Na kraju početka

Posle pobede kod El Alamejna, 1942. godine, Vinston Čerčil je rekao: „Ovo sada još nije kraj, to nije još ni početak kraja, ali je možda kraj početka.“ Taman je tako s Aleksandrom Vučićem, 2016, deset-petnaest dana posle okončanih izbora 24. aprila. Njegov i rezultat SNS-a je impresivan, većina više nego ubedljiva, a opet sve izgleda tako da je više razloga za njegovu brigu nego za bilo kakav trijumfalizam opozicije. Zenit je prošao 23. aprila pa sada već deluje kao da bi u svakom novom izvlačenju Vučićev dobitak bio sve manji. I to uglavnom njegovom krivicom. Kumovalo je tome ne samo stvaranje referendumske atmosfere u kojoj nije postavljano pitanje Vučićeve pobede, nego realnosti ambicije da SNS osvoji više od 50 odsto glasova, te mu je 48,23 delovalo kao utešna nagrada, pobeda sa senkom. Dalje, sveopštom atmosferom mučnog prebrojavanja glasova, uočenih manipulacija i nepravilnosti, viška listića u kutijama, podobnih i nepodobnih prigovora uz masovno gaženje izbornih pravila pre, za vreme i posle izbora… atmosferom, dakle, koja je napravljena u izbornoj noći i danima kasnije, ali i njegovom nervoznom reakcijom na odluku opozicije da ne dozvoli da bude pokradena – sam je gurnuo za isti mikrofon Čedu Jovanovića i Boška Obradovića. Istina, svoje biračko telo je danima pre izbora motivisao i plašio scenarijem ekspresnog postizbornog ujedinjavanja opozicije, a sad na kraju ispade da je sam Vučić najodgovorniji za formiranje tzv. cenzus koalicije, kako su Šešelj i režimski mediji odmah po okončanju izbora prozvali opozicionare koji su u izbornoj noći prošetali do RIK-a da provere zašto brojanje glasova ide tako sporo.

Čitalac ovih redova već zna rezultat ponovnog glasanja u sredu, 4. maja, na petnaest biračkih mesta, pet u Nišu, po dva u Beogradu, Jagodini, Vranju i po jednom u Bačkoj Topoli, Sremskim Karlovcima, Kladovu i Užicu. Zna, dakle, da li su dve liste uspele da obezbede mandate u Skupštini ili – ne: DSS-Dveri koja je već na Veliki četvrtak pala za jedan glas ispod cenzusa i po RIK-u osvojila 4,99 odsto glasova i SDS-LDP-LSV sa osvojenih 5,03 odsto glasova. Kako bilo, pitanje ostaje isto: Šta su stvarno svi oni ispod SNS-a a iznad cenzusa, bilo da su prava opozicija ili potencijalni Vučićevi partneri u vlasti ili izvan nje, postigli na ovim izborima i – šta im je dalje činiti?

