Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu pala je i ubila četrnaest ljudi, a troje povređenih je i dalje u teškom stanju. Deo Srbije je tužan, besan i šokiran. Onaj drugi, manji ali moćniji deo, zvani vladajuća klika, preduzima sve da sa sebe spere odgovornost. Počeli su to da rade još pre nego što su tela poginulih izvučena iz ruševina.
Prva reakcija vlasti nakon vesti o padu nadstrešnice, dok se još uvek znalo za samo jednu poginulu osobu, bila je: nismo rekonstruisali nadstrešnicu. Ovaj argument je glup i uvredljiv, jer je sa stanovišta odgovornosti svejedno. Ako su rekonstruisali nadstrešnicu koja se srušila, odgovorni su. Ako je nisu rekonstruisali, a jesu rekonstruisali ostatak zgrade, opet su odgovorni. Međutim, brzo su našli novog krivca: kriv je Imre Farkaš, arhitekta koji je projektovao staru zgradu Železničke stanice. Stanica je puštena u rad u maju 1964. i, eto, 60 godina i pet meseci nadstrešnica je stajala, a onda je pala krivicom arhitekte, koji već 10 godina nije živ. To što su oni angažovali kineske i mađarske firme da rekonstruišu zgradu, da po njoj lupaju, čukaju i drobe tokom proteklih pet godina – ne, nije to uzrok pada. Kriv je Imre Farkaš.
MEDIJSKI SAUČESNICI
U svaki zločinački poduhvat ove vlasti, a naročito u prikrivanje tih poduhvata, uvek se uključuju prorežimski mediji. Imali smo priliku da svedočimo kako se medijski sadržaji prepravljaju u realnom vremenu. Naslov koji je glasio “Urušila se nadstrešnica ispred glavne železničke stanice”, skoro svi prorežimski mediji prepravili su u roku od tri minuta u “Urušio se stari deo nadstrešnice ispred glavne železničke stanice”.
Kako Imre Farkaš više nije živ i ne može da se brani, “Politika” je našla nekog “eksperta”, navodno iz Hrvatske, koji je odmah znao u čemu je problem: “Pri gradnji železničke stanice šezdesetih se štedelo na materijalu jer je tad materijal bio skup”.
Da podsetimo: četrnaest života zauvek je izgubljeno pod tonama betona. To je činjenica koju vlast i njeni mediji pokušavaju da zatrpaju ovakvim bezobzirnim i, na kraju krajeva, nebitnim budalaštinama.
SAUČESNICI NAPADAJU
Nadstrešnica je otpala sa javnog objekta koji je nedavno rekonstruisan. Kad se tako nešto desi, naravno da je za smrt četrnaest ljudi odgovoran ceo lanac onih koji donose odluke. Ali, odgovornost je njima strana reč. Samo su zasluge uvek njihove, a odgovornost – nikad. Kada je javnost počela da govori o političkoj odgovornosti, oglasila se predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić. Ona je izjavila kako je opoziciji žao što nije poginulo više ljudi. Ista ona Ana Brnabić koja se u maju prošle godine, samo nedelju dana nakon dva masovna ubistva, na Instagramu doslovno kliberila sa Aleksandrom Vučićem i Sinišom Malim, podsmevajući se protestima protiv nasilja, održava kontinuitet sopstvene surovosti i izjavljuje ovako nešto. Pošto su tokom protesta ispred Vlade Srbije dan nakon ove njene izjave hapšeni aktivisti Zeleno-levog fronta i neformalne grupe “Sviće”, sve je jasno. Zločin se ne sme nazvati zločinom, a oni koji to urade biće uhapšeni.
Aleksandar Vučić se ukazao na svim kanalima iste večeri kada se nesreća dogodila i obećao političku i krivičnu odgovornost. Bio je sažet i kratak. Ali, zato se u ponedeljak uveče ponovo obratio iz televizora i bio onaj stari, sveznajući bahati diktator.
