Koliko ih je i kakvi su

Kada se ne to doda izražena birokratizacija tog ministarstva, što za posledicu ima veliki broj ljudi koji se bavi administrativnim, odnosno nepolicijskim poslovima, pravo je pitanje da li od onoga što ostane treba očekivati mnogo bolji rezultat u borbi protiv kriminala.

Još je važnije pitanje da li je takva situacija inspirisala vlast da posegne za angažovanjem nekih ljudi koji su sve samo ne zaštitnici zakona i reda i da ih obuče u policijske uniforme, pod pritiskom gotovo dvogodišnjih građanskih protesta, blokada i demonstracija pokrenutih nakon pogibije 16 ljudi u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

KADA BROJKE ZAKLONE SUŠTINU

Zvanični podaci MUP a Srbije ukazuju da je u tom ministarstvu, na dan izrade Informatora o radu tokom 2025. godine, bilo zaposleno 41.129 ljudi. Od tog broja, u policijskim upravama zaposleno je 24.915 ljudi, dok je u sedištu Ministarstva angažovano 16.214 službenika. Oko 60 ljudi ima radni odnos u statusu mirovanja.

Nešto više od 40.000 ljudi ima status policijskog službenika, od čega oko 31.000 i status ovlašćenog službenog lica. Oko 1.100 ljudi ima status državnog službenika, odnosno nameštenika. Najviše zaposlenih ima srednju školu, njih oko 27.000, dok više i visoko obrazovanje ima oko 13.700 ljudi.

Gledajući samo brojke, MUP Srbije po formaciji ima znatno više policajaca nego što je to prosek Evropske unije. Naime, Srbija na 100.000 građana ima oko 600 policajaca, dok je preporučeno da taj prosek u EU bude oko 380.

Pa gde je onda problem? Izvor “Vremena” blizak sektoru bezbednosti navodi da te brojke nisu ni izbliza indikativne kakvo je pravo stanje na terenu. Jedinice gotovo nikada nisu popunjene po formaciji i često se dešava da su u realnosti za čitav rang niže u odnosu na svoju predviđenu formaciju (bataljoni/ odredi su zapravo ojačane čete, čete ojačani vodovi…).

Veliki broj ljudi, naročito starijih godišta, teži da se prebaci na kancelarijske poslove što stvara dodatni pritisak na ljude koji moraju da dežuraju veći broj radnih sati nego što je predviđeno. Pre nekoliko godina u medijima se pojavila informacija koja je više ličila na prvoaprilsku šalu nego na ozbiljnu informaciju da je MUP angažovao privatnu firmu za obezbeđenje zgrade u Beogradu.

Ako se deo odgovora na pitanje kako je tako nešto moguće može naći u želji da se deo novca iz državnih kanala prelije u privatne džepove ortaka i poslovnih saradnika vrhuške MUP a, ipak ostaje činjenica da je to bila i nužnost – kako bi se ljudi koji se koriste za te poslove prebacili na neke važnije obaveze. Na kraju, nije nikakva tajna da je značajan deo mlađih i stručno najosposobljenijih pripadnika MUP a, pripadnika elitnih policijskih jedinica, neprekidno na bolovanjima, koja koriste da rade kao pripadnici obezbeđenja raznim biznismenima i drugim kriminalcima.

Taj problem je dosegao tako velike razmere da je, nakon ubistva Aleksandra Nešovića u restoranu na Senjaku, u kontekstu kojeg se pominjao i tadašnji načelnik beogradske policije Veselin Milić, čak i tadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić tvrdio kako će insistirati da se donese zakon koji će onemogućiti pripadnicima policije da štite kriminalce, kao da su im dosadašnji zakoni to omogućavali?!

Vučić je tvrdio da “pola narko dilera ima policijsko obezbeđenje” i da takva situacija traje 40 godina, od čega trećina otpada na vreme kada je on bio na najodgovornijim državnim funkcijama.

KONCEPT POMOĆNE POLICIJE

foto: m. janković

Ideja o formiranju nekakvih pomoćnih policijskih snaga pojavila se pre desetak godina u vreme kada je na čelu MUP a bio Nebojša Stefanović, da bi realizacija te ideje kroz izmene i dopune zakona bila pokušana par godina kasnije, u vreme mandata Aleksandra Vulina. Izmene su predviđale mogućnost angažovanja građana koji nisu u stalnom radnom odnosu u MUP u i koji bi obavljali policijske poslove u slučaju potrebe. Te potrebe su situacije visokog bezbednosnog rizika, elementarnih nepogoda ili vanrednog stanja.

