Kako je grupa visokih funkcionera Resora državne bezbednosti organizovala masovno uništavanje kompromitujuće dokumentacije i za to posle bila nagrađena
U subotu 7. oktobra 2000, dok je Srbija mamurala nakon obaranja Slobodana Miloševića, u zgradi Instituta bezbednosti na Banjici okupila se važna grupa ljudi. Sastanak je sazvao Nikola Ćurčić, zamenik načelnika RDB-a Radomira Markovića, a pozvani su bili načelnik Treće uprave (unutrašnji neprijatelji) Milan Đurović, načelnik Pete uprave (analitika) Miloš Teodorović, pomoćnik načelnika za kontraobaveštajni rad Branko Crni i načelnici centara DB-a iz cele Srbije: Novog Sada, Subotice, Niša, Zaječara, Valjeva, Užica i Kragujevca (načelnici iz Vranja i Leskovca došli su dan kasnije). Tema sastanka bila je zapovest Radomira Markovića, izdata prethodnog dana (depeša br. 3210) o tome da je „neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju“ Miloševićeve tajne policije, a zatim „nepotrebno uništiti shodno pravilima“. Markovićeva depeša predstavljala je, u stvari, eufemizam za uništavanje dokaza o brojnim zloupotrebama i zločinima Službe tokom dve godine njegovog rukovođenja; sastanak je bio zakazan da bi se načelnicima to usmeno objasnilo. Radomir Marković, koji je još od septembarskih izbora intenzivno radio na pripremama za uništavanje dokumentacije nije se lično pojavio, ali je šefovima centara DB-a depešu pojasnio Branko Crni, tonom koji su učesnici sastanka kasnije opisali kao „preteći i nadmen“. Posle kratke rasprave većina prisutnih se složila da kompromitujuće materijale treba uništiti; Đurović je ponosno izjavio da je u Trećoj upravi, koja se formalno bavila (i još se bavi) „srpskim ekstremizmom“, a u stvari je špijunirala opoziciju, novinare, Otpor i ostale „unutrašnje neprijatelje“, deo dokumentacije već uništen i da bi isto to trebalo učiniti i u centrima. To je izazvalo opasku šefa smederevskog centra da je Đurović nekorektan jer „pre svega štiti sebe i vreme kada je on načelnik“.
PETNAEST KATEGORIJA ZA LOMAČU: Reč je zatim uzeo Miloš Teodorović, kao stručnjak za arhivistiku, i prisutnima naveo kategorije dokumenata koji moraju nestati. Prema dokumentu koji je prezentovan u emisiji „Insajder“ TV B92 u ponedeljak 15. novembra, a koji „Vreme“ objavljuje u celini, Teodorović je nabrojao petnaest kategorija dokumentacije: najpre dosijee lica koja su bila pod takozvanom operativnom obradom (nadzirani i prisluškivani) u prethodne dve godine, naročito iz DOS-a i Otpora, njihove kartone, delovodnike i mikrofilmove; beleške operativaca o istim licima, uključujući i pomoćne dosijee; mesečne izveštaje Službe dve godine unazad; dolazna akta za isti period; dokumentaciju o primeni OT-A (operativno-tehničkih) mera, što je žargonski izraz za prisluškivanje; saradničkE dosijeE i registre (podaci o doušnicima); planove rada, polazne i odlazne depeše, instruktorska dokumenta, izveštaje o materijalno-finansijskom aspektu rada službe. Kako ništa ne bi ostalo, Teodorović je zatražio da se „očiste“ hard-diskovi u kriptozaštiti i, na kraju, dokumentacijA o „saradnicima specijalnih namena“, što je eufemizam za kriminalce koje je Služba koristila za najprljavije poslove.
Sledeća tri dana, uprkos lepom vremenu, gorele su kotlarnice u podrumu Instituta za bezbednost, dok je dragocene papire gutao plamen. Jedan deo dokumentacije koji je kamionima doteran iz gradova u unutrašnjosti spaljen je na improvizovanim lomačama pored zgrade Instituta. Za to vreme, Rade Marković se skrasio uz Vojislava Koštunicu, a Milorad Ulemek Legija uz pokojnog Zorana Đinđića: bili su mirni, kontinuitet Službe bio je potpuno očuvan. Koštunica je čak predlagao da Branko Crni nasledi Radomira Markovića na čelu RDB-a (ostatk DOS-a je to odbio). Najvažnije od svega, dokazi o ubistvima, ucenama, nezakonitom prisluškivanju i ostalim prljavim radnjama, od kojih je dobar deo bio usmeren prema novim vlastima.
