Model privrednog rasta mora da se menja

U danu kada smo razgovarali sa Vladimirom Vučkovićem, objavljen je rad njegovih nekadašnjih kolega iz Fiskalnog saveta – Pavla Petrovića, Danka Brčerevića i Slobodana Minića – pod nazivom “Privredni razvoj Srbije: Između izgradnje institucija i zamke srednje razvijenosti”. Vučković je 10 godina bio član Fiskalnog saveta, a danas je vodeći predavač ekonomije i direktor programa za razvoj karijere Mokrogorske poslovne škole.

“Srbija je s ovakvim trendovima i odnosom prema institucijama osuđena na neuspeh. Privredni model koji svoj oslonac vidi u državi, usko povezanim domaćim elitama i stranim investitorima vođenim jeftinim prirodnim i ljudskim resursima – može doneti samo kratkoročne makroekonomske dobitke. Dugoročno, takav pristup neizbežno vodi u stagnaciju, jer sve više potčinjava ekonomiju privilegovanoj eliti koja guši konkurenciju, inovacije i društvenu mobilnost.

Stoga, samo duboka reforma, tj. izgradnja inkluzivnog institucionalnog sistema, može promeniti putanju zemlje koja već predugo funkcioniše znatno ispod svojih mogućnosti. To neće biti lako, jer zadire u same temelje postojećeg poretka i direktno udara na interese moćnih i ukorenjenih struktura. Međutim, upravo izgradnja takvog sistema, koji počiva na vladavini prava, konkurentnoj tržišnoj utakmici, jasnim, predvidivim i jednakim pravilima za sve jedini je način da Srbija obezbedi stabilan ekonomski prosperitet i pridruži se zemljama sa visokim dohotkom”, pišu Petrović, Brčerević i Minić.

Sa Vladimirom Vučkovićem pričamo upravo o toj zamci – zašto jedna zemlja, nakon dostignutog određenog nivoa razvoja, naprosto ne može dalje da napreduje bez “debelih” promena.

VLADIMIR VUČKOVIĆ: Dobro što se to pitanje vraća, jer je veoma aktuelno i za nas i za druge. Reč je o tome da se zemlje zaglavljuju na nekom nivou razvoja između 10.000 i 15.000 dolara BDP po glavi stanovnika. Uspeju dotle da dođu, ali iznad toga ide jako teško i tu se zarobe. Na negativnoj strani je činjenica da je samo trećina zemalja to uspela da prevaziđe u poslednjih 20-30 godina. Na pozitivnoj je što su to uspele sve zemlje iz centralne i istočne Evrope, s kojima se mi najčešće poredimo.

Mi osećamo da smo tu negde, a da nemamo gorivo da se popnemo iznad 14.000–15.000 dolara.

I Svetska banka ukazuje na to, kao i autori koje ste naveli, a to je i generalno stav stručne javnosti: imali smo neko pogonsko gorivo koje se polako iscrpljuje. Kad se uđe u strukturu privrednog rasta, vidi se da je to bila posledica investicione aktivnosti države, stranih direktnih investicija i tu možemo praktično da stanemo.

Zašto? Investicije države su pogurale građevinsku aktivnost, strane direktne investicije su pogurale, između ostalog, i rudarstvo, a jedino što se javilo van radara je IKT (Informaciono-komunikacione tehnologije) sektor. Jedini je on imao autonoman rast mimo aktivnosti države i stranih investitora. Rekao bih da to nije neuobičajeno za prvu fazu razvoja, ali je problem – šta dalje. Sad je pravo vreme da se o tome priča. Ne možemo više toliko da računamo na aktivnost i na investicije države, jer su one su već na oko sedam odsto.

VREME: Ali imamo Ekspo, koji će još dve–tri godine da gura te investicije.

