Ko ne pamti početak…

Za nedelju 14. novembar u Viševcu, rodnom selu slavnog Karađorđa, zakazano otkrivanje spomenika Voždu. Najavljeno da će spomenik lično otkriti premijer Koštunica, ali u poslednji čas javljeno da premijer ima druge, i neodložne obaveze, pa se velike časti i dužnosti prihvatio ministar pravde Stojković, a iz takoreći kabineta samog premijera. Ako je premijer zakaz’o, nisu drugi, na licu mesta bio narod, visoki crkveni dostojnici, visoki predstavnici Vojske, sami Bidža od Svilajnca, sami Sreten od Karića, bila i televizija, raznog programa i raznih umetnika…

AJMO SVI: Ali ajmo iz početka i sa lica mesta. Dvadesetak kolometara od Topole, prema Rači, Viševac, ko ne zna, rodno mesto vožda Karađorđa. Pored puta tabla „Etno kompleks Karađorđe“, iza table sadržaji. U toku svečana liturgija u novoj šatri, pored crkve, na šatri nove reklamne nalepnice, „Novo, novo, za svadbe i veselja“, unutra činodejstvuje vladika šumadijski, i unutrašnjost nove šatre nova, sa, da kažemo, plafona, sve sam baldahin i svila, spustili se karneri i rese u roze i skoro roze boji. Preko puta spomenik Voždu, kako je javnost informisana, visok 2,90 metara, težak jednu tonu, izliven u bakru od čaura koje je dala Vojska SCG. Na ulasku u kompleks zastave, upaljeni lampioni, sve u kamenim kockama, red kocki, red taze cveća, i tako tri puta. Prvo kocka, pa lejica sa žuto-kadifastim cvećem, opet kocka, pa neko ljubičica cveće, kocka, pa cveće ciklama boje, kad razmisliš, kad potražiš pomoć, biće da je sve to neka stilizovana buktinja. Vidi se da je sve rađeno po crtežu i projektu, vidi se da je tu bilo oranja i drljanja, mestimično, uz one staze od kamenih kocki, naneta taze, pravilno isečena, još zelena trava.

I spomenik – Vožd iskoraknuo, ispružio desnicu, levom, uz levu nogu, pridržava pušku – spreman, na ramena mu pala plava tkanina koja treba da se makne pri otkrivanju. Ali, eto visokog predstavnika Vlade, ministra pravde Zorana Stojkovića. Privedoše ga spomeniku, domaćini&organizatori uzeše da mu, do u tančine, objašnjavaju istoriju i tehniku, među njih upade onaj Radovan bez granica Brankov, pa to sa malom kamericom uze da čini ko sa velikom, sve zumira, kadrira, ma snima.

ČABAR DO ČABRICE: Ajd’ poviše, gore pravi etno-kompleks, jeste malo kaljavo, od taze drljanja, od kiše, ali kompleks. Prvo mali drveni objekat sa imenom, napisanim, mlekar, ispred čabar na kome piše „čabar“, i čabrica na kojoj piše „čabrica“. Onda nešto ko magaza, na verandi ćilimi i ostala radinost, plus portret Karađorđa na kome su oblaci jok plavi, čisto plameni, ustanički. A unutra razni eksponati, na svakom piše šta je, ćilim, sinija, slanik, šubara, šajkača, ima i figure u narodnoj nošnji, šta je to, objašnjava prisutna u narodnoj nošnji, to je domaćin, a ovo devojka za udaju, do nje momak za ženidbu…

Poviše magaze šatra, iz nje izlaze namernici, svi sa vruću rakiju u ruci, eto i oficira sa visoki činovi, biće general potpukovnik, jedan mu se unese sve sa vrućom, pa mu se i predstavi sa Ja vojsku mnogo volim, general primi k znanju, pozdraviše se. Do spomenika pristig’o i Bidža Budimirović, pravo na spomenik, omaši ministra Stojkovića, do’vati generala, koji od radosti viknu, Ooo, dohvatiše se, pa srpski. Organizator uze da oslobađa prostor, jerbo najavljen direktan i na prvom programu nacionalne televizije prenos, ali narod, sve sa kišobrani, brani pozicije, ‘oće da vidi, šta, ma šta ga pita, ima da vidi, što je dolazio. Eto i narodnog pesnika Dobrice Erića, jednog u opremi, glumac li je, Karađorđe, pred mikrofonom jedan od mlađih glumaca, biće Kičić, pita, je l’ on vodi program.

