Ko čuva čuvare

Ekipa Eliota Nesa, onog specijalnog islednika iz Čikaga, nije se zvala „Nesalomljivi“, nego „Nepotkupljivi“. Toliko za početak, jer je u tome suština stvari. Sve ostalo je lako…

Reč je o dva zakonska nacrta: pred Skupštinom Srbije treba da se nađe Predlog zakona o borbi protiv organizovanog kriminala, a pred saveznom skupštinom Predlog zakona o posebnim pravilima postupka u suzbijanju organizovanog kriminala. Oba nacrta – u sadašnjem obliku – predstavljaju značajnu reviziju krivičnog zakonodavstva: republički zakon izdvaja grupu krivičnih dela i premešta ih u nadležnost specijalnog tužilaštva koje ima svoju posebnu službu (termin „specijalna policija“ očigledno je neprijatan zbog izvesnih asocijacija), a osnivaju se i posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu i posebna pritvorska jedinica; savezni zakon o postupku utvrđuje „posebna ovlašćenja državnih organa i posebna pravila krivičnog postupka“ u borbi protiv organizovanog kriminala. Republikama je ostavljeno da urede koja su dela u pitanju.

Dakle, federacija je uredila postupak, a republika Srbija opseg i organe gonjenja i suđenja za borbu protiv organizovanog kriminala. Ovako, prima facie, na prvi pogled, dakle, ideja je hvalevredna: bilo je krajnje vreme da se počne s trebljenjem lopovskih družina koje upravo sada legitimizuju svoj oprani novac investirajući ga u saradnji s delovima političkih struktura u lukrativne poslove (građevinarstvo, cigarete itd.). Reč je o prvobitnoj akumulaciji lopovskog kapitala: dojučerašnje lopurde trude se da trpe kravatu na Armanijevim odelima, da nerđajuće pištolje prepuste svojim poručnicima, da izbegavaju ono Znaći, brate, da postanu bizmismeni i da im deca jednoga dana postanu Karići. Fenomen je prepoznatljiv: reč je o kombinaciji političke ekonomije pokojnog Arkana, političke filozofije JUL-a i estetike Pinka. Fenomen nije nov: tako su tridesetih godina u Americi bivši šverceri pića po ukidanju prohibicije počeli da peru novac i da ga plasiraju u legalne poslove (i tamo je građevinski biznis bio popularan), da ulaze u sindikate i da zaokružuju zgodne monopole (pijace, trgovina hranom na veliko, komunalni poslovi, automati za prodaju ovoga i onoga, kocka, kladionice) koji donose mnogo nekontrolisane gotovine. U osiguravanju monopola i ugrađivanja tada su radili Thompsoni M-1928; danas rade Heckleri; to je razlika. Miloševićev režim kleptokratskog populizma stvorio je novu preduzetničku klasu munđosa i vaćaroša s radnim dozvolama Javne i Državne bezbednosti; sada treba taj polusvet prvo lišiti para, a onda slobode; tim redom, jer su pare do sada bile garant slobode. Posle više meseci mrčenja i pretnji, DOS-ova vlast proizvela je prve zakonske instrumente kojima misli to da obavi, jer – kako se čini – naveliko reklamirana ideja s Upravom za borbu protiv organizovanog kriminala u MUP-u Srbije (UBPOK) nije ispunila očekivanja.

AMBICIJA I KONTROLA: Već u prvom čitanju republičkog zakonskog predloga pažljivi čitalac zapaziće u čl. 2 da su ambicije zakonodavca prevelike. Naime, osim prirodnih krivičnih dela iz oblasti zločinačkog udruživanja (droga, oružje, pranje novca, falsifikovanje novca, otmice, iznude itd.) u nadležnost budućeg specijalnog tužilaštva stavljena su i krivična dela iz glava 15 (protiv ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ) i glave 16 KZ-a (protiv čovečnosti i međunarodnog prava). Ova se ambicija javlja kao opasno opterećenje budućeg tužilaštva: zaštita ustavnog poretka i bezbednosti države, kao i gonjenje ratnih zločina teško spadaju pod pojam organizovanog kriminala. To je sasvim drugačiji zanat, kojim se bavi Državna bezbednost kad je o zaštiti ustavnog poretka reč, a redovna tužilaštva, kad je reč o ratnim zločinima. Ako zaista misli da obuhvati i te dve glave Krivičnog zakonika, budući specijalni tužilac moraće da u svoju posebnu službu inkorporira ceo RDB, podeli je odmah na tri uprave i uopšte iznervira i MUP i ministarstvo finansija i vladu i skupštinu: takve će ambicije mnogo koštati poreske obveznike, izazvaće suvišna trvenja unutar MUP-a i pravosuđa, a opteretiće i razvodniti ideju vodilju – borbu protiv organizovanog kriminala. U toj stvari, da tako kažemo, traži se snajperska puška, a ne skraćena sačmara; ne može sve što nas svrbi da se izleči jednom novom ustanovom. Elementarna policijska logika kaže da se te stvari ne smeju mešati u okviru jedne agencije jer je reč o različitim zanatima.

