Sredina aprila 2014. godine, javna, dramatična sednica Vlade Srbije zbog poplava u Obrenovcu, predsedava, pred televizijskim kamerama, netom izabrani premijer Aleksandar Vučić. Izdaje naloge, zove dobrovoljce da se priključe odbrani, načelnika Generalštaba Ljubišu Dikovića svodi na nivo komandanta bataljona, naređuje mu (protivzakonito): “Dikoviću – Šabac. Ako Šabac padne, znaš šta ti je činiti…” I tu ostaje nedorečen.
Javljaju se dobrovoljci, parking kod Sava centra pretesan je za one koji su poslušali Vučića da “brane Šabac”, koji su mogli svojim angažovanjem da odbrane od poplave i njegovi stanovnici postavljanjem džakova sa peskom, jer to nije mali grad. Ali, Vučićeva se ne poriče. U isto vreme, u Obrenovac prvog dana poplave (još nije dobijen sudski epilog odgovornosti za posledice, a tadašnji predsednik opštine Miroslav Čučković je unapređen u gradsku vlast), pored pripadnika Sektora za vanredne situacije MUP i delova Vojske, idu “donkihotovski” samo ekipe entuzijasta – pripadnici ronilačkih klubova, oni koji znaju da upravljaju čamcima ili ljudi obučeni za pomoć stanovništvu u vanrednim situacijama, ali u nekom prošlom vremenu.
“SOCIJALISTIČKI RELIKT”: A suština je u tom prošlom vremenu – u vreme socijalizma čitavo stanovništvo se obučavalo, na ovaj ili onaj način, za postupanje u slučaju vanrednih situacija, kroz sistem Civilne zaštite koji je obuhvatao i starce u najzabačenijim selima Jugoslavije. Obaveza svih zaposlenih u radnim organizacijama je bila da kroz njega prođu, održavale su se i vežbe, a podrazumevalo se i da učenici osmog razreda osnovne i prva dva razreda srednje škole imaju predmet Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita (ONO i DSZ).
Sve to je devedesetih ukinuto, jednim delom zahvaljujući i doktoru ONO i DSZ Vojislavu Šešelju, čiji najbolji učenik je bio Aleksandar Vučić – oni su tražili da se “raskrsti sa svim socijalističkim reliktima”.
Civilna zaštita je tako tiho nestala, pokušano je da se, u jednom obliku, vrati tokom bombardovanja 1999. godine, ali i to je bio tek pokušaj – samozvani poverenici su gledali ko ne gasi svetla u stanu i ne silazi u podrume kada se oglase sirene i prijavljivali su ga kao lokatora.
Civilna zaštita je, izgleda, jedino funkcionisala na severu Kosova, od 1999. godine do početka primene Briselskog sporazuma. Tamo su neki ljudi, uglavnom mladi, nabildovani, primali plate iz budžeta države Srbije pod firmom “civilne zaštite”. I onda su iz Srbije slati protesti Kosovu zašto ukida tu “civilnu zaštitu”. Niko nije objasnio zašto u centralnoj Srbiji nema Civilne zaštite, a na severu Kosova ima. Kao ni šta su oni radili, za šta su primali platu.
Da se danas, ne daj Bože, desi zemljotres kao onaj u Turskoj i Siriji, Srbija bi imala dosta žrtava, a evo i jednog primera od prošle nedelje. U Beogradu se, u razmaku od par dana, osetio jedan, pa drugi zemljotres, i niko ne reaguje, niko ne napušta stanove ni poslovne prostore. Ni ne pomišlja na to, a mnogi, pogotovo mladi, nisu zemljotrese ni registrovali zabavljeni kuckanjem i gledanjem video-klipova na mobilnim telefonima. Autor ovog teksta je, kao dete od četiri godine, upamtio zemljotres u leto 1970. godine kada je baš jako “zadrmalo” Severnu Dalmaciju”, i seća se kako su dolazili neki ljudi, upozoravali građane da ne idu u kuće i stanove jer će uslediti nova serija drmanja tla, možda opasnija i razornija. Ljudi su to poslušali i nisu ulazili u kuće naredna dva dana i noći. To je dokaz da je sistem bio izgrađen, a od njega su najviše profitirala deca koja su se mogla slobodno igrati po čitavu noć, poseban doživljaj su bili improvizovani šatori.
Doživljaj drugi – potres u Crnoj Gori aprila 1979. godine – iako relativno daleko, ali očigledno na istoj tektonskoj ploči. Probudi te tutnjava, vidiš kako krevet vibrira, a luster se ljulja – trk napolje. I nema ulaska u kuću u narednih pola dana. Deca danas, šta god se dešavalo, ne reaguju na to, slušalice i mobilni su tu i baš ih briga za zemljotres, i ne primete ga.
POD INGERENCIJOM MUP-a: U Srbiji (kao i u ostalim državama bivše Jugoslavije) tema ONO i DSZ je skrajnuta, sete je se samo kada je neka katastrofa; umesto obuke naroda, to je preneto na “specijalizovane ekipe” vojske ili policije.
