Korektno i kompleksno

Iako zvanično Srbija, odnosno Jugoslavija, uglavnom nije bila ni blizu tome da tokom prethodnih decenija postane članica NATO-a, ona je sa Severnom alijansom kroz najveći deo istorije ovog pakta imala intenzivne odnose. Oni su do kraja osamdesetih godina prošlog veka imali uspone i padove, ali nijednog trenutka nisu bili dovedeni u pitanje. Po mišljenju Dragana Simića, profesora međunarodnih odnosa i globalne i nacionalne bezbednosti na Fakultetu političkih nauka, odnosi NATO-a i Jugoslavije su u najvećem delu svoje istorije bili mnogo manje emocionalno opterećeni nego danas: „Nekoliko godina nakon formiranja Atlantskog saveza, 1953. godine, mi smo imali priliku da se kroz Balkanski savez približimo NATO-u, i da to bude neka vrsta članstva ondašnje Jugoslavije u NATO-u. Zapravo je pomoć koja je dolazila u hrani, novcu i pre svega, vojna pomoć od strane Sjedinjenih Američkih Država, pa i NATO-a, u najkritičnijim trenucima sukoba Tita i Staljina, spasila nezavisnost Jugoslavije“, kaže Simić u razgovoru za „Vreme“ i dodaje da je Tito na tome bio veoma zahvalan. „Ali, kako u politici nema trajne zahvalnosti, vrlo brzo nakon toga došlo je do normalizacije odnosa SSSR i Jugoslavije. Tito tada lagano počinje da se okreće uravnoteženju odnosa sa Sovjetskim Savezom i otvara takozvani treći put, odnosno počinje sa aktivnostima na formiranju Pokreta nesvrstanih, koji je za njega bio neka vrsta trećeg puta između ova dva velika bloka. Svet je imao dva velika vojno-politička saveza kojima u dugom vremenskom periodu nije bilo nikakve alternative. Tito i lideri afro-azijskih zemalja su prosto shvatili da je potrebna alternativa i da je potrebno na neki način ublažiti oštrinu tog sukoba između postojeća dva saveza, jer je taj sukob mogao da ima ozbiljne posledice na čitavo čovečanstvo.“

„VREME„: Kako NATO gleda na jugoslovenski angažman u Pokretu nesvrstanih?

DRAGAN SIMIĆ: Odnosi Tita i NATO-a u vreme nakon nastanka Pokreta nesvrstanih bili su korektni, ali kompleksni, s obzirom na predistoriju. U suštini, Jugoslavija je uvek bila neka vrsta garanta koja bi sprečila eventualni prodor sovjetske pešadije koji bi usledio iz Mađarske preko Slovenije u severnu Italiju. Tu se vidi vanredno važan geostrateški i geopolitički položaj koji je imala Titova Jugoslavija i koji je ondašnje rukovodstvo umelo da upotrebi veoma dobro i korisno po našu poziciju. Uspevali su da istovremeno ostvare preimućstva u odnosu sa obe strane: i sa Moskvom i sa Vašingtonom. Titovo rukovodstvo je napravilo izvanredne prodore i to su antologijski primeri pravilnih procena vlastite geopolitičke i geostrategijske pozicije i ideološkog položaja. Titov odnos sa NATO-om nije bio odnos neutralnosti i ne bi se mogao okarakterisati samo kao korektan. Ja sam sklon da verujem da je to bio odnos suštinske saradnje. Zapravo, Jugoslavija je postizala ravnotežu time što je predstavljala za obe strane beočug koji sprečava međusobni sukob, gde nijedna strana nije htela drugoj da dozvoli preteran uticaj na Jugoslaviju.

Međutim, posle normalizacije odnosa sa SSSR-om i otvaranjem tog trećeg puta nesvrstanosti, ogromna materijalna i vojna pomoć od SAD-a i NATO-a je gotovo u potpunosti prestala.

Između otkazivanja američke vojne pomoći 1957. i početka nabavljanja ruskog naoružanja postoji nekoliko godina razmaka. Ima li, ipak, između ta dva događaja uzročno–posledične veze?

