Kosovsko proleće Aleksandra Vučića

Za samo pet dana, Aleksandru Vučiću je defakto potvrđena „ekskluziva“ koju je doneo sa svog nedavnog puta u Njujork – da je Kosovo, za Zapad, završeno pitanje. Koliko je stvarno završeno, predsednik Srbije se uverio gledajući snimke iz Kosovske Mitrovice kad su pripadnici ROSU s fantomkama na glavi, suzavcem, šok-bombama i naoružani do zuba prekinuli okrugli sto povodom srpskog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i uhapsili Marka Đurića, direktora Kancelarije za KiM Vlade Srbije, zato što je Đurić, kako kosovski predsednik Hašim Tači reče, ilegalno ušao na teritoriju Kosova.

U petak, dva dana pre incidenta u severnom delu Kosovske Mitrovice, u Briselu je Vučić negodovao posle razgovora sa Tačijem, kako javlja Kossev (Kosovo Sever Portal) zato što je Srbija za 5 godina ispunila sve tačke Briselskog sporazuma, dok u Prištini, za to vreme, reče Vučić, nisu uspeli da pročitaju „stranicu i po teksta o formiranju Zajednice srpskih opština“. Utom je najavio i dolazak Marka Đurića i Nikole Selakovića na okrugli sto u Kosovskoj Mitrovici za ponedeljak 26. marta povodom srpskog unutrašnjeg dijaloga. Kossev javlja da je rekao ovako: „Na to stiže odgovor – ne damo Marku Đuriću i Nikoli Selakoviću da učestvuju u dijalogu. Samo da vam kažem, daćete. Dali, ne dali, oni će da učestvuju u Severnoj Mitrovici, ajde da vidimo šta ćete da uradite po tom pitanju.“

ĐURIĆ OSLIKAN FRESKAMA: I videli smo šta su uradili po tom pitanju. Pripadnici specijalne jedinice ROSU, maskirani i naoružani do zuba, uz pomoć suzavca i šok-bombi, rasterali su okupljene ispred zgrade Mitrovačkog dvora, potom ušli u salu u kojoj se održavao skup, uhapsili Marka Đurića i s lisicama na rukama sproveli ga do prekršajnog sudije u Prištinu, odakle je doslovno proteran za Beograd. Za takav prekršaj bila je to preterana upotreba sile. Baš nesrazmerna, i to je primećeno kako u Prištini i Beogradu tako i u Briselu.

Nikolu Selakovića, generalnog sekretara u kabinetu predsednika Srbije, nisu uhapsili, iako ni njemu nije odobren boravak na Kosovu kao i Marku Đuriću. Na Kosovo je tog istog dana trebalo da stigne i Vladan Vukosavljević, ministar kulture i informisanja, koji je planirao posetu srpskim manastirima, spremivši poklone za bratstva i sestrinstva tamošnjih srpskih manastira.

Njega, međutim, u prepiskama sa zvaničnom Prištinom u vezi sa dozvolama boravka predsednik Vučić i ne spominje.

Vukosavljević kaže da je imao uredno najavljenu posetu i saglasnost za boravak na Kosovu, ali mu prištinske vlasti ipak nisu dozvolile da poseti manastire.

„Mislim da se radi o jednom kapricu, koji je besmislen i pogrešan“, rekao je Vukosavljević za RTS.

Kosovska policija je, međutim, odbacila tvrdnje da ministru Vukosavljeviću nije dozvoljeno da uđe na Kosovo: „U cilju istinitog informisanja javnosti i izbegavanja mogućih dezinformacija, Policija Kosova je na osnovu odluke MIP-a Kosova dozvolila ulazak ministru kulture Vladanu Vukosavljeviću, koji nakon ulaska na Kosovo nije nastavio dalje već se po sopstvenoj odluci vratio u Srbiju“, stoji u saopštenju kosovske policije. Navodno, prvobitno je bilo planirano da ministar Vukosavljević na Kosovo uđe preko prelaza Merdare, ali je on izabrao prelaz Jarinje, pa je to bio razlog nesporazuma.

