Ko deli državni kolač

Na trećoj tribinu Asocijacije medija održanoj ovog puta u Kragujevcu, učestvovali su Jovanka Marović, glavna urednica “Glasa Šumadije”, Marija Obrenović, novinarka portala “Pressek” i Bojana Vlaović Savić iz “Res publice”. Razgovor se vodio o trci koju mediji u Srbiji danas vode sa finansijama i borbom za opstanak. Profesionalni mediji i mediji koji rade u interesu građana ipak odolevaju i obavljaju svoj posao najbolje što mogu.

STEVAN RISTIĆ: Marija, stalno se govori o važnosti lokalnih medija, a ipak znamo da lokalni mediji teško posluju uprkos tome što su kredibilan izvor informisanja. Gde vidite da je glavni problem?

MARIJA OBRENOVIĆ: Glavni problem na našem medijskom tržištu je, zapravo, nepostojanje tržišta, zato što država ima najveći uticaj na medijsko tržište, shodno činjenici da najveća suma novca koja dolazi na to tržište dolazi od države, što kroz oglašavanje, što kroz projektno sufinansiranje medija. I zbog činjenice da je marketinški deo kolača vrlo mali na tom medijskom tržištu. Pritom on uglavnom odlazi na nacionalne medije. Lokalni mediji nemaju pristup glavnim finansijskim sredstvima. Nekad smo često nevidljivi za velike agencije preko kojih se taj novac plasira, a eventualno u lokalne medije dolazi vrlo sitan novac od njih. To znači da su lokalni mediji snažno orijentisani na projektno sufinansiranje od konkursa koje daje država i jedinica lokalne samouprave, što daje mogućnost vršenja pritiska na ove medije.

STEVAN RISTIĆ: Da li vidite neki način da se poboljša položaj medija? U toku je rad na novom Zakonu o informisanju, da li vidite način da medijska zajednica profesionalnih medija utiče na promenu zakona pa da se deo tog kolača, tog novca koji dolazi od države, učini transparentnijim?

MARIJA OBRENOVIĆ: Ono što jeste intencija izmena i dopuna Zakona o medijima i javnom informisanju jeste da se zapravo uredi sam taj proces finansiranja medija. Da se na neki način snažnije radi i utiče na evaluaciju medijskih sadržaja koji se finansiraju i koje je do sada potpuno izostalo u prethodnom ciklusu. S druge strane, mi u Kragujevcu imamo konkretnu situaciju da imamo lokalni medij koji je u vlasništvu države, što je protivno zakonu, što je nekako volšebno na kraju izvedeno i to je još jedna otežavajuća okolnost za medije ovde. Veliki deo tog novca namenjenog za lokalne medije ide u tu televiziju, a mnogo manji deo tog novca ide na sve ostale medije koje imamo u gradu.

Da se vratimo na priču o projektnom sufinansiranju. U ovom momentu, ono što rade lokalne samouprave na teritoriji cele Srbije jeste da se kroz projekte dodeljuje novac medijima. Prvo pitanje je kako se dodeljuje, kome se dodeljuje, ko su komisije koje odlučuju o projektima i to je nešto što je ovde veliki problem, govorim o kredibilitetu tih ljudi koji odlučuju o raspodeli novca. Zapravo, na njima počiva ceo sistem, na njihovoj samostalnosti, profesionalnosti i hrabrosti. S druge strane, mi smo svojevremeno razgovarali sa ljudima u lokalnim samoupravama koji su direktni “izvođači radova” na projektnom sufinansiranju i ono što smo uočili kao problem, a dobili kao fidbek od njih, jeste da je njima veliki problem to što oni imaju kapacitete da kontrolišu finansije i da li je taj projekat sproveden do kraja. Odnosno, da li je novac koji je lokalna samouprava dala potrošen na način na koji je to projektom rečeno. Međutim, oni nemaju kapacitet da kontrolišu kvalitet medijskih sadržaja koji se dobijaju u okviru tog projekta. Oni mogu da “čekiraju” da li je napisano 20 tekstova kako je navedeno u projektu, da li je zaista napisano tih 20 tekstova, a kakav je kvalitet tih tekstova i da li se to slaže sa onime što je projektna ideja, za to oni niti imaju kapaciteta niti znanja da evaluiraju. Tu je, isto, velika šansa za zloupotrebu. Imali smo primer u mnogim lokalnim samoupravama na nivou Srbije, da su pojedini mediji dobijali novac za projekte, a da su ti medijski sadržaji bili bukvalno prepisani od drugih medija ili su to neka saopštenja lokalne samouprave koja su objavljivali. Dakle, radilo se samo o objavljivanju na količinu. S te strane, jeste naša intencija da se taj deo Zakona promeni, ali ono što je ključno pitanje za medijsku zajednicu nije samo do promene zakonskih odredaba, već i da se uvede taj proces evaluacije kada su u pitanju projekti. Odnosno ta kontrola proizvedenog medijskog sadržaja. Za nas će ključno biti to kakav će pravilnik proizaći o projektnom sufinansiranju nakon donošenja Zakona, a to je ono što je već odgovornost Ministarstva. Kada bi se zakon, čak i ovakav kakav jeste, doslovno primenjivao, situacija bi bila drugačija.