ROGOVI U VREĆI: Da se ne zavaravamo, najveća korist izbora, a posebno postizbornih događaja 2016. jeste polarizacija. Naime, posle ovih izbora dobro je povučena crta između dve kolone: za i protiv njega, tačnije one političke grupacije protiv Vučića konačno su postale medijski vidljive, plus oni koji su bili, da kažemo, fleksibilniji u ideji o saradnji s Vučićem, nekako su, silom izbornih neprilika, povučeni u kolonu „protiv“: DS, Dosta je bilo, Dveri-DSS i koalicija SDS-LDP-LSV (Čeda-Boris-Čanak). To je sad vidljiva i neprijatna naprslina na oknu autoritarnog režima. Baš tome je opet doprineo sam Aleksandar Vučić. U pokušaju da se odbrani od njihovih prozivki da je uveo društvo u izbornu krizu i da je lično odgovoran za najproblematičnije izbore u Srbiji od 1990, ali i ukrao oko deset odsto glasova, ozbiljno se preigrao upirući prstom na sve njih zajedno optužujući ih da su „pretnjama i pritiscima“ u izbornoj noći obezbedili cenzus za bar dve liste (LDP-SDS-LSV i Dveri-DSS) a i svi se „pod čudnim okolnostima nagurali između 5,01 i 6,03 odsto“. No, to mu nije bilo dovoljno. Zato je potegnuta teška artiljerija prema već dobro razrađenom scenariju raspirivanja političkih skandala i afera uz obaveznu teoriju zavere uvezenu sa Zapada da se Vučiću pomrse konci. Medijski službenici srpskog premijera predvođeni Šešeljem zamašćuju priču o pritiscima opozicionih lidera na RIK optužujući i američkog ambasadora Kajla Skota i Dejvida Mekalistera, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, da su progurali dve liste u parlament. Opozicioni lideri su za manje od 24 sata posle izbora dobili na značaju kakav nisu imali poslednje četiri godine ne zahvaljujući svom izbornom rezultatu, jer je istinu govoreći dosta skroman, nego zato što je Aleksandar Vučić od gotovog napravio veresiju. Skoro pa da su ovi iz Nove komunističke partije Jugoslavije u pravu, „pobeda Vučićevog režima, ali Pirova“. Čak i da su dve liste koje je Vučić želeo ispod cenzusa ili makar jedna od njih (Dveri-DSS) posle ponovljenih izbora na 15 biračkih mesta ostale izvan parlamenta („Vreme“ je otišlo u štampu u utorak, 3. maja, uoči ponavljanja izbora), preskupo je to namicanje broja mandata koje je imao 2014. godine.

Svoju je izbornu pobedu platio okupljanjem finansijski iscrpljene, medijski potpuno devastirane i ideološki očerupane opozicije koja se ujedinila u borbi protiv izbornih manipulacija i krađe, za fer i poštene izbore. Razume se da je to samo početak, i da sad sve zavisi od njih, ali završio im je ono što oni nisu mogli pre izbora, da se, mada rogovi u vreći, ipak ujedine protiv njega. Zato je valjda i sam sebi bio smešan kad je morao da izgovori da je „odluka o izborima bila dobra, jer su – umirene tenzije“. Bar kad je o opoziciji reč, nikakvih tenzija pre izbora nije imao.

Ostvarena polarizacija posle ovih izbora je istovremeno najveći kapital, ali i najveći kamen o vratu opozicionih stranaka koje su se borile za cenzus – prešle su ga zahvaljujući glasovima „za manje zlo“, tj. protiv Aleksandra Vučića. I toga bi trebalo da budu svesni svi opozicioni lideri. Uzimajući u obzir senzibilitet tih glasača, glasanje „protiv“ odnosno „za manje zlo“ oročeno je na kratak rok, tj. ove će stranke vrlo brzo, kad izađemo iz izborne krize, morati da ponude nešto više od pukog negiranja Vučićeve politike. Jer to je, više-manje, politika koju su stranke DOS-a sprovodile od 2000. do 2012. – neoliberalna koncepcija tranzicije, evropske integracije, prihvatanje kosovske realnosti, spoljna politika „pomoz’ bog, čaršijo, na sve četir’ strane“: i Brisel i Vašington i Moskva i Peking, vojna neutralnost. To „nešto više“ odrediće ne samo sudbinu opozicije, nego i Vučićevu političku sudbinu. To „nešto više“ mogla bi biti – južnokorejska fabrika elektrokablova „Jura“ u Leskovcu.

