Milan Beko

Osnovni podaci: Oskudni. Nema podataka o njegovim roditeljima. Zna se da je rođen 1961, negde na moru, u Boki.

Posle srednje škole, upisao je Saobraćajni fakultet u Beogradu, smer vazdušni saobraćaj, na kojem je i diplomirao 1997. na temu „Uticaj profila i režima leta na operativne troškove aviona za regionalni saobraćaj“. Nikad, međutim, nije radio u struci.

Hobi mu je plivanje. Oženjen je i ima dva sina.

Karijera: Počeo je u „Spektra grup Beograd“, privatnoj promotivnoj firmi gde je ubrzo postao direktor marketinga. „Tu sam naučio da slušam, a ko nauči da sluša ume i da naređuje“, priznao je.

Kasnije su mu prebacivali da je „Spektra“ pod njegovim vođstvom vodila izbornu kampanju DS-a, a on odgovorio: „Tačno. To je dokaz demokratizacije Srbije.“ Zlobnici su tvrdili da je to više stvar poštovanja kumstva, naime, Milan Beko i Zoran Đinđić su kumovi. Beko je krstio Đinđićevog sina Luku. Na tim izborima 1993. godine DS je dobio 27 poslaničkih mandata.

Kad je „Spektra“ upala u finansijske teškoće, otkupio ju je. (Kasnije je Vladimir Popović Beba preuzeo vlasništvo nad „Spektrom“ od Milana Beka.) Širi posao, otpočinje saradnju sa strancima i osniva trgovačku firmu „Dibek“. „Uspešno trgujemo robom široke potrošnje, proizvodima od drveta i agrara, distribucijom mnogih poznatih farmaceutskih kuća“, hvalio se pre nego što je, kako ističe, iz patriotskih razloga ušao u Vladu Srbije, u kabinet Mirka Marjanovića.

Ministar: Kao nestranački stručnjak, 1994. godine postao je ministar za ekonomsku i vlasničku transformaciju. Bio je uključen u mnoge važne poslove, koordinaciju gasa i nafte, Fond za razvoj, prodaju „Telekoma“. Autor je Zakona o privatizaciji. „Ovako ozbiljan zakon, koji nepovratno opredeljuje tok nacionalne ekonomije, uvek se donosi uz ekonomski i politički kompromis.“

Iz vlade Mirka Marjanovića 13. avgusta 1999. prebačen je u saveznu vladu Momira Bulatovića, na funkciju ministra za privredu. Iste godine dospeo je i na listu građana SRJ kojima je, zbog bliskosti sa Miloševićevim režimom, zabranjen ulazak u EU.

Mešetar: Naslovi: „Čovek iz senke“, „Biznis iz senke“, „Kupac iz senke“, „‘Milan Beko biznismen iz senke“ govore o Beku kao srpskom poslovnom mešetaru, koji se u tom poslu dokazao onoliko: prilikom privatizacije spoljnotrgovinske firme „Rapid“, prilikom Miloševićeve prodaje srpske telefonije (1998), prilikom privatizacije srpskih mlekara (2003–2005), prilikom kupovine akcija aranđelovačkog „Knjaza Miloša“ (2005), prilikom privatizacije beogradskih „Večernjih novosti“ (2006), prilikom preuzimanja C-marketa (2005–2006) i prilikom kupovine akcija „Luke Beograd“ (2005)…

Stranački angažman: Nije član nijedne stranke, mada je bio ministar u vladama (SPS, ND i JUL). Povezan je sa mnogima i raznima: Zoranom Đinđićem, Vladimirom Popovićem Bebom, Jovicom Stanišićem, Miloradom Vučelićem, Dankom Đunićem, Slobodanom Radulovićem…

Beko posle 5. oktobra vraća skupštinski mandat koji je zadobio na listi JUL-a (bio je prvi na listi JUL-a u izbornoj jedinici u Kragujevcu za izbor poslanika u Veću građana savezne skupštine); napušta zemlju i živi negde između Beograda, Crne Gore, Milana i Azurne obale. Otišao je iz Srbije 2001. kada je njegov kum Zoran Đinđić postao premijer. „Otišao sam u atmosferi progona, kad su neki dušebrižnici smatrali da će uspeh društva zavisiti od broja poslovnih ljudi koje će žrtvovati.“

Zaštitar: Inače, Šumadinci Beka pamte i po tome što je, kao predsednik Upravnog odbora „Zastave“, predložio formiranje „živih štitova“, to jest pozvao radnike „Zastave“ da svojim telima štite fabriku koju je bombardovao NATO 1999. Zbog finansijskih malverzacija 2000. je smenjen sa funkcije predsednika Upravnog odbora „Zastave“.

Ekstraprofiter: DOS-ova Komisija za istraživanje zloupotreba u privredi nije uspela da mu naplati porez na ekstraprofit od 1,1 milion nemačkih maraka i da sudski ospori njegovo učešće u vlasništvu nad „Rapidom“ (jer, navodno, privatizaciju nije platio).

Savetnik: Kako je Čedomir Jovanović tvrdio u svojoj knjizi Moj sukob s prošlošću, Beko i Željko Mitrović su razgovarali sa Miloševićem posle 5. oktobra i savetovali mu da preda vlast.

Poslovna deviza: „Kapital diktira pravila igre.“

Životni moto: „Što se može dosegnuti, probaj.“

foto: fonet / dragan antonić (Slika sa naslovne strane štampanog izdanja »Vremena«)