Đurić i Selaković su, da bi ušli na Kosovo, iskoristili alternativne prelaze. Za to vreme je Bedžet Pacoli, ministar spoljnih poslova Kosova, upozoravao da će svako ko bude ušao na teritoriju Kosova bez dozvole biti uhapšen. Početak skupa u Mitrovačkom dvoru bio je najavljen za 12.44 (simbolično po Rezoluciji 1244), ali je počeo mnogo kasnije. Nikola Selaković i Marko Đurić su stigli u Kosovsku Mitrovicu nešto pre pet, kako je javio dopisnik RTS-a. U 17.30 Đurić je bio uhapšen.

fotografije: tanjug

Od neobičnih detalja tog dana svakako treba spomenuti da je već oko podneva kao prva vest na androidima visila ona sa portala pravda.rs: „ROSU uhapsila Marka Đurića“, mada se to dogodilo tačno pet i po sati kasnije, pa su na društvenim mrežama samo dodatno potkrepljene teorije o još jednom niskobudžetnom rijalitiju (poput prošlogodišnjeg voza oslikanog freskama) koji su organizovali Hašim Tači i Aleksandar Vučić, svaki iz svojih interesa. Žrtveni jarac, kao i u slučaju oslikanog voza, bio je Marko Đurić, koji je proglašen, dobrim delom zahvaljujući i samom Vučiću, za inicijatora sumanutog projekta puštanja voza na Kosovo, ispisanog porukama „Kosovo je Srbija“. Kao ilustracija za takva promišljanja, na Fejsbuku se pojavila i nemilosrdna i neukusna šala nešto posle hapšenja direktora kancelarije za KiM – slika Marka Đurića po celom licu istetoviranog freskama.

PARADA NASILJA POD OKRILJEM EU: Dan posle, u utorak 27. marta, Srpska lista je potvrdila izlazak iz Vlade Kosova, što je kako rekoše jednoglasna odluka, a Federika Mogerini je stigla u Beograd. Goran Rakić, predsednik Srpske liste, najavio je da će 20. aprila na petogodišnjicu potpisivanja Briselskog sporazuma, za šta su dobili podršku Beograda, sami, ne čekajući na Prištinu, osnovati Zajednicu srpskih opština. Onako kako je ona po Briselskom sporazumu definisana. To, reče Rakić, ne može da ugrozi pregovore, jer je ZSO dogovorena Briselskim sporazumom. Naveo je i da će biti održana sednica svih deset opština sa većinskim srpskim stanovništvom, a da im je Vučić rekao da neće dozvoliti novu „Oluju“: „Ovo je juče bio probni balon kako da specijalne jedinice osvoje sever i upoznali smo predsednika Vučića s novonastalom situacijom“, rekao je Rakić.

U trenutku kad je nastajao ovaj tekst, nešto pre dolaska visoke predstavnice EU Federike Mogerini u Beograd, činilo se da bi Haradinajeva vlada mogla i da padne. Ramuš Haradinaj, kosovski premijer, rekao je da sve što se dogodilo nije bila demonstracija sile nego poštovanje zakona. A na pitanje o izlasku Srpske liste iz vlade i najavi da će Srbi sami praviti Zajednicu srpskih opština, Haradinaj je odgovorio: „Nadam se da će Srpska lista razmisliti, jer jednostrane mere i obustava saradnje nisu dobre stvari. Ostajem i biću posvećen integraciji Srba. To je ishitrena i štetna najava, videli ste šta se juče desilo kada nema komunikacije. Bolje je da se svi vratimo za sto i da idemo napred. Uveren sam da ćemo naći zajednički jezik, a ne da delujemo jednostrano“, naveo je Haradinaj.

Pošto je Vučić već upozoravao da sve odluke treba donositi „hladne glave“, u međuvremenu bi to i dalje mogla biti odstupnica za Srpsku listu da se 27. marta, tj. dan posle incidenata na severu Kosova glave još nisu bile potpuno ohladile.

