Mi smo rep neoliberalnog modela

U jednom svom osvrtu na kulturnu politiku devedesetih, dr Milena Dragićević Šešić, profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti, ekspert UNESKO i Evropske komisije za pitanja kulturne politike, napisala je: „Nacionalistička kultura crveno-crne koalicije koju su najbolje reprezentovale državne proslave i manifestacije, programi RTS-a pa i žute štampe u celini, podržavana je kulturnom politikom koja je praktično ugušila sve vodeće institucije (Narodno pozorište, Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti…), učinivši od njih prazne ljušture bez programa (…) Naravno, najmasovniji treći kulturni krug – neofolk ili populistička kultura, cvetao je (…).“ Taj tekst pod nazivom „Vidljiv, ali nedovoljan pomak“ prof. Šešić je pisala 2005. prateći razvoj kulturne politike u Srbiji posle pada Miloševićevog režima.

„VREME„: Kada biste danas pisali tekst, neku vrstu evaluacije sadašnje kulturne politike u Srbiji, a u odnosu na prethodnu deceniju, šta biste napisali?

MILENA DRAGIĆEVIĆ ŠEŠIĆ: Čini mi se da u kulturnoj politici nemamo velikih napredaka. Stalno se, istina, menjaju ministri, ideje, ali kulturne politike ostaju, s jedne strane rutinske, a s druge veoma „lične“, zavise od interesovanja ministara, i to je ono što nikako nije dobro. Kada bi bile stručne, profesionalne, od ličnosti ministra ne bi zavisilo mnogo. Eto, da li se zna ko je državni sekretar u Ministarstvu kulture? A zašto to pitam? Zato što je danas u okviru svih ministarstava došlo do takve centralizacije vlasti da svuda imate jednu osobu koja sve govori, koja je za sve stručna, a to je ministar. Nije problem što jedna osoba govori, nego što druge nemaju autonomiju u svom polju delovanja.

Političke stranke nemaju ni programe ni ideje, ni u jednom domenu pa ni u domenu kulture. Uglavnom se svi busaju u grudi kao patriote, nacionalisti, ali u realnom životu se to ne vidi ni u odnosu prema materijalnom, ni u odnosu prema nematerijalnom nasleđu. Tako će se, bez obzira na to što slavimo tradiciju, zatrpati bazilika ispod autoputa i biti uništena. Tako će se, bez obzira na to što se Guča i truba slave kao nematerijalno nasleđe, načinom „slavlja“ vulgarizovati i banalizovati.

Šta nam to onda govori, o kulturi i njenom uticaju?

To govori o nemoći celog područja kulturne politike. Pomenuću posebno odnos obrazovnih i kulturnih politika. Dakle, kultura počinje dobrim obrazovnim politikama, jer od toga kakav jezik učimo i razvijamo, šta učimo, koja nam je lektira, kakva istorija, od toga zavisi i naše opredeljenje, kakvo društvo gradimo, kakve ličnosti postajemo i kako ćemo sagledavati vlastitu kulturu.

A danas ni u najavi nemamo nijedan zajednički sastanak, nijednu zajedničku misao između Ministarstva prosvete i Ministarstva kulture. Humanističke nauke, koje treba da „upravljaju“ razvojnom vizijom, nikad nisu imale značaj da bi bile pitane prilikom definisanja javnih politika, a mnogi domeni humanistike gotovo i da ne postoje – studije kulture, teatra, filma. Toliko se ponosimo našim filmom, a praktično nemamo nijedno naučno odeljenje koje se filmom bavi, sem malo na FDU. Nemamo ni institut za teoriju savremene umetnosti.

Dakle, propuste javnih politika vidim u nepostojanju saradnje između ministarstava prosvete i kulture, i mislim da je to ključno, a sa druge strane Ministarstva kulture sa svim drugim javnim politikama pa i sa socijalnom politikom.

Navešću primer kulture sećanja. Ona je u ovoj zemlji data u nadležnost Ministarstvu za socijalna i boračka pitanja (po tradiciji iz prošlog vremena u kojoj se slavio NOB, što je u tom društvu imalo smisla). Ali, pravom kulturom sećanja Ministarstvo kulture se nikad nije bavilo. I niko se nije bavio. Dokaz za to je i što izgradnja memorijalnog centra na Starom sajmištu još čeka, a ona bi upravo trebalo da pokaže kakav je naš odnos prema sećanju na Drugi svetski rat i na koji način taj memorijalni centar može da postane stožer nove politike sećanja.