Sledeći po redu važnosti problem jeste kontrola nove ustanove. Predlagači ovih nacrta kao da su namerno ostavili pitanja kadrovske politike i kontrole na nivou dovoljno niskom da omogući manipulacije i samovolju. Osim toga, kao da nisu bili svesni da se novo zakonodavstvo predlaže u trenutku kada reforma i čišćenje pravosuđa jedva da su počeli. S ovakvim pravosuđem, koje je bilo upropašćavano 15 godina, ne može se ništa postići u borbi protiv organizovanog kriminala; čak ni s posebnim sudom u okviru beogradskog Okružnog (iz nekog razloga). Takav posebni sud za borbu protiv organizovanog kriminala – ako specijalni tužilac i njegova posebna služba (policija) prorade kako treba – moraće da u sebe inkorporira dve trećine Krivičnog odeljenja Okružnog suda jer predviđeno jedno veće neće izaći s tim na kraj. Nekom pakosnom umu ceo ovaj poduhvat mogao bi izgledati kao pokušaj da se uspostave novo tužilaštvo, policija i sudstvo – kad već ne može da se popravi staro. Hrvatski primer – na koji se predlagači pozivaju – tu je veoma poučan: staro sudstvo, zaostalo iz režima HDZ-a, uspelo je da upropasti ogroman taktičko-operativni trud policije u borbi protiv organizovanog kriminala.

Ali, da se vratimo kontroli: po predlogu republičkog zakona, republički javni tužilac „može da rasporedi“ na mesto specijalnog tužioca svog zamenika, „odnosno da uputi okružnog javnog tužioca i njegovog zamenika, uz njihovu saglasnost“. E sad: ovo je suviše ozbiljna stvar da bi se rešavala sistemom „otkomande“ i „prekomande“, kako kažu u vojsci. Postavljenja na ovako važna mesta s ovolikim ovlašćenjima morala bi biti u rukama barem parlamentarnih odbora, ako ne i parlamenta, a na predlog vlade. Kadrovska politika je u ovakvim stvarima ponekad važnija od kontrole i nadzora: poštenim ljudima nadzor i ne treba.

U čl. 6 nacrta kaže se da će MUP izvršiti „bezbednosnu proveru“ javnih tužilaca, kandidata za specijalno tužilaštvo. Boža Prelević, savetnik ministra unutrašnjih poslova i član grupacije LEX (Liga eksperata), upozorava da ovakva zatečena Državna bezbednost, pre reforme i reorganizacije, nije dostojna poverenja za ovakve provere. On podseća da se većina sadašnje vlade i ostalih najviših funkcionera po dosijeima RDB-a i dalje vodi kao „politički sumnjiva“, „izdajnička“ i „špijunska“.

KADROVSKA PITANJA: Član 7. nacrta kaže da su specijalni tužilac i njegovi zamenici „podređeni republičkom javnom tužiocu“ a da „organizaciju rada specijalnog tužilaštva bliže uređuje okružni javni tužilac u Beogradu“. Obe su odredbe daleko ispod normalnih demokratskih normi i potreba ovog društva. Specijalni tužilac mora da odgovara parlamentu i da sam „bliže uređuje“ svoju agenciju: takav organ mora da bude zaštićen od svih uticaja po vertikali odgovornosti, sve do vrha zakonodavne vlasti – inače neće sačuvati svoju potpunu nezavisnost. Tome nas uče italijansko, američko i hrvatsko iskustvo u borbi protiv organizovanog kriminala.

Posebnu službu (policiju) – očigledno – čine policajci iz MUP-a, a njenog rukovodioca postavlja ministar unutrašnjih poslova, koji takođe uređuje rad službe.

Novost koja obećava (a i nije neka novost) jeste obaveza svih državnih organa da „bez odlaganja“ sarađuju sa specijalnim tužilaštvom i njegovom službom: moraju da omoguće upotrebu tehničkih sredstava, odazivanje na poziv za svoje zaposlene, predaju dokaza itd. Savezni zakon eksplicite oslobađa radnike državnih organa čuvanja službene tajne itd. Na taj način se otklanja „elasticitet“ u ispunjavanju obaveza i službenih dužnosti koji se do sada zloupotrebljavao u osetljivim slučajevima.