STEVAN RISTIĆ: Ovim izlaganjem smo dobili jednu širu sliku medijskog pejzaža, ne samo što se tiče lokalnih medija, već što se tiče i finansiranja i sufinansiranja sadržaja u javnom interesu. Javni interes je zakonom definisan, ali ja nemam utisak da se to baš mnogo poštuje u poslednjih osam godina, koliko postoji i ova praksa. Jovanka, vi ste pre oko pet godina pokrenuli portal “Glas Šumadije”. Danas je to najčitaniji portal u Šumadiji. Znamo da ste krenuli iz jedne male prostorije, a danas se nalazimo kod vas u jednom modernom studiju gde snimate i podkaste. Možete li nam opisati taj svoj put?

JOVANKA MAROVIĆ: Moram da priznam da kada smo osnovali medij, pored toga što su to bili profesionalci, mi nismo imali neku preteranu ideju, nego je više u tom trenutku postojalo mesto na medijskom nebu Kragujevca i mi smo hteli da ga zauzmemo. Dobili smo veliku podršku novnarskih udruženja NDNV-a i NUNS-a, koji su nas prepoznali kao grupu profesionalaca koja do tog trenutka nije bila u medijima. Uz njihovu pomoć smo i pokrenuli portal. Sem te ideje profesionalnog bavljenja novinarstvom, mi nismo imali neku drugu ideju. Prvih mesec dana smo radili od kuće, a onda smo bili u jednom malom prostoru, ali smo imali dobar izlog. Zašto smo uzeli taj prostor od 5m2, to je zbog toga što su nas građani stalno zvali da pitaju gde se nalazimo. Posle toga smo prešli u 15m2, a evo sada sedimo u ovom prostoru. Glavni podstrek u izveštavanju i kreiranju medijskih sadržaja su zapravo građani. Mi od početka imamo značajan i čest kontakt sa građanima. Imamo rubriku “Heroji zajednice”, u kojoj su sami građani objavljivali pozitivne primere iz svog okruženja i probleme sa kojima se susreću.

Ono čime smo mi od početka krenuli da se bavimo jeste lokalna politika. Jer, vi ćete u nacionalnim medijima videti ko je kandidat za poslanika i šta se dešava na nacionalnom nivou, ali ko je taj čovek koji će da predstavlja lokalnu zajednicu u lokalnom parlamentu može da se vidi samo na lokalnim medijima. Počinjemo u trenutku kada Grad Kragujevac u to vreme već pet-šest godina ne raspisuje konkurs, tako da mi nismo ni računali na tu vrstu sufinansiranja. Ali, ono gde je naš kvalitet prepoznat jesu strani donatori i moram da kažem da bez njihove pomoći “Glas Šumadije” možda ne bi ni opstao.

Što se tiče novog Zakona o javnom informisanju koji ste malopre pomenuli, moram da prokomentarišem da će ovo biti druga medijska strategija koja se donosi od 2012. godine. Mi i u ovoj medijskoj strategiji imamo načela koja su vrlo prihvatljiva i koja spadaju u neku vrstu evropske tekovine kada je reč o slobodi medija i transparentnosti vlasništva. Nažalost, to u praksi u Srbiji ne postoji uopšte. Projektno finansiranje medija, takođe, ne postoji i imamo uređivačku politiku, na prste jedne ruke se može nabrojati koliko je medija koji poštuju sve to. Tako da ne znam šta će biti sa tim novim Zakonom, ali mislim da prvo mora da se promeni politička volja i atmosfera u društvu. Veliko je pitanje kakav je osećaj danas biti novinar. Ja sam bila novinarka i devedesetih godina kada je to bilo jedno jako cenjeno zanimanje, a danas maltene na slavi ne smete da kažete da ste novinar. To izgleda više nije tako popularno zanimanje, ali su građani tu najmanje krivi. Najzaslužnija za to je politička volja.