Foto: Vreme

Vučić je, međutim, svoju konferenciju za novinare posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost (ponedeljak uveče) u najvećoj meri iskoristio da objasni da je Kancelarija za KiM poštujući sve procedure definisane sporazumom o posetama zvaničnika Kosovu, obavestila Prištinu o dolasku Marka Đurića i Nikole Selakovića u Kosovsku Mitrovicu, a Priština je i pored toga odbila zahtev za ulazak na Kosovo (Vučić kaže da, prema sporazumu, zvaničnici iz Beograda ne traže dozvolu nego obaveštavaju o svom dolasku). „U petak 23. marta u 9.44, dakle više od 72 sata pre posete, Kancelarija za KiM u skladu s procedurom koja je uvek poštovana, obaveštava organe na Kosovu da će Marko Đurić doći na Kosovo. Inače, za Marka Đurća je potrebno 24 sata, za mene je potrebno 72 sata da se pošalje ranije obaveštenje. Ovde se ne traže dozvole, mi njih obaveštavamo. Đurić je u skladu sa sporazumima tri puta pre vremena uputio obaveštenje, dan posle toga ide drugo obaveštenje u 15 po podne, ista najava samo jedno ime dodato – Nikole Selakovića. Zatim stiže odgovor Prištine 25. marta pred ponoć, kažu, zato što nije na vreme podneto mi nismo u stanju da odgovorimo pozitivno na naš zahtev. Na to ide naš odgovor, gde mi govorimo da ćemo u skladu sa sporazumima i domaćim i međunarodnim pravom posetiti Kosovo i molimo da ne pokušavaju da izazovu korake i eskaliraju već tešku situaciju“, rekao je Vučić i najavio da će „albanski teroristi“, ali i srpska lica koja su učestvovala u batinanju Marka Đurića, odgovarati pred srpskim sudovima.

Tumačenje zapadnih medija i diplomata koji poznaju prilike jeste da bez odobrenja Prištine, Đurić i Selaković nisu smeli da pređu granicu. „Gardijan“, recimo, prema diplomatskim izvorima, piše ovako: „Jasne su procedure ulaska srpskih zvaničnika na Kosovo. Opravdano ili ne, zahtev Marka Đurića je odbijen, a Đurić je izabrao da ignoriše tu činjenicu. Ozbiljno će biti razmotrena proporcionalnost policijske akcije tom činu.“

Krenar Gaši, politički analitičar s Kosova, u izjavi za „Gardijan“ je za sam čin hapšenja rekao da je „šarada“: „Srbija kontinuirano krši kosovski zakon i sporazume sa Kosovom u okviru dijaloga EU. Kosovska policija, s druge strane, organizovala je paradu hapšenja srpskog zvaničnika sprovodeći ga u lisicama. Ovo je omogućeno politikom dijaloga EU koja nema jasnost, transparentnost i značenje.“

S druge strane, Čedomir Antić, predsednik Naprednog kluba iz Beograda, za „Dojče vele“ komentariše da su događaji na severu Kosova pokazali „raspad te konstrukcije zvane država Kosovo, koju su stvarale i EU i Amerika“, ali i ovo: „I pored toga što je država Srbija ponižena, i što je njen predstavnik izložen nasilju, ovo je na neki način nastavak puta onog šarenog voza koji je trebalo da ode u Kosovsku Mitrovicu. Meni je čudno da se neko buni što Marka Đurića vode na onakav način, ako znamo da su poslanici Srpske liste, koji su odani Vučiću i Đuriću, izabrali i Tačija za predsednika i Haradinaja za premijera Kosova“, rekao je Antić.

Tu je otprilike i osnovna razlika između prekinutog skupa u Kosovskoj Mitrovici i prošlogodišnjeg prekinutog putovanja fabuloznog voza oslikanog freskama. Kritikujući Đurića koji ga nije obavestio o svim detaljima akcije „freske na šinama“, Aleksandar Vučić je zaustavio voz u Raškoj i vratio ga za Beograd, dobio aplauze Federike Mogerini i Johanesa Hana što je sprečio sukob Albanaca i Srba. Kontekst je međutim u to vreme bio znatno drugačiji: zvanični Beograd je desetak dana pre zahtevao od Francuske da mu izruči prethodno uhapšenog Ramuša Haradinaja (4. januara) po međunarodnoj poternici koju je Srbija raspisala; u Prištini se protestuje zbog hapšenja Haradinaja; Francuzi puštaju Haradinaja 12. januara, a Srbi puštaju voz dva dana kasnije – 14. januara. Sve se događa u predvečerje predsedničke kampanje u Srbiji.

