Raspodela je napravljena po svojevrsnom spisku želja. Sloveniji je pripala ambasada u Vašingtonu, Bosni i Hercegovini zgrada ambasade u Londonu, a SR Jugosloviji zgrada Misije pri UN-u u Njujorku na Petoj aveniji. Zgradu ambasade u Parizu dobila je Hrvatska, konzulat Makedonija, dok je rezidencija – vredna više od 50 miliona dolara – ostala u jugoslovenskom vlasništvu
„Sporazum o sukcesiji je istorijski čin bitan ne samo za naslednice SFRJ već i za međunarodnu zajednicu“, izjavio je visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Volfgang Petrič s neskrivenim olakšanjem nakon parafiranja sporazuma u Beču. Zadovoljstvo Petriča, glavnog pokrovitelja sukcesije, verovatno je tim veće ako se imaju u vidu sve frustracije i traume koje je poneo sa sobom nakon propalih pregovora u Rambujeu, naročito ako se zna da je i ove u Beču pratila napetost i da se do poslednjeg treunutka nije znalo da li će sve delegacije staviti potpis na predloženi nacrt sporazuma. Za razliku od Rambujea, međutim, na pregovorima u Beču jugoslovenska delegacija parafirala je sporazum pre ostalih. Iako nepomućeno zadovoljstvo predstavnika međunarodne zajednice zbog ishoda pregovora nisu podjedanko mogle da podele sve delegacije država naslednica SFRJ, o čijoj se imovinskoj zaostavštini dve nedelje raspravljalo na iscrpljujućim pregovorima u Beču, olakšanje su osetili svi učesnici pregovora. Prihvatanjem u načelu nacrta teksta sporazuma o sukcesiji bivše SFRJ delimično je skinut jedan veliki teret koji je opterećivao odnose novonastalih država, čime su šire otvorena vrata regionalne saradnje.
PARE U PROCENTIMA: Sedam decenija zajedničkog života ostavilo je naslednicama bivše SFRJ nemalo bogatstvo, te bi pregovori o sukcesiji u ovom slučaju bili mukotrpni i da se zemlje naslednice nisu doskora gledale preko nišana. Uz to, na sreću ili nažalost, običajno pravo iz područja sukcesije nedovoljno je razvijeno, te je iskustvo bivše Čehoslovačke i SSSR-a, koji su se raspali sporazumno, bilo od slabe pomoći pregovaračima i međunarodnim posrednicima. Utoliko je zadovoljstvo postignutim dogovorom u Beču veće jer je i međunarodna zajednica počela ozbiljno da gubi strpljenje.
„Pritisci da se postigne sporazum bili su veliki“, kaže za „Vreme“ šef jugoslovenske delegacije profesor Dobrosav Mitrović, koga je jugoslovenska vlada kao eksperta angažovala u decembru prošle godine. Dr Mitrović smatra da jugoslovenska strana ima velikih razloga za zadovoljstvo ishodom pregovora, ali dodaje: „Za razliku od prethodnih pregovaračkih rundi u Briselu i Ljubljani, ovi u Beču su se odvijali pod budnim okom većeg broja međunarodnih predstavnika, od OEBS-a do Stejt departmenta. Sve delegacije dobile su jasan signal da će se međunarodna zajednica povući iz pregovora ukoliko sporazum izostane.“
Ne treba zaboraviti da pregovori o sukcesiji traju već više od pet godina, odnosno od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, prema kome visoki predstavnik ima pokroviteljstvo nad pregovorima. Međunarodnu arbitražnu komisiju predvodio je ser Artur Vots, ugledni međunarodni stručnjak za međunarodno javno ali u ovom slučaju još važnije upravno pravo i arbitražu, a komisija deluje u okviru Saveta za implementaciju mira sa sedištem u Briselu.
No, ozbiljni pregovori o sukcesiji mogli su početi tek nakon promene režima u Beogradu i kada su nove jugoslovenske vlasti odustale od opsesije Miloševićeve Jugoslavije, koja je do sada kočila pregovore. Kočnica dosadašnjih pregovora bilo je insistiranje Miloševićevih delegacija da je SRJ jedina naslednica bivše države (odnosno insistiranje na kontinuitetu), mada to, pravno gledano, ne bi trebalo bitnije da utiče na raspodelu državnog nasleđa. U pravnom smislu, sukcesija je skup pravnih pitanja i rešenja vezanih za prelaz nekog državnog područja (celog ili samo jednog dela) jedne države pod suverenitet druge države. Rešavanju problema sukcesije, dakle, pribegava se onda kada država naslednica ili stiče novu teritoriju ili ako tek nastaje, a na temelju stare SFRJ nastalo je pet novih država.