BULGAKOVljEVA TEOREMA: Ispostavilo se, međutim, da je Mihail Bulgakov bio u pravu kada je tvrdio da rukopisi ne gore. Nakon parlamentarnih izbora i uspostavljanja Đinđićeve vlade dolazi do smene u vrhu RDB-a: za načelnika je postavljen Goran Petrović, a za zamenika Zoran Mijatović. Đinđić je od ovog tandema tražio da rasvetle ubistva Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove, ali i da utvrde šta se dogodilo sa dokumentacijom. Već u februaru 2001. uhapšen je Rade Marković, a potom i Nikola Ćurčić, Branko Crni i bivši šef beogradskog centra Milan Radonjić. Oni su optuženi da su iz Službe izneli dva kompjuterska diska sa dosijeima najistaknutijih članova opozicije i zbog toga su u junu iste godine osuđeni – Marković, Radonjić i Crni na po godinu dana zatvora, a Ćurčić na godinu i četiri meseca. Tu presudu je kasnije oborio Vrhovni sud, a obnovljenom procesu, kako kažu izvori iz Palate pravde, kraj se ne vidi. Taj slučaj, doduše, predstavlja samo nusproizvod šire priče o uništavanju i manipulaciji dosijeima, a ta priča do suda nikada nije došla.
Zoran Mijatović je, odmah po stupanju na dužnost, zadužio saradnike da ispitaju slučajeve koje je Đinđić tražio da rasvetli: za istragu o uništavanju dokumentacije zadužio je operativca čiji su inicijali (Z.S.) navedeni na kraju dokumenta. Z.S. je posao shvatio krajnje ozbiljno i vrlo brzo došao do rezultata, u vidu Informacije objavljene uz ovaj tekst, i već u martu 2001. to dostavio Mijatoviću. Informacija ne samo da detaljno opisuje ko je, šta i kada uništio i po čijem nalogu, već sadrži i preporuke da se protiv aktera pokrenu krivični postupci zbog bar dva krivična dela sa teškim posledicama: zloupotreba službenog položaja (član 242 KZS-a) i za nesavestan rad u Službi (član 245).
I Goran Petrović i Zoran Mijatović potvrdili su za „Vreme“ da je dokument koji objavljujemo autentičan, i da su podaci navedeni u Informaciji tačni.
Odgovarajući na pitanje zašto Marković, Đurović, Teodorović, Crni i ostali nikada nisu izvedeni pred sud, Goran Petrović je rekao da su oni podneli krivične prijave na osnovu Informacije, ali da Tužilaštvo po njima nikada nije postupilo, i savetovao da se za detaljnije informacije obratimo Mijatoviću. Mijatović, pak, kaže da su preduzimane neke radnje iz pretkrivičnog postupka, ali nije mogao da se seti da li su krivične prijave podnete. „Mi smo zbog uništavanja dokumentacije, ali i drugih teških krivičnih dela kao što su trgovina oružjem, neovlašćeno prisluškivanje i drugog obuhvatili oko 180 ljudi. Trebalo je da pohapsimo tri četvrtine Službe“, tvrdi Mijatović, koji za sebe kaže da je „tokom dvadeset pet godina rada u Službi često bio na ivici zakona, ali nije ostavio krvavi trag“. Na pitanje kako to da su se od pomenutih 180 na sudu našla samo nekolicina, i to zbog relativno lakših zloupotreba, Mijatović kaže da za devet meseci, koliko su on i Petrović vodili Službu, više nije moglo biti učinjeno. „Trebalo bi nam četiri godine da sve obradimo, a onih devet meseci su bili najteži deo mog života“, kaže on.
„BALAST„: Ono što najviše zbunjuje u ovom objašnjenju jeste to da ne samo što ljudi koji su uništavali dokumentaciju nisu gonjeni nego je većina časno penzionisana, a neki su, kao Đurović, i za vreme Mijatovića do danas lepo napredovali. Uzmimo Miloša Teodorovića, koji je prema Informaciji odradio lavovski deo posla na tehničkoj pripremi za uništavanje dokumentacije. Teodorović se pojavio kao svedok na procesu protiv Markovića, Radonjića, Ćurčića i Crnog zbog onih diskova, i pod zakletvom izjavio da nikakvog uništavanja dokumentacije nije bilo (a šta bi drugo rekao kad se onoliko istakao u tome). Zatim je, u decembru 2002, u svojstvu zvaničnog predstavnika BIA, uručio Arhivu Srbije oko 22.000 dokumenata iz arhive Službe koji se odnose na period Drugog svetskog rata. „Ova dokumentacija je vremenom postala balast i opterećenje za sve zaposlene u BIA“, rekao je Teodorović i ponovio da „suprotno pisanju nekih medija, uništavanja dokumentacije nije bilo“. Ironijom sudbine, direktorka Arhiva koja je od Teodorovića primila ovaj poklon je Branka Prpa, supruga Slavka Ćuruvije. Vrhunski je cinizam da čovek koji je uništio dokumenta među kojima su se verovatno nalazili i spisi o „saradnicima za specijalne namene“ koji su likvidirali Ćuruviju predaje „balast“ njegovoj udovici. Reč je, da podsetimo, o istom čoveku koji je nakon imenovanja Radeta Bulatovića za šefa BIA „iskopao“ muštiklu i naočare Draže Mihajlovića.
