Luciferov izaslanik za Srbiju

Od kako je Lucifer pre jedne decenije imenovao izaslanika za Srbiju, ova zemlja je izložena sistematskoj koroziji slobode i demokratije. Pretio nam je gubitak kontrole nad vlastitom sudbinom. Na žalost tada se 1. novembra 2024. u 11.52 desila strašna tragedija u Novom Sadu.

Dok se potmulo nezadovoljstvo slabašno probijalo kroz kolektivnu apatiju, Srbija je tokom čitave 2024. pokušavala da se oporavi od trauma ubistava u školi “Vladislav Ribnikar”, Duboni i Malom Orašju, od dokazane ali nekažnjene izborne krađe, od Svesrpskog vaskršnjeg sabora… Činilo se da je energija otpora posustala posle serije protesta protiv iskopavanja litijuma u dolini Jadra.

Niko nije očekivao socijalnu eksploziju posle pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kada je pod 300 tona betona stradalo 14 osoba, da bi vremenom broj žrtava dostigao 16. Još se manje očekivalo da će bunt povesti generacija Z, mladi za koje smo mislili da su apolitični, nezainteresovani, razmaženi, obuzeti ludilom društvenih mreža, virtuelnim životom ili lakom zaradom.

foto: marija janković

“RUKE SU VAM KRVAVE”

Ispostavilo se da ne možete da probudite osobu koja se pravi da spava, kaže poslovica Navaho Indijanaca. Nije mladost spavala. Bili su budni. Sve su pratili. Ćutali su dok su hteli da ćute, a onda im je dozlogrdilo.

Pesimizam je najčešće nečinjenje. Optimizam je akcija. Studenti su organizovali komemorativne manifestacije “14 minuta tišine” i rekli NE. Kada su krajem novembra brutalno napadnuti pred Fakultetom dramskih umetnosti u Beogradu, blokirali su fakultet. Uskoro im se pridružilo pet univerziteta i više od 60 fakulteta po Srbiji.

Studentski plenumi su u demokratskoj raspravi formulisali zahteve za istinom, pravdom i kažnjavanjem odgovornih za novosadsku tragediju, za korupciju koja je ugrađena u temelje nadstrešnice i tražili odgovornost napadača na FDU. Postali su savest društva. Rešili su da zaustave točak zla. Po čitavoj zemlji nosili su otisak crvenog dlana sa porukom “Ruke su vam krvave”. Vlast je lagala, ali mesecima kasnije je nezavisna Anketna komisija za ispitivanje odgovornosti za pad nadstrešnice utvrdila da postoje osnovi sumnje da se na čelu kriminalne grupe odgovorne za korupciju nalazi predsednik Republike.

Potvrdilo se zašto vlada ogromno nepoverenje u srpsku verziju predstavničke demokratije. Studenti su predsedniku, koji je tokom decenije apsolutističke vlasti poželeo da bude Svevišnji, u februaru poručili da kao “nenadležna predmetna institucija” ne može da rešava njihove zahteve jer su van njegovih ustavnih ovlašćenja.

Ne zanima studente što mnogi misle da u ovoj državi treba promeniti predsednika, Skupštinu, Vladu, opoziciju, državnu tužiteljku, patrijarha, direktore javih preduzeća, urednike nacionalnih televizija, selektora. Ne napadaju mladi Srbiju. Naprotiv, pokušavaju da je odbrane – i poprave.

Studenti ne ruše, ali žele državu kakvu ova vlast ne želi. Poručuju da ne žele da grade tuđe zemlje, hoće da ostanu, ali u slobodi, demokratiji, normalnom društvu. Neće da se pod plaštom pravednosti prodaju nejednakosti. Neće da se ljudi dele na dobre i loše preko stranačke knjižice. Neće da rastu kao poslušnici. Neće da se kompleksi leče politikom i u politici.

