Lisica u kokošinjcu

Iako ovih dana mnogi kritikuju odluke Radiodifuzne agencije o dodeljivanju nacionalnih frekvencija, mene je jedna stvar obradovala. Naime, među pet odabranih televizija koje su dobile pravo emitovanja na teritoriji cele Srbije nalazi se i Foks, kuća za koju sam duboko emotivno vezan. Vlasnik Foksa je Rupert Mardok, prebogati Australijanac koji kontroliše bar polovinu svetskih medija. Iako je prošle godine prijavio prihod od 23,9 milijardi dolara, Mardok je u Srbiji prošao jeftino: u ovdašnju verziju Foksa uložio je svega 500 (slovima petsto) evra, kao vlasnik 49 odsto deonica nove televizije. Čini mi se da nazirem logiku Agencije: nema smisla čoveku zavirivati u novčanik, kad svi znaju da je bogat kao Krez; kad bude zatrebalo, ispružiće se on mnogo više.

Da se vratim na svoje lično iskustvo sa Foksom: pre nekoliko godina, bio sam na dužem studijskom boravku u Americi, i mada su smeštaj i uslovi rada bili odlični, brzo sam uvideo da mi nešto nedostaje. Trebalo mi je neko vreme da shvatim šta mi fali: bio sam okružen uglavnom ljudima liberalnih shvatanja, tolerantnim i politički korektnim, a meni je trebao dobri stari govor mržnje, ratno huškanje i pozivanje na versku, nacionalnu itd. mržnju. Toga je kod kuće tokom Miloševićeve vlasti (a boga mi i posle nje) bilo u izobilju, i izgleda da sam tokom vremena stekao neku vrstu zavisnosti. Da se razumemo: ja sam čovek liberalan i tolerantan, ali ako ne dobijem dnevnu dozu pljuvačkih, otrovnih komentara i patriotskog busanja u prsa, osećam se nekako izgubljeno. Navika je čudo jedno.

I tako sam, opremljen daljinskim upravljačem, krenuo da se šetam kroz onih devedest devet kanala u osnovnoj ponudi, kad naleteh na kanal vesti Foks njus. Kao da me je sunce obasjalo: voditelji koji viču na sagovornike, iživljavanje nad seksualnim i ostalim manjinama, pozivi da se proteraju stranci, hvalospevi premudrom i dalekovidom predsedniku, a na izdajničku opoziciju drvlje i kamenje… Milina jedna, kao kod kuće.

Najviše mi se svideo Bil O’Rajli, voditelj udarne političke emisije koja je, usput budi rečeno, najgledanija u Americi. O’Rajli je ljutiti sredovečni belac, koji deluje kao da će svakog časa dohvatiti pištolj i početi da ubija sve te budale koje ga nerviraju, a budalâ ima mnogo. Sebe doživljava kao politički nepristrasnog komentatora koji je podjednako oštar prema ekstremnoj levici i desnici. Pri tom, u ekstremnu levicu ubraja celu Demokratsku stranku, radničke sindikate, pobornike zaštite okoline, sve one koji neprincipijelno i podlo kritikuju junačkog predsednika Buša i, iz nekog razloga, Šveđane. Ekstremna desnica po njemu, pak, jedva da postoji, i svodi se na Nacističku stranku i Kju Kluks Klan.

O’Rajli voli da u svoju emisiju poziva političke neistomišljenike kojima daje priliku da u ciglo petnaestak sekundi izlože svoj stav, a onda u njemu proključa bes pravednika i izlije se na nesrećnog gosta. Ponekad se toliko razljuti da sagovornika izbaci iz studija: to je učinio sa ambasadorom jedne arapske zemlje kada je gost drsko odbio da se složi sa O’Rajlijevom konstatacijom da je prorok Muhamed u neku ruku odgovoran za terorističke napade 11. septembra. Nakon toga, izvinio se gledaocima što su morali da slušaju ambasadorove „ljigave baljezgarije“.

Svidelo mi se kada je, razgovarajući sa aktivistom jedne ekološke grupe, pitao gosta: „Šta vi ljudi uopšte hoćete? U svetu ne postoji nijedna zemlja koja štiti okolinu, a ima uspešnu industriju. Može samo jedno ili drugo.“ Gost je stidljivo pomenuo Švedsku kao primer da se može i jedno i drugo, na šta je voditelj najpre pocrveneo kao rak, a zatim dreknuo: „Ne pominjite mi Švedsku! To je komunistička zemlja u kojoj noć traje šest meseci, niko ništa ne radi, a svi žive od socijalne pomoći.“ Gost je prekinut blokom reklama pre nego što je stigao da kaže „Volvo“. U drugoj prilici, tokom polemike o pravu na homoseksualni brak, O’Rajli je kao činjenicu izneo podatak da su heteroseksualni Šveđani izumrli nakon što su u Švedskoj takvi brakovi dozvoljeni.

