Lordova odiseja

„U vreme kada je Slobodan Milošević uveo sankcije bosanskim Srbima, Radovan Karadžić je naftu dobijao preko Franje Tuđmana. I to neuporedivo više nego što su mu do tada slali iz Beograda. Tuđman je dakle bio spreman da pomogne svom starom neprijatelju kada mu je to odgovaralo. Tako su se ponašale sve strane u sukobu. To je samo jedan od primera koliko su bile komplikovane okolnosti u kojima smo tada delovali i koliko je bilo teškoća da se sve to razume.“

Ovako je otprilike, komentarišući neke pasaže iz svoje knjige Balkanska odiseja i odgovarajući na pitanja prijatelja suda Britanca Stivena Keja, jedan drugi Britanac, lord Dejvid Oven, pokušavao da sudskom veću kome predsedava (treći Britanac) Ričard Mej, početkom ove nedelje u Hagu objasni ono do čega mu je očigledno bilo izuzetno stalo – da stvari u raspadnutoj SFRJ i tamošnjim ratovima nisu baš uvek bile onakve kako su na prvi pogled izgledale. Pogotovo ako se na njih gledalo iz poslaničke klupe nekog parlamenta, ili o svemu sudilo na osnovu crno-belih medijskih slika sa unapred podeljenim ulogama anđela i đavola. Naprotiv, tvrdio je u jednom trenutku Oven – tamo je bilo malo onih koji se ni za šta ne bi mogli okriviti.

JEDINI USLOV: Uporno ponavljajući kako na „Balkanu ništa nije bilo baš tako jednostavno“, nekadašnji britanski ministar inostranih poslova i mirovni pregovarač koji je od 1992. do 1995. u tandemu sa Sajrusom Vensom i Torvaldom Stoltenbergom pokušavao da dođe do mirovnog sporazuma, bežao je zapravo od mnogih pojednostavljivanja istine o ratovima i zločinima u bivšoj SFRJ, čega ponekad ima i u haškim sudnicama. U onoj glavnoj, gde se sudi bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, u delovima optužnice ponekad nedostaju svi učesnici u sukobima čime se prikriva pravo stanje stvari, dok u priči glavnooptuženog najčešće ima svega, izuzev sasvim konkretnih zločina i užasa koji se stavljaju na konto politike koju je vodio.

Na najvažnijem haškom procesu lord Oven se pojavio kao svedok Suda – smatrao je da mirovni pregovarači, čak i kada su penzionisani, nikako ne bi smeli da na ovakvim suđenjima nastupaju kao svedoci jedne od strana, jer se time generalno kompromituje uloga pregovarača. A obe strane želele su, inače, da ga čuju u Hagu – tužilaštvo ga je i zvanično pozivalo, dok je Slobodan Milošević nezvanično najavljivao kako je lord Oven svakako jedan od važnih svedoka koga namerava da pozove.

To da bude isključivo svedok Suda, a ne tužilaštva ili odbrane, bio je i jedni lordov preduslov da se pojavi u Hagu. Time se lord Oven u startu izdvojio od raznih diplomatskih, političkih ili generalskih „čepa“ i „primadona“ koje sopstveno svedočenje uslovljavaju zatvorenim sednicama ili naknadnim objavljivanjem stenograma sa unakrsnih ispitivanja (još se samo nije dogodilo da neki svedok zahteva i da mu se mesec dana unapred dostave eventualna pitanja, naravno, bez onih neprijatnih), što sve možda može pomoći nečijim karijerama i političkim ambicijama, ali što ujedno, u nekim slučajevima, prilično udaljava Sud od istine ili obesmišljava dovođenje pojedinih svedoka. Sam Oven, čiju su mirovnu misiju svojevremeno pratile i mnoge sumnje i prigovori i kome je pripisivana sklonost ka pregovaranju sa previše oklevanja da se bosanski Srbi privole na neko rešenje (oni najviše kivni na njega prozvali su ga zbog toga „Doktor smrti“), nije izgleda strahovao da bi u Hagu morao bilo šta da sakrije. Ili, da ga tamo čeka bilo šta što bi moglo da baci senku na njegovu mirovnu misiju, mesto u istoriji, ili viđenje ratnih događaja koje je u vidu dnevničkih beleški već saopštio u knjizi Balkanska odiseja. I u haškoj sudnici lord je, ne bez ponosa, ponovio kako je njegov najpoznatiji papir, tzv.Vens-Ovenov mirovni plan, Muslimanima u BiH obezbeđivao šest odsto teritorije više nego što su na kraju dobili Dejtonskim sporazumom. U svojoj knjizi naširoko, u Hagu tek sa po kojim detaljem, objasnio je da ovaj plan nisu uništili samo Srbi sa Pala – iza leđa protiv mirovnog plana radila je i Klintonova administracija u Vašingtonu.