Obraćali su se institucijama tražeći da ministarstva, tužilaštva i sudovi samo rade svoj posao. To je suština sukoba koji ove proteste kvalitativno razlikuje od onih 5. oktobra 2000. Tada se obarala vlast, a sada mladi uz dozu patriotizma pokušavaju da izgrade nov sistem vrednosti. Znali su da će zarobljene institucije ćutati, ali su hteli da to svi građani vide.

Mudro su izbegli zamke. Nemaju lidere, svesni da bi ih vlast diskreditovala i propuštala kroz “toplog zeca”. Nisu dopustili mešanje opozicije. Nastupaju ni levo ni desno, samo napred. Glasno su rekli “Dosta!”. Zakoračili su u svet odraslih i ponudili da reše ono što mi nismo umeli. Impresivnom organizovanošću protesta i obezoružavajućom inventivnošću i duhovitošću poručuju da su odlučni da ne čekaju promene. Oni ih donose.

foto: marija janković

“PUMPAJ”

Reski zvuk pištaljke, energija blokada i njihov poklič “Pumpaj” kao megabudilnik su razbudili uspavanu Srbiju i kao magnet privlačili stotine hiljada građana koji su srušili barijere straha. “Dosta je ćutanja”, poruka je vlastima koju ona ne želi da čuje, ali je doprla do srca ljudi koji prepoznaju da je u toku zajednička borba za pravdu i pravo, za moral i odgovornost. Dok razotkrivaju okoštali sistem, oslobođeni su autoriteta. Ono što je bio naš strah njihova je snaga.

Režim od starta nije znao kako da se bori protiv transparentnosti zahteva koji su vihornom brzinom mobilisali ogromnu energiju. Bunt je dobio podršku srednjoškolaca, nastavnika i profesora, paora, glumaca, advokata, nekih sudija i tužilaca, bajkera i veterana.

Više nisu stali: zauzeli su trgove, ulice, krenuli peške po drumovima, šorovima i sokacima, pokazujući da Srbija pripada onima koji po njima hodaju. Dočekivani su kao oslobodioci i po mestima koja su slovila kao uporišta naprednjaka.

Političari su iz ljudi godinama izvlačili zlo. Studenti su doneli mladalačku čistotu, dobrotu, ponekad i naivnost. Tako su i zaslužili opšte uvažavanje i poštovanje kakvo ovde niko nije imao valjda od vremena gimnazijalaca s početka 20. veka.

Nezaustavljiva energija munjevito se širila. Studenti su emotivno razneli Srbiju. Ranije sam gledao uglavnom namrgođene face. Onda su ista lica prelile suze radosnice i osmesi. Veliki januarski marš studenata od Beograda do Novog Sada bio je epski događaj kolektivne katarze. Dok sam posmatrao dugu kolonu koja zmijoliko vijuga kroz Šumadiju prema Kragujevcu na Sretenje stezalo mi se grlo, a suze su same navirale na oči.

Predsednik je uzvraćao kanonadama nekontrolisanog besa. Koliko je jezuitskog cinizma bilo neophodno da bi se šumadijska kolona poredila sa Musolinijevim Maršom na Rim? Koliko toksičnosti treba da bi se studenti izjednačavali sa fašistima?

Studenti su napunili baterije narodu ne iskopavši ni gram litijuma. Blokade, protestne šetnje, veličanstveni miting na beogradskoj Slaviji 15. marta predstavljaji su manifestacije solidarnosti i zajedništva kakve odavno nisu viđene. U kolonama su dugokosi levičari, mladići pod šajkačama i devojke pod hidžabima. Većina su vernici, ali ne i podanici Crkve. Pevaju državnu himnu i nose zastavu Srbije. Zapušili su usta onima koji bi ih najradije proglasili za izdajnike. Nacionalno su veoma svesni, ali nema tu šovinizma prethodnih generacija.

foto: marija janković

“JEDAN SVIJET, JEDNA BORBA”

Fenomen studenata se zarazno, na naš ponos, širio. Dospele su studentske poruke do svih kontinenata. Kandidovani su za Nobela za mir – ali nagradu nažalost nisu dobili. Plemenita energija nije samo uzdrmala Srbiju već je njen eho premrežio granice regiona i valjda prvi put od vremena ratova pokazao koliko solidarnosti ali i nezadovoljstva postoji u generaciji koja je od svojih roditelja dobila podeljeni Zapadni Balkan.