STEVAN RISTIĆ: Bojana, kada ste Vi najavljivali svoje aktivnosti, naveli ste da želite da Kragujevac bude grad aktivnih građana, medijskog pluralizma i demokratskih sloboda. Dokle ste stigli u tom svom naumu?

BOJANA VLAOVIĆ SAVIĆ: Bio je težak put, a i dalje je. Mi smo nekako krenuli u toj situaciji koja je bila prilično poražavajuća za Kragujevac, koji je kolevka srpskog novinarstva, kao što to volimo da kažemo. Ovde su objavljene prve novine u Srbiji i čini mi se da je ta devastacija lokalne medijske scene, do koje je došlo pre svega zbog činjenice da konkurs za sufinansiranje nije dugo raspisivan, doprinela da maltene zamre medijska scena u Kragujevcu. Tome je, takođe, doprinela i činjenica da je RTV Kragujevac privatizovana. To je uzrokovalo neku vrstu gašenja i političkog i društvenog života. Koleginica i ja, koje smo osnovale ovo udruženje, i same smo bile novinarke i upoznate smo sa problemima medija i novinarske profesije. Tada nam se činilo da bi možda veći doprinos bio da napravimo jedno udruženje građana koje bi nastojalo da pomogne medijima i, sa druge strane, da se bavi nekim drugim pitanjima koja su društveno značajna za naš grad. Ono što moram da primetim, jer sam bila novinarka koja je pratila politiku, jeste da petkom nekada nisam stigla da obiđem sve zakazane konferencije za štampu koje su zakazivali gradski odbori političkih stranaka u Kragujevcu. Oni su, znači, bili pokretači nekakvog društvenog života. Vlast izađe i kaže “mi ćemo da radimo to i to”, a onda opozicija izađe sa nekim svojim predlozima. Onda se kroz medije te teme razvijaju i konačno njih preuzimaju i građani. Prosto, diskutovalo se i postojao je neki društveni dijalog u našem gradu o nekim temama koje su važne za građane. Gašenje medija dovelo je do toga da smo deo po deo ovih segmenata gasili i došli smo u situaciju da prosto nemamo taj društveni dijalog. Uopšte se ne razmatraju dovoljno teme koje su važne. Naravno, mislim da je negde to i bio cilj takvog nasilnog gašenja lokalnih medija.

Sada, kada govorimo o pokretanju društvenog dijaloga, iako zvuči kao floskula, meni se čini da je to jedan od najtežih zadataka. Dakle, da se vratimo na trenutak kada dve osobe koje imaju različito viđenje po bilo kom osnovu mogu da sednu i da razgovaraju o tome, i da neko ko to prati, iz njihovog razgovora može sam da izvede svoj zaključak. Dakle, da li da stane na jednu ili drugu stranu, ili da formira neko svoje, treće mišljenje. To je ono što nama kao društvu fali, i eto, mi bismo voleli da utičemo da se to nekako pokrene. Mi verujemo i da već jesmo to sve malo pokrenuli. Doduše, ne samo “mi” kao mi, već i drugi mediji u Kragujevcu i zaista mi deluje da se situacija promenila. Možda ne u onom delu gde ljudi žele da žive bolje, to naravno da nije bolje rešeno. Ali, eto, sama ta činjenica da smo se nekako povezali među sobom, nekako solidarisali, bili podrška jedni drugima, mislim da je to dobro i za nas i za građane.

STEVAN RISTIĆ: Imam pitanje u vezi sa jednom stvari o kojoj smo pričali dok se nisu kamere uključile. Prošle nedelje je samo u Beogradu održano nekoliko konferencija o korišćenju veštačke inteligencije u medijskom poslu. S druge strane, imamo medije koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, vode računa kada je koji datum u mesecu. Kako privući mlade ljude? Ali ne samo kao publiku, već kako privući mlade ljude da rade u medijima?

