije i Crne Gore u međunarodnim mirovnim misijama. Nagovešteni i pripremani odlazak kontingenta od 500 vojnika u misiju u Avganistan moraće da sačeka donošenje odgovarajućeg zakona koji bi trebalo da pripremi nadležno ministarstvo. Saradnja između predstavnika UN-a u SCG i Ministarstva odbrane te Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju veoma je dobra, saznajemo od Lize Batenhajm, koja kaže da je kancelarija UN-a trenutno zaokupljena nastavkom započetog dijaloga Beograda i Prištine.
PROMENA VIZURE: Major Stanković je sa kolegama prošle godine najpre otišao na posebni višenedeljni trening u Teheranu koji organizuje UN za ljude koji se docnije uključuju u mirovne operacije u svojstvu nenaoružanih posmatrača. „Ni u jednom trenutku nisam imao dilemu da li treba da idem“, rekao je Stanković, „jer kao profesionalni vojnik imam obavezu da se bavim takvm stvarima.“ Prema njegovim rečima, bilo je predviđeno da se ide u Kongo, a potom je određena granica između Istočnog Timora i Indonezije kao mesto njegove misije. Na treningu u bazi u Teheranu potencijalni učesnici mirovnih misija radili su najviše na metodologiji uspostavljanja komunikacije između sukobljenih snaga i na reagovanju u kriznim situacijama. Stankoviću je najinteresantnije bilo to što je kurs promenio onu paradigmu koju je u vojsci naučio: „Mi smo učeni da sukobe rešavamo oružjem, dok se tamo, naravno, insistiralo na mirnom rešavanju sukoba što je svima nama, na neki način, promenilo pogled na stvari.“ Odlazak u zonu koja je visoko rizična i zauzimanje pozicije između dugogodišnjih neprijatelja zahteva potpuno obučene ljude koji su spremni da rade non-stop, tokom čitave misije. Trebalo je navići se na posebne klimatske uslove i na opasnosti koje su pretile od raznoraznih tropskih bolesti. Sa svoja tri predstavnika u mirovnoj misiji, srpsko-crnogorski kontingent nije bio velik, ali su po povratku u zemlju predstavnici UN-a ocenili da su delovanje i ponašanje oficira vojske SCG bili na visokom nivou. Kako kaže Stanković, dvojica od trojice „naših predstavnika“ brzo su dobili mesto u glavnom štabu šefa posmatračke misije i ni u jednom trenutku nisu se osećali kao podređeni u odnosu na posmatrače koji su došli iz drugih zemalja. O stručnosti predstavnika Vojske SCG govori i Batenhajmova: „Vojska SCG je dobro obučena i očigledno može da odgovori na najviše zahteve koji se postavljaju učesnicima mirovnih misija. Nama iz UN-a je drago da se ova država priključila ‘podeli tereta’ koji nosi organizovanje mirovnih misija. Do sada su u različite vrste mirovnih misija uključeni predstavnici više od sto zemalja članica Ujedinjenih nacija.“
Od početka ratnih sukoba na prostoru nekadašnje Jugoslavije prisustvo mirovnih posmatrača bilo je jedna vrsta dnevne rutine. „Priznajem da mi nije bilo svejedno kada su posmatrači UN-a dolazili kod nas u Batajnicu jer nisam u potpunosti razumeo njihovu ulogu“, kaže Stanković. Iskustvo iz misije u Aziji promenilo je njegov način mišljenja i on sada shvata da je delovanje takvih snaga neophodno da bi se sukobi rešili na miran način. Kao predstavnici mirovne posmatračke misije u Indoneziji i Istočnom Timoru, Stanković i njegove kolege bili su i na jednoj i na drugoj strani i on kaže da nisu učestvovali u visoko rizičnim akcijama i da su imali dobru komunikaciju i s jednom i s drugom stranom. „Naš zadatak je bio da posmatramo i šaljemo izveštaje“, reči su Stankovića, koji nije bio naoružan pa ga lokalno stanovništvo nije gledalo s podozrenjem.
RAZVIJANjE ODNOSA: On ističe da je sa ostalim predstavnicima mirovne misije uspostavio odličnu komunikaciju i da je na pravi način predstavljao zemlju iz koje dolazi. Politički savetnik u UN-ovoj misiji u Beogradu Daglas Kofman kaže da je sada delovanje usmereno upravo u tom pravcu: „Sada se intenzivnije razmišlja i govori o tome da predstavnici vojske SCG zauzmu određena mesta u raznim misijama pod pokroviteljstvom UN-a.“
Prema Stankovićevom mišljenju, u misije koje slede trebalo bi da se šalju samo vrhunski pripremljeni profesionalci koji će pre odlaska proći posebne treninge. Trenutno je u pripremi odlazak misije u Liberiju, gde bi SCG takođe trebalo da pošalje posmatrače. Stanković smatra da je verovatno moguće raditi na formiranju regionalnog trening centra u Srbiji a pod pokroviteljstvom misije UN-a. Liza Batenhajm kaže da dosad nije bilo takve inicijative, ali da bi eventualno takav projekat sigurno bio podržan od strane UN-a. „U svetu već postoji iskustvo formiranja zajedničkih regionalnih trening centara. Skandinavske zemlje su pravi primer za takvu vrstu saradnje“, kaže Batenhajmova. Ona smatra da i političke prilike idu u pravcu poboljšavanja odnosa i da su predstavnici misije UN-a zadovoljni kako se stvari u regionu razvijaju.
Trenutno u svetu postoje brojne mirovne misije od kojih su dve najveće u Iraku i Avganistanu, ali one nisu pod jurisdikcijom UN-a. Ukoliko bi predstavnici vojno-policijskih snaga učestvovali u ovim misijama, to bi bio dogovor sa Briselom, a ne sa Njujorkom, a sve u skladu s najavljenom temeljnom reformom oružanih snaga državne zajednice SCG. Država koja sama na jednom delu svoje teritorije ima mirovne oružane snage trebalo bi da pošalje svoje najobučenije vojnike i policajce da smiruju situaciju u drugim oblastima koje su pretvorene u ratne zone. Za majora Stankovića dilema ne postoji: „Ako bude prilike i potrebe, a to sam rekao i na prijemu kod ministra Tadića, uvek sam spreman da učestvujem u nekoj novoj mirovnoj misiji.“
U petak 24. oktobra u Skupštini grada Beograda svečano će biti proslavljen Dan Ujedinjenih nacija. Od 1948. godine ukupno je bilo 56 mirovnih operacija širom sveta pod pokroviteljstvom te organizacije. Trenutno u svetu postoji petnaest takvih misija u kojima učestvuje gotovo 35.000 ljudi – vojnika i civilnih policajaca. Prema zvaničnim podacima iz UN-a, do 31. maja 2003. godine u mirovnim operacijama nastradalo je 1797 ljudi.
Odobreni budžet Ujedinjenih nacija za fiskalnu 20020–2003. godinu iznosio je oko 2,63 milijarde dolara a za narednu godinu oko 2,17 milijardi dolara.
Za dosadašnje mirovne misije UN-a ukupno je izdvojeno oko 2873 milijarde dolara.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