U Beču je načelno prihvaćen sporazum kojim su pokriveni svi elementi sukcesije, i on sadrži sedam aneksa koji se odnose na: a) pokretnu i nepokretnu imovinu, b) imovinu SFRJ izvan zemlje (diplomatsko-konzularna predstavništva, c) finasijske rezerve, d) arhive, e) penzije, f) druga imovina i g) privatna imovina. Pregovori umalo nisu sasvim gurnuti u ćorsokak zbog pitanja stare devizne štednje, ali i zbog novih zahteva koje su u hodu iznosile pojedine delegacije, kao što je bio predlog Hrvatske da se procenjuje sva imovina na tlu bivše Jugoslavije – od Saveza mladih gorana do drugih nepokretnosti.
„Na svu sreću, prihvaćen je naš predlog da takva imovina pripadne onoj naslednici na čijoj se teritoriji već nalazi, odnosno da se deli po takozvanom istorijskom konceptu“, kaže profesor Mitrović. Na koncu je SRJ-u pripalo 38 odsto finansijskih sredstava bivše države koja se nalaze u inostranstvu, BiH 15,5, Hrvatskoj 23, Makedoniji 7,5 i Sloveniji 16 odsto.
„Da sam ja pisao sporazum, tako bih ga napisao“, istakao je šef jugoslovenske delegacije Mitrović, inače član Međunarodne akademije za upravno pravo i profesor uporednog prava na fakultetu u Beogradu sve do zloglasnog Zakona o Univerzitetu.
EMBAHADE: Zanimljivo je da je lakši deo posla bila podela diplomatsko-konzularnih predstavništava, iako su predviđanja govorila da će se upravo oko tog problema lomiti koplja. I u ovom segmentu sporazuma SRJ ima razloga za zadovoljstvo. Njoj će pripasti 39,5 odsto vrednosti svih nepokretnosti koje se nalaze van granica bivše SFRJ, dok će BiH pripasti 15, Hrvatskoj 23,5, Makedoniji 8 i Sloveniji 14 odsto. Vrednost imovine procenila je konsultantska firma Pit Maverik, koju je angažovala međunarodna zajednica.
Ukupna vrednost nepokretnosti, prema rečima profesora Mitrovića, iznosi oko 260 miliona dolara, i ona obuhvata 122 objekta. Vrednost nepokretnosti najviše je koncentrisana u zemljama OECD-a i procenjuje se da iznosi 201 milion dolara. Biser nad biserima svakako je luksuzna rezidencija u Parizu koja je u raspodeli pripala SRJ-u. Njena vrednost procenjuje se na preko 50 miliona dolara, nalazi se pored palate Šajo u srcu Pariza, a zdanje je francuska vlada poklonila kralju Aleksandru. Od ostala četiri objekta koji su bili predmet prve deobe još dva se nalaze u „gradu svetlosti“. Zgradu ambasade dobila je Hrvatska, a konzulat Makedonija. Sloveniji je pripala ambasada u Vašingtonu, što je naročito obradovalo slovenačku delegaciju, a Bosni i Hercegovini zgrada ambasade u Londonu. Ova zdanja SRJ je dužna da ustupi novim vlasnicima za šest meseci, a o ostalih 117 tek će se pregovarati.
Ova raspodela napravljena je po svojevrsnom spisku želja koje je svaka delegacija stavila na sto, pa su pregovori u ovom delu pomalo ličili na društvenu igru monopol, ili riziko. Na jugoslovenskom spisku nalaze se još i zgrada Misije pri UN-u u Njujorku, ambasade u Tokiju i Berlinu i konzulati u Atini i Rimu. Za pokretnu imovinu u diplomatsko-konzularnim predstavništvima diljem planete takođe je predviđen takozvani istorijski princip, po kome svi tepisi, vaze, slike i ostali vredni predmeti ostaju tamo gde jesu. To znači da će ona država koja dobije ambasadu u Pekingu uz nju dobiti i skupocenu vazu, ali koja se ionako ne može izneti iz zemlje po kineskim propisima, a onima kojima bude pripala ambasada u Ankari pripašće i vredan tepih, lični poklon Kemala Ataturka.