Tito je bio veoma pragmatičan političar i u tom balansiranju između Istoka i Zapada uvek je naginjao ka onoj strani koja je u datom trenutku mogla da mu ponudi više. Njegova spoljna politika je istinski primer kako taj posao treba raditi na pravi način. On se pridržavao onoga da u spoljnoj politici nema večnih prijatelja i večnih savezništava, večni su samo interesi vaše zemlje. Naravno da uzročno-posledična veza postoji. Tito se, jednostavno, ponašao shodno kontekstu u kom je u datom trenutku delovao.

Rekli ste da je Tito uvek računao na važnost geostrateškog i geopolitičkog položaja Jugoslavije. U nekim NATO–ovim vojnim procenama iz pedesetih godina, Jugoslavija je, u slučaju mogućeg sukoba sa SSSR okarakterisana kao zemlja koja bi pre pružila podršku Zapadnom bloku, jer je i sama ugrožena od SSSR–a. Kakve su te procene bile kasnije, nakon pomirenja Tita i Hruščova?

Bojazan od napada SSSR-a uvek je postojala, a NATO je uvek očekivao da u rejonu kontrole takozvane Devete armijske oblasti, odnosno Slovenije, Jugoslovenska narodna armija zatvori prodor sovjetskoj pešadiji koja bi eventualno nagrnula ka niziji severne Italije. Pri tom, uvek je postojala bojazan da bi sovjetska politika mogla da postane agresivna, uprkos pomirljivim tonovima koji su preovladavali šezdesetih godina. Ali, 1968. godine, događa se Praško proleće. Pre toga, 1956. godine, kada se normalizuju odnosi između SSSR-a i Jugoslavije, imamo tragične događaje u Mađarskoj.

U našim strateškim kalkulacijama uvek je postojala mogućnost napada SSSR-a, a NATO je takođe veoma ozbiljno računao da bi u takvom sukobu, posebno ako bi došlo do konvencionalnog rata, Jugoslavija stala na stranu Zapada. To je nešto što je uvek ostajalo neizrečeno, ali je uvek lebdelo u tadašnjim međunarodnim odnosima. U toj delikatnoj ekvilibristici odnosa, tadašnje jugoslovensko rukovodstvo se u pogledu izjava, ponašanja i određenih poteza, kao što je bilo dislociranje vojnih efektiva na teritoriji, izvanredno snalazilo i nije davalo prevagu nijednoj strani. Ali, u krajnjoj liniji, sklon sam da verujem da bi, u slučaju sukoba NATO-a i SSSR-a, Jugoslavija ipak stala na stranu NATO-a.

Tokom hladnog rata, odnos Jugoslavije sa NATO-om bio je mnogo manje emocionalno opterećen nego što je danas. Mi smo iz Drugog svetskog rata izašli kao saveznici SAD-a, bez obzira na veću ideološku bliskost sa SSSR-om. U vojnom smislu, za Jugoslaviju je Sovjetski Savez uvek predstavljao veću pretnju nego NATO.

Nezavisno od odnosa sa Jugoslavijom, kakav je bio stav NATO–a prema događajima u Čehoslovačkoj 1968?

Brežnjevljeva doktrina ograničenog suvereniteta predviđala je da je u tadašnjim odnosima u okviru vojno-političkih saveza svaka vodeća zemlja u tom savezu „gospodar u svom dvorištu“ i ima pravo da interveniše ukoliko dođe do ugrožavanja jedinstva saveza. Kada upoređujemo ova dva saveza, istočni i zapadni, veoma je teško i, po mom mišljenju, neosnovano praviti potpune simetrije. Uprkos toj doktrini, daleko je bilo od bilo čijih očekivanja da bi SAD reagovale vojnom intervencijom u nekoj od zemalja Zapadne Evrope, ako bi došlo do promene režima. Oni bi koristili neke druge mere, ali brutalna vojna intervencija za kojom su posegli Sovjeti u Čehoslovačkoj na Zapadu je bila nezamisliva. Međutim, na Istoku je to bilo drugačije. Velike sile su jednostavno dopuštale jedna drugoj takve intervencije upravo zarad višeg interesa. Ravnoteža između ta dva bloka podrazumevala je da se čini sve da se izbegne direktna konfrontacija dve najmoćnije zemlje. U tom cilju, velike sile su dopuštale jedna drugoj da vode takozvane posebne ratove. Vijetnamski rat je bio jedan od takvih ratova. A sve to je činjeno u cilju da ne dođe do sukoba SSSR-a i SAD-a, koji bi bio poguban po čitavo čovečanstvo.