Država u fiskalnoj strategiji planira da to ostane na sedam odsto BDP, znači, nema rasta koji bi dodatno to pogurao. Bilo nam je lako da te investicije u prethodnih 10-15 godina rastu, jer su one pale u jednom trenutku na samo 2,5 odsto BDP, sada su sedam. Čak i ako država bude izvršavala sve što planira, što neće biti lako, i dalje nećemo odatle imati impuls. Strane direktne investicije već padaju, prošle godine su bile blago pozitivne – kada se odbije priliv novih investicija i odliv kapitala, dividendi i profita, to se svelo na samo 300 miliona evra, a bile su na skoro dve milijarde evra. Veliko je pitanje šta će biti s prilivom investicija zbog krize u Evropi i svetu, zbog naših sve većih troškova rada u evrima, jer nismo uopšte više toliko konkurentni pa investitori mogu da se sele odavde, kao što već imamo slučajeve, kao i da li će i naša političko-društvena situacija da odbije neke. Sve to ostaje da se vidi.

Dakle – ne možeš više da računaš na državu, na strance teško, i onda je pitanje – šta je sa domaćim privatnim sektorom. To je tema o kojoj se priča već nekoliko godina i pravo je vreme da se sada bar krene u otklanjanje uzroka zbog kojih je slab domaći privatni sektor. Te uzroke nikada nismo rešili, radi se o onoj famoznoj priči o institucijama.

Zaista, nismo ih rešili ni u prethodnih 15 godina, ni devedesetih, ni nakon Drugog svetskog rata – nama zapravo treba da konačno pređemo tu stepenicu i postanemo država gde su privatni sektor i preduzetništvo dinamični, gde se razvijaju i gde nastaje još nešto poput IT sektora.

foto: marija janković

A da bi se taj privatni sektor razvio, potrebno je da ljudi budu slobodni da razmišljaju, da investiraju, a za to im treba zaštita ugovora, stabilnost – i makroekonomska i politička – kao i da osete da mogu mimo javnih politika i zvanične politike da plasiraju svoje proizvode. Ovde je prvi impuls poslovnih ljudi da se vežu uz vlast, jer tu vide mogućnost da dobijaju poslove, a treba nam upravo suprotno: veliki broj preduzeća koja se osnivaju i mimo takvog koncepta posla.

Petrović, Brčerević i Minić navode i prosečan broj preduzeća koji se osnuje na hiljadu stanovnika: kod nas je oko 30, a u centralnoj i istočnoj Evropi 79 preduzeća. Znači, nismo još uvek spremni na te stvari.

To nije dobro. Nadu daje jedan period koji smo imali i koji je u poslednjih 20-30 godina, možemo reći, “zlatno doba” za nas, to je negde od 2018. do 2023-24 u smislu prosečnih rezultata, gde smo mi nešto brže rasli od okruženja, od centralne i istočne Evrope. Nekako se videlo oživljavanje nakon fiskalne konsolidacije, jer se, uz povoljne međunarodne vetrove, javio i taj preduzetnički impuls.

Bila je idealna situacija – nulte kamatne stope, obilje novca…

Tako je, bilo je i tih stvari, doduše, posle korone je krenula inflacija, ali od 2015 do 2020. to se osetilo. Onda su ljudi počeli da dišu i da rastu, iako ne dovoljno, i iako je reč o tradicionalnim sektorima privrede. Ali pokazalo se da može to i kod nas, samo da se pusti malo da se preduzetnici razviju.

Pre neki dan je predsednik u intervjuu na RTS rekao, otprilike, ako bismo radili procenu ekonomske isplativosti, nikad ništa ne bismo sagradili. Znači, to se sve gradilo onako bez nekog razmišljanja o tome da li je to potrebno, kako i koliko toga treba, kada će se isplatiti… Sve manje–više proizvoljno: na primer, za Ekspo nikada nije bilo rasprave o tome zašto se baš to gradi, a zašto ne nešto drugo, već smo ponovo imali situaciju iz 2019. godine, kada je predsednik jednostavno izašao na televiziju i rekao šta će se graditi po njihovom (privatnom) planu koji se tada zvao “Srbija 2025”.

To je važno pitanje – šta se sve radi i kakav je odabir prioriteta. Malo se u smislu transparentnosti i napreduje, jer sada i u fiskalnoj strategiji i u budžetu imamo bar izlistane projekte koje država hoće da radi – sad se vide različite deonice puteva i tome slično, pa možemo bar malo više nego ranije da diskutujemo o tome. Ali drugi deo – zašto se radi – i dalje ostaje upitan. Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema.