No, po svemu sudeći, rano je da iko trlja ruke jer podeli preostale imovine prethodi ratifikacija, kojoj se, prema rečima profesora Mitrovića, ne treba nadati bar još šest meseci. „Hrvatska i SRJ potpisale su ugovor o penzijama pre dve i po godine, ali ga još nisu ratifikovale“, kaže profesor.
Nije zanemarljiva nepokretna imovina koja se zbog spoljno-političke orijentacije Titove Jugoslavije nalazi u Africi i Aziji. Međutim, mnoga od ovih zdanja otići će na doboš čim se utvrdi šta kome pripada. „Čitav diplomatsko-konzularni aparat moraće da se racionalizuje“, kaže za „Vreme“ Aleksandra Joksimović, pomoćnica ministra inostranih poslova. „Mnoga od ovih predstavništava moraće da se zatvore, a zgrade koje nama budu pripale da se prodaju. To, naravno, ne znači prekid diplomatskih odnosa sa zemljama u kojima SRJ neće imati svoja predstavništva, već će se poslovi voditi iz drugih centara. Iako je još rano da se nabroje one zemlje u kojima će se predstavništva ugasiti, SMIP je već sačinio predlog koji treba da usvoji savezna vlada. Po tom predlogu, zatvaranje određenih predstavništava doneće SRJ-u uštedu od milion dolara godišnje, kaže Joksimovićeva.
No klupko sukcesije počelo je da se odmotava, čime počinje novi pristup odnosima među članicama mrtve federacije, a što bi uskoro trebalo da osete i građani zemalja naslednica jer će nakon ratifikacije sporazuma nekima biti vraćena imovina, drugima penzije, trećima devizna štednja…
Oni nas ubijaju i dok ubijaju, deru se kako njih neko hoće da ubije. A zapravo, za sve navedeno oni su počinioci, nalogodavci, saučesnici i pomagači. I to je jasnije sve većem broju ljudi. Propagandni balon u koji su zatvorili ljude preko svojih ogavnih kvazi-medija lagano puca. I iz njega izviruje samo onaj srednji prst, krvavi srednji prst kojim će sami sebi isterati oči
U suženom i opustošenom političkom polju, opozicione partije još uvek ne uspevaju da istupe. Zato je sastanak predstavnika svih opozicionih lista najmanje što mogu da urade. Tu su partije koje imaju poslanike u Narodnoj skupštini plus Proglas plus Kreni-promeni. Svi oni bi trebalo da se nađu na istom mestu i probaju da se dogovore šta im je činiti. Da li neko ne voli Đilasa, Sava ili Radomira – nikoga u Srbiji ne zanima
Pobuna mladih ljudi, studenata, ali i srednjoškolaca, unela je čitav niz novih elemenata u društveni i politički život. Na prvom mestu, pobuna studenata obnovila je nadu u Srbiji. Studenti su upalili svetlo i to se svetlo više ne može ugasiti. Ta vedrina, ta živost, taj trijumf života i novih ideja, ta oslobođenost od starih formi, starog i prevaziđenog mišljenja, starih strahova i maligne propagande – to je dah slobode koji je zemlja dugo priželjkivala, ali nije imala ni sreće ni snage da ga se domogne
Gotovo niko ne može da popiše koliko prosvetnih kolektiva po Srbiji kraj januara dočekuje u štrajku.Iako su se iz vlasti na početku protesta hvalili kako čak 80 odsto od 1700 škola u Srbiji radi potpuno a 11 odsto delimično – podaci sa terena govore drugačije
“Nije jednostavno kada ministarka prosvete i premijer prete inspekcijom, ali do sada se svaki put ispostavilo da su pretnje stvarale suprotan efekat i proizvodile još veći bunt” kaže za “Vreme” Aleksandar Markov, bivši predsednik Foruma beogradskih gimnazija
Generalni štrajk u petak ne odgovara pravom značenju ovog pojma. To je isključivo još jedan, novi oblik iskazivanja nezadovoljstva građana i način za širenje protesta. Posle njega, slediće drugi
Suočene sa nekim vidom generalnog štrajka, vlasti beže u prastaru foru – kontramiting. Ali, i taj krčag ide na vodu dok se ne razbije
Tema broja: Srbija pred generalnim štrajkom
Pokušaj ubistva u produženom trajanju Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