Pored kulture sećanja, kao naročito važno pitanje ističete i pitanje urbanizma, kulturološkog iščitavanja grada…

Ministarstvo kulture se ne smatra pozvanim da se bavi pitanjima urbanizma. „Progutali“ smo ne samo „Beograd na vodi“ nego i izgradnju kula od po 140 metara kod hotela „Jugoslavija“, uz koji će se, pored garaža, izgraditi i novi tržni centar na tri sprata. Pritom, perspektive, vizure grada, urbanizam kao kulturološko pitanje, Ministarstvo ne interesuju, a u Amsterdamu Komisija za estetiku zaseda čak i prilikom manjih rekonstrukcija zgrada. Ako smo već „ispoštovali“ ideološku kulu CK, koja je sada postala ideološki šoping mol, zašto su nam potrebna dva nova šoping mola, uz sve one nerasprodate lokale i prostore i u centru grada i na Novom Beogradu.

Kulturološko značajno pitanje je i s kojim pravom je u blokovima koji se trenutno zidaju, blizu Airport centra, predviđena gustina naseljenosti veća nego ona koja je na Novom Beogradu uobičajena. Je li to samo zato da bi investitor ostvario što veću zaradu? Niko ne vodi računa o tome što se menjaju mikroklime, vetrovi, što su šumice na peskaru nestale, i da ono što je bila odlika života na Novom Beogradu – po korbizijeovskom principu o životu u gradu u kome ima prostora, svetla i zelenila – sada više nije. Dobija se grad u kome je gustina naseljenosti ista kao u centru grada, pri čemu izostaju prednosti centra.

Kako smo uopšte stigli do takve inertnosti kulturne politike?

U svakoj vlasti je bilo dobrih poteza i elemenata, ali svaka sledeća poništavala je poteze prethodne pa onda pravila neke svoje, nove. Mogu da se naprave distinkcije: kulturna politika je od 2001. do 2004. bila reformistička, na važna mesta dovođeni su eksperti; od 2004. do 2007. imali ste kulturnu politiku status quo koja je ostala zapamćena po voštanim skulpturama u Ministarstvu kulture i ni po čemu drugom. I po tome što su davane pare da se kreče crkve. Onda je 2007. došao jedan kratkotrajan pokušaj da se ponovo reformiše kultura, doneti su prioriteti, osnovan niz komisija – kao pokušaj zasnivanja profesionalno vođene kulturne politike. Onda je 2008. novi ministar došao sa svojim jakim idejama, npr. Srbija u Srbiji, kako bi prvi put došlo do horizontalne razmene kulture između srpskih gradova – jer svi gradovi u Srbiji gravitiraju ka Beogradu, a međusobno ne. To je sve trajalo kratko, i nije se moglo uraditi mnogo. Pa je došao period čekanja novih izbora (godina Predraga Markovića). Posle izbora, godina dana Brace Petkovića. Onda je došao Tasovac i očekivanja su bila velika. Svi su mislili da će cela srpska kultura biti pomerena unapred onako kako je bila pomerena i Filharmonija. I, razočarali se, jer su neki dobri koraci prethodnika, npr. sporazum sa NKSS ili saradnja Ministarstva sa Nacionalnim savetom za kulturu, bili ukinuti. Doduše, i neka loša rešenja, poput „nacionalnih penzija“.

Zaista, šta je to što treba da podstakne velike reforme u kulturi?

