Klizavi posao

„Ana Pataki ima srčane tegobe, povišen pritisak, penziju od 5600 dinara, mali stan u skromnoj neomalterisanoj zgradi i 1677 akcija zrenjaninske fabrike ulja Dijamant čija se nominalna vrednost procenjuje na oko 1.300.000 nemačkih maraka. Ana Pataki prva je na spisku 28 najvećih akcionara najveće uljare na Balkanu, koji predstavljaju 3,3 odsto ukupnog broja akcionara i koji od 1994. godine u svojim rukama drže 62,4 odsto Dijamanta. Podatak da je verovatno najbogatija žiteljka Zrenjanina Ana Pataki je saznala slušajući vesti na lokalnom radiju 23. avgusta ove godine„.

Istog dana kada je izašao prošli broj „Vremena“ sa ovakvim uvodom u priču o privatizaciji zrenjaninske uljare, opisu imovinskog stanja 71-godišnje Zrenjaninke mogla se dodati još jedna rečenica. Naime, za samo nekoliko dana Ana Pataki izgubila je sve akcije koje je imala . Ista sudbina zadesila je 6. septembra još jedanaestoro penzionera i šestoro pokojnika koji su se nalazili na spisku najvećih akcionara – svi oni ostali su tog dana bez ijedne akcije. S druge strane, direktor Savo Knežević koji je do prošle sedmice imao 1676, odnosno nekoliko procenata ukupnog broja akcija, naglo je uvećao svoj imetak i prema nezvaničnim podacima sada ima 49 odsto Dijamanta. Ostatak u svojim rukama drži devetoro funkcionera koji su se i do sada nalazili na spisku većinskih vlasnika. Ako se izuzme mogućnost da su penzioneri i pokojnici zahvaljujući nespretnom berzanskom mešetarenju bukvalno preko noći izgubili milionski vredne akcije, postavlja se logično pitanje šta se to u međuvremenu dogodilo.

POSETA: U sredu, 5. septembra (nekoliko dana pošto je zrenjaninski Otpor objavio spisak najvećih akcionara, svedočenja penzionera koji nisu ni znali da imaju akcije i umrlice onih koji su preminuli pre nego što je započeta privatizacija Dijamanta), u posetu Zrenjaninu došla je delegacija republičkih ministara predvođena premijerom Zoranom Đinđićem. Pričalo se o tranziciji, cenama pšenice, poklonjen je jedan kombajn, obavljene posete uglednim poljoprivrednicima i tek na kraju posete na dnevni red došlo je i pitanje privatizacije Dijamanta. Na direktno pitanje aktiviste Otpora Dušana Juvanina o tek otkrivenim zloupotrebama, članovi delegacije uglavnom su ponovili ocene o neophodnosti rešavanja tog slučaja i istakli da Dijamant mora da odgovori na optužbe jer „u protivnom akcije neće vredeti ništa“.

Iako prisutan u sali, direktor Savo Knežević nije se oglasio – tek posle javne rasprave požalio se premijeru na „atmosferu linča“ koja vlada u Zrenjaninu. „Đinđić ga je posle toga pitao da li ima neki dokaz da je sve obavljeno po zakonu, a Knežević je odgovorio da nema. Posle toga, premijer ga je uputio da razgovara s nama, a mi smo se okrenuli i otišli pošto s tim čovekom više nemamo o čemu da pričamo“, kaže za „Vreme“ Dušan Juvanin.

