Na deseti sajam kadrovskih potencijala "Career Days" koji je organizovala međunarodna studentska organizacija AIESEC došlo je 38 stranih i domaćih firmi u potrazi za mladim talentima svih obrazovnih profila. Nasuprot njima stajalo je nekoliko hiljada onih koji talenat nude
Osnovna ideja kojom su se vodili organizatori bila je da se na isto mesto dovedu mladi talenti u potrazi za poslom i velike kompanije (Societe Generale Bank, Procter&Gamble, Siemens, PORSCHE, Delta M, PricewaterhouseCoopers, Zepter, Zdravlje, Ernst&Young i drugi). Ono u šta su potencijalni poslodavci mogli da sumnjaju jeste sposobnost mladih kadrova da prate svetske trendove u metodama i tehnologijama rada. Standardan problem je i nedostatak praktičnog iskustva, tipičan za sve one koji tek izađu iz obrazovnih ustanova, u čemu naša zemlja svakako zaostaje za Zapadom, pogotovo Sjedinjenim Državama. Dok su jedni to navodili kao kariku koja nedostaje u ukupnom „proizvodu“, drugi su to uzimali kao prednost. Nataša Stamenković iz leskovačkog Zdravlja u razgovoru za „Vreme“ ističe da njena kompanija traži „sveže“, prilagodljive ljude: „Mi želimo ljude koji nemaju iskustvo, koje ćemo lakše trenirati, obučiti i oblikovati prema svojim potrebama, bez prethodnog čišćenja loših i ružnih navika.“ Drugi podvlače da postoji velik jaz između stvarnosti u biznisu i raspoloženja tj. sistema vrednosti studenata. Naime, nekoliko firmi koje ne posluju u Beogradu žalilo se da studenti neće da rade kod njih jer ne žele da iz glavnog grada odu u provinciju. Zato neke firme nude posebne pogodnosti u takvim slučajevima. Treći, opet, nemaju nikakvih problema – predstavnici Midland Resources Holdinga imaju petnaestak zaposlenih koji svaki dan putuju iz Beograda u Vrbas u fabriku Carnex i, kako kažu, oduševljeni su poslom.
Poseban problem je i što firme traže kadrove koji nisu usko specijalizovani, već mogu da rade više poslova. Većina kandidata ne želi da ide u provinciju, a kada je reč o inostranstvu – svi su za. No, takva očekivanja na ovom sajmu mahom nisu nailazila na potporu pošto su svetske kompanije uglavnom tražile ljude za lokalne kancelarije. Izuzetak je jedino bio Procter&Gamble koji je zainteresovanima nudio mogućnost da se direktno kandiduju za pozicije u drugim zemljama – Rumuniji, Moldaviji, Bugarskoj, Albaniji… Ali, po njihovom mišljenju, najbolji uslovi za ovdašnje kandidate su upravo ovde.
PONIŽENI I UVREĐENI: S druge strane, nisu ni svi posetioci bili potpuno uvereni u spremnost firmi da se stvarno pozabave onim zbog čega su došli na Beogradski sajam – razgovorom sa kandidatima i nuđenjem konkretnih radnih mesta u kompaniji. Primedbe su različite: neke firme nisu se udostojile čak ni da uzmu biografije od interesenata ili da intervjuišu najzanimljivije kandidate. Umesto toga, nuđene su formalizovane prijave koje su kandidati morali na licu mesta da popunjavaju – uglavnom na kolenima i zidovima – čime se stvarala nepotrebna nervoza i gužva. Neki kandidati su komentarisali da ako firme nemaju poverenja u njihovu sposobnost da napišu kirikulum vite, dalje nema o čemu da se razgovara. „Promocija firmi i ništa više, promocija AIESEC-a i jako ružan način da se pokaže ovdašnja situacija u zapošljavanju“, kaže jedan diplomac sa Ekonomskog fakulteta. Da je promocija jedan od ciljeva okupljanja poslodavci nisu ni sporili, jer većina je kao svoje predstavnike poslala – osim menadžera ljudskih resursa – i marketing menadžere. Većina je, čini se, pokušala da bude vrlo efikasna – promocija firme i njenog poslovanja, selekcija potencijalnih „mozgova“, kontakt i razmena iskustava o regrutaciji sa kolegama iz drugih firmi. Većina posetilaca je došla da vidi šta se dešava, da ponegde ubaci papir o sebi ili da se informiše o onome šta će drugi raditi.
