Naša porodica je veran čitalac nedeljnika “Vreme”. Kada sam naišla na članak o mom doktoru, dr Borisu Vranešu i o jednom ružnom događaju u kome je on nehotice učestvovao, osetila sam potrebu da napišem svoje iskustvo. Zalažem se za borbu protiv akušerskog nasilja. Ali, ovde je reč o nečemu drugom.
Septembar je 2018. Prvi put ostajem trudna u 36. godini. Sreća je neopisiva, ali kratkog veka, jer prvi put doživljavam i jedno nadasve grozno iskustvo – moram u bolnicu na kiretažu jer se beba ne razvija, ne čuju se otkucaji srca. Odlazim preplašena u Gradsku bolnicu na Zvezdari i dok ležim i čekam zahvat, misli i patnju koji me okupiraju mogu da razumeju samo oni koji su prošli kroz to. Pacijentkinje oko mene, svaka sa svojim problemom, povremeno proćaskaju, razmene iskustvo. Podele svoj bol. Dolazi doktor u vizitu i gleda me u oči dok proverava moje analize. Osmehuje mi se i izgovara moje ime. Kaže: “Aleksandra, biće to sve u redu. Ne brini”. Nisam bila sigurna da li da se nasmejem ili zaplačem. Ali jedno je sigurno – prijale su mi reči podrške, makar nakratko. Posle zahvata, tokom koga su svi bili krajnje ljubazni i profesionalni, odlazim na redovne kontrole kod istog doktora i svaki put dobijam ohrabrenje da idem dalje. Da ne odustajem. Postavljam milion pitanja, zbunjena i nesigurna. Na svako dobijam odgovor i umirenje doktora.
April 2020. U toku pandemije kovida, straha, neizvesnosti i veoma čudne atmosfere, u našu porodicu stižu sjajne vesti – ako sve bude u redu, dobićemo bebu. Sreća i radost su neizmerni. Odmah sam se javila istom doktoru kod koga sam pre dve godine bila, nažalost, nesrećnim spletom okolnosti. Međutim, to me nije sprečilo da mu ukažem poverenje. Ovog puta sa nadom da će ishod biti srećan. S obzirom na to da imam 38 godina, morala sam na nekoliko preventivnih testova. Iz straha zbog prethodnog iskustva, odlazim na preglede i kod doktorke u privatnu kliniku, koja je moj dugogodišnji ginekolog. Ona mi vodi trudnoću i bodri me sve vreme. Sve teče kako treba, ali u toku 4. meseca počinju neobjašnjiva krvarenja zbog kojih dobijam terapiju i preporuku da strogo mirujem. Stanje postaje stabilno neko vreme, a potom na početku 9. meseca ponovo isto – krvarenja i pojačani pokreti bebe. Doktor koji treba da me porodi zove me svakog dana da proveri moje stanje. Uliva mi neverovatnu podršku i osećaj da će sve biti u redu. Neopisiv je strah koji jedna trudnica oseća u tim momentima.
14. decembar. U privatnoj klinici, jer je u jeku pandemije to bio moj izbor, moj doktor carskim rezom spasava i mene i bebu. Donosi neizmernu sreću meni i mojoj porodici. Dolazi svaki dan da me poseti. Brine o meni. Tokom operacije sam izgubila dosta krvi, hemoglobin mi je bio zaprepašćujuće nizak. Morala sam da primim transfuziju. Doktor je sve vreme tu. Priča o bebi, priča o tome šta me čeka kada se vratim kući. Daje mi savete. I sada pamtim njegove reči i prenosim parovima, roditeljima koji prolaze kroz isto.
Pregled nakon nepunih godinu dana, kod mog doktora. Kod doktora koji je doprineo našoj sreći. Bodri me: “Aleksandra, sad ti je vreme. Ako želiš ponovo bebu, hvataj muža u sredu”. Nasmejala sam se, ali i ostala potpuno zbunjena. “Pa zar to može, doktore, tako brzo nakon carskog reza?” Rekao je: “Ja sam tu da brinem o tome”.
Uspeli smo. Baš tog dana, te srede. Čudo prirode. Jedan mali život je počeo. Trudnoća je jedno divno, a istovremeno, jedno tako čudno stanje. Stres je prisutan neprestano. Odlučujem se ponovo za proverenu kombinaciju vođenja trudnoće: moja dugogodišnja doktorka u privatnoj klinici i u kasnijoj trudnoći doktor koji me je porodio sa prvom bebom. Naravno, doktorka u državnom domu zdravlja sve to prati i daje administrativnu podršku. U četvrtom mesecu mi se pojavljuje veliki hematom na materici. Doktor mi saopštava realno stanje – 50% za oba slučaja – gubitka ili zadržavanja bebe. Uz dobar savet za mirovanje, adekvatnu terapiju i pre svega sjajnu podršku rečima, uspevamo da prebrodimo i nastavimo dalje. Srce moje bebe nastavlja hrabro da kuca. Doktor me zove svaki dan da proveri moje stanje. Tu je za mene non-stop. Mislim da mi je to bila najveća podrška u tom momentu. Njegove reči. Njegovo postojanje u mojoj okolini.
Nakon ponovnog krvarenja 13. jula 2022. odlazim u privatnu bolnicu na zakazan carski rez. Vraćena sam iz bolnice jer su ustanovili da imam korona virus. Ne primaju zaražene trudnice, politika bolnice. Jedino kovid porodilište u tom momentu je “Dr Dragiša Mišović”. Zovem uspaničeno mog doktora i kao i uvek, smiruje me uz savet da se odmorim kod kuće i da će me, bez obzira na virus, primiti i pratiti moju trudnoću svaki dan. Prolaze dani, preplašena ležim u izolaciji, krvarim, lomi me virus. Samo želim da moja beba bude dobro. Moj doktor me zove ujutru i uveče. Odlazim svaki drugi dan na pregled. Svaki put dobijam ohrabrenje. Nakon 12 dana, u 40. nedelji, dobijam konačno negativan test na koronu, ali počinjem da osećam čudne simptome. Moj doktor kaže: “Vreme je”.
Pet dana nakon mog 40. rođendana, 25. jula, posle druge operacije carskog reza, nakon buđenja iz totalne anestezije, tu je moja beba. Tu je moj doktor. Kaže: “Aleksandra, napravio sam ti još jedan smajli ispod pupka. Sve je ok. Bila je teška operacija. Imala si umalo rupturu materice, ali sve je prošlo u redu.” Sreća, radost, ljubav, suze, nalet svega. Neopisivo. Moj doktor koji stoji pored bolničkog kreveta i osmehuje mi se. Hvata me za nožni prst i kaže: “Ma, super si ti sve izdržala. Kad se oporaviš, planiramo treće”. Smejem se. Nemam planove, ali jedno znam. Moj doktor je bio moj spasilac.
Doktor Boris Vraneš. Doneo je sreću u našu porodicu Rubinjoni. Gvozden i Sofija su sada tu sa nama. Neizmerno hvala.