Istovremeno je dopuštano da unutar svog saveza svaka od velikih sila može da smiruje eventualne nepoćudne članice, ukoliko dovode u pitanje koheziju saveza. Zato su često oba saveza umela da zažmure na jedno oko spram poteza onog drugog.

Zašto se, uprkos toj prećutnoj većoj naklonjenosti NATO–u, Tito šezdesetih godina opredelio za rusku tehnologiju i naoružanje?

To je tradicija odnosa sa Istokom. Mi možemo da pretpostavljamo, ali ne i da znamo o čemu se radilo, jer se Tito nikada nije o tome otvoreno izjašnjavao. Ja ne znam za istraživanja na našem jeziku koja su se bavila time zašto se on nije odlučio za NATO standarde naoružanja. Prosto, blizina Istočnog bloka mogla je da bude presudna. Sa druge strane, mi smo imali i dosta zapadnog naoružanja, municiju, transportne avione, ali kada je krajem pedesetih ta saradnja sa Sjedinjenim Državama prestala, on se okrenuo naoružanju i obuci prema sovjetskim standardima. Međutim, obuka u JNA je bila specifična: nije bila strogo po sovjetskom modelu, već je koristila i mnoge tradicionalne veštine i znanja iz bogate istorije srpske vojske. Vremenom, degenerisala se u ideološku vojsku i, kao što znamo, nije uspela da sačuva zemlju ni od unutrašnjeg sukoba, a da je došlo do spoljne agresije, pitanje je kako bi mogla da reaguje.

Odnosi Jugoslavije i NATO–a tokom šezdesetih i sedamdesetih godina bili su kompleksni. Koje su glavne faze tih odnosa i koji su događaji uticali na otopljenja i zahlađenja koja su se smenjivala?

Mi imamo relativno stabilne odnose i u vreme Ričarda Niksona, i sa Džeraldom Fordom, a pogotovo sa Džimijem Karterom. Kao što je poznato, nakon Titove smrti, Džimi Karter je napravio jedan izuzetan gest poštovanja time što je na sahranu poslao svoju majku. Kod Amerikanaca je to veliki gest. Teško je izdvojiti faze. To su uglavnom bili uzlazni odnosi. Jugoslavija je u tom razdoblju vodila kompleksnu politiku koja se po nekim pitanjima sukobljavala sa politikom SAD-a. Pre svega, podržala je Palestince u sukobu sa Izraelom, davala podršku arapskom svetu, sledeći svoju politiku nesvrstanosti. SAD su u izvesnoj meri imale razumevanja za takvu politiku Jugoslavije i za Titove lične veze sa pojedinim afro-azijskim liderima. Pri tom, jugoslovenska propaganda je u to vreme otvoreno osuđivala američko angažovanje u Vijetnamu. Godine pred kraj Vijetnamskog rata bile su najkritičnije za američko-jugoslovenske odnose. Međutim, u to vreme Amerika je imala prečih briga: po okončanju Vijetnamskog rata, popularnost njihove vojske bila je na najnižem nivou u svojoj istoriji, što su oni do danas uspeli u potpunosti da isprave i povrate ugled vojsci. Ali, 1973. godine, građani Njujorka su mlade kadete Vest Pointa koji su paradirali kroz grad, sa svojih prozora gađali jajima i kesama sa mokraćom. Iz današnje perspektive, to je nezamislivo. Ubrzo nakon završetka rata u Vijetnamu usledila je afera Votergejt, tako da je Amerika bila zaokupljena svojim unutrašnjim problemima.

Istovremeno, počinje hod ka završnom dokumentu Helsinške konferencije iz 1975, koja je zaista veliko postignuće u kom je veliku ulogu odigrala jugoslovenska diplomatija. U to vreme, Amerikancima jeste odgovaralo takvo jugoslovensko spoljnopolitičko angažovanje i oni su ga podržavali. SSSR-u se činilo da je zaključcima završnog dokumenta Helsinške konferencije dobio mnogo, ali su zaboravili da je taj dokument, pored prve dve „korpe“, koje su se ticale vojno-političke i ekonomske dimenzije, sadržavao i čuvenu treću korpu, koja se ticala slobodnog kretanja ljudi, ideja i kapitala. Upravo je ta treća korpa, na duži rok, „podlokala“ istočni blok i pokazala njegove slabe tačke.