MARIJA OBRENOVIĆ: Pre svega, kada je rad sa mladim ljudima u pitanju, ono što je moj savet bio za sve medije u radu sa mladim ljudima jeste da je neophodno veliko strpljenje i shvatanje da oni dolaze u redakciju sa malo novinarskih znanja i da ste vi tu neko ko treba da ih obuči. Ali, morate i te kako da budete spremni da će oni dolaziti i odlaziti, pogotovu kada su lokalne sredine van velikih centara u pitanju. Vama ako dođu mladi ljudi koji su uzrasta negde kraj srednjih škola, kada krenu da se interesuju za rad u medijima, u 70% slučajeva ako vi niste veliki univerzitetski centar – oni će otići negde da studiraju. Znači, morate da uračunate da ćete za te mlade ljude kao lokalni medij biti praktično kao protočni bojler, kao neko koga ćete obučavati. Takođe, morate računati da se oni u većini slučajeva neće dugo zadržati kod vas. Međutim, pozitivna stvar u celoj ovoj priči jeste da ćete stalno imati “svežu krv” i to možda uopšte nije loše. Radeći sa mladim ljudima, i to pre svega naglašavam jer u lokalnim sredinama mahom rade novinari starijih generacija, dobićete neki novi uvid od njih. To možete kao redakcija da shvatite kao šansu za razvoj. Da preko tih mladih steknete uvid šta su to novi trendovi, šta mlade interesuje, na koji način oni percipiraju medije, na koji način se oni informišu. S druge strane – vi da njima date neka bazična znanja šta su osnovi novinarske profesije, šta je etičko novinarstvo, šta znači Kodeks novinara Srbije i zašto je jako važan. To je neka simbioza koja može i treba da se pravi.

JOVANKA MAROVIĆ: Glas Šumadije, u trenutku kada počinje sa radom, počinje iz novinarske praistorije. Jedino što ne kucamo baš na mašini nego imamo kompjuter. Sada je to drugačije. Prošle godine nam je jedan projekat omogućio da angažujemo sedamdesetak mladih ljudi. Svi oni su bili zainteresovani da ostanu u redakciji. Dakle, moje iskustvo je malo drugačije i mislim da je glavna stvar i ono što mi moramo da obezbedimo tim ljudima jesu pristojni honorari. Prosto, vreme je drugačije, a na kraju krajeva, ti ljudi i ne treba da rade bez honorara. Nažalost, naš medij nije sada u situaciji da to uradi zbog toga što imamo konkurenciju u IT kompanijama i PR kompanijama koje plaćaju jako visoke honorare i za početničke pozicije i mi njima trenutno ne možemo da pariramo. Mlad čovek ako ima ambiciju da putuje ili da se druži, to će teško moći da ostvari radom na jednom malom portalu. S druge strane, ja sam skoro kontaktirala sa Nacionalnom službom za zapošljavanje sa zahtevom za zaposlenje saradnika, naravno sa honorarom, i oni su mi rekli da na evidenciji nemaju nijednog diplomiranog novinara. Velike su promene. Kragujevac je 1905. godine imao dvanaest medija, od kojih su dva bila na stranom jeziku. Pre nekoliko godina nije bilo medija uopšte – sve je bilo pogašeno. Ipak, u ovom trenutku situacija na našoj lokalnoj medijskoj sceni uopšte nije loša.

BOJANA VLAOVIĆ SAVIĆ: Mladi su dosta bitni kao jedna vrsta osveženja. Mi moramo da pratimo trendove koji se zaista menjaju, posebno na ono vreme kada smo mi negde bili u novinarstvu, pre desetak i dvadeset godina. Ovo danas je potpuno drugi nivo i vi morate da pratite te promene ako želite da budete u koraku sa svim inovacijama. Evo, malopre smo razgovarali o Tiktoku kao društvenoj mreži koja je samo sa mladima popularna. Kada pričate sa mladima, oni će vam svi reći, a to kažu i istraživanja, da se ne informišu u medijima. Oni se prvenstveno informišu na društvenim mrežama i vi ako želite da im plasirate neku informaciju, moraćete da ih tamo “pronađete”. S druge strane, tu informaciju morate plasirati ne na način kako vi to vidite, već kako nalažu pravila te društvene mreže.

U suprotnom, to niko neće hteti da čita. Dakle, mladima se morate obratiti kanalima, jezikom i formom koji su njima bliski. Za novinare koji su dugogodišnji profesionalci i kojima su profesionalni standardi jako bitni, često je veoma teško da se upuste u neki izazov kao što je informisanje mladih putem Tiktoka. Ima onoga i što sami mediji mogu da urade, ali mislim da mlade na taj način treba nekako zainteresovati i privući. Mi jesmo kreirali tu sliku da je situacija u medijima, posebno u Kragujevcu, teška, ali smatram da smo morali da govorimo istinu. Možda smo tom kampanjom i odbili neki deo mladih koji je možda hteo da radi sa nama, ali nismo mogli da ih lažemo. Ono što me sada jako raduje jeste da se situacija dosta promenila nabolje. To možete zaključiti i iz Jovankinog i Marijinog izlaganja, a ja se nadam da će tako ostati i dalje i da će se u budućnosti popravljati što više.