Mirne savesti, Teodorović se oglasio i u „Kuriru“ 26. aprila ove godine, gde je ponosno izjavio da „čistke u BIA nema, niti će je biti“, i da bi „temeljna rekonstrukcija Službe bila veoma opasna po državu“. Trenutno se ni protiv jednog od zaposlenih u BIA ne vodi istraga. Treba znati i da su 2001. godine, kada je BIA formirana, 394 operativca ostala van Službe. Agencija je preuzela samo neke radnike bivšeg RDB-a, neki su ostali u MUP-u, neki otišli u penziju, a neki su završili na sudu“, rekao je Teodorović. Evo još jedne cinične tvrdnje: među tih 394 otpuštenih nalazi se i onaj Z.S. (otpušten bez obrazloženja), koji je sastavio Informaciju koja tereti Teodorovića, uz mnoge druge koji su posle 5. oktobra naivno poverovali da će Služba biti reformisana i kao takvi se eksponirali. Najveći deo njih je otpušten krajem 2002. godine po nalogu Milorada Bracanovića, u predvečerje atentata na Đinđića. Miloš Teodorović, međutim, ne samo što je opstao u Službi nakon tri smene na vrhu, nego je nedavno nagrađen i unapređen. Trenutno je na funkciji specijalnog savetnika načelnika Radeta Bulatovića, i član je komisije za reformu saveznih službi bezbednosti koja je formirana prošle godine.
Zoran Mijatović nije dao uverljivo objašnjenje zašto kada je primio Informaciju nije učinio sve da, kad već nije stigao da povede krivični postupak, skloni Teodorovića i slične sa osetljivih pozicija u Službi. „Teodorović je bio važan svedok u mnogim komplikovanim slučajevima, pa nam je trebao unutra“, rekao je Mijatović. Istinu verovatno treba tražiti u strategiji Mijatovića i Petrovića da sačuvaju što više kadrova iz Miloševićevog vremena, a da krivicu za sve zloupotrebe svale na Radeta Markovića i nekolicinu saradnika. Zanimljivo je i da Mijatović, koji je nedavno objavio svoje memoare pod naslovom Opelo za državnu tajnu, nigde ne pominje masovno uništavanje dokumentacije oko 5. oktobra, kao da ni on ni Petrović, mada su poslednjih meseci često davali intervjue, o tome nisu govorili dok postojanje Informacije nije obelodanjeno u „Insajderu“.
ZATVARANjE KRUGA: Ni Milorad Bracanović kao zamenik načelnika Službe, ni načelnik Andrija Savić – koji su po želji „crvenih beretki“ zauzeli Petrovićevo i Mijatovićevo mesto u novembru 2001. – nisu iskoristili Informaciju kako bi pokrenuli postupke protiv počinilaca krivičnih dela opisanih u Informaciji. To se na kraju krajeva nije moglo ni očekivati, s obzirom na Savićevu julovsku prošlost i Bracanovićev angažman u „crvenim beretkama“, gde je bio oficir bezbednosti. Savić je, da podsetimo, penzionisan i radi u Institutu bezbednosti, dok Bracanović, kao što je obelodanio Vuk Drašković, i dalje radi u Službi, mada se ne zna šta, i prima platu od četrdesetak hiljada mesečno.
Ni sledeća garnitura na vrhu, Miša Milićević kao načelnik i Goran Živaljević kao zamenik, nije se potrudila da preduzme nešto povodom Informacije. Živaljević za „Vreme“ kaže da je znao za ovaj dokument, ali da je u vreme kada je Informacija sastavljena bio „sitan šraf“ u beogradskom centru a da je, kada je postao zamenik načelnika, zbog ubistva Đinđića i Sablje – „imao važnija posla“. Na kraju je došao Rade Bulatović (još nije imenovao zamenika), čiji se stav prema Teodoroviću najbolje pokazuje time što ga je nagradio postavljanjem za specijalnog savetnika.
