Lokomotiva je napravila manevar i žurno zakačila vagone. Putnici su se ukrcali, voz je polako krenuo nazad, za Srbiju. Kondukteri nisu dolazili sve do Leška
Lokomotiva i dva vagona krenuli su u hladno jutro iz Kraljeva prema Kosovu. Kompozicija je prevalila osamdesetak kilometara do Raške za dva sata. Mlađi su skakali iz voza. Baka s cegerom u ruci, vunenim crnim prslukom i iznošenom maramom zamalo da padne niz stepenice. „Auuu, dva sata putujemo“, kaže jedan od putnika u radničkom odelu, nasmejanog lica izgužvanog od bora. Izlazak i nije bio toliko mučan, koliko ulazak u voz, sa sve paketima, torbama i korpama. Pomagali smo strpljivo i solidarno. Voz je u Raškoj primio sve ove mahom starije putnike, kao da ima razumevanja za svoju generaciju. Otpravnik je mahnuo, sirena voza je probila bubne opne, pomislih – polećemo. Ali, ništa. Voz je prema Kosovu krenuo brzinom reformi.
U prvom od jedina dva vagona je mnogo više putnika: bolje je grejanje. U jednom kupeu troje starijih ljudi prepričava doživljaje sa Mladenaca. Kažu, poneli sa Kosova za poklone šerpe i tanjire. „Gledam u Srbiji nenormalne cene, a ovde komplet tanjira jedan i po evro.“ Drugi čitaju novine, raspliću komplikovanu političku scenu, razmatraju izjave, analiziraju poteze i brinu za sopstvenu sudbinu. „Dobro je što je džabe vožnja, nadam se da neće ‘kforovci’ parkirati tenak na šine“, čuje se iz jednog kupea.
Kondukter me je našao u hodniku i naplatio kartu do Leška – sedamdeset pet dinara. Stavio je novac torbu i otišao dalje po harač koji nije toliko velik, mora se priznati. Od Leška do Zvečana, poslednje stanice na Kosovu, karta se ne plaća – kuća časti. Pre toga stižemo u Rudnicu, poslednje selo u Srbiji prema Kosovu. Dva policajca koja su pravila red u vozu pregledajući lične karte, izlaze. Iako je Kosovo srce Srbije, u uniformama se dalje ne može.
Umorna, stara i troma kompozicija prešla je iz Srbije na Kosovo. Grupa studenata izlazi u Leposaviću; studiraju ekonomiju. U kupe je ušla žena, kaže da ima četrdeset i osam godina. Na pitanje kako se živi reaguje kao na prst u oku. Besna je na državu koja svoju decu i studente gura po mitrovačkom mostu i protiv KFOR-a da gube glave. „Policajci su dali otkaz u UNMIK policiji i došli su u poziciju da isti taj UNMIK mole da ih vrati na posao. Država sigurno pola njih neće vratiti na posao kad prođu proveru. Deo su prestareli ljudi, deo ima krivične prijave, kako da prođu provere. Pola njih je u kreditima do guše, a ostali su bez posla“, kaže. Najviše je plaši hoće li UNMIK ukinuti socijalnu pomoć za stare, 40 evra mesečno. „Od osamdesetih godina nas stalno zovu u neke proteste, a sve nam je gore. Svi nas lažu i iskorišćavaju“, kaže žena pre no što će izaći.
Student elektrotehnike rodom iz Kosovog Polja, živi u Kraljevu a studira u Kosovskoj Mitrovici, slaže se s njom, ali šta da se radi: „Moramo nekako da se branimo, sve će nas proterati.“ Misli da će sledeći na meti biti univerziteti. Pokazuje indeks na kojem stoji pečat „Republika Srbija, Autonomna pokrajina Kosovo, Univerzitet u Prištini, Fakultet Kosovska Mitrovica“.
Neprirodna buka privlači pogled putnika. Helikopter KFOR-a kruži iznad voza. Izgledao je kao ptica koja će se svakog časa obrušiti na glistu koja se vuče kroz šiblje i šišljak. Helikopter je otišao, a putnici su se vratili novinama i pričama. U vidokrugu su ostala samo kosovska brda pokrivena snegom. Troma gomila gvožđa zastajala je pored ruiniranih kućica do kojih su vodili blatnjavi putevi. Jedino po čemu se može prepoznati da su to železničke stanice jesu nalepnice „Železnice Srbije“; ima ih u izobilju. Izlazi po nekoliko putnika, odlaze preskačući bare i blato.
Voz se poslednji put oglasio: Zvečan. Ovde su okupljeni radnici Železnice sa zastavama i oznakama Železnice Srbije. Mučno i izmučeno Kosovo sa isto takvom atmosferom kao da ne utiče na njihove živote. Smeju se i šale. Lokomotiva je napravila manevar i žurno zakačila vagone. Putnici su se ukrcali, voz je polako krenuo nazad, za Srbiju. Kondukteri nisu dolazili sve do Leška. Voz se polako kreće pored mutnog i nabujalog Ibra. Troje starijih putnika iz enklave raspravljaju da li je u Kraljevu skuplji građevinski materijal ili zidari. Pričaju, prodaće njivu na Kosovu, uzeti malo otpremnine i zbrinuti decu. „Daje mi Rifat trista evra po aru, a ja mu tražim petsto“, kaže jedan od putnika. Dvoje, takođe iz enklava, pričaju o životu na Kosovu. Gaje nešto svinja, neku kokošku i malo bašte. Žive od toga i onih 40 evra socijalne pomoći. „Bio sam dobar domaćin i vredno sam radio u životu. Sad ne mogu ni njive da obrađujem zato što su van enklave“, govori krupan sredovečni domaćin.
S prozora hoću da slikam stanicu u Leposaviću. „Ljudi! Špijun, slika nas“, povikao je neko iz gomile, potom prišao prozoru: „Jesi li špijun, ili si Kosovo je Srbija“. Odgovorio sam podižući tri prsta u zamenu za mučno, a verovatno i dugotrajno objašnjenje. Otpozdravi sa osmehom: „Naš, verovatno student.“
Kad je voz izašao iz srca i ušao u telo Srbije, uđoše i policajci. Uz kulturno, mada nadmeno: „Dobar dan, isprave molim“, prepisaše sve iz lične karte što se prepisati moglo. Bez dodatnih pitanja.
U Raškoj, dok su se jedni starci i sirotinja iskrcavali, drugi su čekali na vratima svoj red za uštedu.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