Činjenica je da veliki kulturni sistem zahteva veliki reformski napor kao i veliku finansijsku pomoć. Puke su floskule da kultura treba da ide na tržište, jer ovde nema tržišta i nema industrije. I cela priča o dualnom obrazovanju koju premijer vodi inspirisan Nemačkom, u Srbiji je apsurdna. Nema fabrika, nema korporacija, pa o kakvom dualnom obrazovanju govorimo? Uostalom, nema ni privrede, a kamoli obrazovane privrede, koja bi znala da ostvareni profit realizuje kao deo svog marketinga kroz kulturu. No, radije će ta sredstva dati marketinškoj agenciji da im „izlepe“ bilborde, da plate spotove na televiziji i da uživaju gledajući sami sebe. Otuda je sve ono što se predlaže kulturi u poslednje vreme, da deluje na nivou neoliberalne privrede – apsurdno, jer mi nismo u tom modelu, mi smo zapravo rep tog modela jer ovde nema sopstvene proizvodnje.

Kada nema velikih pomaka i nema produkcije, kako se onda javnost prema tome odnosi?

Mislim da smo izgubili kritičku javnost, da je jedan njen deo umoran i dešperatan. Trenutno vlada kultura beznađa. Recimo, Dominik Mojsi govori o tri emocije – poniženju, nadi i strahu. Mi u Srbiji imamo emociju poniženja, budući da je opšte mišljenje da smo iz devedesetih izašli kao najveći gubitnici, sa uništenom privredom, uništenim dobrim ugledom, stalno pritiskani velikim silama koje su bile naklonjene našim „suparnicima“. A i emocija straha se sve više ispoljava, pogotovo sa prilivom azilanata, jer u javnom mnjenju postoji stav da je reč o namernoj politici s ciljem da se svi migranti sliju u Srbiju. To nije ona stara ksenofobija i strah od stranaca, to je nastavak priče o teoriji zavere i svetskoj zajednici koja je protiv nas. Stoga veoma poštujem napore kulturnih organizacija, Mikser hausa pa nadalje, koje pokušavaju da u javnom mnjenju stvore pozitivnu sliku o migrantu koji odlazi iz nemogućih ratnih situacija, kakve i jesu u Siriji, Avganistanu, Eritreji, Sudanu. A tu je i emocija beznađa, najteža i najgora, koja nas vodi ka pasivnosti. Međutim, uzroke pasivnosti treba tražiti i u ogromnom konformizmu političkog kulturnog sistema, što je najveći problem u reformisanju kulture. Dakle, ministri kulture i sekretari za kulturu u gradovima Srbije nisu uspevali da se odupru različitim političkim pritiscima, pa se na čelo ustanova kulture postavljaju ljudi koji uopšte nemaju iskustva u radu u kulturi. A zakon im daje velika ovlašćenja…

Poslednja afera oko Koštane Kokana Mladenovića u Pozorištu na Terazijama pokazuje nešto drugo – konformizam. Ako znamo kakve su konstelacije odnosa, veza, snaga, bez obzira na to što su predstave Kokana Mladenovića izuzetno popularne, to i dalje neće biti dovoljno upravi, ako se one direktno suprotstavljaju nacionalističkom diskursu u kulturi. To je najveći problem danas. Ne toliko ministar i ministarstvo, već briga rukovodećih ljudi za svoje pozicije, a ne za instituciju, i njihov strah od nekih poluanonimnih snaga moći koje se vezuju za Dveri, za razne društvene pokrete kojima su puna usta srpstva i Srbije. Dok kultura ne bude imala makar onoliko autonomije koliko je ima univerzitet, dotle će biti manipulisana u najrazličitije svrhe, od nacionalizma do populizma, a sama biti srećna u svojoj maloj zoni komfora.

Kakav je pritom značaj alternativne kulture?

Alternativna kultura ukazuje, otvara nove horizonte, no nažalost nema isti značaj tj. moć koju imaju institucije. Jer, predstava u institucionalnom pozorištu dolazi do onih do kojih treba, do onih čije mišljenje treba da promeni. Predstave u alternativnim pozorištima su veoma značajne, one utemeljuju kritičku misao, ali ne mogu da utiču na šire javno mnjenje koje samo institucionalni sistemi kulture i obrazovanja mogu da menjaju. Upravo zato je važno napraviti memorijalni centar na Starom sajmištu, jer je tek onda „sećanje“ javna politika. I zato je važno da repertoarska pozorišta imaju rukovodstva koja su spremna na rizik, koja imaju hrabrosti i koja nose želju za promenom. Najzad, bez svega toga, ogroman broj mladih i dalje živi u diskursu devedesetih, diskursu mržnje.