Nisu studenti sebi dopustili da ih omame traume prethodnih generacija. Rođeni su rasterećeni od sukoba i ratova, sankcija, bombardovanja, omraza prema susedima. Prihvatili su političko i društveno misionarstvo i nadahnuli region. Mladi ljubavlju i humanošću pokušavaju da očiste svet koji smo mi zaprljali. Oni mržnju prema drugima zamenjuju solidarnošću sa drugima. Ne žele da se osećaju usamljeno i razjedinjeno. Preskaču granice etničke, verske ili političke pripadnosti.

Ti mladići i devojke su odrastali u vremenima posle ratova za koje su čuli, ali u njima ne žele da žive. Odbijaju da podupiru zidove podela. Oni ne dele već sabiraju. Odmah su dobili podršku čitavog regiona: Ljubljana, Zagreb, Sarajevo, Podgorica, Skoplje… “Jedan svijet, jedna borba.”

Vlast je takve skupove podrške namah proglasila za zavereničke manifestacije čiji je cilj slabljenje i rušenje prosperitetne Srbije. Studenti su proglašeni za “manekene hrvatskih službi” i za “ustaše”. Vremenom će proći čitavu evoluciju uvredljivih epiteta: strani plaćenici, zgubidani, ološ, ljudski talog, blokaderi, plenumaši, anarhisti, boljševici, nasilnici, teroristi.

Predsednik je nastavljao da vrti mantru da neko hoće da uništi Srbiju. “Očigledno ne razumem novo doba i nova vremena”, priznao je u vreme kada su studenti iz Zagreba došli u Beograd da se solidarišu sa kolegama sa elektrotehnike. “Kada sam ja bio student, nama da su dolazili neki iz Zagreba, mi bismo ih najurili.”

Razumem što predsednik ne razume svoju mladu generaciju. Da je hteo, on bi umesto društva sa svim insignijama kulta ličnosti pravio društvo kakvo ne traže samo mladi. Da je hteo, približio bi Srbiju demokratskim vrednostima Evrope. Nije hteo. Ne razume. Zahtevi za slobodom, pravdom, istinom, jednakošću ili odgovornošću van su njegovog političkog vidnog polja. Odbija demokratiju EU, a Srbija nema svoju.

Usledila je serija promašaja koji su potvrda koliko se predsednik, uprkos svom jevtinom nacional-populizmu, otuđio od naroda. Pokušavao je, kao srednjevekovni papa sa indulgencijama, da studente podmiti jevtinim stanovima. Oni su mu poručili da nisu na kupoprodaju. Nudio je neki oktroisani “lekoviti i blagorodni” dijalog. Ljudi mu ne veruju. Odbili su ga.

Hteo je nekako da se umili studentima govoreći da su mnogi od njih dobri, ali su “zavedeni”, pošto spoljni neprijatelj radi i sprema obojenu revoluciju, čiji je podmukli cilj rušenje predsednika – a to znači Srbije, njenog ugleda u svetu, prosperitetne ekonomije, čak i istorije, tradicije, kulture ili Republike Srpske. Sebi je dizao cenu tvrdeći da je u taj projekat uloženo četiri milijarde dolara i obećao udžbenik o tome kako je pobedio obojenu revoluciju, koji će imati milionske tiraže i postati svetski bestseler. Dok su se on i patrijarh zahvaljivali Vladimiru Putinu što ih je upozorio na ničim dokazanu opasnost sa Zapada, mladi su ignorisali taj uvredljiv stav, svesni da je njihov pokret autentičan, Made in Serbia.