KO IMA ODGOVOR NA JURU?: Dobro zna Aleksandar Vučić, da mu južnokorejska Jura, ali i sve ostale investitorske „jure“ u Srbiji s obespravljenim, maltretiranim i ponižavanim radnicima, zastrašivanim otkazima i sve nižim platama, ako ne danas i sutra, ali srednjoročno, mogu biti – veliki problem. Zato se nimalo ne usteže da kaže: „Ali, dajte da zaštitimo investitore koji dolaze, da ih ne teramo samo zato što nam je to tema i što želimo nekome da se dodvoravamo. Smatram da je sve što se ovih dana dešavalo u toj fabrici, mislim na protest radnika, trebalo da bude tiše i da se ne vodi kampanja protiv investitora, pogotovo što hoćemo još investicija iz Južne Koreje.“ Da budemo načisto, i tu je politiku brige o investitorima, a ne radnicima nasledio od svojih prethodnika, danas opozicionara koji sada moraju prvo da se bore za svoje pravo na osvojen glas, a onda možda jednom i za radnička prava – ko zna? Konkretno „Jura korporaciju“ iz Južne Koreje je u Srbiju doveo Mlađan Dinkić, a na otvaranju jedne od ovih fabrika, u Nišu, 2011, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić je rekao: „Čuvajući svoje radno mesto, stvaraju šansu za nova radna mesta u Srbiji, jer će rukovodstvo ‘Jure’ proneti glas o kvalitetu radnika u Srbiji i zemlji koja brine o svojim investitorima.“ Ni Dinkić ni Tadić nisu imali odgovore šta da se radi u slučaju kada inostrana korporacija u Srbiji ne dozvoljava sindikalno okupljanje radnika i tako direktno krši Ustav države Srbije u kojem se „jemči sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja“. Da bi pokušala da smanji nezaposlenost u Srbiji tadašnja demokratska vlast umela je samo jedno – da brine o investitorima po svaku cenu, makar to značilo i kršenje Ustava i obespravljivanje radnika. U suprotnom, investitor može i da se uplaši, a onda „ostaće okrugli trag na mestu šatre“, što reče pesnik sasvim jednom drugom prilikom, i šta onda s gladnima i obespravljenima? To je začarani krug iz kog neće moći da izađe ni Aleksandar Vučić.

Jedino ga spasava to što Srbija nije Francuska pa ne biva da radnici i studenti na poziv sindikalnih organizacija izađu na ulice i protestuju zbog najavljene reforme zakona o radu, zapale neku baklju, ne daj bože, bace kamenicu… Čak i da ih sindikati pozovu, radnici ne bi smeli da izađu na ulice od straha jer 20.000 dinara mesečno, ma koliko alanfordovski zvučalo, bolje je nego 0 dinara. Ovde, sindikati pozovu radnike da ostanu kod kuće i tucaju jaja kad je Uskrs već pao na 1. maj. Prvomajske proteste sindikati su zamenili saopštenjima: Srbija ima najgori Zakon o radu u Evropi, radnici strahuju od otkaza, sve niže su zarade, plate neretko neisplaćene, a doprinosi neuplaćeni.

Bojan Pajtić (DS) jedini je od lidera stranaka demokratske opozicije o praznicima zabavljenih cenzus računicama pred ponovljene izbore 4. maja, na 15 biračkih mesta, iskoristio priliku da podseti da je Praznik rada dočekan sa smanjenim penzijama, zakonom o radu napisanim za poslodavce, a ne radnike, sa stranačkom vojskom zaposlenom u državnom aparatu i pretnjama otkazima za one koji rade u javnom sektoru, a ne glasaju za vlast, te da će DS braniti prava radnika. „Juru“ nije spominjao, ali je njegova izjava delovala obećavajuće kada je rekao da „strani investitori dobijaju 27.000 evra subvencija za svakog radnika koga zaposle, a daju mu platu od 200 evra jer im to vlada dozvoljava“, te da će se DS boriti za pravednu Srbiju u kojoj će život biti moguć – danas. Obećavajuće, zato što je i njemu kao i Draganu Đilasu pre njega, veoma važan diskontinuitet s Tadićevim demokratama čiju je politiku Vučić gotovo prepisao i samo je još bolje razradio.