Tako se krug zatvorio. Da bi se shvatilo od kolikog je značaja uništavanje dokumentacije bilo za sudbinu Službe, ali i Srbije, treba pogledati prateća dokumenta koja su priložena uz Informaciju, u kojima se navodi šta je tačno uništeno u pojedinim centrima DB-a. Uzmimo na primer Suboticu, gde je načelnik Centra Vladimir Žužić detaljno opisao šta mu je naloženo da uništi. Između ostalog, naređeno je uništavanje dosijea o zloupotrebama Milenka Smiljanića, bivšeg predsednika Opštinskog veća sindikata Subotice, koji danas u ime samostalnih sindikata žari i pali Srbijom; dosijei više članova Otpora; jedan „zbirni dosije o pokušajima organizovanog paravojnog delovanja pripadnika Srpske radikalne stranke“, te podaci o kriminalnim radnjama „pripadnika SRS-a i SPO-a. Zašto je Služba skupljala ove podatke, nije teško pogoditi, kao ni kako ih je koristila: ucena odmah pada na pamet. Iako je Žužić, ispoljivši priličnu hrabrost, uspeo da jedan deo dokumentacije spase od uništavanja, i samo saznanje o postojanju ovih dosijea moglo bi da ima teške političke posledice. I Milan Milaković, nekadašnji načelnik zrenjaninskog centra, oglušio se o naređenja pretpostavljenih i spasao gotovo celu dokumentaciju.
S druge strane, u Užicu su uništene na hiljade strana dosijea o saradnicima, uključujući registre, delovodnike i takozvane omote. Iz spisa se može saznati, na primer, i to da je samo u Vranju uništeno blizu osam hiljada stranica, u Kragujevcu čak dvadeset hiljada, te da je u istom gradu spaljeno osamnaest dosijea saradnika i trideset dosijea operativnih veza.
Svi bivši funkcioneri DB-a sa kojima smo razgovarali pokušavali su da umanje značaj priče o uništavanju ukazujući na okolnost da nije sve uništeno, ali i da je ogromna većina dokumenata ostala na mikrofilmovima. „To što su radili sve je bilo besmisleno“, rekao je Mijatović, ali je na pitanje zašto su se Marković, Teodorović i ekipa onda uopšte toliko trudili da dokumenta spale, odgovorio: „Otkud znam, pitajte njih.“ To nismo uspeli da uradimo, ali je razumno pretpostaviti da ovi ljudi ne bi bez dobrog razloga i lične koristi činili krivična dela i rizikovali robiju.
Istina je da je Služba (a ne samo pojedinci) velikom lomačom na Banjici uspela sebe da spasi od neophodnih reformi, a zatim da se konsoliduje i nastavi sa zloupotrebama. Za bilo koji dosije iz Miloševićevog vremena koji se sutra pojavi, biće moguće reći da postoji ili da je uništen – zavisno od potrebe Službe. Zatim, čitava akcija je poslužila akterima da pod maskom uništavanja jedan deo arhive privatizuje, kako bi je koristili za svoje potrebe, za ucene i manipulacije. I treće, ubuduće će biti teško dokazati autentičnost bilo kog dokumenta Službe iz vremena Radeta Markovića, naročito bez delovodnika i registra (koji nisu mikrofilmovani).
I tako su, zahvaljujući Markoviću i Đuroviću, ali i njihovim naslednicima na čelu Službe, ali i političarima, doušnici nastavili i nastavljaju da cinkare, ucenjivači da ucenjuju, a kriminalci za specijalne namene da za potrebe Službe ubijaju, švercuju i kradu. Jedini način da se ovo klupko raspetlja jeste da se imenuje specijalna državna komisija (nikako parlamentarni anketni odbor) sa velikim istražnim ovlašćenjima, koja bi temeljno preispitala rad Službe pre i posle 5. oktobra i predložila ne samo ozbiljne reforme već i krivično gonjenje onih koji su kršili zakon. Da je to urađeno odmah posle 5. oktobra, ili makar godinu dana kasnije, Đinđić bi možda bio živ, a Srbija na stabilnijim nogama. Čak i posle ubistva premijera, nije bilo ozbiljnih reformi i personalnih promena u toj firmi. Ovakva kakva jeste, Služba ne samo što ne štiti nacionalnu bezbednost već se pretvorila u parazita koji ubija svog domaćina, to jest državu Srbiju. Oni koji to ne shvataju moraju biti spremni na posledice.
15. 03. 2001.
INFORMACIJA
– podaci se odnose na uništavanje dokumentacije u RDB –
Po nalogu zamenika načelnika RDB Zorana Mijatovića, izvršen je uvid u izjave i dokumentaciju Centara RDB, na temu uništavanja dokumentacije RDB u periodu od 5. oktobra 2000. godine.
Uvidom u navedenu dokumentaciju, zaključeno je da je već nakon održavanja saveznih i predsedničkih izbora, 24. septembra 2000. godine, otpočeto sa određenim pripremama za eventualnu evakuaciju dokumentacije RDB, pri čemu posebnu pažnju zaslužuje podatak o sastanku održanom u Nišu, 29. 09. 2000. godine, kome su, po za sada raspoloživim podacima, prisustvovali Miloš Teodorović, tadašnji načelnik V Uprave RDB, i Ljubomir Ristić, tadašnji načelnik CRDB Niš. Naime, uvidom u radni notes Miloša Teodorovića, ustanovljeno je da je, već tada, postojao dogovor o tome koju vrstu dokumentacije RDB treba pripremiti za uništenje.