Nakon reakcije javnosti koja je smatrala da to otvara vrata za formiranje partijske policije u kojoj bi bili angažovani nestručni ali politički provereni i lojalni kadrovi, od formalizacije te ideje se odustalo, ali je s vremena na vreme u medijima pominjana mogućnost da se tome pribegavalo i bez odgovarajućih zakonskih izmena.

Najviše se o tome govorilo nakon velikog građanskog skupa 15. marta prošle godine u Beogradu, kada je došlo do velikih sukoba sa policijom. Pojedini ljudi iz podzemlja su na društvenim mrežama tvrdili da su u podzemnoj garaži u Pionirskom parku videli više desetina snažnih momaka kojima su stručne osobe objašnjavale kako da koriste pešadijsko naoružanje, vojne zaštitne maske i šok bombe. Njihova svedočenja ne treba uzimati zdravo za gotovo, tim pre što su ih dali odbegli svedoci saradnici ili što se – jednostvano – radi o profesionalnim kriminalcima. Međutim, o tome je javno na provladinim medijima govorio i nekadašnji potpredsednik Vlade i lider Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović, koji je tvrdio da se u Skupštini Beograda krilo oko 200 naoružanih ljudi koje je predvodio bivši rukometaš Vladimir Mandić.

Izvor “Vremena” blizak MUP u navodi kako nema uverljivih dokaza da je policija do sada oblačila u svoje uniforme mutne tipove iz sive zone i kriminala, ali da to ne znači da ti ljudi nisu korišćeni na ulici u drugim ulogama.

“To što se građanima po ponašanju nekih policijskih jedinica na ulici povremeno činilo da su to neki presvučeni batinaši vladajuće stranke samo govori o tome kakav je kvalitet obuke u elitnim policijskim jedinicama i kakvo je komandovanje”, tvrdi isti izvor.

Iako zakon predviđa da policajci prilikom postupanja moraju imati vidno istaknuto obeležje policije, prezime i broj značke, kao i da je nošenje takozvanih fantomki dozvoljeno samo specijalnim jedinicama u akcijama visokog rizika, izgled i ponašanje pojedinih policijskih jedinica na terenu često je više podsećao na navijačku tuču nego na zakonom uređenu intervenciju. Besomučno batinanje protivnika, šutiranje ljudi na zemlji, udaranje žena i omladine, kao i prebijanje ljudi po principu “deset na jednoga” oduvek su bili više odlika huligana nego policajaca, kojima i zakon propisuje da imaju pravo na primenu sile samo dok ne otklone opasnost po sebe, drugu osobu ili nečiju imovinu.

POLITIZACIJA KOMANDNOG KADRA

Izvor tvrdi da se upravo tu vidi ono što je glavni problem u sadašnjoj policiji, a to je politizacija komandnog kadra. Nakon što su utihnuli građanski protesti, došlo je do izvesne konsolidacije vladajuće stranke, koja je to iskoristila da na rukovodeća mesta u policiji dovede politički najlojanije ljude kako bi osigurala da će oni, u kritičnom trenutku, ispuniti svaki zahtev, bez obzira da li postoji kolizija sa zakonom. To je uspešno sprovedeno, ali je za posledicu imalo da su na neka veoma važna mesta došli ljudi koji nemaju odgovarajuće policijsko obrazovanje i znanje i koji te jedinice i odnose unutar njih grade ne na osnovu onoga što kaže struka, već na osnovu onoga što su videli na filmovima.

Oktroisanje kadrova direktno iz državnog vrha imalo je posledice i na kvalitet obuke, na operativnu spremnost tih sastava kao i na brojno stanje. Možda najočigledniji primer predstavlja Specijalna antiteroristička jednica (SAJ), nakon što je umesto dugogodišnjeg komandanta Spasoja Vulevića na njeno čelo postavljen Igor Žmirić. Iako Žmirić nije ni stigao da učini bilo šta što bi iritiralo pripadnike SAJ, mediji su bili puni informacija o tome da je za kratko vreme iz jedinice otišlo više desetina aktivnih pripadnika, uglavnom u invalidsku ili prevremenu penziju. S obzirom da se radi o jedinici ranga čete, odlazak 40-ak iskusnih i obučenih pripadnika predstavlja bukvalno katastrofu za svakodnevno funkcionisanje sastava.

