Možda smo i mi…

Dan pred komemoraciju žrtvama masakra u Srebrenici u Skelanima je otkriveno spomen-obeležje trista jednom meštaninu koji je izgubio život u ratu na ovim prostorima. Utisak je da je neko požurio sa pomenom srpskim žrtvama, nisu završeni ni crkva ni spomen-obeležje, iz nekih razloga nije bilo nikoga iz državnih institucija Republike Srpske i Srbije, pa se, opet, dogodilo da radikali radikalizuju srpsku nesreću.

Inače, geografski, Skelani su preko puta Bajine Bašte, s druge strane Drine, i pripadaju Srebrenici. Do sukoba na ovom prostoru došlo je početkom maja 1992, Srbi su formirali Srpsku opštinu Skelani i do jeseni te godine Muslimani iz okolnih sela su proterani, spas su potražili u Srbiji ili Srebrenici. Sredinom januara 1993. Muslimani iz Srebrenice uspevaju da dođu do Skelana i okolnih sela, kada je bilo dosta žrtava i među srpskim civilnim stanovništvom. Nekoliko dana kasnije, „crvene beretke“ Frenkija Simatovića su bile u Bajinoj Bašti, Muslimani su vraćeni u Srebrenicu, Srpska opština Skelani je postojala do Dejtona. Oni koji pamte, a ima ih, kažu da je, pre sukoba u Bosni, na mitingu u Bajinoj Bašti, Šešelj poručio: „Neka nas komšije Muslimani ne čekaju u svojim kućama.“

NE BI ON GLED’O: Na Drini granica, posle nekoliko stotina metara, levo, uz put, crkva u izgradnji, zastavom pokriveno spomen-obeležje, mermerna ploča sa žrtvama rata 1992-1995, novo groblje. Narod se okuplja, uglavnom žene prinose baštensko, veštačko, cveće, jedan muški spajalicom zakačio Karadžića na mali džep kaputa, pita jednog od snimatelja „Smiješ ovo snimit“… Pred crkvom red, uzimaju se sveće, nudi se i knjiga Hronika našeg groblja, Slovo o stradanju srpskog naroda Bratunca, Milića, Skelana i Srebrenice, deli poduža pesma na jednom listu, Lučonoše demonkratije/ Istrgoše baklje iz grba/ Krenuše u progon, ubistva/ I zatiranje Srba…

Pred spomen-obeležjem organizatori dočekuju zvanice, pristig’o samo jedan poslanik Skupšine RS, u funkcionerskom odelu funkcionerski debatuje, Desilo se, dalje se živeti mora. Kad, baš kad se začuše crkvena zvona, eto radikala, u koloni, sa bedževima Sloboda Šešelju, napred Dragan Todorović i Gordana Pop-Lazić. Eto i ratnog vladike Vasilija, u svoj „audi“, dočekaše ga ispred crkve, hvatamo da ga mesni pop informiše da je narod parohije poplašen poslednjim racijama… Krenuše u crkvu, jedan iz organizacije, prezimena Mandić, kaže da očekuju još zvanica, A šta kad ih nema…

Poče služba u crkvi, vladika Vasilije na početku prekori one što su ostali napolju, i to uze da traje. Narod i pod šatrom gde se prinosi jelo i piće, medijski poslenici uzimaju izjave, svi se koncentrisali na trudnu ženu koja je izgubila porodicu, i jedan stariji, sa veliki brkovi, uz’o da objašnjava, „Kako je bilo, napali su nas, nismo se nadali, morali smo da se branimo, kako su nas napali tako smo i’ tukli, nismo se stidili ništa nego smo uzeli da i’ bijemo, kako smo i’ omlatili tako su pobegli, videli su da su pokoreni i pobegli“. Drugi ne zna kad je bilo, zna da je bilo žrtava, svi krivi, tretiraju da su Srbi krivi a Muslimani sela popalili, sve uništili. Uključuje se i Radomir Rakić iz Ćesića, izgubio tri brata, u januaru 1993. svi pobijeni. U Srebrenicu nije iš’o, mog’o bi da kaže kakav je kod njih genocid bio, tri brata pokupio u vreću, masakrirali, tukli maljem… O Srebrenici ništa nije znao, sad čuje nešto se priča, to je sve propaganda bolan, ima Muslimana, vraćaju se, donacija im pravi kuće, eno gore na brdu, ima kafana na mostu, tu se oni sastaju, od Srba teško ko svraća, možda neko svraća i oni, drugi neće.

