Napuljski dokazi o štetnosti duvana

Nije pošteno pod tepih gurnuta ni afera trgovine ženama, zbog koje su zvaničnoj Crnoj Gori stigle „packe“ sa najvažnijih međunarodnih adresa, a u Podgorici je eksplodirala serija novih medijsko-političkih bombi, čiji domet prevazilazi granice male primorske republike sa suverenističkim ambicijama.

Prvo je, zaslugom italijanske agencije ANSA, objavljena vest da je tužilaštvo u Napulju podnelo, a sudija zbog imuniteta odbacio zahtev za hapšenje crnogorskog premijera Mila Đukanovića, pod sumnjom da je umešan u aferu šverca cigareta. Uglavnom dezorijentisana i iz parlamenta samoisključena crnogorska opozicija momentalno se sabrala i, kao i u drugim takvim slučajevima, zatražila premijerovu ostavku, dok su, s druge strane, podgorički zvaničnici, opet kao i u drugim takvim slučajevima, ocenili da je reč o „nameštaljci“ kakva se uvek dešava kad se pokrene pitanje crnogorske nezavisnosti (što je Đukanović učinio nekoliko dana ranije) ili su na pomolu izbori.

Onda je crnogorski ministar spoljnih poslova Dragiša Burzan (funkcioner Socijaldemokratske partije, manje članice vladajuće koalicije) američkom konzulu u Podgorici čestitao nacionalni praznik 4. jul, najavom da bi Crna Gora mogla, nezavisno od Srbije, s kojom čini međunarodno priznatu državu, da potpiše bilateralni sporazum sa SAD o neizručenju njenih državljana Međunarodnom krivičnom sudu. Već pomenuta poluonesvešćena crnogorska opozicija, i dalje tražeći Đukanovićevu ostavku, dovela je ta dva događaja u vezu, ocenivši da vlada želi da se, eventualnom podrškom Amerike, spase od napuljskih optužbi. Kao retko kada složili su se i podgorički i beogradski analitičari i pravni stručnjaci, tvrdeći da je separatno potpisivanje međunarodnog ugovora pravno nemoguće. Razlikovala su se samo tumačenja razloga Burzanovog gesta, koja su se kretala u ne tako širokom rasponu od „podilaženja Americi“, kao opozitu Evropskoj uniji, glavnom izvoru pritiska za očuvanje zajednice Srbije i Crne Gore, preko korišćenja prilike da se na delu (propagandno) iskaže crnogorska nezavisnost, do želje da se na Beograd izvrši pritisak kako bi na nivou zajedničke države bila doneta odluka o poštovanju želje Vašingtona.

ŠTA KAŽU U BARIJU: Usred komentara i analiza vladajuće crnogorske političke (pod)svesti, novo ulje na raspaljenu vatru dodao je podgorički, opoziciji blizak, dnevnik „Dan“, vešću poteklom od neimenovanog izvora prema kojoj će narednih dana sa bliže italijanske obale, iz Barija, stići druga optužba protiv Đukanovića, ponovo za duvanske nepodopštine. „Dan“ za sada (ili bar do štampanja ovog broja „Vremena“) nije objavio nikakve eventualne spise iz kancelarije u Crnoj Gori mnogo puta pominjanog tužioca Đuzepea Šelzija iz Barija, koji već duže vreme prikuplja optužujuće dokaze protiv „duvanskih bosova“, ali su se zato konkurentske „Vijesti“ odlučile na višednevno podizanje tiraža, objavljujući u nastavcima navode iz obimnog dokumenta za koji se tvrdi da je sročen u napuljskom tužilaštvu.

Zahtev napuljskog tužioca koji, prema navodima ANSA, sudija koji se bavi preliminarnom istragom nije uzeo u razmatranje zato što je crnogorski premijer zaštićen imunitetom, priznatim u međunarodnom pravu, Đukanovića optužuje da je „promovisao, konstituisao, vodio i organizovao organizaciju koja je nezakonita i sastojala se od beskrajnog niza prestupa koji čine šverc duvana koji je Crna Gora uvozila od zemalja oslobođenih od režima monopola“.

Naporno probijanje kroz rogobatan jezik 364 strane optužnice, čije je delove preveo i objavio podgorički dnevnik, rezultira zaključkom o Đukanovićevoj navodnoj ulozi u švercu duvana, koja se prvenstveno ogleda u izdavanju ovlašćenja za uvoz, skladištenje i kretanje duvana na teritoriji Crne Gore, i uvidom u podelu glavnih uloga u dotičnoj ekstremno profitabilnoj operaciji.

DOBAR ZET: Prvi na spisku je italijanski državljanin Paolo Savino, rođen na Vidovdan 1939. u Napulju – za njega se tvrdi da je održavao vezu s eksponentima Vlade Crne Gore (crnogorski mediji objašnjavaju da Savina, koji se zvanično bavi izdavaštvom, sa srpsko-crnogorskom državom ne vezuju samo poslovne već i bračne veze, jer je oženjen Beograđankom). Đukanović je plasiran na odličnom drugom mestu („prvi do prvog“), a u stopu ga prati Dušanka Jeknić, rođena u Danilovgradu, supruga Janka Jeknića, ministra inostranih poslova u Vladi Crne Gore koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre nekoliko godina. Posle njegove smrti Dušanka Jeknić postavljena je na funkciju trgovačkog predstavnika Crne Gore u Italiji, gde se i sada nalazi (u Milanu). Važni likovi su i Veselin Vesko Barović i Branko Vujošević, koje crnogorski mediji dovode u vezu s preduzećem MTT, preko koga je, pored Zeta transa, prema tim navodima, išao glavni šverc cigareta u Crnoj Gori. Barović se pominjao i u tekstovima zagrebačkog „Nacionala“, koji su već jednom protresli medijsko-političku scenu u Podgorici (zbog prenošenja pisanja „Nacionala“, Barović je protiv dnevnika „Dan“ podigao tužbu za „duševne bolove“ vredne 50.000 evra).