“OD MOG SELA DO BRISELA”

Ta Srbija je svetu počela da pokazuje drugo lice. Početkom aprila, 80 studenata je biciklima prešlo više od 1300 kilometara do Strazbura. Onda je krajem istog meseca dvadesetak studenata svih univerziteta spremilo nov podvig: štafetni maraton “Od mog sela do Brisela”. Predali su svoje poruke, koje su Evropljani uzeli u razmatranje. Rezultati će stići kasnije. Evropski parlament i Komisija doneli su oštre rezolucije o Srbiji, upozoravajući na rastuću represiju.

Besan što je neprihvaćen i nevoljen od svih, predsednik je počeo da gradi svoj svet. Posebno od kako su u maju studenti svoju listu proširili zahtevom za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora. Prvo je, zatvoren u naprednjačkom inkubatoru, odbio ideju prelazne Vlade: “Dok god sam živ, neću prihvatiti nikakvu prelaznu Vladu. Moraće da me ubiju”. Čista replika “malo morgen” politike Slobodana Miloševića.

Potom je, nespreman da ozbiljno razmotri kako je i čime vlast doprinela masovnom nezadovoljstvu, u Nišu poručio da se “od večeras više ne bavi ispunjavanjem studentskih zahteva” i da za njega “ti zahtevi ne postoje”. Tada je postajalo jasno da se onaj kome su posvetili pesmu “Kukavica” plaši sopstvenog naroda.

Pošto je iskoristio sve zarđale alatke iz magacina koji pripada radikalskom vremenu, predsednik i njegovi savetnici pokazali su zapanjujući stepen neinventivnosti. Svi potezi, pa i izjave, pretvorili su se u copy-paste varijante onoga što su smislili studenti i zborovi.

Na studentsko okupljanje uzvratio je formiranjem Pokreta za narod i državu koji okuplja sve “časne” građane. Na drugoj strani ostaju samo “nečasni”. Od svega je dobio jedino premijera dr Đuru Macuta, ako je to dobitak. Na krvavu šaku gradonačelnik Kraljeva je uzvratio crvenim srednjim prstom. Oni miting, on miting. Oni za Sretenje u Kragujevac, on u Sremsku Mitrovicu, gde je prvi put objavio pobedu nad obojenom revolucijom. Oni marš, on njegove natera u marš – sa autobusima ili bez njih. Studenti Listu za izbore, predsednik kaže da će se postarati da među njemu lojalnim studentima pronađe predsedničkog kandidata.

Oni za godišnjicu iz Novog Pazara i drugih gradova ka Novom Sadu, on organizuje Srbe sa KiM da takođe krenu ka Novom Sadu, gde uzalud planira još veći skup. Otkazuju mu poslušnost, a i novca je sve manje. Studenti poruče biće gotovo kada mi kažemo da je gotovo, on – naviknut da njegova bude poslednja – tvrdi biće gotovo kada ja kažem da je gotovo.

ĆACILEND

Vlast je u martu, pred najavu velikog protesta, usred Pionirskog parka u Beogradu, nadomak Doma Narodne skupštine i zgrade Predsedništva, preko noći podigla šatorsko naselje i dodelila ga – kao da je park njena dedovina – “studentima koji žele da uče” i traže ponovno otvaranje fakulteta.

Pitao sam se zašto nisu ostali kod kuća i učili, ali predsedniku su bili neophodni “čuvari vatre”, prkosni antipod blokaderima. Stanovnici logora ubrzo su duhovito nazvani “ćaci”, po grafitu koji se početkom godine pojavio na ulazu novosadske Jovine gimnazije, a u kojem je nepismeni autor ćirilicom napisao “ćaci” umesto “đaci”. Grafit koji je pobedio srpski pravopis postao je sinonim predsednikovih junoša i njihovog ograđenog štaba.

Struktura naseljenika ove groteskne kombinacije čergi i klozeta nazvane “Ćacilend” brzo se menjala. Počeli su da stižu neki od 17.000 lojalista koji su se u manastiru na krvi zakleli na vernost predsedniku. Srbija kao Koza nostra, potvrdili su namenski oslobođeni tetovirani kriminalci i nabildovani kapuljaši sa motkama, koji naplaćuju svoje usluge kada ih vlast pošalje da batinaju komemorativne skupove sa tišinom.