DI–DŽEJ U PARLAMENTU: Saši Raduloviću i njegovom pokretu „Dosta je bilo“, analitičarske prognoze nisu bile naklonjene. Ipak, bivši Vučićev ministar privrede je uspeo da, kako kažu, ni iz čega, osvoji peto mesto na ovim izborima, odmah iza Demokratske stranke, i pobegne cenzus granici za čitavih 1,03 odsto. Nema sumnje da je prilično oštetio nekadašnji korpus razočaranih glasača DS-a i LDP-a. Birači su mu bili naklonjeni i zbog činjenice da je od početka vodio žestoku kampanju protiv Vučića ostavljajući utisak njegovog nepomirljivog protivnika koji ni po koju cenu ne bi ni o čemu sa njim pregovarao, za razliku od, recimo, Čedomira Jovanovića, Borisa Tadića i Nebojše Čanka koji se baš tako radikalno i kruto nisu nikad pozicionirali, naprotiv, delovali su fleksibilno. Uostalom, činjenica da je Radulovića Vučić izbacio iz vlade bila je dovoljan garant da će mu Radulović na svaki način pokazati zube. Takozvana tviter-stranka privukla je određen broj mladih ljudi jednostavnim ekonomskim jezikom, insistiranjem na „demontaži parazitskog sistema i burazerske ekonomije, poništavanju štetnih ugovora i štetnih zakona“, ali nije toliko važno šta je Radulović govorio koliko je u njegovoj pojavi bila važna činjenica da je on „čovek iznutra“, što se kaže insajder, koji je video sasvim izbliza premijerov režim, način vladavine i instrumente moći i o tome naširoko propovedao kad je izašao.

foto: sava radovanović / tanjug

Ivica Dačić i socijalisti su iskoristili ovogodišnji Međunarodni praznik rada i okupljanje levičara (u čak četiri kolone, nekoliko stotina duša) kod spomenika Dimitriju Tucoviću na beogradskoj Slaviji da poruče Vučiću: „Spremni smo da učestvujemo u vladi. Kada će i koga premijer zvati, na njemu je da odluči“, rekao je šef socijalista. Čovek koji je poslednju deceniju i po što koketirao, što podržavao, što učestvovao u vladama koje su se držale neoliberalnog koncepta tranzicije u Srbiji, uvek kad mu treba, podseti Vučića da je njegov SPS – „u 21. veku ogledalo ideja koje je prošlog veka zastupao Tucović u Kraljevini Srbiji“. Pametnom je i komarac muzika. „Sve dok postoji nepravda, postojaće i levica“, poručio je lider SPS-a Ivica Dačić, u jeku priče o pelenama koje radnici moraju da nose da ne bi prekidali rad odlaskom u toalet. Ukratko, SPS bi izvan vlade, kao da preti Dačić, mogao da bude pokretač i katalizator radničkih nemira, ipak ima blizu 11 odsto glasova. Malo li je? Istina, ne deluje da je Vučić mnogo impresioniran, ali sve je moguće, možda ga baš cenzus koalicija ubaci opet u Vladu Srbije, gotovo ni krivog ni dužnog.

A Vojislav Šešelj je svojim prvim postizbornim aktivnostima svima precizno pokazao šta će biti okosnica njegovog skupštinskog delovanja. Optužujući američkog ambasadora Kajla Skota da na silu gura dve liste iznad cenzusa, tj. u Skupštinu, SDS-LDP-LSV i DSS-Dveri, ili kako ih on zove „dosmanlije i lažne patriote“, preuzeo je deo odgovornog posla koji je dosad bio poveravan samo D.J. Vučićeviću iz „Informera“. Skandale i afere kojima su kumovali isključivo naprednjaci trebalo je podići na nivo državnog udara i pretvoriti ih u pokušaj rušenja Vučića sa Zapada, a to je izvan parlamenta odrađivao „Informer“. No, to Vučiću nije bilo dovoljno. Zato će – čovek koji je zahvaljujući činjenici da je prvostepeno oslobođen u Hagu, uspeo da ponovo uvede radikale u parlament i osvojio značajno treće mesto na ovim izborima sa 8,09 odsto – u Skupštini biti instrumentalizovan onoliko koliko Vučiću to bude odgovaralo. Smišljaće teorije zavere kao Vučićev trbuhozborac, govoriće sve ono što Vučić misli, a nije u prilici da kaže. Ukratko, biće Vučićev „di-džej“.