Maltretiranje, po zakonu

Pouzdanih podataka o tome koliko je žrtava mobinga u Srbiji, nema. Računa se da će se od 4. septembra, kada počne primena novog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, lakše prebrojavati prijave za šikaniranje na poslu, kojih bi u našem siromašnom i za svagda tranzicionom društvu moglo biti više nego igde.

Poražavajuća činjenica na koju se odmah naleti na plodnom srpskom tlu za mobing glasi da nam je tržište rada drugo u svetu po nesigurnosti, posle Kameruna. Tu smo negde zajedno s Makedonijom, ali koja je ipak u boljem položaju jer ima veći broj sigurnih radnih mesta. Naše tržište rada tokom godina tranzicije i privatizacije postalo je ilegalno, neuređeno i kriminalno, a šta se sve u njemu može naći, od korupcije, nasilja, rada na crno, trgovine ljudima, može se samo naslutiti.

Kriminalna privatizacija je, recimo, nerazdvojiva od zlostavljanja na radu, a prema zvaničnim podacima o raskinutim ugovorima, ona čini više od 30 odsto privatizacija. „Mobing je tačka koja zatvara začarani krug kriminal–politika–privreda–pravosuđe“, kaže za „Vreme“ Olga Kićanović, savetnica u Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova. „Procedura je dobro razrađena. Novi gazda, budući nesavesni poslodavac, korumpira nekoga iz vlasti da mu omogući da daleko ispod vrednosti kupi firmu u dugovima, sa velikim bogatstvom u nepokretnostima. On želi da imovinu rasproda, a radnici predstavljaju trošak koji treba ukinuti. Pošto zakon u ovoj situaciji otkaz ‘prihvata’ samo uz poštovanje socijalnog programa i isplatu otpremnine, poslodavac želi da zaposleni sami odu i time ga oslobode te obaveze.“ Po Zakonu o radu, ko dobije otkaz kao višak ima pravo na otpremninu, koju plaća poslodavac, i naknadu dok je nezaposlen, koju snosi država. Ova kombinacija pokazala se kao izvor zloupotreba i mobinga, o čemu svedoče na stotine prijava Agenciji: poslodavac nudi težak izbor – da radnici potpišu da su primili otpremninu, a zauzvrat dobiju otkaz i primaju naknadu dok su nezaposleni. „U protivnom“, kaže O. Kićanović, „ako radnik neće to da potpiše, na snagu stupa mobing, najsurovija ‘šikana’ koja uslove rada čini neizdrživim. Pri tom, zakon se često ne povredi, jer anekse ugovora o radu pišu pravnici, često profesionalni moberi koji cirkulišu iz firme u firmu i koji paze da nemoralni sadržaj aneksa stave u zakonske okvire.“ Na primer, samohranoj majci odrede smenski rad „zbog potreba posla“, ili rad na razdaljini od 49 km od sedišta jer zakon dopušta do 50 km, opet „zbog potreba posla“. Sličnih primera je prevelik broj. Potpuno rastrojen, oboleli radnik najzad podlegne pritisku, odlazi samovoljno i izlazi očajan na ulicu. Na kraju svega, sud je spor i obično u korist poslodavca. Radni sporovi traju po četiri godine, pa se osiromašeni radnici često i ne upuštaju u njih. Na sudu je trenutno 35.000 radnih sporova starijih od dve godine, uprkos zakonskoj obavezi da se reše za šest meseci.

foto: aleksandar anđić

PREKA POTREBA: Iako „privatizacioni“, odnosno „strateški“ mobing nije definisan novim zakonom, što je jedna od primedaba stručne javnosti, sve oči su ipak uprte u taj zakon očekujući od njega efikasnost, da uspostavi odgovornost i stabilizuje tržište rada. Za novi zakon ne može se čak reći da je donet isključivo zbog preporuke Evropskog parlamenta, već se dâ poverovati u tvrdnje da je rezultat preke potrebe za uređenjem tržišta rada, s obzirom na nezaposlenost, neadekvatnu kvalifikaciju, nemogućnost prekvalifikacije, slabu informisanost radnika o borbi protiv mobinga zbog čega svesno pristaju na „teror“, samo da bi sačuvali svoj jedini izvor opstanka, radno mesto. U teoriji, sve te pojave ne bi bile ništa novo, postoje one i u drugim bivšim socijalističkim zemljama, da Galupovo istraživanje nije pokazalo o kakvim razmerama je ovde reč. Pokazalo se da je već nekoliko godina u Srbiji strah od otkaza najčešći i najjači, da je čak jači od straha od smrti, rata, kriminala. Baš takav strah je glavni okidač mobinga.