Dan žalosti je prošao, priroda se obnovila, Vučić se vratio na fabrička podešavanja. On je isti kao i ceo njegov režim. Čovek taman pomisli “ma, neće”, ali se prevari – hoće, baš kao besan pas čiji vlasnik govori da neće, a i te kako hoće i da reži i da grize. Pogotovo kad misli da je u opasnosti.
Oglasio se i premijer Miloš Vučević, čovek koji je dugo bio gradonačelnik Novog Sada. On je neposredno nakon nesreće otputovao, gle slučajnosti, u Kinu. “Skandalozno je da neko nazove ovo ubistvom. Znate koji morate biti monstrum da kažete da je neko ubio te ljude. Pa morate biti ozbiljan monstrum da neko razmišlja da je neko nešto radio da bi ubio neke ljude. A i ne mogu sprečiti da i neko tako razmišlja, nažalost. A biće vremena i za političke diskusije, političke odgovore”, poručio je Vučević iz Šangaja.
Ubistvo se može kvalifikovati na razne načine: ubistvo, teško ubistvo, ubistvo na mah, ubistvo iz nehata… To je posao tužilaštva, da kvalifikuje delo. Nije posao premijera da kvalifikuje ljude kao monstrume onda kad imamo četrnaest smrti koje nisu posledica prirodne katastrofe, već nečijih postupaka. A ima još nešto: ako osoba poput Vučevića određuje kriterijume za to ko je monstrum, poštenom čoveku je nekako moralna dužnost da po tim kriterijumima pristane da bude monstrum.
Jer evo ko njih brani. Gostujući u emisiji “Hit tvit”, Vojislav Šešelj, začetnik politike koja danas vlada Srbijom, sugerisao je kako postoji mogućnost da je pad nadstrešnice bio “diverzija”.
“Već su se oglasili neki iz zapadnih političkih stranaka koji bi Kinezima pripisali tu krivicu i da se oni oteraju iz Srbije”, rekao je Šešelj i dodao da “ima ta grupacija izdajnika koja se rukovodi principom što gore Srbiji to bolje za njih, kao da su se obradovali toj tragediji”.
A ŠTA HOĆETE OD NAS
Nema grupacije koja se raduje tragediji i ovo nije tragedija, jer se nije dogodilo zbog više sile. Ima, međutim, jedna druga grupacija koja se pita: šta hoćete vi od nas?
Kako hoćete da reagujemo kad izgine dvocifren broj ljudi ili dece? Da vas hvalimo i o vama da pričamo u tako strašnim trenucima? Da ćutimo i gledamo u pod jer je vama najteže? Teže vam je nego roditeljima dece iz “Ribnikara”, nego porodicama ubijenih u Duboni i Malom Orašju? Da li vam je teže nego porodicama onih koji su izginuli u poplavama 2014, porodicama rudara u rudniku “Soko”, radnika u fabrici “Milan Blagojević – Namenska” iz Lučana? Teže li je vama ili porodici bebe nastradale u padu helikoptera, padu za koji ste okrivili Omera Mehića, takođe poginulog pilota, slagavši da je bio pijan? Ko se sada napio pa je četrnaest ljudi izgubilo život?
Ministarstvo pravde oglasilo se potpuno idiotskim apelom: “Imajući u vidu tragične događaje iz maja 2023. godine u Oglednoj osnovnoj školi ‘Vladislav Ribnikar’ u Beogradu i selima Malo Orašje i Dubona neophodno je preduzeti sve mere kako bi se sankcionisalo objavljivanje neprimerenog sadržaja na Internetu čime se otklanjaju uzroci koji su doveli do tih događaja.”