Ne bih se složio da je to nemoguće dokazati i dati objašnjenje zašto je neki projekat isplativ, jer u cost–benefit analizama postoji metodologija kojom se procenjuju efekti i na dugi rok, i za sve ono što je ekonomski i što nije ekonomski pokazatelj – i to može da se prevede na ekonomski pokazatelj. Dakle, ako po Srbiji gradimo nešto što se vodi kao Ekspo, iako to nema na prvi pogled velike veze sa njim, možda to nema trenutnu ekonomsku isplativost, ali ako predvidimo da će se tu razviti neka aktivnost, pa da će to doneti neku vrednost, onda to možemo da projektujemo i da uključimo u rezultat.

Da imamo takvu vrstu računice i objašnjenja, mogli bismo da sednemo i hladne glave kažemo – u redu, ovo je ubedljivo, ili ovo je možda previše optimistično. Ovako nam ostaje da verujemo ili ne verujemo državi na reč, što nije dobro i onda ispadamo po automatizmu neko ko podržava ili je protiv nekog državnog projekta. Ubeđujemo se rečima da li nam taj nacionalni stadion ili metro treba ili ne. U tom suštinskom smislu nemamo napredak. Obaveza države je da daje tu vrstu analiza, a zatim da mi mnogo hladnije gledamo da li je to isplativo ili nije.

Koje su posledice takvog vođenja te državne ekonomske politike?

Do sada smo imali pozitivnu posledicu u smislu matematičkog dobijanja veće stope rasta. Ako si ti podigao javna ulaganja s 2,5 na 7 odsto BDP, to je moralo da nađe odraz i u većoj stopi rasta.

Mogao si i da gradiš i piramidu pa bi opet dobio veću stopu rasta.

Dobio bi neki rezultat, možda ne baš takav da je bila piramida, ako se oko nje ništa ne bi dešavalo, zato što smo u tom periodu imali neke nesumnjive prioritete: da završimo autoputeve, tu nije moglo da se pogreši mnogo. Sad smo već na terenu – da li nam je to sve stvarno potrebno ili nije. I zbog toga je opreznija analiza mnogo potrebnija nego pre nekoliko godina.

Recimo “rafali” – mi možemo da pričamo na osnovu sopstvenog utiska i osećaja da li nam to treba ili ne, od koga ćemo se mi braniti, ali ako bih ja video neku analizu da se kaže: države ulažu bez obzira da li su u NATO ili nisu, tim pre ako nisi u NATO, onda ulažeš više, pa da vidimo neku vojnu doktrinu, pa da znamo da postoji strategija, imali bismo mnogo više poverenja da je to stvarno potrebno. Ovako nam se stvara impuls da kritikujemo.

Ovakav način ulaganja – a videli smo to i po novosadskoj nadstrešnici – nosi sa sobom velike rizike od korupcije. Za tu prugu Beograd – Subotica je bilo više od 130 podizvođača, pa se cena povećavala… Koliko građani zapravo gube zbog tolike korupcije – pretpostavljene, pošto još nemamo nikakvih sudskih slučajeva?

Tu opet postoji procena koje je ranije rađena. Mi se u najboljim danima i najboljim periodima “vrtimo” oko stope rasta od oko četiri odsto. I u ovom “zlatnom potperiodu” je to tako, a da imamo bolje institucije, koje uključuju i pitanje korupcije, vladavine prava, to bi bez problema bilo pet odsto. Dakle, jedan procentni poen ili 25 odsto – toliko bi rast bio veći i toliko bi više para bi bilo u sistemu – time bi bile veće i plate – da možemo da imamo sređeniju državu.

To se manifestuje na mnogo nivoa. Empirijski dokazi, i kod nas i u drugim istraživanjima, pokazuju da je emigracija mnogo veća iz zemalja u kojima nije sređeno stanje u državi. To je logično, ali postoji i račun za to. Dakle, bilo bi mnogo manje od 40.000 ljudi koji odlaze svake godine iz Srbije ili bi se mnogo više ljudi vraćalo od polovine, otprilike, koliko se procenjuje – samo da imamo sređeniju državu. I to je kanal kojim bismo imali veći podsticaj domaćem rastu.