Kakvo je stanje danas u Srbiji? Nakon raspada bivše zajedničke države civilna zaštita ulazi 2009. godine, u sastav Sektora za vanredne situacije MUP, donošenjem Zakona o vanrednim situacijama, ali nedorečeno, da bi tek nakon poplava 2014. godine bio usvojen i nacionalni program upravljanja rizikom od elementarnih nepogoda. Prema tom zakonu, za odgovor na vanrednu situaciju odgovorne su snage zaštite i spasavanja, sastavljene od štabova za vanredne situacije, jedinica civilne zaštite, vatrogasno-spasilačkih jedinica, policije, Vojske Srbije i “drugih subjekata čija je redovna delatnost zaštita i spasavanje ili koji su opremljeni i osposobljeni za ovakvo reagovanje”. U prevodu – dok se svi ti “subjekti” angažuju – prekasno je, a to je slučaj Obrenovca pokazao.
Sektor Civilne zaštite je do 2006. bio u nadležnosti Ministarstva odbrane, a od tada prelazi pod ingerenciju MUP-a, čime je praktično prestao da postoji. Što je najgore, građani su potpuno neobavešteni i neuvežbani za ponašenje u raznim vanrednim situacijama – zemljotresima, poplavama, hemijskim akcidentima, požarima, pa i u ponašanju u slučaju bombardovanja, kao što je bilo 1999. godine kada su, na primer, lepljive trake stavljali preko prozorskih stakala. Onima koje su detonacije pogodile prozori su svakako polupani, a onima koje nisu trebalo je vremena i živaca da sastružu ostatke te trake.
Niko se nije sada, posle potresa u Turskoj i Siriji, potrudio da ode do građana, da u svaki ulaz i poštanski sandučić ubaci uputstva kako se ponašati u takvoj situaciji. A civilna zaštita i njeni poverenici su to radili direktno.
Posebna priča su atomska skloništa koja su se nekada gradila u urbanim sredinama. Ona su ili izdata u zakup, ili su pretrpana viškom stvari koje ostavljaju građani. Srbija ima javno preduzeće “Skloništa”, koje ima popriličan broj zaposlenih, sa visokim platama, a ne rade praktično ništa, osim što se ubiraju kirije od zakupaca, uglavnom vlasnika teretana i fitnes klubova. Zakon predviđa šta ta skloništa treba da imaju, od kreveta do zaliha vode i slično, a u ovim današnjim, poput onih na Novom Beogradu, to ne postoji – šta će ti kreveti kad tu mogu stati sprave za teretanu?
Naravno, postavlja se i pitanje koliko građana uopšte zna gde se nalaze i koliko su udaljena skloništa (predviđena da izdrže atomske udare, a pogotovo zemljotres). Ljude, jednostavno, niko nije upoznao sa tim. Autor ovog teksta živi u zgradi u Zemunu koja nema atomsko sklonište, ali je zbog konfiguracije i načina gradnje njen podrum bio pretvoren u sklonište za pet-šest ostalih zgrada. I danas na vratima podruma, koja nisu blindirana nego obična, drvena, stoji natpis: “Zatvaraj vrata. Štab zaštite opštine Zemun”. A o skloništima sada odlučuju upravnici zgrada. ¶
U SFRJ je svaki veliki državni proizvodni sistem, kao i skoro sve veće društvene firme, imao svoje jedinice civilne zaštite koje su imale stalne obuke, a dobijali su sredstva iz budžeta. Osim toga, postojale su i jedinice civilne zaštite opšte namene, koje su činili građani, sa zaduženjima u mesnoj zajednici, i svi su prolazili obuku, lekarski pregled i bili su opremljeni za reagovanje u slučaju zemljotresa, poplava i drugih izazova. Jednom godišnje održavana je i vežba zvana “Ništa nas ne sme iznenaditi” (koja bi nekada bila odgađana zbog “lošeg vremena”). I učestvovali su svi, od pionira do starih ljudi.
Prema dostupnim podacima, u Srbiji ima nešto više od 180 specijalizovanih jedinica civilne zaštite za zaštitu i spasavanje i oko trideset komandi tih jedinica, koje su u okviru Sektora za vanredne situacije. Osnovnu obuku je, navodno, prošlo manje od 3.000 pripadnika koji su raspoređeni u specijalizovane jedinice civilne zaštite, i to za zaštitu od požara, spasavanje na vodi i pod vodom, pružanje prve pomoći, radiološko-hemijsko-biološku zaštitu, spasavanje iz ruševina i zbrinjavanje.
Da to nije dovoljno, pokazuje i svojevremeno u medijima objavljeno poređenje podataka datih u jednom televizijskom prilogu, da je 1983. godine samo u Beogradu bilo više od 300.000 ljudi obučenih za civilnu zaštitu, dok je 2014. godine za vreme majskih poplava građane spasavalo tek 1.500 obučenih spasilaca.