Konkretno su naznačene sledeće vrste dokumenata: delimične provere iz 1998/99. godine; mesečni izveštaji (tekstualni i statistički) iz 1998/99. godine; operativno–instruktorski dosijei (duplikati); provere kroz opštu azbučnu kartoteku (OAK) iz 1998/99. godine; kartoni OAK (stari); obrasci EPL 1 za upis u OAK i PK; delimične provere za otpust iz državljanstva iz 1998/99. godine; predlozi i odluke za primenu OT mera; dosijei saradničke mreže (po operativnoj proceni); izveštaji o proveri; delovodnici od 1996. do 1999. godine; propratna akta; polazne i dolazne depeše iz 1998/99. godine; izveštaji o proveri za angažovanje za saradnju – izdvojene za posebno korišćenje i slično.
Dana 6. oktobra 2000. godine, tadašnji načelnik RDB Radomir Marković uputio je svim načelnicima Centara RDB, depešu broj 3210, u kojoj je, između ostalog, naložio da je „neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju, a njeno čuvanje odnosno uništenje nepotrebne realizovati shodno pravilima„. Takođe je naglasio da se „čuvanje i odlaganje dokumentacije mora organizovati tako da se učini potpuno nedostupnom neovlašćenim licima u svim slučajevima„, što je predstavljalo svojevrsnu pripremu za akciju nezakonitog uništavanja dokumentacije, do koje je zatim došlo.
Nakon toga, 7. oktobra 2000. godine, održan je sastanak u objektu Instituta bezbednosti na Banjici. Sastanak je inicirao i njime predsedavao tadašnji zamenik načelnika RDB Nikola Ćurčić. Po njegovom nalogu, tadašnji načelnik V Uprave RDB Miloš Teodorović i načelnik III Uprave RDB Milan Đurović pozvali su na ovaj sastanak načelnike Centara RDB iz Srbije. Po ovom pozivu, pored Ćurčića, Teodorovića i Đurovića, sastanku su prisustvovali i: načelnik CRDB Zrenjanin Milutin Milaković, radnik CRDB Zrenjanin Milutin Morača, načelnik CRDB Niš Ljubomir Ristić, načelnik CRDB Zaječar Slobodan Aleksić, načelnik CRDB Novi Sad Aleksandar Gak, načelnik CRDB Subotica Vladimir Žužić, načelnik CRDB Valjevo Ljubodrag Gajić (koji je kasnije došao), načelnik CRDB Smederevo Slobodan Ranković, zamenik načelnika CRDB Smederevo Slobodan Lazić, načelnik CRDB Užice Jakov Sokić, (koji je kasnije došao), načelnik CRDB Kragujevac Radivoje Marković, pomoćnik načelnika CRDB Kragujevac Branislav Ilić, kao i ostali načelnici Centara, izuzev načelnika CRDB Leskovac i Vranje, sa kojima je dogovoreno da u Beograd dođu dan kasnije (8. oktobra).
Sastanku je, u jednom njegovom delu, kratko prisustvovao i Branko Crni, tadašnji pomoćnik NRDB po kontraobaveštajnim poslovima, koji je, prema izjavama prisutnih, pretećim tonom i uz prilično nadmen nastup, zastupao stav o potrebi uništavanja navedene dokumentacije.
Po prethodnom uputstvu, dobijenom od Teodorovića i Đurovića, načelnici Centra RDB poneli su u Beograd određenu dokumentaciju svojih Centara i to: osnovna dosijea prethodnih i operativnih obrada zavedenih u poslednjih godinu do godinu i po dana po III liniji rada (srpski ekstremizam i lica iz pokreta „Otpor„), dosijea izdvojenih slučajeva, izveštaje o proveri, kartone iz opšte azbučne i priručnih kartoteka, planove rada, mesečne izveštaje o radu i delovodnike za 2000. i prethodne godine.