Malo sam se zabrinuo kad sam čuo da se O’Rajli prošle godine našao u srcu neprijatne afere: jedna saradnica ga je optužila da ju je nagovarao da joj održi pokaznu nastavu o načinima upotrebe vibratora i nagovarao je na seks utroje sa skandinavskom stjuardesom (opet ti Šveđani). Bilo mi je teško da poverujem da je čovek koji se toliko zalaže za porodične vrednosti uradio tako nešto, ali saradnica je ove O’Rajlijeve sugestije snimila na traku čiji su delovi dospeli do medija, pa je u jednom trenutku izgledalo da mu je karijera u opasnosti. Odahnuo sam kada je stvar okončana vansudskim poravnanjem.

Mada je O’Rajli nesumnjivo Foksova udarna pesnica, i na ostatku programa ima šta da se vidi. Posle 11. septembra, Foks je bio prva televizija koja je u donju trećinu ekrana turila američku zastavu, a voditeljima naredila da u rever zakače patriotske značke. Kada je Amerika napala Avganistan, Geraldo Rivera, dotadašnji voditelj zabavnog programa, ponosno je objavio da mu nove okolnosti nalažu da promeni fah i postane ratni reporter sa poprišta. Posle su gledaoci Foksa nedeljama gledali Riveru kako opremljen parom lisica tumara po avganistanskim pećinama i zaziva Osamu bin Ladena da izađe ako je muško. Osama, kukavica bedna, nije smeo ni da pisne. Posle je taj isti Geraldo volontirao za irački rat, ali se to završilo nesrećno: u jednom od svojih prvih izveštaja, zanet reporterskim žarom, objavio je (i još štapom nacrtao u pesku) tačan položaj jedinice u kojoj se nalazio. Tako je postao jedini američki novinar kome je doživotno zabranjeno da priđe američkoj vojsci.

Zatim, tu je i duel „Haniti protiv Kolmsa“, načinjen po uzoru na CNN-ov „Krosfajer“. Haniti je desničar, dok bi Kolms trebalo da predstavlja levičara i liberala. Počeo sam da sumnjam da se ovi „mečevi“ nameštaju kada sam uočio da Kolms na kraju svake emisije velikodušno priznaje poraz, a sumnje su se učvrstile kad se u debati složio sa Hanitijem da su „levičari i liberali glavni krivci za kulturni i moralni sunovrat Amerike“.

I pored tužne epizode sa Riverom, Bušova administracija gaji neskrivenu naklonost prema Foksu, pa je američki presednik u više navrata lično javno pohvalio njihovu objektivnost i neutralnost. Visoki funkcioneri administracije uglavnom su nepoverljivi prema novinarima, za koje veruju da većinom gaje nezdrave liberalne sklonosti, ali Foks je izuzetak, pa Dik Čejni ili Donald Ramsfeld kad imaju nešto važno da saopšte, to prvo učine putem te televizije. Foks njus je, otkad je Buš na vlasti, daleko najgledaniji informativni program u Americi. Stoga nije ni čudo što većina Amerikanaca i danas veruje da je Sadam Husein imao oružja za masovno uništavanje i da je direktno odgovoran za 11. septembar.

I oni sami tvrde da su neutralni i objektivni: Foksov reklamni slogan je „Mi izveštavamo, vi odlučujete“. Tipičan primer uravnoteženog izveštavanja jeste nedavni slučaj trudne crnkinje koja je jedva preživela preveliku dozu droge, pa ju je državni tužilac, protivnik abortusa i pobornik „prava na život“, optužio za pokušaj ubistva fetusa sa predumišljajem. Nesrećna žena je osuđena na dugogodišnju robiju, ali je Vrhovni sud, tumačeći da nerođena deca nisu pravni subjekti, ukinuo presudu. Evo kako je Foks najavio svoju vest o ovom događaju: „Zahvaljujući levičarima u Vrhovnom sudu, trudne narkomanke više ne moraju da strahuju od zakona. U nastavku priloga čućete obe strane.“

Objektivnost i neutralnost Foksa najbolje je definisao Rodžer Ajles, direktor programa za Ameriku. „Tri nacionalne televizijske mreže (ABC, CBSi i NBC) i CNN su u jednoj stvari isti: oni veruju da su svi Amerikanci zli, mrze korporacije, smatraju da svako drvce treba zaštititi, i da su svi policajci manijaci i ubice. Mi nismo takvi, pa smo stoga objektivni.“

Sve u svemu, zahvaljujući Foks njusu, tokom boravka u tuđini nisam patio od nostalgije za Palmom, Pinkom i Slobinim RTS-om, što mi je taj boravak učinilo mnogo prijatnijim. Čujem da je Martin Pampurdur, predstavnik Foksa za ovaj deo sveta, najavio da će u Srbiji emitovati „raznovrstan program, koji pored informativnog i sportskog, sadrži i naučno-dokumentarne, religijske, kao i sadržaje namenjene deci“. Sem toga, kaže, „predveče će postojati i duži informativni program, ali se nećemo svrstavati ni na jednu stranu, već ćemo predstaviti činjenice publici, koja sama mora da odluči“. Jedva čekam da se opet vidimo.