Lek za premijerovu nesanicu

Podzemna eksploatacija uglja nije rentabilna i ne može da opstane bez dotacija koje, uzgred, u Evropskoj uniji i nisu dozvoljene, naročito ako su još pre pola veka tehnologija i oprema bile „malo zastarele“ i ako od rudarskog proizvoda, kvalitetnog mrkog uglja korist imaju samo povlašćeni preprodavci, a svi drugi štete, kakav je slučaj sa Javno komunalnim preduzećem za podzemnu eksploataciju uglja „Resavica“, koje objedinjuje osam rudnika mrkog uglja i jedan rudnik lignita na jugoistoku i jugozapadu Srbije i koje je do maja ove godine uživalo dotacije i zaštitu države od poverilaca – svojih radnika kojima godinama nije isplaćivana nadoknada za smenski rad. Ta nadoknada ili dodatak za smenski rad u mesečnoj isplati i nije neka velika para, ali godina za godinom – nakupilo se dve milijarde dinara sa sve kamatama. Rudari su prvo samo ljubazno tražili da im se isplati ono šta im sleduje, malo su i štrajkovali i upozoravali da sve to neće na dobro da izađe, da bi na kraju presavili tabak, dobili parnicu…

Elem, pre nedelju dana u „Resavicu“ su došli javni izvršitelji da popišu imovinu čijom bi se prodajom tužioci namirili. U pokušaju vansudskog poravnanja, uprava rudnika je ponudila da dug od dve milijarde sa sve kamatama, namiri na rate, uz delimično ili potpuno odricanja od kamata. Otprilike polovina rudara je ponudu prihvatila, polovina nije. Po Stevanu Dželatoviću, vršiocu dužnosti generalnog direktora „Resavice“, ova plenidba znači samo jedno – kraj rudnika.

Nekoliko godina unazad, naročito od kako je Srbija pod paskom Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, priča o (ne)rentabilnosti podzemne eksploatacije uglja malo-malo pa dobija na aktuelnosti, zbog čega, između ostalog, premijer Vučić ima nesanicu, jer kako je u više navrata i javnim nastupima objašnjavao, ovi rudnici moraju da opstanu iz istog razloga kao što i RTB Bor „mora da opstane“ – ne zato što su potrebni, nego što je u njima zaposleno koliko već hiljada ljudi. „Ako ovi rudnici budu zatvoreni, ugasiće se Istočna Srbija“, uporno je ponavljao.

Poslednje što je o „Resavici“ javno izgovorio je na adresu v.d. Dželatovića, kome nije zamerio što rudarima ne isplaćuje prinadležnosti, već što se drznuo da od državnih para napravi prijem veći i skuplji nego on – premijer: „Država za Resavicu izdvaja 4,1 milijardu dinara godišnje za plate zaposlenih, dok su ukupni prihodi Resavice manji od dve milijarde. A onda neko napravi koktel koji je skuplji od onog koji pravi predsednik Vlade i to od svojih para, a ne od državnih. Tada vam dođe da čupate svoju kosu i udarite glavu o zid i staklo. Lako je reći: ‘Ej, nisi rešio to.’ Ali borićemo se.“

Nema sumnje – ova plenidba mu je čučnula kao kec na jedanaest: eto, on se sirot toliko sekira i trudi da sačuva rudnike i radna mesta u rudnicima, čupa kosu i udara glavom o zid i staklo, ali sav trud ispade uzaludan, jer su rudari sami sebi pucali u nogu. Elem, gašenje četiri rudnika koji su odavno u planu za zatvaranje – „Bogovinu“, „Vršku čuku“, „Ibarske rudnike“ i „Jasnovac“, biće za premudro rukovodstvo lakše izvodljivo nego što je izgledalo. Razumljivo je stoga što se premijer, evo već nedelju dana kako izvršitelji popisuju državnu imovinu, ne oglašava.

NIJE ŠIJA, NEG’ JE VRAT: Razlog za ovaj neveseli epilog šef kancelarije Svetske banke za Srbiju Toni Verheijen vidi u povlasticama nekolicine trgovaca/preprodavaca uglja koji od „Resavice“ kupuju ugalj po dirigovano niskim cenama, a posle ga preprodaju po tržišnim, dvostruko višim cenama od nabavne.

„Rudnik je zakonom primoran da svoj ugalj prodaje po ekstremno niskim cenama – 7900 do 9300 dinara po toni, što je blizu polovine trenutne tržišne cene za ugalj“, zaključuje Verheijen i naglašava da „isti ugalj koji im je ‘Resavica’ prodala za oko 8000 dinara, posrednici prodaju za 16.000-17.000 dinara“.

Vršilac dužnosti generalnog direktora Stevan Dželatović kaže da to jeste tačno, ali samo delimično, da rudnici najveći deo svoje proizvodnje prodaju direktno kupcima, dok svega jednu petinu, reda 600.000 tona, ustupaju preprodavcima po ceni koju određuje Vlada.