Povod za sastanak je bio dogovor o postupanju sa dokumentacijom Centara, pri čemu je Ćurčić postavio pitanje da li dokumentaciju treba uništavati ili ne. Po izjavama prisutnih, po ovom pitanju nije postignuta saglasnost, budući da su načelnici Centara zastupali različite stavove. Za uništavanje dokumentacije otvoreno su se zalagali Ljubomir Ristić (koji je izjavio da je deo dokumentacije CRDB Niš već uništen), Slobodan Aleksić (koji je ovaj svoj stav pravdao strahom od upada demonstranata u CRDB Zaječar) i Milan Đurović (koji je izjavio da je i u III Upravi već uništen deo dokumentacije, te da bi isto trebalo učiniti i u Centrima), dok su se tom mišljenju suprotstavili Milutin Milaković i Aleksandar Gak, a Slobodan Ranković, načelnik CRDB Smederevo, izneo je stav da bi, ukoliko dođe do uništavanja dokumentacije, ono trebalo da bude izvršeno na isti način u svim Centrima, konstatujući da je Đurovićev predlog nekorektan, jer on (Đurović) „štiti pre svega sebe i vreme kada je on načelnik„.
Budući da je prevladao stav da do uništavanja dokumentacije, ipak, treba da dođe, Teodorović je, po nalogu Ćurčića, taksativno nabrojao šta od dokumentacije treba uništiti, što su prisutni beležili u notese. Konkretno, Teodorović je nabrojao sledeće:
1. dosijea Prethodnih obrada i Operativnih obrada od 1998. godine, a koje se odnose na lica iz DOS-a i „Otpor“-a,
2. njihove kartone iz kartoteke,
3. delovodnike i mikrofilmove za ovaj period,
4. izveštaje o proverama,
5. pomoćne dosijee za ova lica, koje vode operativni radnici, rukopise operativnih radnika i operativne dnevnike,
6. mesečne izveštaje o radu za dve prethodne godine,
7. dolazna akta za dve prethodne godine,
8. planove rada operativnih radnika i organizacionih jedinica,
9. polazne i dolazne depeše,
10. operativno-instruktorska dokumenta,
11. saradnička dosijea i registre,
12. dokumetnaciju u vezi primene OT mera,
13. „očistiti“ hard disk u kriptozaštiti,
14. uništiti dokumenta vezana za materijalno-finansijsko poslovanje,
15. uništiti dokumentaciju vezanu za saradnike specijalnih namena, ukoliko ih Centar ima.
Po okončavanju navedenog sastanka, veći broj prisutnih načelnika Centara pristupio je uništavanju dokumentacije koja je doneta u Beograd u prostorijama Instituta bezbednosti.
Osim toga, tokom naredna dva meseca, po nalogu Miloša Teodorovića, koji je u pojedinim Centrima (Valjevo, na primer) održao instruktivne sastanke na temu uništavanja dokumentacije (već uništene i one koja tek treba da se uništi), većina Centara RDB sačinila je Popisnike materijala RDB koji se predlažu za uništavanje, po kojima je, nakon dobijanja Odluke načelnika RDB o uništavanju dokumentacije predložene Popisnikom, uništavanje i obavljeno. Tom prilikom su u navedene Popisnike uvršćeni i oni materijali koji su uništeni u Beogradu, 7. oktobra 2000. godine, bez sačinjavanja adekvatnih Popisnika, dobijanja odgovarajuće Odluke načelnika RDB i bez prisustva Komisije za uništavanje dokumentacije, što je sve propisano Instrukcijom o postupku uništavanja dokumentacije u Resoru državne bezbednosti.
Uvidom i analizom izjava koje se odnose na pomenuti sastanak i postupanje nakon njega, kao i analizom Popisnika materijala RDB koji se predlažu za uništavanje, iz kojih se može videti koji su materijali uništeni, dolazi se do zaključka da je, u periodu oktobar–decembar 2000. godine, došlo do:
– grubih zloupotreba i nezakonitog ponašanja, odnosno nepoštovanja „Pravilnika o izveštavanju, vođenju evidencije lica i dokumentaciji u Službi državne bezbednosti“ i „Instrukcije o postupku uništavanja dokumentacije u RDB“, od strane Nikole Ćurčića, Branka Crnog, Miloša Teodorovića, Milana Đurovića i pojedinih načelnika Centara RDB;
– sistematskog uništavanja dokumentacije RDB i brisanja svakog traga onoj vrsti dokumentacije koja je ukazivala na nezakonitosti i zloupotrebe u radu Resora državne bezbednosti, a u cilju zaštite tadašnjeg vrha RDB i njegovih nalogodavaca, s obzirom da je reč o dokumentaciji koja se odnosila na primenu sredstava i metoda, mera i radnji RDB prema političkim neistomišljenicima tadašnje vlasti;
– pokušaja naknadnog davanja legitimiteta navedenim nezakonitim radnjama, kroz izradu propisima utvrđenih dokumenata (Popisnika i Odluka o uništavanju dokumentacije).
Na osnovu svih do sada prikupljenih podataka, vezan oza uništavanje dokumentacije RDB, može se zaključiti da su se stekli potrebni uslovi za pokretanje krivičnog postupka prema organizatorima i izvršiocima navedenog dela (zloupotreba službenog položaja – član 242 KZS i nesavestan rad u službi – član 245 KZS), a u skladu sa procenom ZNRDB – NRDB o širini zahvata i celishodnosti takvog postupanja u svakom pojedinačnom slučaju.