Ima tu i demobilisanih pripadnika Jedinice za specijalne operacije koja je ubila Zorana Đinđića, lica osumnjičenih za napad u Banjskoj, sredovečnih lokalnih funkcionera SNS dopremljenih po smenama iz raznih delova Srbije, učesnika rijalitija, ponekog paora i sve manje “ćacija”. Neki su dobili boravišnu dozvolu za život u parku! Razvijali su transparent “Bolje ćaci nego naci”, sa sve kukastim krstom.

Predsednik je kao Crnobog iz slovenske mitologije. Bog mraka i noći. Očaran sopstvenim znamenjem, oduševljeno je svraćao u “Ćacilend” da bi sa naseljenicima odigrao partiju šaha, počastio ih giricama ili farbao uskršnja jaja. Zbog njih je vojska sramno ustuknula i posle blizu dve decenije odustala od promocije najmlađih oficira ispred Doma Narodne skupštine – kako bi predsednikovi pitomci mogli u miru da uče. Policija sve vreme od “studentskih nasilnika” štiti njegove “junake”.

Još jedna Mažino linija stvorena na obmani, sanitarni kordon prema studentskom “čoporu” koji “samo zanima rušenje države” i koji stalno “nešto trubi”. Novo podebljavanje linija između studenata i građana s jedne strane i onih koji umišljaju da mogu neometano da se ponašaju kao okupatori na vlasti s druge. Tako je nastavljena jednoćelijska deoba naroda koja sistematski traje duže od decenije. Njegovo udruženje advokata, njegove sudije i tužioci, koji ne postupaju po zakonu već po nalogu. Njegova asocijacija novinara. Organizovana fisija društva.

“VOSTANI SERBIJE!”

Kada shvatite da vam vaša zemlja uskraćuje prava i zaštitu, onda prestanete da vlast prihvatate kao svoju. Ljudi odlaze, porodice i prijateljstva raspadaju se zbog politike. Nespreman za dijalog, kakav je oduvek bio, predsednik sve čini da podeli građane. Njegovi derneče uz pesme Baje Malog Knindže, drugi su dostojanstveno zapevali reči koje je 1804. napisao Dositej Obradović:

Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!

Odavno gajim osnovanu sumnju da predsednik duboko veruje da je vreme haosa, konfuzije i antagonizma njegov saveznik i da zato sistematski radi na izazivanju podela, ne samo političkih već i etničkih i verskih.

“Mnogo razočaran” zbog “pasivne uloge” bošnjačkih političkih predstavnika, obrušio se na studente Državnog univerziteta u Novom Pazaru, na iste one kojima su kolege iz drugih delova Srbije iskazale poštovanje u vreme ramazanskog posta, a oni im kasnije uzvratili dolaskom u Beograd da ih odmene pred zgradom RTS tokom uskršnjih praznika i donesu im ponude u vidu posne hrane.

Oni su u Beogradu i Novom Pazaru pokazali kakvu Srbiju žele. “Pomaže Bog, braćo i sestre” i “Selam alejkum”, razmenjivali su pozdrave. Može li zajedništvo šajkače i hidžaba da shvati čovek koji je sa skupštinske govornice grmeo kako će jedna srpska glava biti naplaćena sa stotinu bošnjačkih? Naravno da ne.

Takvo predsednikovo miniranje zajedništva ponovilo se i sa Slovacima u Bačkoj Palanci! Tvrdio je da na severu postoji “snažan ideološki pokret protiv Srbije”. Vođa koji mantra o zajedništvu je rušitelj – sve zarad ostanka na vlasti. Srpska pravoslavna crkva ima druge kalkulacije, mahom lukrativne prirode.