KONZERVA S CRVIMA: Svojevremeni dolazak Slobodana Miloševića u Hag otvorio je inače u britanskoj štampi u leto 2001. mnoge spekulacije oko toga da li su trojica bivših ministara inostranih poslova i trojica lordova – Piter Karington, Daglas Herd i Dejvid Oven – pravili sa bivšim beogradskim vladarom „tajne dilove“ kojima su mu davali „zeleno svetlo“ za mnoge ratne akcije. U pojedinim analizama iz tog vremena čak se otvoreno strahovalo da bi suđenje Miloševiću jednog dana Londonu moglo da liči na otvaranje konzerve s crvima – a to, naravno, uvek zaudara. Neki su listovi išli čak dotle da su predviđali kako će suština Miloševićeve odbrane možda moći da se svede na tezu – u redu, gospodo, ako sam ja ratni zločinac, onda ste vi moji saučesnici, jer sam mnogo toga odlučivao zajedno s vama.

Tako su vest da je bivši predsednik SRJ stigao u Hag mnogi britanski listovi propratili podsećanjem da je lord Karington na početku rata rukovodio radom Haške mirovne konferencije kao i da je više od 30 puta neuspešno pokušavao da proglasi prekid vatre koji na kraju nije bio poštovan. Karington se povukao u augustu 1992, ali po tvrđenju nekih novinara, tek pošto je Sarajevo već bilo opkoljeno a oko 70 odsto bosanske teritorije palo pod kontrolu srpskih snaga.

Daglasu Herdu se zameralo da se iz balkanske kasapnice iznenada povukao u junu 1995, samo dve nedelje pre masakra u Srebrenici. Ali, u Herdovom slučaju najsporniji je ostao njegov radni doručak sa Miloševićem u junu 1996. kada je bivši diplomata, tada kao direktor NatWest Marketsa, pregovarao sa svojim beogradskim domaćinom o privatizaciji srpskog telekomunikacionog sistema, čime je znatno stabilizovao tadašnji beogradski bankrot režim. Neki su u ovim kritikama Daglasa Herda išli tako daleko da su tvrdili kako je istim parama najverovatnije finansiran i rat na Kosovu tri godine kasnije. Sve ove prigovore Herd je međutim, odbacivao tvrdnjom da se ponašao na besprekorno ispravan način – Dejtonski sporazum doneo je mir u BiH i Milošević je u to vreme bio uvažavan sagovornik (za zapadne političare on je tada bio „faktor mira i stabilnosti na Balkanu“), dok rat na Kosovu uopšte nije bio na vidiku.

Lord Oven takođe je u britanskoj javnosti poricao da je ikada pravio ikakave tajne sporazume sa bivšim jugoslovenskim predsednikom već je podsećao da je s njim kao najjačim liderom u regionu morao da sarađuje. Oni koji se nisu slagali sa ovakvom Ovenom argumentacijom priznavali su doduše da se ponekad u interesu mira mora „sarađivati i sa đavolom“, ali i ujedno podsećali lorda da je sa suprugom bio Miloševićev gost istog onog vikenda kada je NATO bosanskim Srbima upućivao ultimatum da pomere teško naoružanje 20 kilometara od Sarajeva, a ovi oklevali da to učine. Bilo je to nedelju dana pre nego što je general Ratko Mladić napao zaštićenu zonu UN-a u Goraždu, podsetili su neki britanski listovi. Tada se strahovalo da bi iz one balkanske konzerve koja će se otvarati u Hagu mogla da izađe i priča kako je upravo genaral Mladić poklonio britanskom generalu Majklu Rouzu ulje na platnu kada je ovaj odlazio iz Sarajeva u znak sećanja na korektnu saradnju. Britanska štampa je svojim političarima i generalima zamerala da su na prostoru bivše SFRJ radili zajedno sa ostalima (Amerikancima, Norvežanima, Šveđanima, Francuzima), ali tako da su doprineli „blokiranju alternativne politike“ koja je u balkanskom konfliktu mogla da doprinese bržem Miloševićevom porazu. Pod „alternativnom politikom“ podrazumevalo se svašta – najčešće bombardovanje Beograda bar sedam-osam godina pre onog stvarnog, u proleće 1999. godine.

