Kome se ne ide u Strazbur?

Zapaljivim komentarima koji prate najnovije natezanje oko sadržine ustavne povelje Srbije i Crne Gore fali bitan detalj: Parlamentarna skupština Saveta Evrope zadala je 24. septembra vlastima Srbije i Crne Gore domaći zadatak, ali nije odredila rok za njegovu izradu. Republičkim skupštinama postavljen je, naime, uslov da usvoje ustavnu povelju kako bi Komitet ministara SE verifikovao odluku o prijemu Jugoslavije u punopravno članstvo te institucije. Ali to ne znači da, ukoliko bude propušten prvi voz za Strazbur (sednica Komiteta ministara zakazana za 7. novembar), cela priča o prijemu u SE propada – Komitet ministara „potpisaće“ zvaničnu pozivnicu Jugoslaviji na prvoj sednici nakon usvajanja ustavne povelje, kad god da se to desi.

Sasvim je nešto drugo to što bi se odgovorni predstavnici ozbiljne zemlje potrudili da postavljeni uslov ispune u najhitnijem roku i tako zakorače na prvi stepenik ka željenom, dosta dalekom cilju – Evropskoj uniji. Ovde, ipak, važi jedno drugo pravilo: da pre (u poslednjem momentu iznuđenog) rešenja nekog problema valja ispucati svu raspoloživu municiju u obračunu s političkim konkurentom, pa šta košta da košta. Zašto bi bilo drugačije ovoga puta?

Kada je uoči septembarske sednice Parlamentarne skupštine SE visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana poslednji put bio u Beogradu, predstavnici svih domaćih strana optimistički su tvrdili da su usaglasili čitavu povelju osim jednog pitanja – načina izbora poslanika u zajedničkom parlamentu. I još su svi, optimistički, procenjivali da će to pitanje biti rešeno odmah nakon crnogorskih parlamentarnih izbora 20. oktobra.

Slične procene ponovljene su i nakon apsolutne izborne pobede koalicije Mila Đukanovića – tvrdilo se da će ta grupacija, koja se jedina zalaže za delegatski izbor poslanika u parlamentu, sada lakše pristati na neposredan izbor poslanika, za koji se zalažu sve srpske strane i crnogorski SNP. Prošle nedelje stigao je još jedan argument tome u prilog, u vidu posete Solaninog izaslanika Stefana Lenea i funkcionera Venecijanske komisije SE Tomasa Marketa, koji su izjavili da izbori treba da budu neposredni i da obe republike treba da imaju iste izborne sisteme.

A onda je nastupio uobičajeni spektakl s iznenadnim sastancima i odgovarajućim optužbama. U petak je u Beogradu, na razgovorima sa Zoranom Đinđićem i Vojislavom Koštunicom, boravio Đukanović; Đinđić i Đukanović, potom su, optimistički, saopštili da će povelja biti usvojena za desetak dana, pri čemu je pitanje načina izbora poslanika označeno samo kao „tehnički problem“, koji se može rešiti i nakon usvajanja povelje. Koštunica je, međutim, to kategorički odbio i „priznao“ da je „politički i ljudski pogrešio“ kada je prilikom usvajanja Beogradskog sporazuma napravio „ustupak Crnoj Gori koja se nalazila pred lokalnim izborima“ time što je pristao da se rešenje pitanja načina izbora poslanika ostavi za kasnije. I još je dodao da, ukoliko povelja ne bude usvojena, na snazi ostaje stari Ustav, odnosno – nema ništa od redefinisanja odnosa Srbije i Crne Gore, što Đukanović na unutrašnjem terenu beleži kao jedan od svojih glavnih pluseva.

Izborno ojačani Đukanović potom se naravno javno zgrozio, sve birajući izraze poput „recidiva stare Miloševićevske svijesti“ i „vraćanja Koštunice svojoj izvornoj komunikaciji s određenim konzervativnim i retrogradnim političkim strukturama“. Đukanović je Koštunicu optužio i za „tendenciozno i pogrešno interpretiranje“ vođenog razgovora. Koštunica je, naime, saopštio da mu je Đukanović izneo dva „neprihvatljiva rešenja“: da dve republike donesu zakone o izboru poslanika i na osnovu njih sprovedu izbore za savezni parlament, ili da prvi izbori budu sprovedeni posredno, a neki drugi neposredno. Đukanović, opet, tvrdi da je rekao samo da bi „prvi saziv parlamenta trebalo da bude na bazi onoga što će biti politička volja država članica, i da se time ne insistira na modelu za izbor poslanika“.

Šta sve to znači?

Iako sada ima aspolutnu vlast u svojoj republici, Đukanović ipak ne može da bude siguran da bi i na potencijalnim izborima za zajednički parlament postigao tako blistav rezultat – na unutarrepubličkim izborima on osvaja i glasove radikalno independistički nastrojenih birača, koji na savezne izbore verovatno ne bi ni izašli. Obaška što mu se pružila prilika da nastavljenim zatezanjem ostvari „ličnu zadovoljštinu“ dovođenjem u nepriliku crnogorske opozicije, ali i Koštunice, s kojim nikad nije bio u dobrim odnosima (crnogorski mediji su uoči parlamentarnih izbora u toj republici govorili o obračunu Đukanovića i Đinđića, s jedne, i Predraga Bulatovića i Koštunice, s druge strane).

Koštunica, kao i ostali predstavnici federalne vlasti, teško da mogu da učine ustupak većinskoj Crnoj Gori i pristanu na Evropi prilično stran delegatski pristup. Neposredan izbor poslanika daje veći značaj budućim zajedničkim insititucijama i više razloga da se o novoj tvorevini govori kao o državi, a ne labavoj zajednici dveju nezavisnih država. A to je (očuvanje zajedničke države) jedan od najvažnijih ciljeva koje je Koštunica sebi postavio i čije mu neispunjenje nikako ne odgovara. Đinđiću, naravno, ne odgovara ništa što odgovara Koštunici, i eto savršenih uslova za nova natezanja ustavne potkomisije i komisije – sednica potkomisije u Podgorici traje dok nastaje ovaj tekst. Uprkos uverenju da su čuda uvek moguća, novinar u čijoj je radnoj obavezi raspetljavanje srpsko-crnogorskog čvora spremniji je da potpiše sledeću procenu: pošto do 7. novembra, prema domaćem metodu merenja, ima još dosta vremena, rešenje ove nedelje neće biti postignuto, već valja očekivati još nekoliko sastanaka ustavopisaca i odgovarajuće izjave o krivici „druge strane“ za neuspeh. A Komitet ministara će se, ionako, sastajati i ubuduće.