Mi ovo procenjujemo na osnovu vrednog rada novinara i otkrivanja različitih propusta, kao i na osnovu onoga što neke međunarodne i domaće organizacije mere i gde se to vidi – od pokazatelja globalnog upravljanja Svetske banke, percepcije korupcije Transparentnosti, izveštaja Reportera bez granica, stepena ekonomske slobode Heritage fondacije… Tu se vidi da smo mi loše rangirani, što ne valja, a još je gore što u poslednjih 10 godina po pravilu imamo nazadovanje. Znači, baš u periodu kad bi trebalo da se onaj iscrpljeni način rasta zameni domaćim sektorom, mi imamo pogoršanje uslova za poslovanje tog domaćeg sektora.

Ne treba mnogo da se vidi šta treba da bude fokus u rešavanju problema. Uvek su “naredne dve nedelje ključne”, ali ova godina stvarno mora da bude prekretnica, dok još uvek imamo neke rezultate. Vidimo jasno da se taj model bliži kraju, pa moramo da pređemo u sledeću fazu i da rešavamo to polako – što bi počelo da daje rezultate. Ne smemo da za dve-tri godine pričamo kako, eto, opet imamo neku recesiju, pa moramo da smanjujemo plate i penzije, pa raspravljamo oko procenta sniženja i slično. Sve je već poznato neko vreme, sad je svetlo na tome – popravljaj državu da bi stvorio uslove da napreduješ i da konačno izađeš na zelenu granu.

foto: marija janković

Ako se to ne popravi, šta nam sleduje?

Ako se to ne popravi, sleduje nam prvo period umereno dobrih stopa rasta, gde se neće odmah ogoliti stvar. Ove godine ćemo da imamo oko tri odsto rast BDP, sledeće godine možda isto toliko. Ako se ne pokvari stanje u svetu, imaćemo mi na osnovu tog realnog rasta možda i neko poboljšanje dohotka i penzija, ali doći će sledeća kriza, koja će ogoliti činjenicu da nemamo više ni budžetske rezerve ni snage u privredi da se dalje raste, i onda ćemo opet da pričamo o tome da li će plate iz budžetskog sektora da rastu uopšte ili samo dva odsto, ili da moraju da se smanjuju, kao 2014. godine

Uvek je seme neke buduće situacije posejano već danas. Ekonomisti su dosadni jer stalno vraćaju priču na zdrave osnove rasta. Jer bez toga nema ništa – sve ostalo je preraspodela sve manjeg kolača. Tu konstataciju – da model rasta mora da se menja – imali smo barem tri puta tokom moje karijere, koja evo traje skoro 30 godina.

Kad god se završi ciklus, uvek se postavi to pitanje: krajem devedesetih je bilo jasno da sve mora da se menja, da se zemlja reintegriše. Onda od 2000. pa sve do 2006–2008. postojao je ogroman deficit tekućeg bilansa i potrošnja je bila zasnovana na privatizaciji. Tad smo govorili “model mora da se menja”, a kriza iz 2008. sve je to ogolila. Međutim, odmah nakon toga, mi krećemo u raskalašnu budžetsku potrošnju i pričamo da model mora da se menja. Zato što se model nije promenio, 2014. došli smo do toga da se smanjuju plate i penzije da bi stvari došle u normalu.

Potom, 2015. hvatamo neki korak i to traje sve do danas. To je ovo što sad imamo – država se malo upristojila, dolaze strane direktne investicije, korona je to malo poremetila, ali opet sada govorimo – model mora da se menja. Dakle, u četiri navrata – na kraju devedesetih, 2008, 2014. i sada – pričamo da model privrednog rasta mora da se menja, a za sve to vreme zapravo država diktira naše uslove života i poslovanja: kroz privatizaciju, kroz zaduživanje, kroz priliv kapitala, kroz podsticanje stranih investicija, kroz činjenicu da je uvek svaku budžetsku rezervu do maksimuma koristila za isplatu plata i penzija. Nikad privatni sektor tokom moje profesionalne karijere nije bio u fokusu države, nikad – niti da se stvore uslovi i jednaka pravila za sve, niti da se u uslovima visoke budžetske rezerve malo više smanje porezi, nameti i doprinosi na rad – to je tek stidljivo povremeno rađeno, niti da se u krajnjoj liniji upristoji infrastruktura do kraja, sva izuzev puteva.

Da, ali lokalni putevi su u katastrofalnom stanju.

Tako je, lokalni putevi, energetika, komunalna infrastruktura… To nikad nije urađeno i to je žalosno.