VUČIĆEVA DVOLIČNA POLITIKA: Danas su prilike značajno drugačije, gotovo izmeštene do apsurda: Vučićeva Srpska lista koja uživa najveću podršku među Srbima na Kosovu (sve do nemilog incidenta u Mitrovačkom dvoru kad je prvi put najavila izlazak iz kosovske vlade) podržava kosovskog premijera Ramuša Haradinaja s poternice, a srpske sudije i tužioci su položili zakletvu pred predsednikom Hašimom Tačijem za stupanje u pravosudni sistem Kosova. Da li je Vučić očekivao da bi, zbog svega što je već učinio za Tačija i Haradinaja, mogao još jednom da iskoristi pomoć međunarodnih prijatelja (zapadnih i regionalnih) da pokaže građanima Srbije, kao i građanima na severu Kosova, da se ipak on pita i kada se otkazuje meč između kosovskih i srpskih juniorki u Kovilovu, ali i kada treba da se održi okrugli sto u Kosovskoj Mitrovici u prisustvu srpskih zvaničnika? Ili je „e baš da vidim“ ulično mangupiranje bilo dogovoreno i trebalo da posluži svima ne bi li se dogodio ovakav incident?

Čedomir Antić je uveren da je ovaj incident bio svima potreban: „Marko Đurić je bio uspešan samo u tome da učlanjuje čitave srpske opštine u Srpsku naprednu stranku (SNS). U drugim poslovima nije imao nikakvog uspeha, a sada je najzad postao heroj. Predsednik Vučić je opet dobio legitimaciju rodoljuba, i on stalno tako ide iz krajnosti u krajnost. Tači i Haradinaj pod pritiskom još radikalnijih elemenata moraju stalno da se potvrđuju. A Evropska unija je dobila još jednu krizu kojom može da rukovodi“ (Dojče vele, 26. mart).

Ukratko, ovakva kriza odgovara svima sem stanovništvu na severu Kosova kojem nimalo nije do šala na račun Marka Đurića jer je on dugo već jedina kopča tog sveta s Beogradom i Aleksandrom Vučićem. Kad se kaže da je ono od pre neki dan sa sirenama, suzavcem i šok-bombama proba za osvajanje severa, oni kao po komandi počnu da se pakuju.

Nema sumnje da je Vučić i pre nezvanične posete Njujorku počeo da priprema svoju nacionalističku retoriku namenjenu za unutrašnju upotrebu, budući da mu je postalo jasno da se rok za potpisivanje pravno-obavezujućeg sporazuma sa Kosovom približio. Posle posete Vesa Mičela, pomoćnika državnog sekretara SAD, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da Srbija, kada je reč o odnosima Beograda i Prištine, može da prihvati kompromisno rešenje, ali da „poniženje naroda i uništenje države ne može“. Povodom Mičelove posete, Vučić je rekao i da SAD smatraju da je formiranje oružanih snaga legitimna ideja, ali da Srbija smatra da je to zasnovano na nelegalnoj odluci o nezavisnosti Kosova. Dodao je da nije želeo da reaguje na opasku američkog zvaničnika Vesa Mičela da kosovska vojska, u kojoj će da budu Srbi, neće biti pretnja Srbiji.

Kasnije, govorio je ovako: „Stvarno? Na teritoriji Srbije formirate tuđu vojsku, u koju ćete da uključite i Srbe… Šta, kao u vreme Austrougarske i Turske, da se bijemo Srbi protiv Srba?“, zapitao je Vučić. Potom je pozivao Srbe sa Kosova da ne idu u kosovsku vojsku, ali nikada nije objasnio da li je zakletva koju su položile srpske sudije i tužioci pred Hašimom Tačijem kojom su integrisani u kosovski pravni sistem, što je lično Vučić odobrio, zasnovana na nelegalnoj odluci o nezavisnosti Kosova.