Susret 5. septembra verovatno ne bi imao neki veći značaj da tog popodneva direktor Knežević nije pozvan na informativni razgovor u zrenjaninski SUP – razgovor je trajao nekoliko sati, a osnovno pitanje upućeno direktoru ticalo se broja akcija koje ima. Pošto tog dana odgovora nije bilo, Kneževića ponovo pozivaju sutradan u 8 sati ujutro. Ovog puta razgovor je trajao do 14 časova: pre nego što je zamolio da bude pušten pošto ima sastanak s premijerom, direktor je tom prilikom izjavio (i navodno prikazao dokaz) da on lično ima čak 49 odsto akcija i da na spisku akcionara nema ni penzionera ni pokojnika! Odgovor na pitanje šta se u međuvremenu dogodilo sa prvobitno objavljenim spiskom (koji je potvrđen čak i u vladinoj Komisiji za ispitivanje zloupotreba) za sada ne može da se dobije. Načelnik zrenjaninskog SUP-a Dušan Zlokas u razgovoru za „Vreme“ potvrđuje da je Knežević bio na informativnom razgovoru 5. i 6. septembra, ali ističe da nema ovlašćenja da objavljuje bilo šta detaljnije: „Knežević nije pružio nikakve dokaze, dokaze smo prikupljali mi. Da je imao dokaze za bilo šta do sada, on bi ih već bio prikazao. Mi imamo sve podatke i na vreme ćemo ih dostaviti nadležnom tužilaštvu. Ne mogu vam reći da li se radi o 49 odsto akcija, ali ta informacija koju imate, to je otprilike to.“

KONTRAOFANZIVA: Pre nego što je obavestio nadležne o tačnom broju svojih akcija, Knežević je dva puta odlagao konferenciju za novinare na kojoj je trebalo da iznese dokaze o navodno legalnoj privatizaciji Dijamanta. Umesto njega oglasio se Upravni odbor koji je porekao sve optužbe Otpora i istakao da će „pravi podaci o privatizaciji i akcionarima biti objavljeni čim se sredi baza podataka“. Direktor i njegovi zamenici bili su u međuvremenu nedostupni: i prošle i ove sedmice, tokom nekoliko desetina telefonskih razgovora u svako doba dana sekretarica nas je obaveštavala da su „svi na sastanku“.

Ipak, Knežević se u subotu, 8. septembra, pojavljuje na lokalnoj televiziji Santos. Tokom jednoipočasovnog (!) razgovora istakao je da uljaru mrze svi (od radnika, preko seljaka, do penzionera), dok je psihološko objašnjenje za tu tezu našao u činjenici da uspešne niko ne voli. Gledaoce je takođe obavestio da je davne 1994. molio penzionere da kupe akcije, a da to niko nije hteo (podsećanja radi, svedoci tih događaja ispričali su da je obaveštenje o otkupu akcija pod vrlo povoljnim uslovima bilo na oglasnoj tabli od 7 do 7.15 ujutro, a da su svi koji su želeli dodatna objašnjenja obavešteni da su sve akcije prodate – prim. T.S.). Direktorov TV nastup dobija, međutim, potpuno nadrealnu dimenziju u trenutku kada je voditelj konačno pročitao pitanje Otpora o tačnom broju akcija koje poseduje. Naime, odgovor na to pitanje je glasio: „Za remont me pitate? Baš smo ovih dana potpisali ugovor sa…“ Takav nastup zavredio je reprizu, te se dogodilo ono što u Zrenjaninu nije zapamćeno: Santos ustupa kasetu konkurentskoj KTV sa kojom je već dugo u konfliktu, emisija se na obe televizije emituje i u nedelju, a u jednom trenutku direktor Knežević bio je na programu obe lokalne televizije istovremeno.

Sve to možda i ne bi bilo čudno da su te televizije i do sada revnosno pratile razvoj afere Dijamant. Prema rečima aktiviste Otpora Petra Lacmanovića to ipak nije bilo tako: „Reklame za Dijamant pojavljivale su se u zrenjaninskim medijima mnogo češće nego što bi se očekivalo kada je u pitanju jedini proizvođač ulja u ovom regionu. Istovremeno, naša saopštenja u vezi s uljarom retko su objavljivana, a kada smo ih pitali zašto je to tako, rečeno nam je da im je Dijamant najveći sponzor. Reklame i sponzorstva verovatno su bili način za dobijanje medijske podrške.“