I u Ministarstvu rudarstva i energetike kažu da ne postoje povlašćeni kupci, niti povlašćene cene uglja, kao i da „Resavici“ nije zabranjeno da prodaje ugalj po tržišnim cenama, ali i da cene ne određuje tržište, već (ipak) Vlada: uprava sačini zahtev za povećanje cene, obrazloži ga, a Vlada ga odobrava ili ne odobrava što je, vele, procedura u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima.

Međutim, taj „sklad“ je unekoliko klimav, pre bi mogao da se nazove „korisnom nejasnoćom“: cene proizvoda i usluga javnih preduzeća jesu na režimu odobravanja na raznim nivoima vlasti, ali ne nabavne cene preprodavaca, nego cene za krajne korisnike, jer Javna preduzeća su po pravilu monopolisti, a jedna od najznačajnijih osobina monopolista je sklonost ka zidanju cena, pa stoga režim odobravanja cena ima smisla. Ovako, od samovolje monopoliste zaštićeni su samo preprodavci koji su, prilika je takva, međusobno podelili tržište i kartelski odredili cene, skoro pa dvostruko veće od nabavnih. Ako to nije povlastica, šta jeste.

LAKO I NEMOGUĆE: V.d. Dželatović insistira da tu nema nikakvih povlastica, da svako zainteresovan može da dobije status kvalifikovanog kupca, naravno ako ispunjava administrativno-tehničke uslove, da se spisak revidira/inovira svake godine s početkom proleća.

„Ove godine nam se na javni poziv javilo 64 preduzeća, od kojih su prihvaćene prijave njih 55. Od toga je 12 velikih kupaca, koji godišnje uzimaju više od 2000 tona uglja i 43 malih kupaca kojima prodajemo ispod 2000 tona“, objašnjava v.d. direktora. „Konkurs sprovodimo u dve faze: u prvoj biramo kupce koji ispunjavaju tehničke uslove – da su registrovani za prodaju uglja, da imaju odgovarajući broj kamiona, a u drugoj fazi, na osnovu zahteva kupaca i raspoloživih kapaciteta, odlučujemo koliko će koji trgovac moći da kupi uglja.“

Tehnički uslovi za status kvalifikovanog trgovca lako su ispunjivi i logični: da je registrovan za trgovinu ugljem, da nije bio u blokadi u prethodne tri godine, da je namirio sve poreze, prireze i zareze, da ima para na računu, da ima plac/stovarište, vagu, kamion(e) i utovarivač(e)… Međutim, jedan od njih, koji samo uz mnogo mašte može da se nazove tehničkim, neispunjiv je: da je kandidat u prethodnoj godini poslovao sa „Resavicom“ u obimu za koji sad konkuriše. Drugačije rečeno – da već ima status kvalifikovanog kupca, a da taj status u ovom turnusu samo obnavlja. Ovaj uslov naglašen je crvenim slovima i prosto vrišti: nemoj džabe da se trudiš!

Poziv za podnošenje prijava objavljen je 10. marta, a ko se kvalifikovao za drugi krug objavljeno je mesec dana kasnije. Prvi krug nije prošlo devetoro kandidata, najviše njih jer nisu izmirili porez/prirez/zarez, neki su malo bili u blokadi, a jedan se nije odredio za koju kategoriju se kandiduje.

U drugom kvalifikacionom krugu, podeljene su kvote: 12 „velikih“ po povlašćenim cenama mogu/moraju da kupe ukupno 94.000 tona – 8.000 tona u proseku, a 43 „malih“ sve zajedno 28.000 tona, ili u proseku 650 tona po preprodavcu.

Kad se sve zbroji, ukupan skor kvalifikovanih trgovaca je 122.000 tona. Po rečima v.d. Dželatovića, „Resavica“ isporučuje kvalifikovano-povlašćenim trgovcima 600.000 tona godišnje, ako je taj podatak uopšte tačan, a ugovoreno je pet puta manje. Gde li je razlika? Lako je moguće da se na ona četiri rudnika viđenih za zatvaranje više i ne računa, kao i na 1500 rudara, baš onoliko njih koliko ih nije prihvatilo otplatu na rate.

Predlogom plana poslovanja za 2016. godinu uprava „Resavice“ predvidela je i povećanje cena svog uglja, doduše simbolično – 11,3 odsto ali, kako kaže v.d. Dželatović, odgovor iz vlade još nije stigao. U Ministarstvu rudarstva i energetike potvrđuju da je Predlogom plana poslovanja za 2016. godinu predviđeno povećanje cena uglja koje će (možda) stupiti na snagu nakon njegovog usvajanja, ali i dodaju da plan još nije usvojen, jer ga „Resavica“ navodno nije usaglasila sa Ministarstvom privrede. U čemu je problem, gde se to razilaze uprava rudnika i Ministarstvo, šta to treba da se usaglašava, zašto još nije usaglašeno, a evo grejne sezone, niko ili ne ume ili neće da kaže. Kako god bilo, za ovu godinu priča o cenama je završena – kvote su podeljene još u maju, ugovori već potpisani, kamioni brekću, javni izvršitelji popisuju imovinu, a v.d. Dželatović se vajka da „po ceo dan moli rudare da zamrznu izvršenje svojih zahteva za naplatu potraživanja neisplaćenih naknada za smenski rad“.