Kako se ti odnosi menjaju neposredno nakon Titove smrti?

Do Titove smrti, oni su bili mirni, bez nekih većih kriza, ali uz manje oscilacije. Nakon Titove smrti počinju da se razigravaju scenariji šta će se dalje dešavati sa Jugoslavijom. Za planere NATO-a teško je reći šta su očekivali u tom trenutku, ali je američko rukovodstvo svakako smatralo da takva Jugoslavija ne može da opstane. Sa dolaskom Mihaila Gorbačova na čelo SSSR-a, postalo je jasno da se nešto uzdrmava na Istoku i da je Jugoslavija, odlaskom Tita, koji je imao izuzetno državničko umeće, izgubila značaj koji je imala ranije. Strana podrška opstanku takve države počela je da slabi. Osim toga, Jugoslavija je u to vreme suočena sa dva unutrašnja procesa – procesom razgradnje od strane nacionalističkih republičkih rukovodstava i ekonomskim krizama koje su sledile jedna drugu.

Dakle, postoje unutrašnji uzroci raspada, ali tu je i lagano „namigivanje“ pre svega sa Zapada pojedinim republikama, da bi možda mogle da istupe otvorenije sa nekim svojim zahtevima. To nije bilo otvoreno, jer su velike sile bile zaokupljene stanjem u Sovjetskom Savezu, pomno su pratile šta će izroditi „glasnost“ i „perestrojka“. U to vreme niko nije pominjao razgradnju SFRJ. Predlozi su išli u pravcu labave konfederacije ili nekog drugog oblika rekonstrukcije države, ali nikako nije bilo reči o potpunoj razgradnji.

Kada NATO počinje ozbiljno da računa na raspad Jugoslavije?

Veoma dugo se računalo na mogućnost da Jugoslavija opstane. Bilo očekivanja da dođe do određene transformacije, ali da zemlja opstane. Sjedinjene Američke Države 1990. i 1991. godine šalju jasne signale u tom smislu. Imao sam priliku da se nađem na konferenciji za novinare američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera 21. juna 1991. godine u Ambasadi SAD-a. U to vreme su SAD iskreno pokušavale da od Jugoslavije spasu ono što se spasti može. Ali, na toj konferenciji on je izneo utiske koji su bili veoma poražavajući i frustrirajući za američko rukovodstvo: da se takva zemlja ne može očuvati i da nijedan od lidera tadašnjih šest republika nije iskreno spreman da sačuva zemlju. To je za njih bio preloman trenutak. Ali, Amerika je već tada najveća svetska sila. U prvi mah su brigu o Jugoslaviji prepustili Evropi, da se ona malo zamajava i da se vidi šta se tu može preduzeti. Evropa u to vreme ide ka čvršćem ujedinjenju i slala je ovde te svoje čuvene trojke, ali oni ovde vode u to vreme jednu protivrečnu i pristrasnu politiku koja je više razbuktala strasti nego što ih je smirila. Sa izbijanjem rata u Bosni, Amerikanci odmah reaguju i to je bio ključni momenat preloma za njih. U tom trenutku oni priznaju sve otcepljene republike bivše Jugoslavije. Od tada počinje kontinuitet američkog angažovanja na ovim prostorima.

Tadašnji američki ambasador Voren Cimerman je upozoravao naše rukovodstvo da Jugoslavija može da opstane i da će Amerika podržati opstanak ukoliko on bude bio plod dogovora i mirnog nalaženja rešenja, ali da neće podržati nijednu akciju u kojoj bi bila korišćena sila. Posebno su tada bili upozoreni na to da bi bilo kakva nasilna solucija kada je reč o Kosovu izazvala američku reakciju. Tada je prvi put upotrebljena formulacija po kojoj je Kosovo od vitalnog interesa za američku bezbednost. To je tada moglo da bude iznenađujuće, ali samo na prvi pogled. Američkim planerima i analitičarima u Pentagonu i CIA bilo je jasno da bi Kosovo moglo da bude neuralgično jezgro sukoba, što se pokazalo kao tačno, iako sa odloženim dejstvom. Međutim, njihove obaveštajne službe su počele da se bave Kosovom još od nemira 1981. koje je JNA ugušila silom. Istovremeno, već u to vreme albanski lobi počinje, isprva stidljivo, a potom i otvorenije da ulaže novac u zagovaranje pozicije albanskog naroda u krugovima američke visoke politike.