Kada se osvrnemo na vaš opis kulturne politike devedesetih, vidite li razliku u odnosu na današnju situaciju?

Razlike ima, ali o institucijama kulture kao o praznim ljušturama još uvek nažalost možemo da govorimo. Čak i o festivalima. Danas da pitate nekoga šta je Bemus, Belef, kakav mu je koncept, ljudi bi se zbunili i ne bi znali o čemu je reč. Na neki način, institucije su ispražnjene od svoje suštine i one koje su nekad bile nosilac avangardnog, radikalnog, kao npr. SKC ili Atelje 212, više nisu te institucije. Činjenica je da neke od njih dobijaju direktore „odozgo“, da ne dobijaju sredstva za rad, te tako stiču „pravo na mediokritetstvo“. Po novim zakonima ne mogu ni da angažuju umetnike po ugovorima… Šta se tu događa? Pa partije se prosto ne odriču vlasti, a sprovode je tako što postavljaju ljude na čelna mesta kulturnih institucija, koji opet brane ono što vide kao partijski interes. Otuda dolazi do ispraznosti u delovanju, pa onda nema značajnih, provokativnih kulturnih dela.

U kulturnu politiku spada i odnos prema prošlosti. Kako tumačite gest odlaska premijera Vučića u Srebrenicu?

Odlazak u Srebrenicu nije bio dovoljan. Posle Borisa Tadića, Vučić je otišao sa drugim diskursom, sa povišenim tonom i pre odlaska i posle dolaska. Njegov odlazak većina stanovnika prepoznaje kao politički čin. A javno mnjenje u Srbiji još uvek ne želi da se suoči sa zločinima koji su činjeni u ime srpstva. Veliko pitanje je: kako možemo da idemo u pomirenje ako brišemo sećanje? O zločinima, izgonima niko ne želi da razgovara, osim u alternativnim krugovima, npr. Četiri lica Omarske, grupa Spomenik, ili među malobrojnim istoričarima spremnim da o tome pišu, no to nije deo oficijelne politike sećanja.

Kako onda gledati na Vučićev predlog za zajednički dan sećanja na žrtve svih naroda…

Dan sećanja na žrtve bi mogao biti uspostavljen tek nakon razmene empatije, nakon velikih istraživanja, javnih suočavanja sa činjenicama. A tačno je da su bile ogromne žrtve na svim stranama, ali nažalost – nema empatije za druge.

Dopada li se vama taj predlog?

Meni se dopada ideja zajedničkog sećanja, ali je preuranjena. Ona ne treba ni da dođe od vlade u kojoj nije bilo spremnosti da se suoči sa zločinima i žrtvama, ne samo Srba nego i svih drugih naroda, a kad kažem da se suoči, to znači da nije dovoljno da se samo ode u Srebrenicu i pokloni mrtvima. Teže je pokloniti se preživelim žrtvama i naći način za to. Zašto sada naše javne vlasti ne insistiraju na prethodnom susretu istoričara svih strana, koji će pisati zajedničku istoriju.

Dakle, sve je to opet populistička floskula koja govori da smo mi iz Srbije opet „najveći“, jedini pravednički narod na Balkanu i opet prvi pravimo korak i pružamo ruku. Ali ako nema istorije, jasnog iskaza o kojim žrtvama je reč, je li reč o onim „žrtvama“ dobrovoljačkim koje su išle da kolju, ili o onim koje je rat zatekao u uniformi i nisu imali izbora, ili je reč o civilnim žrtvama, onda od toga ništa. A reč „civilni“ u Srbiji nije popularna. Misli se, kakve civilne žrtve, pa to su sve žrtve pale na braniku srpstva čak i kad je reč o bebama! To je užasno teška tema u okviru kulture sećanja, koju su, uostalom, sva ministarstva kulture izbegavala. Pritom mislim i na ona iz vremena socijalizma. I, uprkos našoj Skupštini – nemamo ni dane sećanja na sve srpske žrtve – ne oplakuju se žrtve Vranića zajedno sa ubijenim četnicima. Već dvadeset godina pokušava se da se to uspostavi u Srbiji, da se međusobno izjednače prvo poginuli u vojnim sukobima na raznim stranama, pa onda sa njima i istinske žrtve rata – ali ne ide.