Prodanović Zarija sitan, u godinama, uz’o da opriča, nije pismen, ali bi iš’o u Hag da upita onog Nasera Orića što mu zakla ženu. Nije bio sposoban, razbijena mu ruka, a ne bi on gled’o da li je dijete, da li je žena, da li je čo’ek, sve bi on to redom. Eno spomenik, to je samo u skelanskoj opštini, trista ljudi, i niko ne kaže, krivi Muslimani, svi kažu krivi Srbi. U Srebrenici sve povadili od prije 20 godina pa donijeli, pola tu nema ništa, a šta će za žrtve u Kravici, Bratuncu, to se ne pominje, vide samo Srebrenicu, Srbi krvoloci… Prič’o ne prič’o, od toga ništa…

Završi se služba u crkvi, vladika osvešta krstove, bi himna Bože pravde, spomen-obeležje otkriše Slađana Trifunović i Cvjetko Ristić, koji su izgubili sve članove porodica. Minut ćutanja, poče pomen, vladika pomenu svako ime sa mermerne ploče, pa se reče govornički, Ono što se dogodilo u najnovijoj istoriji, nikada se ne ponovilo, ni srpskom narodu, ni bilo kome. Evo danas nema predstavnika međunarodne zajednice da se poklone nad nevinim žrtvama, neka ih nema, i ne trebaju nam, jer su nepravedni prema onima koji su pravdu delili… Danas srpski narod, sa ostalim ljudima dobre volje, plače i rida za svojom sudbinom, za svojim milim i dragim, ridamo i plačemo, koliko zbog njih toliko zbog proklete nesloge koja vlada među srpskim narodom. Svako ko prođe pored spomenika treba da se zakune i kaže, Gospode neka mi bude sve prokleto ako budem radio na razjedinjenju svog naroda…

ZA PRAVDU I ISTINU: Onda bi polaganje venaca, čovek u ulozi voditelja objavi da će se gosti obratiti prisutnima, prvo najavi potpredsednicu Skupštine Srbije Gordanu Pop-Lazić. Javi se potpredsednica, primereno, skoro u kafeno, obučena, sa veliki zlatan lanac oko vrata, sa veliko srebrno srce na njemu. Zločin pre svih zločina jeste zločin protiv mira, taj zločin su učinili oni koji su još nekažnjeni, neko drugi je želeo raspad Jugoslavije, neko drugi je hteo samostalnu državu, mi Srbi samo smo branili svoja ognjišta i svoje živote. I sada se govori o nekim genocidnim potezima srpskog naroda, preuveličavaju se tuđe žrtve a potpuno zaboravljaju naše… Imamo obavezu prema precima da istrajemo u borbi za istinu, borimo se samo za pravdu i istinu, i ne tražimo ništa više. Svako od nas treba da iznosi istinu, da se borimo protiv onih kukolja u našem žitu koji prodaju veru za večeru… Došli smo da podelimo tugu i bol…

Reč dobi čovek koji je mnogo pomogao u materijalu i podršci, Radomir Stevanović, DSS načelnik Kolubarskog okruga, najviši prisutni državni službenik Srbije. Bi nadahnut, ko što priliči trenutku, Kolubarski kraj prilaže zavet nezaboravu, nezaborav žrtvama u borbi za sveti ideal i zaštitu kućnog praga. A kuće, naši pragovi, jesu i most u Skelanima, i Dečani, i nebesko plavetnilo nad Valjevom… Reč dobi i Savo Cvjetinović, predsednik Udruženja boraca RS, Tražimo da oni koji su počinili zločine odgovaraju pred ovozemaljskim sudom, Samo istinu, ništa drugo ne tražimo, a po toj istini neka odgovaraju svi oni koji su počinili zločine. Pa predstaviše novinara Miodraga Popova, koji je doneo kasetu na poklon narodu, kasetu na kojoj ima šta se ovde desilo, da se ne zaboravi, 13 godina je čuvao kasetu, tu kasetu je video ceo svet, a doživeo je da u Srbiji ta kaseta bude proglašena za govor mržnje… Onaj koji je bio u ulozi voditelja reče da je program završen, pozva narod da se posluži jelom i pićem koji su prineti.

Onaj Mandić iz organizacije nam kazuje da su pozvali predsednika Koštunicu, predsednika Tadića, potpredsednika Labusa, ministra za kapitalne investicije Velju Ilića, Bogoljuba Karića, od njihovih, predsednika Čavića, predsednika Vlade, Skupštine, pozvali i Tomu Nikolića, jedino njegovi došli. A njegov komentar na to je, Da li je moguće da u svima njima ima toliko straha da dođu da vide naše žrtve. Narod uze da se razilazi, Simo iz obližnjih Kalimanića stao da se kaže, Dobro je što je narod doš’o da vidi, da nas ovo podseća na nesreću, da je mi ne bi pravili, a i nama drugi da je ne prave. Da se Srbi slože, da ovo bude nauk. Gledam tako, priča se previše o Srebrenici, ništa o srpskim žrtvama, nije bilo 8000, jedva dve do tri hiljade, i to je mnogo, mnogo je žrtava svud, nije trebalo ni tamo, ni vamo, nigde da je bilo sreće kakve. Nije bilo sreće zbog strane politike, ne znam, možda smo i mi nešto učinili…