Danas je domaća javnost podeljena oko pitanja ulaska Srbije u NATO. Istovremeno, Srbija postaje okružena članicama Alijanse. Ima li uopšte smisla dilema „za ili protiv„?

Iz onoga što se može zaključiti iz izjava zvaničnika NATO-a, vrata ove političko-vojne organizacije, najmoćnije u svetu, za Srbiju su danas otvorena. Kada bi kod nas postojalo opredeljenje za NATO, mislim da bi postupak učlanjenja mogao da ide brže nego što je to slučaj sa drugim zemljama u regionu. Naši odnosi sa NATO-om su dobri, Srbija sarađuje gde god je to moguće i gde to naši interesi zahtevaju. Saradnja je posebno dobra kada je reč o Kosovu i Metohiji, uprkos tome što je 28 zemalja članica NATO-a priznalo nezavisnost Kosova. Vojna saradnja je veoma važna za stabilnost regiona, a na Kosovu se nalazi velika američka vojna baza Bondstil. Mislim da nema mesta za pitanje „za ili protiv NATO-a“. U ovom trenutku, imajući u vidu odnos javnog mnjenja i političke elite prema NATO-u, to pitanje je logički pogrešno postaviti. Mi smo okruženi članicama NATO-a. Propustili smo mnoge prilike da im se priključimo, u periodu od pre pet-šest godina kada smo im u tom smislu bili mnogo interesantniji nego danas. Da smo se još polovinom devedesetih pozvali na saradnju koju smo imali pedesetih godina, stvari bi za Srbiju danas bile mnogo drugačije.

Danas je NATO pred velikim samoispitivanjem i promenom strateškog koncepta. Ta promena je za NATO jednako važna kao ona koja se dogodila 1991. godine kada se sa teritorijalne odbrane preorijentisao i transformisao u političko-vojnu organizaciju koja se bavi humanitarnim intervencijama, mirovnim operacijama i upravljanjem krizama. U tom trenutku, kada se učinilo da je NATO relikt hladnog rata i da je izgubio svoju istorijsku ulogu i razlog za postojanje. Međutim, taj savez je dobro prepoznao izmenjenu bezbednosnu zbilju i, pre svega, planeri NATO-a su tada prepoznali izmenjenu prirodu bezbednosne pretnje. Sukobi su danas asimetrični, unutrašnji, nema više međudržavnih sukoba. NATO se prilagodio novim izazovima i pretnjama i kao organizacija dokazao da je i dalje potreban i Evropi i svetu.

Upravo ovih dana i ovih meseci NATO je na sličnoj prekretnici. Moj utisak je da je NATO, zadržavši u svom jezgru ulogu kolektivne odbrane i bezbednosti, postao centralna institucija nove mreže globalne bezbednosti koja se stvara. To znači da se NATO više ne bavi pitanjem teritorijalne odbrane, jer nijednoj članici ne preti opasnost da joj neko napadne teritoriju. Bezbednost zemalja članica NATO-a danas se brani hiljadama kilometara daleko od njihove teritorije. Izmenjena je priroda globalne pretnje. One više ne dolaze od pojedinih država, već se radi o terorizmu, ekstremističkim organizacijama koje mogu da dođu u posed nuklearnog oružja, o tehnološkom i sajber terorizmu. Sve te pretnje danas traže da se na njih adekvatno odgovori, a sa tim istovremeno dolazi do unutrašnje promene koncepta NATO-a. Zato danas NATO želi da sarađuje sa svima. Bezbednosni kontekst je potpuno nov. Devedesetih godina smo samo govorili o globalnim pretnjama, a danas su one realnost i više ništa ne možete da rešite odvojeno, već samo u saradnji sa svima.