Naš čovek u Beogradu

U NIN-u od 6. marta 2008, na strani 25, u članku koji se bavi planovima britanske obaveštajne službe da likvidira nekoga u Srbiji, autor Slobodan Ikonić piše i sledeće: „Na Tomilsonovom spisku nema imena ‘domaćih saradnika’, sem jednog opisa u knjizi, kada govori o svom dolasku u Beograd, posle obavljenog posla u Bosni. Sa konspirativnim imenom i opremljen novinarskom legitimacijom, u Beograd je stigao vozom iz Budimpešte, a na željezničkoj stanici sačekao ga je kolega iz beogradskog nedeljnika ‘Vreme’.“ Ikonić ne objašnjava dalje ništa.

Hajdemo sada lepo iznova, od početka: čovek se zove Ričard Tomlinson, a ne „Tomilson“; služba je Secret, a ne „Sekret“ Intelligence Service; nedeljnik „Vreme“ se u njegovoj knjizi Veliki prelom ne pominje u takvom kontekstu, a ni „kolega“ za koga ostaje nejasno da li je „kolega“ novinar – ili „kolega“ špijun. Zaključak je da Slobodan Ikonić engleski ne zna, knjigu nije čitao, nego mu je neko servirao nekakav polupismeni „presek“ neke Službe ili neke njene frakcije za crnu propagandu, nekog „Laufera“, kao i do sada.

Mi smo se u „Vremenu“ prisećali danima, ali niko nikada nije na željezničkoj stanici dočekivao nekoga ko se (kaže sam Tomlinson) predstavljao kao novinar londonskog „Ekonomista“. Uostalom, „Ekonomist“ je imao redovnog dopisnika u Beogradu, poznatog novinara Tima Džudu, bez koga poseta kolege iz Londona ne bi prošla, niti je bila praksa poznatog londonskog nedeljnika da svog dopisnika mimoiđe.

Da se NIN malo potrudio, našao bi mnogo iscrpniju i istinitiju priču o balkanskim avanturama Ričarda Tomlinsona u knjizi Tima Maršala Igra senki (Samizdat B92; Beograd 2002; str. 165–166). Naime, u svojoj knjizi Tomlinson tvrdi da se u Beogradu (to je neka 1993-1994), praveći se da je novinar „Ekonomista“, našao u nekom kafiću sa „Zoranom Obradovićem“. Sasvim pogrešno ga je opisao – kako ćemo sad videti – i nije mu se dopao, a „šesto čulo“ ga je upozorilo da pobegne iz Beograda glavom bez obzira. Nije bilo „šesto čulo“, nego je bio Zoran Kusovac (tada reporter Sky Newsa), koji je posle Timu Maršalu ispričao šta se zapravo desilo. Ukratko: Tomlinson je Kusovcu ponudio da „sarađuje“, a ovaj je to shvatio kao pisanje za „Ekonomist“; ne, nego za Intelidžens servis, rekao je Tomlinson, a Kusovac ga je oterao od stola (rečima „And now fuck off!“), sa veoma uverljivom pretnjom da će ga prijaviti ako u roku od tri sata ne napusti Beograd.

Ispostavilo se da Beograd i Zoran Kusovac nisu bili jedini primeri nezgrapnog pristupa i teške ruke Ričarda Tomlinsona: taj britanski Aleksa Žunić, koji samo što nije delio one vizitkarte, prvo je u Sarajevu probao da regrutuje poznatog tamošnjeg novinara, pokojnog Mensura Čamu, koji ga je odbio i upozorio druge kolege na njega.

Onda je početkom 1993. došao u Beograd i telefonirao Srđanu Kusovcu (Zoranovom bratu; od svih ljudi!) sa predlogom da se vide u bašti hotela „Moskva“. Nije se predstavio kao novinar, siguran je Srđan, ali je zato odmah predložio saradnju sa britanskom obaveštajnom službom. Srđan ga je hladno odbio, platio svoj račun i otišao.

Teren bivše Jugoslavije u britanskoj je službi smatran kao nezahvalan. U svojoj poznatoj knjizi Samo za britanske oči (UK Eyes Only Alpha) koja se smatra za neslužbenu noviju istoriju MI6, Mark Urban navodi reči jednog analitičara koji je obrađivao sirove izveštaje agenata sa terena: „Problem je na Balkanu to što previše ljudi previše priča, tako da smo imali mnogo obaveštajnih podataka, ali i problem odvajanja žita od kukolja.“ Verovatno stoga su i poslali Tomlinsona, koji nije bio baš najoštriji nož u fioci. Uskoro su se njegovi odnosi sa Službom pogoršali, kažu zbog ambicije: otišao je i iz Australije napisao knjigu Veliki prelom, koja i danas pada pod udar Zakona o službenoj tajni u Britaniji. Glavni razlog bio je to što je objavio imena 116 operativaca MI6 širom sveta. Od balkanskih igrača tu je jedino važan Entoni Monkton, uostalom odranije poznat kao deklarisani oficir za vezu britanske obaveštajno-bezbednosne zajednice u nekim ovdašnjim državama, uključujući i SR Jugoslaviju. Neki tadašnji kontraobaveštajci iz Državne bezbednosti kažu za „Vreme“ da Tomlinsona nisu primetili u tom periodu. „Ma, to je neki njihov Boža Spasić“, rekao nam je jedan od njih.

Pitanje je sada: zašto je NIN našao za shodno da uvede „Vreme“ među „domaće saradnike“ Intelidžens servisa, a bez ikakve osnove za to i prilično izvan konteksta priče o planiranim atentatima, onako, usput? Tomlinson je mogao da izmisli svašta, kao što je izmislio priču o „Zoranu Obradoviću“ i „šestom čulu“; mogao je da izmisli i da je imao „domaćeg saradnika“ u „Glasu divljine“ iz Teslića. Da li bi i tada NIN to preneo zdravo za gotovo? Sve se nekako čini da je i ovo bio doprinos hajci na „izdajnike“, skarednom sportu koji je kulminirao pre skoro deset godina, kada su ona tri lažljiva falsifikatora, Voja Šešelj, Ratko Marković i Milovan Bojić, izmislili „tajni dokument“ CIA – ili ste i to zaboravili?