Imajući u vidu moguće bezbednosne implikacije (oticanje informacija, dogovori oko prikrivanja eventualnih dokaza ili informacija o učinjenom delu i slično), mišljenja smo da je potrebno sagledati i eventualnu mogućnost objedinjavanja čitavog postupka na nivou nadležnog tužilaštva po mestu izvršenja krivičnog dela, odnosno postupak sprovesti u Beogradu, za sva obuhvaćena lica.
U prilogu dostavljamo pojedinačne izvode, sa podacima o aktivnostima Centara RDB u vezi sa uništavanjem dokumentacije, izuzev CRDB Pančevo, CRDB Beograd, CRDB Zaječar, CRDB Smederevo i KCRDB za KiM – Niš.
O.A.S/Z.S.
Načelnik CRDB Valjevo Ljubodrag Gajić dostavio je:
1) Informaciju koja se odnosi na uništavanje dokumentacije CRDB Valjevo u 2000. godini, kao i
2) Fotokopije materijala koji se odnose na uništavanje dokumentacije i to:
– Depeša NRDB Radomiru Markoviću broj 3210, od 06. 10. 2000. godine:
– Popisnik materijala RDB koji se predlažu za uništavanje broj 6, od 14. 12. 2000. godine;
– Odluka NRDB Radomira Markovića o uništavanju dokumentacije u CRDB Valjevo prema Popisniku broj 6, od 26. 12. 2000. godine).
– Službena beleška o izvršenom uništavanju dokumentacije u CRDB Valjevo prema Popisniku broj 6, od 27. 12. 2000. godine).
Uvidom u navedenu dokumentaciju, utvrđeno je da su, neposredno po održavanju izbora 24. septembra 2000. godine, načelnici I, III i V Uprave RDB sugerisali načelniku CRDB Valjevo i zaposlenima u tom Centru da izvrše „određenu selekciju“ i obave pripreme za eventualnu dislokaciju dokumentacije Centra i njeno prebacivanje u sedište RDB, „u sklopu njenog daljeg čuvanja i sprečavanja njenog pristupa neovlašćenim licima na terenu„. Postupajući po navedenoj sugestiji, kao i po nalogu iz Depeše NRDB od 6. oktobra 2000. godine, u CRDB Valjevo izvršeno je „izdvajanje dokumentacije“ u cilju dislokacije iste u sedište RDB u Beogradu. Pri tom je „sačinjen popis izdvojene i spakovane dokumentacije u rukopisu, radi kasnijeg pisanja popisnika„.
Dana 07. oktobra 2000. godine, po pozivu Milana Đurovića i Miloša Teodorovića i instrukcijama koje su izdali po pitanju konkretne dokumentacije CRDB Valjevo koju treba poneti u Beograd, dokumentacija je dopremljena (od strane vozača Dragana Božića, pratioca Petra Čolića, načelnika CRDB Valjevo Ljubodraga Gajića i njegovog vozača Milovana Stojkovića) u Institut bezbednosti na Banjici. Gajić je, po sopstvenom iskazu, na Institut stigao kada je sastanak koji je tamo održan već bio završen, te se priključio uništavanju dokumentacije Centara RDB koja je, tom prilikom, doneta u Beograd.
Konkretno, izjavio je da su, u toku noći (07/08. 10. 2000.), uništeni predmeti po I i III liniji rada, a koji su u CRDB Valjevo vođeni u 2000. godini. Za navedene predmete, po Gajićevoj izjavi, CRDB Valjevo je, na osnovu instrukcija I i III Uprave, potom napisao Predloge za obustavljanje daljeg vođenja obrada (Predlog br. 2908 od 30. 10. 2000. godine), na osnovu čega je načelnik RDB doneo Odluke o ukidanju navedenih obrada (Odluke od broja Sp.br. 76515 do SP.br. 76552, od 01. 11. 2000. godine).