Visokodostojanstvenici SPC izbegavali su da se izjasne povodom protesta. Kako se kriza zaoštravala a vlast počela ubzano da gubi uporišta u narodu, bilo je jasno da će režim zatražiti da mu crkva pomogne. Mitropolit kruševački David već krajem februara objavljuje tekst “ Zduhači, manitoši i ljudi od veresije”, prenet na zvaničnom sajtu SPC, u kome se studenti stavljaju u kontekst obojene revolucije i obeležavaju na takav način da budu percipirani kao “srpske ustaše”.

Patrijarh ćuti, ali šestorica episkopa upućuju otvoreno pismo javnosti, u kome pozivaju na poštovanje studenata. “Određivati našu mladost ovakvim rečima više je od bruke – to je sramotni pečat na Telu Crkve”, saopštili su i sačuvali obraz Crkve kao i oni sveštenici koji su studentima u maršu otvarali konake.

Jedan od njih, arhiepiskop diseldorfski i nemački, vladika Grigorije, kasnije je u Minhenu dočekao grupu biciklista. “Vi ste savremeni vitezovi i junaci našeg doba… Ko udari na vas, ne udara samo na ono najbolje u našem narodu, nego udara na samog Hrista”.

Viktor Igo je preporučivao da se za borbu protiv kriminala i korupcije ne koriste zatvori, već škole. U prevarantskom konceptu naprednjačke politike obrnuto je: škole, fakulteti, rektori, dekani i profesori postali su mete. Pokrenuta je neviđena hajka protiv 5000 univerzitetskih profesora koji su od samog početka podržali studente. Optuženi su da su prekršili Ustav, da su diskriminisali većinu studenata, posebno one koji žele da uče.

Predsednik je dobio priliku da se osveti univerzitetskoj javnosti zato što ga nikada većinski nije prihvatala. Počela je satanizacija akademske zajednice. Uzmite profesorima plate da biste ih pokorili. Ostavite njihove porodice bez hleba da bi napustili studente. Naterajte ih da odustanu, da se ponize, da biraju između principa, uverenja i egzistencije. Od kako je pristao da bude na Studentskoj listi, rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić postao je državni neprijatelj broj 1.

Neprijatelji na sve strane. Na univerzitetima, u pravosuđu. Kako da ih ne bude u medijima? U aprilu je izjavio da su sva novinarska udruženja i dobar deo nevladinog sektora u Srbiji direktni učesnici obojene revolucije. Dopustio je da se “Informer” pretvori u jurišni SA odred SNS, a njegov glavni urednik u prisnog šturmbanfirera.

“POLITIČKI CRV NA ČELU SRBIJE”

Kraj se približava iznutra, biće da je tako i sa svetom kome je dosta politike kolebljivog lelujanja koja Srbiji nigde nije stvorila iskrenog saveznika. Ni na Istoku ni na Zapadu. Aleksandar Dugin, omiljeni Putinov ultrakonzervativni filozof i ideolog, predsedniku Srbije iz Moskve poručuje da je izgubio svaki legitimitet i da ima nula podrške u narodu. “Mislim da je cilj tih protesta da on prosto nestane. Budući da je istovremeno i žestok i slab, i kukavica i agresivan, to stvara i dodatni estetski problem – on je prosto odvratan… Politički crv na čelu Srbije”.

Pošto se pokazuje da je i na unutrašnjem i na spoljnom planu nedorastao svojim ambicijama, predsednik polarizaciju dovodi do vrhunca. Izdao je i napustio dobru polovinu građana i kao poglavica svog naprednjačkog plemena podiže toteme svoje vitriolske vlasti. Neko ko priča o jedinstvu stvorio je dve Srbije koje je sve teže pomiriti.

Potegao je potom za skriptama svih autokrata i počeo da se oslanja na jedino što mu je preostalo: na silu. Nagovestio je to kada je u Beogradu 15. marta ispisan deo istorije. Protest na Slaviji “15 za 15” okupio je 300.000 ljudi i bio najveći javni skup u Srbiji ikada. On je uzvratio oružjem koje je ostalo upamćeno kao “zvučni top”. Njegovi su u TV studiju slavili: “Udri predsedniče! Tako je! Udri, razbij ih!”