U materijalu koji obiluje transkriptima snimaka telefonskih razgovora vođenih u vreme kada je Đukanović bio na poziciji predsednika Crne Gore (u navedenim razgovorima Đukanović je često označen kao „veliki šef“) pominju se (ne kao optužene) i druge u Podgorici dobro poznate ličnosti, kao što su šef tajne policije Duško Marković, bivši ministar unutrašnjih poslova Andrija Jovićević ili ministar finansija Miroslav Ivanišević.

Dodatnu uzbudljivost celoj međunarodnoj krimi priči daju navodi „Dana“, prema kojima se u optužnici iz Barija „takođe pominju zvučna crnogorska imena, samo u proširenom sastavu“. „Dan“ golica maštu čitalaca objašnjavajući samo da je reč o „visokim funkcionerima MUP-a i pojedinim biznismenima“, ali ne navodi njihova imena. Prema izvoru tog lista, međutim, u Šelzijevoj optužnici ne pominje se ime Dušanke Jeknić, pa list spekuliše o navodnoj spremnosti šefice crnogorske trgovinske misije da bude svedok u potencijalnom spektakularnom sudskom procesu.

ZAR I MAROVIĆ: Opozicioni Liberalni savez uveo je u priču još jedan krupan politički lik – Svetozara Marovića, predsednika zajednice Srbije i Crne Gore i potrpedsednika Đukanovićevog DPS-a. Ta stranka podsetila je na nedavnu prozivku Marovića zbog njegovih čestih odlazaka u Milano na koju je, pre samo par nedelja, Marović odgovorio da u taj grad jeste odlazio raznim poslovima, ali da mu nije poznato ništa što bi kompromitovalo nikoga od ljudi s kojima se tamo viđao. Liberali su, nakon poslednjih otkrića, Maroviću postavili neprijatno pitanje zašto ga je „u ambasadi u Rimu posljednji put dočekala baš Dušanka Jeknić, optužena za mafijaško udruživanje, odnosno šta je radio tokom poseta toj gospođi u Milanu“. Nekoliko dana ranije liberali su baš nezgodno nagazili i Đukanovića, tvrdeći da bi njegovo pozivanje na imunitet u slučaju da iz nekog od italijanskih tužilaštava ipak stigne „pozivnica“ bilo čist kukavičluk.

Dok se građani zabavljaju nastavcima napuljskog serijala, titlovanog na crnogorski, pod nazivom „Organizacija za šverc inostranog duvana artikl 416 i 219“, a opozicija sastavlja sve oštrija i dalekosežnija saopštenja, vlasti sinhrono plivaju dobro uvežbanim stilom „nema ništa zvanično, to su samo medijske spekulacije“.

„Do dana današnjeg, uprkos angažovanju naših državnih i pravosudnih organa da dobiju bilo kakvu potvrdu o tim optužbama, u Crnu Goru nije stigla nikakva potvrda“, britko je, tokom vikenda u Bijelom Polju, odbrusio prvoprozvani Đukanović, poručivši, poučno, opoziciji da on može biti „pobijeđen“ jedino tako što će se sam povući iz politike ili tako što će ga neko uhapsiti ili likvidirati.

Za svaki slučaj, ipak, govorljivi Miodrag Vuković potrudio se da nešto šire objasni celu situaciju. Nije, tvrdi on, bilo šverca duvana, nego je u pitanju bio tranzit i nisu crnogorske vlasti krive onima koji ne razlikuju ta dva pojma. Vuković, koga je ponekad teško prepričati, precizno je izjavio sledeće (prema Radiju B92):

„Dakle, tranzit cigareta nije vršen samo preko Crne Gore, on se i danas vrši. Kroz Crnu Goru ne, zbog velike povike, ali se vrši preko drugih država i nikome ne fali dlaka s glave. Država je za taj tranzit servisirala samo određene poslove i uzimala sasvim zakonitu taksu. Taj novac ulazi u državnu kasu i raspoređivan je kako je raspoređivan, na socijalne fondove u uslovima kada smo morali očuvati nacionalnu i svekoliku supstancu, biološku čak, jer smo bili izolovani od sveta, bez ikakve krivice, i od Miloševića zato što smo hteli sa svetom, morali smo da se snalazimo. Ako je bilo prenošenja novca na inostrane banke, odakle se onda vraćao, moralo je da se radi zbog situacije u kojoj se Crna Gora nalazila, zbog nemogućnosti da na regularan način funkcioniše s međunarodnom zajednicom.“

Visoki funkcioner DPS-a nije se osvrtao na detalj prisutan u svim nastavcima napuljskog dokumenta – transkripti prisluškivanih razgovora koji se tamo navode datiraju iz vremena posle Miloševića (čiji su prisluškivani telefonski razgovori, koincidencije radi, glavna tema jednog drugog aktuelnog italijanskog medijskog serijala, posvećenog Telekomu). U tim „duvanskim“ razgovorima koje objavljuje štampa nisu samo evocirane uspomene na Miloševićev period već su razmatrani i aktuelni problemi sa pribavljanjem duvana (npr. razgovor od 3. januara 2001, akteri Savino i Jeknić).