Pojednostavljeno, Vučićeva politika je politika dvostrukih aršina, politika za spoljašnju i unutrašnju upotrebu, dvoličnost kojom je dosad uspešno obezbeđivao svoju političku egzistenciju.

Kad je otkazana međunarodna rukometna utakmica između juniorki Srbije i juniorki „takozvanog Kosova“, tog istog dana se Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, susreo u Briselu s Hašimom Tačijem, „takozvanim predsednikom takozvanog Kosova“. Zdravoj se pameti moralo oteti pitanje: A zašto predsednik Srbije nikad nije otkazao svoje „utakmice pregovora“ sa „takozvanim predsednikom takozvanog Kosova“ jer pristajući na zvanične, diplomatske razgovore s njim on priznaje i njegovu „takozvanu“ funkciju i njegovu „takozvanu“ državu? U čemu je onda, da prostite, „takozvana“ razlika? Zašto, dakle, predsednik nikad nije otkazao svoju diplomatsku utakmicu s Tačijem kad je ona, što bi rekao ministar Nebojša Stefanović za rukometašku utakmicu, „suprotna svim našim stavovima“? Pa, prosto zato što bi bio diskvalifikovan. A on, razume se, neće da bude diskvalifikovan, hoće čovek da bude u igri kako na spoljašnjem tako i na unutrašnjem planu. I igra. A kad to isto hoće juniorke rukometašice, e ne može, „deca neka se igraju u školskom dvorištu, koliko god hoće“, poručio im je predsednik Srbije, jer on mora da pobeđuje na kvalifikacionim izbornim turnirima u Srbiji, e da bi kad opet nastupi u Briselu uveravao da boljeg igrača od njega iz Srbije nema.

Ovde je, međutim, svaka utakmica protiv Aleksandra Vučića unapred izgubljena ne samo zbog neslobodnih medija, nego zbog činjenice da će se do prosečnog čitaoca ili gledaoca lakše probiti informacija o otkazanoj rukometnoj utakmici Srbije i Kosova, nego šta je sve na osnovu Briselskog sporazuma koji je potpisao Vučićev režim, Srbija potpisala sa Kosovom. Sam je Vučić rekao, Srbija je ispunila sve. A ako teramo baš mak na konac, Kosovo je od 2003. godine, dakle pet godina pre proglašenja nezavisnosti, primljeno u 31 međunarodnu sportsku organizaciju, a u Rumuniji 2015. već je odigrana utakmica između kosovskih i srpskih reprezentativki u juniorskoj rukometnoj kategoriji u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Pobedile su juniorke iz Srbije a utakmica je odigrana bez državnih obeležja. Tako je bilo planirano da bude odigrana i ova. Ali nije. I okrugli sto u okviru srpskog unutrašnjeg dijaloga trebalo je da bude treći takav u Kosovskoj Mitrovici. Ali nije.

Dve se stvari ovde uzimaju zdravo za gotovo. Prva je da je Vučić obećao Zapadu kako će završiti pitanje Kosova, te da mu je u tom smislu Zapad pružio ruku prilikom zauzimanja vlasti u Srbiji. Druga je da će čim završi sve svoje „kosovske poslove“ Vučiću isteći „rok trajanja“, te da će se EU konačno pozabaviti njegovim klijentelističkim, koruptivnim i autoritarnim modelom vladavine, što će značiti, posledično, i urušavanje njegove vlasti.

Prvo, ne znamo šta je Vučić obećao, a još manje hoće li to što je obećao i ispuniti. Nemamo, drugo, nikakvu garanciju da će ako i kada reši pitanje Kosova, to biti i istovremeno otrežnjenje Zapada prema njegovom liku i delu. Ovde se nekako uvek misli na primer Mila Đukanovića. Opozicija koja uglavnom stoji po strani, trebalo bi da misli o tome.