Nakon toga, 12. 12. 2000. godine, Miloš Teodorović je u CRDB Valjevo održao instruktivni sastanak, na kome je dao smernice za pisanje predloga za uništavanje materijala po Popisniku br. 6, koji treba da sadrži sve izdvojene materijale shodno telegramu Načelnika RDB br.3210, od 06.10.2000. godine kao i materijale uništene 07. 10. 2000. godine. Konkretno, Teodorović je naveo da Popisnik br.6 treba da sadrži i sledeće materijale iz operativne evidencije:
– dosijea lica nad kojima su vođeni složeni oblici operativnog rada (PO i OO), a koji su obustavljeni iz razloga što njihovim vođenjem nisu potvrđeni početni podaci ili dokazana neprijateljska ili protivustavna delatnost;
– dosijea lica čija neprijateljska delatnost nije utvrđena (operativni fond), pa se shodno pozitivnim propisima predlažu za uništenje;
– dosijea deregistrovanih saradnika i operativnih veza, za koja su prestali razlozi za njihovo dalje čuvanje;
– dosijea saradnika za posebne namene (ratna saradnička mreža), s obzirom da su izvršili postavljene namenske zadatke tokom agresije NATO na SRJ;
– dosijea saradničke mreže, s obzirom da više ne postoje odgovarajući uslovi za njihovo bezbedno čuvanje i zaštitu od dekonspiracije navedenih izvora RDB;
– dosijea obustavljenih operativnih obrada objekata (samo jedan) i obustavljenih operativnih akcija (OA), s obzirom da su izgubili značaj za dalje operativno angažovanje;
– dosijea zbirki dokumenata višeg stepena obrade (analize, preseci, informacije), kao i onih materijala koji su stvoreni u ranijem periodu, a koji su izgubili operativni i bezbednosni značaj, jer su služili kao orijentacija u operativnom radu;
– planovi i izveštaji koji su iskorišćeni za izradu planskih i izveštajnih dokumenata RDB u celini;
– registri, evidencije i normativna akta, koji predstavljaju duplikate, a čiji se originali čuvaju u sedištu Resora;
– materijali nastali u kancelarijskom poslovanju, a koji su služili za hitno izveštavanje i postupanje (depeše) i na osnovu kojih su stvoreni drugi izvorni dokumenti;
– dopisi, propratni akti i delovodnici, jr se isti trajno čuvaju na drugim zapisima u sedištu RDB;
– duplikati izveštaja o proverama lica (potpune i delimične).
Na osnovu toga, izvršeno je izdvajanje navedenih materijala iz operativne evidencije ovog Centra i o tome sačinjen popis. Dana 14.12.2000. godine, u V Upravi RDB izršeno je sravnjenje materijala koji su izdvojeni za uništavanje na osnovu Teodorovićeve instrukcije sa sastanka u ovom Centru i o tome sačinjen Popisnik materijala RDB koji se predlažu za uništavanje – broj 6.
Predlog za uništavanje dokumentacije po Popisniku broj 6 dostavljen je lično Teodoroviću, dopisom Sp.br. 3071, od 14.12.2000. godine, a Popisnik broj 6 otkucan je u V Upravi RDB, u okviru koje je i radila Komisija za uništavanje materijala. Na osnovu navedenog predloga za uništavanje dokumentacije CRDB Valjevo, prema Popisniku broj 6, načelnik RDB je, 26. 12. 2000. godine, doneo Odluku Sp.br. 86258, kojom se odobrava uništavanje predložene dokumentacije.
Dana 27. 12. 2000. godine, komisijski su uništeni materijali CRDB Valjevo, a uništavanje su, na osnovu naloga načelnika tog Centra, izvršili radnici Centra Milovan Stojković, Petar Čolić i Dragan Božić, uz prisustvo pomoćnika načelnika CRDB Valjevo Milana Popovića. O uništavanju je sačinjena Službena beleška, koja je dostavljena Komisiji za uništavanje dokumentacije u RDB, dopisom Sp.br.3122, od 28.12.2000. godine, koju je potpisao Milan Popović, pomoćnik načelnika CRDB Valjevo.
Uvidom u Popisnik, ustanovljeno je da je u CRDB Valjevo ukupno uništeno 22.082 materijala, na 40.131 strani, a između ostalog i sledeće:
– 11 dosijea PO (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 264 materijala, na 928 strana;
– 9 dosijea OO (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 262 materijala, na 808 strana;
– 68 dosijea lica (poznata imena) iz 1999/2000. godine, sa ukupno 2586 materijala, na 5934 strane;
– materijali za 84 lica (nepoznata imena), sa ukupno 1592 materijala, na 4963 strane;
– 35 dosijea saradnika, sa ukupno 656 materijala, na 1542 strane;
– 56 dosijea operativnih veza, sa ukupno 515 materijala, na 1237 strana;
– godišnji izveštaji o radu CRDB Valjevo u periodu 1992-2000. godina;
– mesečni izveštaji o radu CRDB Valjevo u periodu 01. 01. do 30. 09. 2000. godine (tekstualni i statistički deo);
– registri (PO, OO, OF, AF i dr.);
– delovodnici za 1998, 1999. i 2000. godinu;
– dopisi iz 2000. godine;
– propratna akta iz 1998, 1999. i 2000. godine;
– depeše CRDB Valjevo (dolazne i prolazne) za period od 01. 01. do 30. 09. 2000. godine;
– Delimične i potpune provere.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