U slučaju osnivanja posebnog odeljenja Okružnog suda za borbu protiv organizovanog kriminala ponavlja se greška u kadrovskoj politici: predsednika tog suda „postavlja predsednik Okružnog suda u Beogradu iz redova sudija tog suda“ (čl. 14). Predsednika tog suda i njegove sudije trebalo bi da predlaže Vrhovni sud Srbije, a postavlja skupština. Mandat od četiri godine čini se suviše kratkim, kako upozorava Boža Prelević. Slučajevi organizovanog kriminala bez izuzetka su složeni: upletene su velike pare, skupi i dobri advokati, politički uticaji i komplikovan dokazni postupak s mnogo raznih veštaka; sve to hoće da traje godinama, kao što znamo iz američkih i italijanskih iskustava.

Još jedna novost koja će izazvati trvenja jeste primena ovog zakona i na vojna lica – ako budu osumnjičena za dela iz čl. 2 ovog zakona.

SARADNICI I NAVLAČENJE: Što se procesualnih stvari tiče, tu se očekuju još žešće debate. Pre svega, savezni zakon ukida obavezu čuvanja tajne službenim licima ako se pojave pred specijalnim tužilaštvom. Zatim, on obavezuje na hitnost i tajnost (po odluci organa specijalnog tužilaštva) u postupcima po organizovanom kriminalu. Kao posebne ustanove javljaju se „svedok saradnik“ (čl. 7 saveznog zakona), „prikriveni islednik“, ali i nekoliko do sada ograničenih ili nepoznatih instituta. Svedok saradnik može da stekne to svojstvo ako je u stanju i voljan da istrazi pomogne više nego što je naštetio društvenom interesu svojim članstvom u zločinačkoj organizaciji. To poglavlje predloga saveznog zakona detaljno je razrađeno i obuhvata sve mere predostrožnosti protiv mogućih podvala. Drugim rečima i ukratko: ko pristane da bude svedok saradnik, uvalio se do kraja i bolje mu je da sarađuje skroz jer je nagrada solidna, a kazna teška.

Druga novost je da se iskazi i izjave prikupljeni u pretkrivičnom postupku specijalnog tužioca mogu koristiti kao dokaz na sudu, „ali se samo na njima ne može temeljiti sudska odluka“. Ovaj segment izazvaće bogatu i zanimljivu debatu među pravnicima pošto je u suprotnosti s dosadašnjom filozofijom krivičnog prava u nas.

Nacrt saveznog zakona takođe dopušta zamke (sting-operacije), dakle, provokacije policije radi „navlačenja“ organizovanih zločinačkih organizacija na protivzakonite aktivnosti; to se u nacrtu zove „simulovane“ transakcije. Taj se metod operacija pokazao veoma efikasnim u praksi američkog FBI-ja. Time se uvodi i ustanova „prikrivenog islednika“ (undercover agent), ali i povećavaju ovlašćenja policije za tajne ulaske u prostorije i ostale operativne mere „ako se na drugi način to krivično delo ne može otkriti, sprečiti ili dokazati, ili bi to bilo skopčano sa nesrazmernim teškoćama“. O uvođenju tih mera odlučuje istražni sudija na predlog specijalnog tužioca, a produžava ih sudsko veće. Prikriveni islednik ima obavezu da svedoči na glavnom pretresu i zaštićen je tajnošću postupka. Za primenu tih vanrednih mera predviđena je detaljna kontrolna procedura.

Posebne probleme izazvaće odredbe saveznog postupka koje se tiču zaplene, konfiskacije i zamrzavanja imovine za koju se sumnja da je dobit od organizovanih kriminalnih aktivnosti. Naime, te odredbe su povremeno u koliziji sa zakonskim propisima o izvršnom postupku, obligacijama itd., pa je verovatno da će se dići velika buka oko njihove ustavnosti i zakonitosti – čim i ako specijalni tužilac nagazi nekog zaista značajnog ko će moći da unajmi jače advokate. Predlagači su se zaista potrudili da osiguraju adekvatnu zaštitu interesa osumnjičenih za koje se pokaže da su nevini, ali je pitanje da li će to oni tako doživeti.

Naravno da je ovako radikalno zakonodavstvo izazvalo sve moguće reakcije u stručnoj javnosti. Pre svega zato što mi znamo kakvi smo, pa se odmah razmišlja čak i o najlukavijim zloupotrebama; ovde nije bitno šta i zašto, nego ko i s kakvom namerom. Ovi nacrti zakona imaju mana, ali je mnogo važnije to što su te mane popravljive, pre svega, na planu boljeg utvrđivanja lanca odgovornosti, kontrole i kadrovske politike novih organa za borbu protiv organizovanog kriminala. Poštenih tužilaca, policajaca i sudija, slava Bogu, ima; ovde je reč o sistemu vrednosti, o društvenom ugovoru koji bi trebalo da nametne poštenje kao prvi preduslov za sve, kao pravilo igre. Ako to uspe – svako će zakonsko rešenje biti dobro.