Umetnost terora i savijanja kičme drugom na radnom mestu može se ispoljavati na najmaštovitije načine, ali po svojoj definiciji to je zlonamerno, neprijateljsko ponašanje prema zaposlenom, upereno na ličnost – ugled, čast, profesionalni i stručni identitet, na uslove rada koji se mobiranom pogoršavaju do granice izdržljivosti, na socijalne kontakte sa ciljem izolacije, gubljenja samopoštovanja i, najzad, na zdravlje – u smislu nedopuštanja odmora, stavljanja u neuslovne prostorije ili na poslove i mesta koja su za žrtvu neizdrživa, sa ciljem da sama dâ otkaz. Takav poremećaj u odnosima prepoznaje se već u komunikaciji, ignorantskoj ili osornoj i potcenjivačkoj. Sindrom natrpanih ili praznih stolova takođe je poznat mnogima koji su prošli kroz mobing. Neki su možda i „pukli“ pod pritiskom moranja da nemoguće urade sad i odmah, dok su drugi tupo zurili u prazan sto, bez kompjutera, telefona, gledajući vlastite predmete kako odlaze na stolove drugih. Poseban vid mobinga pokazuju i hrpe prijava na radne ugovore sa besmislenim, ponižavajućim odredbama. Tako, na primer, vlasnici poturaju radnicima na potpis da neće smeti da zakorače dalje od metar od radnog mesta, da neće smeti da koriste mobilni telefon, da ne smeju da idu u wc, u stvari smeju ali dva puta tokom radnog vremena, da neće smeti da jedu, da će biti pod video-nadzorom i kad rade i kad su na pauzi, i još mnogo toga što radnici glatko potpisuju, doduše pod velikim strahom od besparice i besposlice.

E, sada se pojavio zakon za koji su poslodavci odmah rekli da je uperen protiv njih. Novi zakon je stupio na snagu 26. maja, ali sa primenom će početi od 4. septembra, kada ministar za rad donese pravilnik kojim će precizirati ponašanje poslodavaca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja. Izglasavanje ovog zakona pratile su velike polemike o tome da li je on uopšte potreban, odnosno može li se zlostavljanje regulisati dopunom zakona koji regulišu rad ili efikasnijom primenom postojećih zakona, što je zagovarala Unija poslodavaca. Usvojen je ipak poseban zakon, što je u celini uzev odgovoran potez predlagača, Ministarstva rada i socijalne politike i Vlade, koja se inače deklariše kao socijalno odgovorna. Srbija je tako postala prva zemlja u regionu koja je donela jedan ovakav savremen zakon, ali je možda najbolje da poučeni iskustvom i oprezni, sačekamo njegovu primenu. Inače, efekti njegove primene bili bi vidljiviji da je bilo i istraživanja o gubicima zbog mobinga. Kao što na primer Klinika za rad u Milanu, prema svojim istraživanjima, u mobingu vidi uzrok 83 odsto psihičkih dijagnoza, u Švedskoj se 13 odsto samoubistava vezuje za probleme na poslu, a Nemačka se prvenstveno bavi cenom mobinga. Tako je Folksvagen izračunao da mobirani radnik košta poslodavca između 25.000 i 75.000 evra godišnje zavisno od radnog mesta, zbog bolovanja, smanjenja učinka i grešaka pri radu. Nacionalna šteta od mobinga procenjena je na 10 odsto bruto nacionalnog dohotka, a ipak Nemačka nema zaseban zakon o mobingu, već su specifične odredbe sadržane u zakonu o radu. Za sada, samo Francuska, Švedska, Norveška, Finska, Danska, Holandija, Belgija, Švajcarska i sada Srbija imaju posebne zakone o sprečavanju zlostavljanja na radu. Sankcionisanje je svuda prekršajno, osim u Švedskoj gde se mobing smatra krivičnim delom.

