Na vlasti je glasna i uticajna manjina

I najtragičniji događaj na našoj političkoj sceni novog doba (ubistvo premijera Zorana Đinđića) i najkontroverznija postpetooktobarska akcija (Sablja) vezani su na ovaj ili onaj način za Zorana Živkovića, bivšeg premijera Srbije, ali je on čini se još i najmanje govorio o tom periodu. I dalje ga komentarisanje „novih okolnosti“ ne zanima, kaže, i dodaje da to više nikoga ni ne zanima. Ono što njega zanima, sudeći po tome šta jeste komentarisao poslednjih meseci, je šta (ne)radi Vlada Srbije i šta se dešava u njegovoj stranci.

Ta druga njegova strast nekome, izgleda, veoma smeta. Portparol Demokratske stranke demantovao je vest da je pokrenuta procedura za „izbacivanje“ Zorana Živkovića iz stranke.

„O mom izbacivanju nije se raspravljalo ni na Glavnom odboru DS-a ni na zasedanju bilo kog drugog legalnog stranačkog organa. O tome se šuškalo na neformalnim sastancima…“, kaže za „Vreme“ Zoran Živković.

„VREME„: Šta predviđate s tim u vezi?

ZORAN ŽIVKOVIĆ: Samo neko ko patološki mrzi Demokratsku sranku ili je klinički ludak može da u meni vidi protivnika DS-a. To može da bude neko ko je u stranci odskora, ne zbog ostvarivanja stranačkog programa ili ciljeva, nego zbog pokušaja da ostvari neki svoj nedemokratski, nezakonit i nemoralan cilj. Ili, možda, neko ko je mojim neangažovanjem u stranci dobio prostor i suviše visoko podigao lestvicu svojih ambicija pa se sada plaši mog povratka. Takvih je u DS-u vrlo, vrlo malo i ja sam siguran da će prave demokrate naći načina da zaštite stranku od njih. To je neophodno jer je DS jedina artikulisana politička snaga u Srbiji koja može državu da izvuče iz memle i blata u koju je guraju kleronarkopetrolkvaziekspertskopseudopatriotske grupe, predstavljene u aktuelnoj vlasti.

Da li postoji ikakva mogućnost da vi i Tadić budete nekad ponovo u istom timu?

Da, ako cilj tog tima bude odlučna i svakodnevna borba za ostvarivanje izvornih ciljeva Demokratske stranke.

Vaša vlada se nalazila pod velikim političkim pritiskom. Da li su okolnosti koje su pratile vaš mandat rasvetljene do kraja?

Ocena je potpuno tačna – ogroman pritisak pokazivao je želju različitih protivnika reformi da se uspešne i brze reforme prekinu a da uspešna policijska akcija Sablja ne dobije adekvatnu verifikaciju u sudskim postupcima. Reforme, sprovođene od januara 2001. godine, već su bile promenile Srbiju u velikoj meri i jasno definisale njenu budućnost. Svest da u toj bliskoj budućnosti, u modernoj, na zakonu zasnovanoj demokratskoj i konkurentnoj Srbiji, neće biti mesta za njih, podigla je sav talog i škart raznih boja, porekla i dijagnoza, u najveću harangu protiv jedne demokratske vlasti. Stale su u isti stroj i poražene snage petooktobarske demokratske revolucije, i kilave partije DOS-a, i antihaški lobi, i nesposobni mundijalisti i nedoučeni i od alkohola neizlečeni kolumnisti i kriminalci i „eksperti“, sve ono što nije normalna Srbija. Oni su manjina, ali vrlo glasna i uticajna. Manjina koja je formiranjem Koštuničine vlade došla na vlast.

Ima više različitih priča o tom periodu. Da li je moguće da niste videli da ne rade svi članovi vaše vlade za iste interese?

Od 6. oktobra, od tajnog sastanka sa Miloševićem i serije tajnih sastanaka sa Radetom Markovićem, Vojislav Koštunica i njegovi rade na reafirmaciji Miloševićeve politike. U tom poslu su imali podršku nekih marginalnih sranaka DOS-a. Nažalost, bilo ih je i u mojoj vladi. Za vreme Sablje bili su uplašeni i pritajeni, ali su pre i posle te akcije, od januara 2001. do marta 2004, spletkarili, ogovarali, ali i tražili nameštenja za svoje rođake i nesposobne „kadrove“ i uslovljavali glasanje nekolicine svojih poslanika u parlamentu ustupcima kojima bi ostvarili svoje lične ili partijske ciljeve. Nikada nisam prihvatio nijednu ucenu niti napravio bilo kakav ustupak. Kada su ucene postale neizdržive i kada su dovele do toga da u parlamentu predlozi zakona koji su na vladi jednoglasno usvajani zbog raznih opstrukcija marginalnih DOS-ovih partija ostajali bez potrebne većine – raspisao sam izbore.

Šta mislite o navodima Bebe Popovića da je iza toga stajao Montgomeri koji je u isto vreme navodno i vašu pažnju odvlačio na drugu stranu?

Rekao sam već ko je vodio kampanju protiv vlade. Nijedan amdasador nije ni na koji način mogao da utiče na moj rad. Svako ko je obavljao bilo kakav javni posao na zakonit način ne može tako nešto da pomisli. Takve tvrdnje, ko god da ih izrekne, posledica su neobaveštenosti. Tako mali Đokica zamišlja politiku.

Na koga ste se vi oslanjali?