Početkom prošle nedelje u Hagu, ipak, nije bilo otvaranja one konzerve s crvima niti je Milošević, kako je to u leto 2001. najavljivao BBC, pokazao da je previše kivan na Britance i sve ono što su oni navodno tajno činili s njim, nabacujući mu uz put reputaciju „balkanskog kasapina“. Što se Miloševića tiče, on „tajne“ nije pominjao. Lord je sa svoje strane, baš kao i u nekim svojim ranijim javnim istupanjima, ponovio tvrdnju da je prevremeno priznanje Hrvatske otvorilo put ka bosanskoj tragediji, koja je kasnijim preuranjenim priznanjem BiH postala neizbežna. Ono što u sudnici nije izrečeno, a što je u vreme rata na Kosovu priznao u jednom intervjuu upravo Daglas Herd, bila je činjenica da su na takav pogrešan korak u Londonu pristali na insistiranje Kola i Genšera, a da su za uzvrat istrgovali – Nemci su im odobrili da ponešto promene u dogovoru iz Mastrihta.

Takva i slične Ovenove ocene ne umanjuju, naravno, ničiju krivicu za počinjene zločine, ali svakako ubacuju po koju nedostajuću nijansu u dosadašnji tok „procesa stoleća“ i bolje osvetljavaju ponašanje svih aktera ratnih događaja što je izuzetno važno s obzirom na prisutnu ambiciju ovog Suda (ili bar haškog tužilaštva) da ponudi i krajnju istorijsku verziju nedavnih ratova. I u svojim dnevničkim zapisima, i u Hagu, Oven je, čini se, prilično dobro odmerio stvari – Miloševića je ocenio kao političara-pragmatičara koji je zajahao nacionalističkog tigra (koji ga je na kraju ujeo); opisao ga kao čoveka koji je imao ogromnu moć i možda na kratko i sanjao o Velikoj Srbiji, ali se i brzo okrenuo od takvih razmišljanja i prilagodio realnosti; koji je vremenom gubio moć da upravlja Palama, ali se i često previše vadio na navodnu sopstvenu nemoć da Karadžića i društvo usmeri u drugom pravcu… Po Ovenu, Milošević je mogao pomoći da se rat u BiH okonča bar dve godine ranije iako nije bio baš „magičan metak“ preko koga je međunarodna zajednica lako mogla da završi sve poslove sa bosanskim Srbima.

Haškom tužilaštvu lord je otežao posao utoliko što je svojim svedočenjem na neki način porekao postojanje zajedničkog zločinačkog poduhvata koji se vezuje za projekat „Velike Srbije“ i što je Miloševića, bar po sopstvenom viđenju, oslobodio titule apsolutnog gospodara svega (znao je sa Pala da ode i na sporedna vrata), dajući njegovoj odgovornosti više karakter „nesprečavanja“, pre svega onih sa Pala, nego potpunog upravljanja njihovim ponašanjem i postupcima. Miloševiću se u jednom trenutku učinilo da bi iz te priče mogao da izvuče i više pa je Dejvidu Ovenu sugerisao i nešto poput amnestije za Mladića, zaboravljajući da je upravo on svojeglavog generala u nekoliko susreta sa stranim diplomatama opisivao „kao ludaka“ – slažete li se da general Mladić nije mogao da naredi onakav zločin u Srebrenici. Na to je dobio i sasvim konkretan odgovor – Mladić je bio rasista, čovek nepredvidvog ponašanja, tip koga je bilo teško pročitati, ali i dovoljno brutalan da tako nešto naredi.

Uprkos nekadašnjim strahovanjima britanske štampe, lord Oven nije doneo u Hag ključ za onu konzervu s crvima, već samo podsećanje na onu staru reklamu jednog ovdašnjeg dnevnog lista da „stvari nisu uvek iste kao što izgledaju“. Možda njegova otvorenost ubedi i neke druge nekadašnje pregovarače sa Miloševićem da nemaju šta da kriju i da se u Hagu pojave sa imenom i prezimenom baš kao i onda kada su sa bivšim predsednikom SRJ pili viski, ili mu zavrtali ruku. Čini se da u njihovim autobiografskim beleškama ima, ipak, neuporedivo više otisaka pristiju na ovdašnjim ratovima, nego li u onim lorda Ovena.