MRDANjE DRŽAVE: Pomoć organizatorima stigla je i od države. Nacionalna služba za zapošljavanje, po rečima zamenika direktora Siniše Đurkovića, već po tradiciji – logistički, organizaciono i finansijski – potpomaže celu stvar. Ove godine najopipljivija pomoć data je u vidu 200.000 dinara utrošenih na pripremu i štampu raskošnih brošura koje su deljene svima koji su svoje lične podatke vezane za zapošljavanje podelili sa AIESEC-om. Nacionalna služba je ovu priliku iskoristila i da posavetuje neke svoje „slučajeve“ da se obavezno nađu na sajmu u četvrtak, ali i da njen novopostavljeni direktor, Radovan Ristanović, dođe i lično podrži manifestaciju. Ceo događaj je na viši nivo podigla poseta potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa, koji je drugog dana došao na sajam i održao kraći govor. On je u obraćanju apsolventima, diplomcima i poslediplomcima podržao inicijativu organizovanja ove svojevrsne berze zapošljavanja i ocenio da je ovakva vrsta manifestacija važna karika u nastojanju da se spreči odlazak mladih obrazovanih stručnjaka u inostranstvo. Istakao je da se na ovaj način sprovodi aktivna politika zapošljavanja, koju potpomaže i država preko Ministarstva za rad i socijalna pitanja i nacionalne službe za zapošljavanje. Druga stvar je, po njegovim rečima, to što sada univerzitete ne pritiskaju samo članovi Skupštine i Vlade da menjaju nastavne planove, već i ovakva „berza rada“, na kojoj se univerziteti direktno suočavaju sa uspehom ili neuspehom svojih studenata. Po njemu, sâm događaj je provera kompatibilnosti obrazovnog sistema sa potrebama privrede i društva, podstiče konkurenciju i pozitivno takmičenje među univerzitetima. Slične stavove je izneo i dekan Ekonomskog fakulteta Božidar Cerović, koji je na otvaranju otkrio da je Ekonomski fakultet prošle godine osnovao Centar za unapređenje karijere koji bi trebalo da pomogne studentima u zapošljavanju i da bude baza podataka za fakultete. Pitanje je samo da li je ozvučenje bilo dovoljno jako da sve ovo dođe i do ušiju onih koji donose najviše odluke na univerzitetima. Oni su sedeli u susednoj hali, na Sajmu visokog obrazovanja. Na kraju se videlo da je nezadovoljni deo studenata mogao komotno i ranije da napusti halu, jer takve niko ne traži niti ikome trebaju.
Prema rečimaVladimira Majstorovića direktora prve domaće headhunting agencije, koja se od 2000. godine bavi traženjem kvalitetnih kadrova za svoje klijente, ono što najviše nedostaje ovdašnjim nezaposlenima jeste svest o važnosti promovisanja kvalitetâ koje kandidat ima. Većina samo izvadi CV i pita: Je l’ treba pravnik? Ne treba! Tako, smatra on, bude i u drugoj, trećoj, stotoj firmi, pa većina na kraju zaključi da ovde nikom nije potrebna i počne da razmišlja o odlasku u inostranstvo. A tamo se, u većini slučajeva, sve opet ponovi. Zato bi, svako posle odbijanja trebalo da se upita da li sebe predstavlja na dovoljno dobar način.
Za one koji po deset godina ne mogu da nađu posao, Majstorović tvrdi da se nisu dovoljno posvetili sebi. „Takve pitam – koliko vi sati dnevno tražite posao?“ Iskustvo našeg sagovornika je da „mi više jurimo kadrove nego što kadrovi jure nas“. On savetuje da se ljudi ne predaju lako, da aktivno i neprekidno traže posao – „Iz poraza u poraz, do konačne pobede“. Na pitanje o relativno niskim platama i veoma visokim zahtevima koje firme postavljaju zaposlenima Majstorović odgovara da je takva trenutna situacija u zemlji i da je to surovo iskustvo zapadnog tržišta s kojim se svako mora suočiti: „Na Zapadu morate da znate mnogo i kompaniji donesete mnogo novca, da bi vam ona dala dobru platu.“
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Godinama su kritičari vlasti mogli da rade šta hoće – vlast to nije dodirivalo. Sad vlast može da radi šta hoće – pobunu to ne dodiruje i ona se širi. Vučićev legitimitet je konačno otišao dođavola i nema nazad
Zahtev studenata je opet bio jednostavan i najnormalniji: aman ljudi, urednici, novinari, radite svoj posao profesionalno, ne zamajavajte više narod
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