Na mesto premjera došao sam u najtežem momentu svog života. Neposredno pre toga ubijen je Zoran Đinđić, čovek koga sam poštovao, smatrao prijateljem i učiteljem. Država je bila ugrožena, Sablja tek na početku, a protivnici su počeli da dižu glavu. Pre 12. marta spremao sam se nedeljama za mesto ministra odbrane, za reformisanje Vojske, pravio planove, birao saradnike. Nije bilo ni vremena ni mogućnosti da izaberem svoje ljude za kabinet premjera. U takvoj situaciji sam se opredelio da se oslonim, da verujem ljudima za koje sam znao da je Zoran (Đinđić) u njih imao poverenja. I nisam pogrešio. Na nesreću, bilo ih je malo.

„Pali“ ste zbog optužbi o korupciji. Zašto niste insistirali da se te optužbe rasvetle?

Nije moja vlada pala zbog optužbi o korupciji, nego, kao što sam već rekao, zbog kampanje koju su vodili nesposobni za normalan život u demokratskoj Srbiji u XXI veku i zbog ucena škarta iz DOS-a. Upravo sam ja insistirao da se optužbe o korupciji rasvetle. Oni koji su emitovali te optužbe zaćutali su o tome istog momenta kada su se dočepali vlasti i počeli da se ponašaju onako kako su optuživali druge. Nijedna od njihovih optužbi ni danas, 18 meseci kasnije, nije dokazana, a pod tepih su gurnute prave afere – „Knjaz Miloš“, prodaja vojne imovine (VTI ), nabavka automobila za ministre kapitalce, trgovina strujom i najtragičnija – ubistvo vojnika u Topčideru.

Jeste li imali kontakte sa Koštunicom za vreme svog mandata ili posle?

Sarađivali smo u radu na Deklaraciji o KiM u leto 2003. Tada sam mu govorio da je podela Kosmeta jedino, najmanje loše rešenje za Srbiju. Takođe sam mu ponudio da prevaziđemo razlike oko Ustava i da ga donesemo na ustavan način, referendumom koji bi se održao krajem 2003. zajedno sa izborima za parlament. Nešto je mumlao i gledao u luster tako da sam shvatio da je odgovor negativan. Poslednji put smo razgovarali kada sam ga uvodio u kabinet. Rekao sam mu da se u Srbiji nalaze američki eksperti koji imaju zadatak da verifikuju naše napore da pronađemo Mladića i da će oni poslati pozitivan izveštaj ako nastave da rade do kraja marta, još dvadesetak dana. Posle dva dana, novopostavljeni Rade Bulatović ih je oterao a Kolin Pauel je ukinuo pomoć. Posle nekoliko meseci isti Bulatović je molio da se oni vrate, što je i učinjeno, ali su izgubljeni poverenje i vreme pa su sankcije na pomoć i dalje aktivne. Istom prilikom sam ga zamolio da trajno reši stambeni problem porodice Đindić i hvala mu što je to učinjeno.

Da li imate problema sa eventulnim osvetnicima?

Nikada se nisam bojao kada sam bio uveren da govorim istinu. Bez obzira na to što DSS-ova ministarstva moći prisluškuju moje telefone već godinu dana i progone moje prijatelje, ali i ljude za koje sumnjaju da su poslovno povezani sa mnom. Dvojicu niških privrednika su bez bilo kakvog osnova držali u pritvoru od kraja decembra prošle godine do pre neki dan zbog toga što je neki bolesni um umislio da zajedno sa mnom rade nešto nezakonito. Jednog od njih nikada nisam ni upoznao, ali su obojica maltretirani. Ima puno takvih primera. Ali ja sam siguran da pravda uvek na kraju pobeđuje i imam snage da se borim, i da pobedim.

Trebalo je da postanete ministar odbrane. Ima li istine u tvrdnji Zorana Janjuševića da ste nameravali da rasturite Vojnu obaveštajnu službu?

Ne da rasturim, nego da reformišem i Vojnu službu i Vojsku u celini. Pripremio sam planove za taj projekt, ali je nesreća promenila i opstruisala moje planove a time i pravu reformu Vojske .

Ima svedoka koji tvrde da se i general Rodoljub Đorđević družio sa vašim saborcima iz vlade, da je često viđan u Zoni kopnene bezbednosti pre nego što je otišao iz zemlje. Zašto niste nikad otvorili dosije Haga, da li stvarno smatrate da je dovoljno dobar izgovor – raspisivanje izbora?

Svedoci su vam malo pomešali mesto i vreme. Notorna je činjenica da je Đorđević nestao iz Srbije više od godinu dana pre nego što je podignuta haška optužnica protiv njega. Nepristojno je meni pripisivati „neotvaranje dosijea Hag“. Mislim da nema građanina u našoj državi koji ne zna za moj stav i moje učešče u saradnji sa Sudom u Hagu. Neisporučivanje četiri, odnosno tri generala jeste posledica toga što je Karla del Ponte prekršila dogovor koji sam imao sa Amerikancima, sa kojim se složio i Brisel, da nema novih optužnica ako dokažemo kako činimo sve da pronađemo Mladića. Već sam rekao da smo bili na putu da to dokažemo. Bilo je dogovoreno da se nakon toga generalima sudi pred našim sudom. Kada su čuli da je tužiteljica donela nove optužnice, visoki funkcioneri iz Vašingtona i Brisela su me zvali telefonom, izvinjavali se i govorili da Karla nije normalna, da je luda!

Danas mogu samo da ponovim da je propuštena prilika da se saradnja okonča na način koji sam malopre opisao. Danas u Srbiji imamo vlast koja nema nikakav rejting i ima najgore odnose do sada sa SAD i EU-om, što otvara mogućnost daljih pritisaka.