O čemu ovi ljudi pričaju? U slučajevima “Ribnikar” i Dubona jasno je da je jedan počinilac inspirisao drugog i da je to moglo da bude izbegnuto da se u javnosti nisu pojavili detalji koji nisu smeli tu da se nađu. U ovom slučaju, gde je na ljude pala nadstrešnica, Ministarstvo pravde nam se smeje u lice i kao da se šali. Jer, šta? Ova nadstrešnica može da inspiriše druge nestabilne nadstrešnice? Nije smešno. Ništa ovde odavno nije smešno.
Na kraju, imamo ostavku ministra građevine Gorana Vesića i imamo zahtev za ostavkom premijera Miloša Vučevića. I jedan i drugi kažu da ne osećaju odgovornost. Opet se oglasila Ana Brnabić, upitavši što “traže Vučevićevu glavu, mogu da traže moju”. Prvo, niko ne traži glave, nego krivičnu odgovornost.
Drugo, ne trebaju nama njihove glave, mi samo hoćemo svoje, da nam ostanu na ramenima. Samo to.
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na izjave stranih zvaničnika ni iz SAD ni iz Rusije. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život
U nedelju i ponedeljak, 26. i 27. januara, održan je još jedan spektakularan protest (na slici) u organizaciji studenata – dvadesetčetvoročasovna blokada Autokomande, ključne beogradske saobraćajne petlje. Sve je delovalo kao da se sanja. Besprekorna organizacija, poruke na transparentima koje ćemo dugo pamtiti. Ovi protesti su drugačiji od svih ranijih antirežimskih i zbog beskrajne kreativnosti, duhovitosti, razgranate kulture bunta, koja svedoči o njegovoj velikoj životnoj snazi i mogućnosti da se pojačava. Pa dalje – građani su spremali studentima hranu, atmosfera je bila jako dobra, studenti su igrali basket, tenis, pridužili su se protestu i poljoprivrednici, bajkeri, taksisti
Sa megafona bruji glas koji ljubazno podseća okupljene da sakupljaju za sobom i ne ostavljaju smeće. Akcija čišćenja uskoro počinje i trajaće poslednja tri sata blokade. Polako se pakuju neki od transparenata, dok oni zakačeni na nadvožnjaku iznad autoputa ostaju kao podsetnik. A onda, studenti će se podeliti. Neko ide kući da se odmori, a neko – pravac na fakultet. Blokade se nastavljaju
Iako je skup u Jagodini bio pokušaj SNS-a da odgovori na organsko nezadovoljstvo koje mesecima bukti širom zemlje, slika predsednika Srbije kako vijori barjakom dok njegove pristalice odlaze izgledala je više kao poraz. Na koji način je režim do sada uspevao da izađe iz kriznih situacija? I kako ti mehanizmi deluju u ovim nedeljama
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Ako dozvolimo da ova studentska pobuna pojede svoju decu, treba da se zavučemo u pacovsku rupu i više nikada iz nje ne izađemo
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Svi smo potreseni pogibijama koje su se dogodile u Novom Sadu. Razlog zbog koga je do njih došlo jeste nedostatak kontrolnih mehanizama i nezavisnih institucija, odnosno nužni rezultat toga u vidu neograničene korupcije i negativne selekcije. Oni direktno odgovorni nisu podneli ostavke i objašnjavaju da s tim “događajem” nemaju ništa. Oni samo pokušavaju da dobiju na vremenu, ne bi li se i na ovu strahotu zaboravilo, znajući da su sve institucije već obesmislili i da nema nikoga ko bi mogao da ih privede pravdi, kao što ga nijednom dosad nije bilo
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Nikada nisam video besmisleniju odluku od trodnevne žalosti u Vojvodini, dok je u ostatku Srbije ona trajala samo jedan dan. Gde to tačno teritorijalno prestajemo da tugujemo – kad pređemo most u Beškoj ili plačemo skroz do Banovaca? Paradoksalno, gledaoci u Vojvodini imaju klasičnu muziku i izmenjen program, dok na kanalima sa nacionalnom frekvencijom cepa veselje