Vidimo jedan se izlaže novinarima, da čujemo, dr Živan Živojinović, u Odboru za spomenik, ima da kaže da država nije pomogla ništa, tražili, molili, ništa, košta dosta, 60.000 evra, ali ne žale se. Pozvali Koštunicu da otvori spomenik, na vreme obavestili, međutim, dan pre otvaranja dobili obaveštenje da će da otvori ministar pravde, hvala ministru pravde, ali to je neprimerno rešenje, on može da otvori neki sud, neki vrhovni sud, neki nadsud, ovo je veliki šamar i velika bruka za srpski narod. Cele godine crkva se moli za Karađorđa, a g. Koštunica, kao veliki vernik, nije izvoleo da dođe ovamo, a obavešten, imaju napismeno, bio u Dobrunu a ovamo nije izvoleo da dođe…

Svečanost nikako da počne, neki zastoj, kiša prelazi u vejavicu, kad eto, od crkve kolona u mantijama, napred monahinje, red sveštenika sa vladikom Jovanom. Priđoše spomeniku, dečak sa sviralom nešto odsvira, vladika pozva prisutne sa Ajmo svi, Gospode pomiluj… Blagosilja se ovo krsno znamenje i ovaj spomenik. Ministar i vladika odmotaše ono plavo platno, spomenik bi otkriven. Ministar uze mikrofon, reče da je veoma uzbuđen, pa pročita da je svečanost značajna jer kao narod imamo prekide u istorijskom sećanju, i još, ko ne pamti početak neće znati gde mu je kraj, i još, mi jesmo narod Evrope…

Doktor iz Odbora najavi predsednicu Odbora g. Vesnu Stojanović, ova uze mikrofon, namesti kosu boje crnog joj mantila, pa poče, Poštovano preosveštenstvo, gospodo ministri, dragi gosti, dobro nam došli… Pređe na drugi list ‘artije, narod poče da se razilazi, stiže do trećeg lista, hvala vam. Najaviši član Krunskog saveta, prof. Ivan Antić, izvadi sitno original pismo, Najlepše vam hvala na pozivu da prisustvujem svečanosti otkrivanja spomenika slavnom srpskom junaku voždu Karađorđu 14. novembra 2004. u selu Viševac… s poštovanjem Aleksandar.

BONTON JAVljANjE: Javi se i onaj glumac, Kičić li je, kome u zadatku beše da vodi program, najavi besedu o voždu Dragoljuba Živojinovića. Profesor se primi mikrofona, Đorđe Petrović, zvani Karađorđe, bio je svestrana ličnost u jednom burnom vremenu, bio je zemljodelac, trgovac, hajduk, vojnik, vođa ustanka, kreator onoga što zovemo modernom Srbijom… Pa kad profesor uze da besedi, uzeše da mu pomognu, staviše mikrofon u stalak, ali profesor nastavi da drži mikrofon, da se izlaže. Dok je tako besedio, narod uze da se razilazi, vidimo u prvi red pristig’o i Sreten Karić, uzesmo da ga uslikamo, primeti, klimnu glavom po svakom bontonu. Završi profesor, program se nastavi, grupa pevača, „Turci selo zapališe“, pred spomenik stiže i jedan u maskirnu uniformu, položi zelen venčić na čijoj traci pisaše „V. Karađorđu od K. Garde“ , pa se to uspravi u vojnički stav, raportira.

Glumac koji je vodio program najavi pesnika Dobricu Erića uz muzičku pratnju Bore Dugića. Dobrica stade pod kišobran svih osnovnih boja, ispruži desnicu, pa kad Bora dunu iz duše, iz duše se reče pesnik, Svi moji preci koje često sanjam/ bili su Srbi i ja im se klanjam… Bi još i bi kraj, pesnik, kao pravi srpski pesnik za sve vrste manifestacija, priđe vladici, poljubi ruku, ovaj ga primi na grudi, srpski se pozdraviše. Glumac koji je najavljivao najavi glumca iz Velike Plane u ulozi Vožda. Kad stade Vožd, čini se prirodni brkovi, kad to viknu, Deco moja, vidite li, ko’ekude, šta nam Turci janičari rade… Program uze da traje, bi i Živan Saramandić, Bolan mi leži Karamustafa… Sve prati i visoko društvo levo od Vožda, visoki general, sami ministar, Sreten sa Bata Kanda bradicom Karić, Bidža sa pelerinu vojne boje, još visokih, jašta nego zvanica. Bidža dodade Sretenu vruću, zajednički, ali samo malo, ispratiše Živana, ministar uze da se pozdravlja sa Bidžom, vrati se da pozdravi i generala, ovaj mu generalski salutira. Kad je prilika, upitamo Bidžu za utisci, i tome slično, Hvala bogu da se neko setio da podigne spomenik Voždu u rodnom mestu, ja sam to uradio Sinđeliću pre 15 godina, da se shvati koliko smo mi Srbi bili dominantni u odnosu na sve druge ove nacije… Reče da i danas ima ljudi, ali su u zapećku, reče još o poslušnicima kojima je stranac preči od Srbina, i završi, a kad završi zagrli pukovnika do sebe i zapeva, „Moji stari drugovi“… Sreten uze da deli vizitkarte, nasta razlaz, iz nove šatre u kojoj beše liturgija čuje se vik, „Sinoć ovce, a jutros devojke“…