Onaj ko se odlučio da “protiv zla koje nas je zadesilo” upotrebi neidentifikovano oružje morao je da računa da će mu rasplamsali bes to negde vratiti. Kada se angažuju bacači baklji sa lako zapaljivim političkim punjenjem, kada se bahati ljudi koji su gazili studente opravdavaju time što im je kao uskraćena “sloboda kretanja”, onda je to opasno poigravanje sa vatrom. Nasilje izaziva nasilje. Zakon akcije i reakcije. Ko se lača mati, što bi rekla predsednica Skupštine.

Vrhove vojske, policije i službi držao je u vazalnoj poslušnosti, ali nije siguran u niže ešalone, pa je organizovao svoje parasnage: plaćene batinaše i kriminalce koji su puštanje iz zatvora odrađivali prebijanjem đaka i studenata ili uterivanjem straha na lokalnim izborima. Veza vlasti i kriminogenog sveta postala je transparentna, ali predsednik je ponosan na svoje “junake”.

Ove godine je privedeno ili pohapšeno najmanje 900 osoba, a predsednik je pomilovao četvoricu koji su studentkinji u Novom Sadu slomili vilicu. Hvalio je specijalca koji je drugoj studentkinju pretio da će je silovati. Mora da je sadistički uživao dok su studenta povređenog tokom mirnog protesta za bolnički krevet vezali lisicama, a drugog u bukagijama izveli iz zatvora da bi prisustvovao očevoj sahrani. Pohvaliće naprednjake iz Inđije koji su sada i nepokornim studentima Državnog univerziteta iz Novog Pazara posle više od 300 kilometara pešačenja prema Novom Sadu uskratili konak i primorali ih da po hladnoj noći spavaju na ulicama.

Prethodno su proglašeni za “džihadiste, ekstremiste i hamasovce”.

U međuvremenu su zborovi premrežili Srbiju.

U današnjem brzo menjajućem sociopolitičkom svetu, u kome se demokratske norme sistematski guše a uvećavaju se dezinformacije i društvena fragmentacija, društveni pokreti su više nego neophodni. Za studente plenumi, za narod zborovi. Direktna i neposredna demokratija na delu.

foto: darko vojnović / fonet / ap

“ŠATRO ŽRTVE”

Sve nervozniji predsednik optuživao je blokadere da ruše Srbiju i Zlatno doba koje je on izgradio sopstvenim rukama. Žalio se na pad investicija, ali je frenetično čuvao EXPO27, izložbu koja treba da bude svedočanstvo njegovih megalomanskih ambicija i najbogatiji trezor za korupcionašku pljačku koja se meri milijardama evra.

Sve otvorenije otkriva da nije odmakao od svoje radikalske prošlosti. Ne idu čiste čarape na prljavu nogu. Poslednjih meseci je napravio više grešaka nego za sve godine tokom kojih je gradio svoj kult. Dopustio je sebi da se pijan pojavljuje na televiziji. Ponavlja iste providne trikove sprečavajući ljude da iskažu svoju slobodnu volju, uključujući i solidarnost sa žrtvama. Tri puta je zaustavljao vozove zbog “dojava o bombama”, autobuske prevoznike pozivao na vanredni tehnički pregled i zaprečavao puteve koji vode ka Novom Sadu. Jadno.

Dok su studenti nezadrživo osvajali simpatije građana, tvrdio je da su ljudi “siti blokada i maltretiranja”. Režimski mediji su uoči velike novosadske komemoracije ponavljali lekcije koje su im davno date na čitanje: blokaderi pripremaju haos i nasilje. Biće krvi u Srbiji.

Vežbajući cinizam, na pitanje šta očekuje od 1. novembra odgovorio je kontrpitanjem: “Šta je tada? Neka fudbalska utakmica?”