Možemo li za današnje vreme reći da je vreme vladavine „moralnih alibija„?

Da. Pogledajte raspravu oko Oluje, pa ta sećanja na žrtve, na egzodus srpskog naroda koji je stvarno bio traumatičan, koji je trajao danima, a izolovani traktori danima lutali Vojvodinom. Mi još nismo raspravili ko je stvarno za to kriv. Dok se ta pitanja ne razreše, ko je istinski kriv i ko je dao zeleno svetlo da svi ti ljudi krenu, čini mi se problematičnim da naslednici vlasti pod kojom se egzodus desio obeležavaju taj dan kao dan tragedije.

A kako izgleda taj „moralni alibi“ na kulturnom polju?

Trenutno postoje paralelno četiri scene. Prva je institucionalna, zvanična, koja je sterilna i ne provocira ništa. Nije nacionalistička, ali nije ni ona koja gradi pomirenje. Druga, koja pokušava i dalje da se bori, koja je za interkulturalni dijalog, nije dominantna društvena scena, na primer pozorište Andraša Urbana, Dah teatar, izuzetno aktivna scena vizuelnih umetnosti, itd. Treću scenu čine oni koji su se povukli, izolovali, ne izlažu, na kulturnoj sceni više ne postoje. A četvrta je ova i dalje jaka nacionalistička struja za koju je vlast bila dovoljno oprezna da joj ne dozvoli da uđe u mejnstrim nacionalnih ustanova, ali ih toleriše u ovim, uslovno obodnim ili gradskim ustanovama kulture. To je desničarska inteligencija okupljena oko Treće Srbije koja se takođe oseća skrajnuto jer nije u mejnstrimu. Za sve to vreme, mejnstrim se drži prosečnosti i ne talasa.

I ne budi nadu… Govorili ste o beznađu, da li je bilo pokušaja da se izađe iz njega?

Mislila sam da će se stvaranjem Nezavisne kulturne scene Srbije, koja se samoorganizovala i išla proaktivno, dobiti platforma na kojoj će moći da se čuju glasovi različitosti, i iz koje će izaći jedna nova vizija. Nažalost, izgleda da se sama scena potrošila u borbi da se uopšte prepozna. Potrošila se u preživljavanju, u bici da napravi festival, manifestaciju, neki mali pomak u kulturi na svom terenu. Nekako sve ide gore-dole, tako da nove scene koje se stvaraju, u trenutku kada bi mogle da nešto kažu i da stvarno razviju neku viziju o budućnosti, budu poklopljene, jer ko će sad da dozvoli od naših javnih vlasti da mu civilna scena daje savet, sugestije. To je inače problem svuda u svetu, samo što se tamo mnogo radi na tome da se kulturne politike vode dijaloški.

Da li nadu možda vidite u novim društvenim pokretima koje najčešće organizuju mladi?

Interesantno je koliko su se mladi angažovali oko bioskopa Zvezda, na brojnim drugim poljima nezavisne scene, ali nije došlo do povezivanja tih alternativnih pokreta. Tu je i pokret za Savamalu, i pokret Ne davimo Beograd, ali svako od njih deluje za sebe. Društveni pokreti se vrlo brzo gase. Ne znam zašto, ali kapacitet za razvijanje društvenih pokreta u ovoj zemlji je mali. Čak i feministički i ekološki pokret su razbijeni u male nevladine organizacije od kojih svaka deluje na mikroplanu. Ovde očito nedostaje neka objedinjujuća snaga – vizija budućnosti koja bi mogla da nas intergeneracijski pokrene. Ipak, u trenucima najdubljeg jada, desili su se najveći preokreti. Setite se da 1995, sem grupe Magnet, na javnoj sceni nije bilo performansa, a onda već krajem 1996. cela Srbija je postala akter. Pa smo opet utonuli u beznađe nakon bombardovanja, ugušenih svih medijskih glasova, univerziteta sa uskraćenim slobodama, pa se desio 5. oktobar. Tako da ne znamo kada, ali će do preokreta ponovo doći. Zadatak kulture je da menja vrednosti, tako da ti preokreti budu dublji i ostave dugoročnije efekte.