foto: aleksandar anđić

PROFILI: Dok se u razvijenim zemljama mobing uglavnom vezuje za psihopatologiju mobera, u Srbiji je izgleda uzrokovan uzvišenijim razlozima. Tako već pomenutom „privatizacionom“ mobingu često prethodi „stečajni“, sa ciljem dovođenja preduzeća u stečaj. U tom slučaju teraju se profesionalci i dovode, preko insajdera u rukovodstvu, poslušnici, koji će firmu obezvrediti i na kraju prodati poznatom kupcu. Posebno mesto dobio je i „politički“ mobing, koji je zastupljen i u državnom i u javnom sektoru. Žrtve su „poštenjaci“ koji prijavljuju nepravilnosti i zatečeni profesionalci, koji nisu slepo lojalni novim političko-kadrovskim rešenjima. „Sindikalni“ mobing kod nas takođe nije nepoznat, a znači zlostavljanje sindikalnih aktivista tokom pregovora. O šikaniranju i otkazima predsednicima sindikata već postoji mnogo izveštaja, a pominju se i „presude na osnovu šikane“. Prema nekim istraživanjima, u okviru vertikalnog mobinga velika većina slučajeva ima pravac od „bosa“ ka podređenima, dok se u svega pet odsto slučajeva tortura na poslu događa u obrnutom smeru, kada grupa radnika maltretira šefa. Druga vrsta mobinga, horizontalni mobing koji se događa među kolegama na istoj ravni, rezultat je mnogo šire palete frustracija zbog loših uslova rada, napetosti, nezadovoljstva, nesigurnosti. Majda Sikošek iz nevladine organizacije Felicitas za „Vreme“ kaže kako se iza tog horizontalnog mobinga najčešće krije borba za opstanak, ko će otići a ko zadržati radno mesto: „Mobing čak doseže do toga da zadire u privatni život, da se kolege ustreme na jednog pa ga olajavaju, i učine sve da se žrtva toliko psihički iscrpi i sama odluči da je bolje da ode sa posla.“ Nekad i nije cilj isključenje radnika iz kolektiva, već taj čovek naprosto služi kao žrtveni jarac, kao vreća za udaranje i isterivanje besa. U Viktimološkom društvu, koje se bavi pružanjem pomoći žrtvama svih oblika nasilja, u poslednje dve godine 55 odsto njih se javilo zbog mobinga. U momentu obraćanja skoro sve žrtve bile su na bolovanju, sa dijagnozom. Za sagledavanje ovog problema, Majda Sikošek ističe značaj posebne šifre za mobing koja se koristi u medicinskoj dokumentaciji, i kaže da na VMA već ima nekoliko slučajeva gde su lekari upisali te šifre na osnovu kojih se sada zna da je zdravstveno stanje pacijenta posledica mobinga.

ČITANJE ZAKONA: Dokazni postupak uglavnom je zasnovan na svedočenju kolega, koji zbog straha da i sami ne postanu žrtve nerado govore protiv poslodavca, pa i kod najtežih oblika mobinga. Velika kolegijalnost pomogla je kod prve presude za mobing u Jagodini pre dve godine, po kojoj je glavni urednik i lokalni moćnik osuđen na tri meseca zatvora, uslovno na dve godine, po Krivičnom zakonu, zbog dvogodišnjeg vređanja dostojanstva i ličnosti novinarke. Njemu uskoro ističe uslovna kazna, a stručna javnost smatra da je novim zakonom trebalo zabraniti dolazak na rukovodeće položaje osobi koja je osuđena za mobing. „Ima mnogo žrtava istih mobera, koji samo rotiraju sa jednog na drugi visoki položaj, u zavisnosti od dnevnopolitičkih potreba i koalicionih dogovora“, kaže Olga Kićanović iz Agencije za mirno rešavanje radnih sporova. Zakon, dalje, prepoznaje mobing samo kao zlostavljanje koje se ponavlja. Da li to onda znači da je jednokratno zlostavljanje dozvoljeno, postavlja pitanje O. Kićanović, i kaže da zakonske posledice rezultiraju iz dela a ne iz trajanja, i da je veliki broj primera u kojima se moberov cilj ostvaruje iz samo jednog činjenja.

Ipak, kad zažmuri na sve nedostatke, stručna javnost je složna u tome da treba pustiti da stvari krenu, jer je sâmo postojanje ovog zakona značajan iskorak i jedino praksa može pokazati da li će on ostvariti očekivanja. Bar nešto se pokrenulo, jer je zakon protiv mobinga već ustalasao poslodavce koji se u sve većem broju javljaju na obuku, „kako ne bi imali neprijatnosti“. Što se žrtava tiče, njih je verovatno toliko da bi se moglo očekivati da prijave i bukvalno zapljušte. Osim, ukoliko ne ostanu blokirane iskonskim strahom u Srbiji – strahom od otkaza.