Samo destilisano zlo može tako da uvredi novosadske žrtve i hiljade mladih koji su prošpartali Srbiju da bi prisustvovali veličanstvenoj komemoraciji. Ne čudi. Pre toga je govorio da će u Novom Sadu biti “paganskih, nekih satanističkih običaja”. Njegov omiljeni “pristojni novinar” je koji dan ranije na televiziji “Informer” govorio o “šatro žrtvama”. Politikom prsta u oko regrutovao je više protivnika nego što je čitava opozicija uspela tokom duže od decenije.

Vlast bi da sačuva okvir u kome može da izađe na naredne izbore i da, kao prošli put, prođe nekažnjeno zbog svih mahinacija. Ne bi da menja izborne uslove. Svesna da je izgubila znatan deo svojih birača, učiniće sve da pokuša da kontroliše zemlju i sačuva status kvo s kojim bi se išlo na glasanje.

BON VOYAGE, SERBIE

Vlast je ista ali Srbija nije. Od urušavanja nadstrešnice u Srbiji je održano preko 23.000 mirnih skupova. Zemlja se probudila i progovorila bez straha. Vratili su se optimizam i ljudska solidarnost. Pokazalo se da neke ljude možete da varate neko vreme, ali nikada sve ljude sve vreme, kako kažu Amerikanci.

Nismo potpuno otupeli u društvu koga se stidimo. Danas smo ponosni na Srbiju. Preplave nas osećanja za koje smo mislili da su nestala. Bolji smo ljudi. Razmenjujemo reči uzajamne podrške. Vidimo druge, obraćamo im se. Pitamo da li treba pomoć. Učimo se vrednostima koje su godinama bile urušavane. Verujemo i nadamo se boljem. Srbija po meri građana Srbije.

Vatra postaje večiti plamen. Studentska pobuna je dala neverovatan, do pre nekog kratkog vremena nezamisliv doprinos razvoju demokratske svesti ovog naroda. O njima više nemojte da pričate kao o budućnosti. Oni su sadašnjost. Čekali smo ih decenijama, ne dopustimo da ih rasteraju. Oslonac na nasilje je pouzdan pokazatelj da režim ulazi u terminalni fazu, ali niko sa sigurnošću ne može da kaže koliko će ona trajati. Svakako ne predugo. Vlast nije dorasla vremenu i izazovima s kojima se suočava. Samo sila. Svaka čast, predsedniče! Samo neka se tako nastavi. Kraće će trajati.

Ne želim da imam osećaj da gubim zemlju i da živim na pozajmljenom vremenu. Zašto smo tako dugo pristajali da budemo taoci pa su studenti sada dočekani kao oslobodioci, drugo je pitanje. Morala bi nadležna institucija da prelomi i odluči da raspiše izbore kako bi se stišala opasno rastuća osećanja gneva. Što pre, jer će u suprotnom istrčati na ulicu. Mržnja u svom najdsetruktivnijem obliku raste na obe strane.

Džaba sve optužbe o “boljševičkim” i “staljinističkim” plenumima ili “fašističkoj” prirodi zborova. Mladi su krenuli u stvaranje neke druge, normalne Srbije. Promena je kvalitativna. Učinjen je prvi korak na putu od hiljadu milja. Povratka na staro više nema. Status kvo je takođe neodrživ jer bi značio osvetu režima i vodio u tvrdu diktaturu.

Uoči veličanstvene komemoracije u Novom Sadu, predsednik je ponudio “pomirljiv ton”. Samo lakoverne je notorni manipulant mogao da zavara. Koliko dva dana kasnije, one koji su se u Beogradu solidarisali sa Dijanom Hrkom, heroinom Srbije koja je otpočela štrajk glađu, nazvao je “kukavicama”. Veličao je spodobe iz Ćacilenda, “simbola postojanja Srbije”, koje su se majci stradalog Stefana obraćali pesmom: “Pošla majka sina da potraži”.

Predsednik je pristao da postane simbol zla i nečovečnosti. Ako je Ćacilend simbol “postojanja”, onda takva Srbija treba da nestane. Nećemo mu to dopustiti. Bon Voyage Serbie! Srećan put Srbijo! Pumpaj!