Pomenuli ste koliko se podižu plate u javnom sektoru u poslednjih nekoliko godina, slično je i sa penzijama. Da li nam tolika povećanja negde prave neki problem?

Ide se do gornje tolerantne granice, do granice održivosti. Mi imamo aranžman sa MMF i zdrava fiskalna pravila za plate i penzije – masa penzija i zarada se drži na oko 10 odsto BDP. To je maksimum – nije prešlo maksimalnu gornju granicu, ali sve se drži u crvenoj zoni. Ukupni deficit je na tri odsto BDP, a ne treba da bude baš toliki, nije to poželjno za Srbiju. On može da bude i manji od dva odsto i morao je da bude, ali – nije. Tako da se sve to drži pod kontrolom, ali na granici pucanja. Ne daj bože da opet eksterno dođe neka kriza, da opadnu javni prihodi, onda bi se postavilo pitanje kako to držati na tih 10 odsto BDP. U najmanju ruku rast bi morao da bude mnogo sporiji, da ne ne pričam opet o onoj reformi zarada u javnom sektoru i platnih razreda kojih nema već koliko godina, a toliko se o njoj se pričalo. I pored te mase koja nije prekoračila granicu održivosti, mi nismo sredili dvorište u tom delu.

Postavlja se i večito pitanje kursa evra u odnosu na dinar.

Ekonomisti često kažu da je bolje da kurs malo kliza, da raste, nego da je fiksiran. Javnost se po pravilu mršti, jer i ljudima, pa i privrednicima, često odgovara ovaj stabilan kurs. Ali opet, i tu može da dođe do situacije da, umesto da postoje blaga pomeranja svake godine za po dinar-dva, da evro sa 117 ode za mnogo dinara uvis, za kratak rok. Mi konstantno imamo deficit u razmeni sa svetom i poznata je priča da smo to pokrivali pre svega stranim direktnim investicijama. Vidimo da se i tu stvar okreće. Narodna banka Srbije ima velike devizne rezerve, ali već počinje malo da ih troši i da interveniše na deviznom tržištu. Šta ako se sklopi toliko loše okruženje da presahne priliv kapitala i da se sve više troše devizne rezerve? Onda bismo došli u situaciju da nema više deviza za stabilnost.

Odakle bi se onda pokrivao taj deficit?

Ili iz zaduživanja ili pomeranjem kursa. Ni jedno ni drugo nije dobro ako je naglo. Bolje je na vreme razmišljati. Kad god postoje te epizode da kurs može da ode naviše, Narodna banka treba da pusti da se to desi. Istini za volju, imali smo obilje kapitala, pa je NBS intervenisala i na drugu stranu, ne možemo mnogo da ih krivimo.

Ali nije njihov mandat da drže fiksni kurs.

Nije, mandat su cene, ali to se radi i preko stabilnog kursa. Kada je reč o troškovima rada u Srbiji, oni ne bi bili toliko uvećani da je kurs išao naviše. U evrima bi naše zarade izgledale manje – što politički nije baš dobro, i u glavama ljudi nije baš dobro – ali bile bi realne. Imali bismo u Srbiji realni porast zarada, objektivan, a ne taj doping koji kurs dodaje na celu priču.

Ako i dalje budemo držali fiksni kurs, a situacija se bude pogoršavala, šta nas dalje očekuje?

Ovakva situacija može da traje dokle je platnobilansna ravnoteža manje-više tu, ali ako dođe do oseke kapitala, onda kurs može naglo da ode naviše, što nikome ne bi odgovaralo. Čak i oni koji zagovaraju depresijaciju ne misle da to treba naglo da se desi, već to treba da bude kontrolisan proces. Ukoliko se desi naglo, onda nije dobro ni za koga, to je nova nestabilnost, koja može da podstakne dalji porast cena, ljudi bi se ustručavali da investiraju… Kontrola svih tih procesa jako je važna, a na to se zaboravlja kada se nalazimo u dobrom periodu. Tada nam te stvari izmiču iz fokusa, ali to je kao sa organizmom – nije dovoljno da jačaš samo ruke – moraš da vodiš računa i o nogama i o srcu i o stomaku, dakle da o svemu vodiš računa u vođenju ekonomske politike.