Tada se spekulisalo da je puna formacija SAJ a 150 ljudi, da ih je u vreme Vulevića bilo oko 120, a da se nakon dolaska novog komandanta broj smanjio na oko 70. I sve to samo zbog toga što je njenim pripadnicima postalo jasno da je pitanje smene bilo političko, a ne profesionalno ili lično.

I dok su pojedine specijalne jedinice poput SAJ a makar na nivou gesta pokušale da se suprotstave politizaciji policije i njenog postupanja tokom građanskih protesta, postoje druge formacije koje sa tim nisu imale problema i koje su na ulici delovale kao da im prija takva (zlo)upotreba.

Najveća i “najvojničkija” jedinica u MUP u je Žandarmerija. Radi se o jedinici ranga brigade, sa odredima u Novom Sadu, Beogradu, Kraljevu i Nišu, kao i ronilačkom jedinicom. Jedini u MUP u imaju artiljerijska sredstva vatrene podrške (minobacače kalibra 82 milimetra), a takođe su opremljeni oklopnim vozilima Lazar 3, Miloš i Borbenim oklopnim vozilima BOV u izvornoj i modernizovanoj varijanti.

Izvor navodi da je upravo kod njih najzastupljeniji problem da mlađi pripadnici često uzimaju bolovanja kako bi obezbeđivali biznismene i kriminalce i da se u tome može naći odgovor na pitanje zbog čega su Žandarmi u nekoliko situacija brutalno intervenisali na demonstrancijama.

Naime, zbog povećanog obima posla u prethodne dve godine, njihovi pripadnici nisu mogli da se posvete poslovima obezbeđenja, što im je glavni izvor prihoda, uprkos solidnoj plati koju primaju u MUP u. Nadoknada za svoj posao, sendvič i dve flaše vode koje su dobijali na ulici nisu uporedivi sa onim što bi dobili da su za to vreme obezbeđivali svoje redovne klijente. To je izazvalo određeni antagonizam prema demonstrantima.

Isto može da se kaže i za Policijsku brigadu Beograda, koja je sledeća po kvalitetu u MUP u. Radi se o posebnoj jedinici iz sastava Policijske uprave glavnog grada. Od tehnike raspolažu lakim oklopnim vozilima “hamvi”, džipovima “difender” i kombijima, kao i karakteristično opremljenim kamionima TAM, na kojima u intervenciju idu viseći na bočno instaliranim nogostupima.

Iz nekog razloga insistiraju na crnim uniformama i vozilima, skrivaju identitet pripadnika, a u više navrata su pribegli primeni brutalne sile nad demonstrantima, koja prevazilazi realne potrebe da bi se izvršio neki zadatak. U toj jedinici se nalazi i konjički eskadron, grupa službenih pasa i vodeni topovi.

Tehnički najopremljenija i najsavremenija jedinica MUP a je Helikopterska eskadrila. Sedište te jedinice je na aerodromu “Nikola Tesla”, a glavni zadaci su joj VIP transport, pomoć u gašenju požara, vazdušna podrška i traganje i spasavanje. Opremljeni su novim helikopterima H-145M, H-215 i Ka-32. Nakon višedecenijske upotrebe, helikopteri “gazela” su pri kraju radnog veka, dok su četiri helikoptera “bell” nedavno donirana MUP u Republike Srpske.

Uprkos činjenici da je većina pilota i mehaničara obučavana u vojnim školama, izvor “Vremena” navodi da u toj jedinici odnosi uopšte nisu u skladu sa vojnim standardima, što je posledica činjenice da većinu njihovih zadataka čini VIP prevoz najviših državnih zvaničnika. Čest boravak sa njima učinio je da se između njih stvore posebne veze i da se izgube granice između profesionalnog i ličnog.

Stvar je na kraju došla do toga da su i vojska i MUP morali da izdaju zvanično saopštenje kako nosilac liste “Ujedinjena Srbija” Aleksandar Vučić nije koristio državni helikopter u stranačkoj kampanji, nakon što su se na društvenim mrežama pojavili određeni snimci koji ukazuju suprotno.

Bez obzira da li se dogodilo takvo neprimereno korišćenje državnih resursa, činjenica da se o tome raspravlja dovoljno govori da se MUP nalazi u kolopletu političkih zloupotreba i da policijska plata odavno nije glavni razlog zbog kojeg nema dovoljno ljudi koji žele da nose plavu uniformu.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!