(NE)NADLEŽNI: Za razliku od direktora Kneževića, nadležni lokalni i republički organi nisu se baš snašli u priči o privatizaciji Dijamanta. Prošle sedmice, sekretar vladine Komisije za ispitivanje zloupotreba Slobodan Lalović izjavljuje za naš list da se „Komisija u suštini ne bavi tim stvarima“ i „da su nadležni ministarstvo za privatizaciju i MUP“. Republički ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović postaje nam nedostupan kada kažemo da nas interesuje privatizacija zrenjaninske uljare, ali tokom posete Zrenjaninu objašnjava da je „u privatizaciji poštovan zakon, a da probleme oko akcija treba rešiti na Privrednom sudu“ („Večernje novosti“, 6. septembar). MUP je ipak nešto konkretniji: zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije Miodrag Vuković kaže nam 4. septembra da su „provere u toku“ i da će javnost „biti uskoro obaveštena o svemu“. Ovog puta, međutim, rečeno nam je da Vuković nije tu i da možemo da pokušamo tokom sledećih nekoliko dana. Na primedbu da imamo neka nova saznanja koja zahtevaju dodatne komentare, izvesni Goran Obradović kaže: „Super! Razmenite ta saznanja sa Vukovićem!“

Tokom posete Zrenjaninu republički premijer takođe nije razrešio nedoumice: „Nije nadležnost Vlade da pritiska na sudove, ali zato nadležni i zainteresovani iz Zrenjanina treba da pritiskaju da se što pre razjasni stvar sa sumnjivim akcijama i akcionarima u Dijamantu“, kaže tom prilikom Đinđić demantujući ranije izjave lokalnih organa. Naime, na konferenciji za novinare održanoj 23. avgusta, Dušan Zlokas rekao je da su istragu preuzeli organi republičkog MUP-a, što je na neki način potvrdio i Miodrag Vuković.

Dolazak republičkog ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića samo dan posle premijerove posete Zrenjaninu, pokazaće da u vrhu republičke vlasti definitivno nije raščišćeno ko je nadležan da ispita okolnosti pod kojima su pokojnici postali akcionari i da samim tim nije jasno da li lokalni organi treba da snose posledice zbog nekih svojih izjava. Naime, šestog septembra, po dolasku u zrenjaninski SUP Mihajlović navodno kaže da „treba da se stane sa slučajem Dijamant“ i da „načelnik Zlokas neće biti smenjen“ (iako je ta mogućnost najavljivana posle Zlokasovih tvrdnji o nenadležnosti lokalne policije). Tokom nezvaničnih razgovora on, međutim, ističe da su kandidati za novog načelnika Zoran Vujin i Petar Ilić; pošto mu je pušten snimak sa načelnikove konferencije za novinare, Mihajlović tvrdi samo da je „u pitanju nesporazum“ i ponavlja da će Zlokas biti smenjen. S druge strane, načelnik zrenjaninske policije kaže nam da na spornoj konferenciji za novinare nije rekao da su sve aktivnosti lokalnog SUP-a zaustavljene iz Beograda (iako je „Vreme“ došlo do integralne izjave koja potpuno jasno upućuje na takav zaključak). Ovog puta on tvrdi da je „sve uradio zrenjaninski SUP“, da je za „sve postojala saglasnost Beograda“, ali da je normalno da „na Beogradu bude sva inicijativa, pošto upravo tu počinje i završava svaka privatizacija“.

Pokušaj utvrđivanja (ne)nadležnosti izgleda dakle ovako: po premijeru, nadležne su lokalne vlasti; po lokalnim vlastima, inicijativa potiče od Republike, a operativci su zrenjaninski organi; po Komisiji za ispitivanje zloupotreba, nadležni su Ministarstvo za privatizaciju i MUP; po ministru za privatizaciju nadležan je Privredni sud; MUP je prošle sedmice bio nadležan, dok je ove sedmice nezainteresovan… Jedini kome je u ovoj priči sve jasno verovatno je direktor uljare Savo Knežević. Vešto koristeći oklevanje nadležnih i nenadležnih organa, ozvaničio je ono o čemu se do sada moglo samo nagađati: svoje većinsko vlasništvo nad firmom kojom upravlja. Činjenica da su na spisku najvećih akcionara bili ljudi koji o toj svojoj imovini nisu ništa znali i ljudi koji su preminuli pre nego što je privatizacija uopšte realizovana, ukazivala je na jasan zaključak o tome u čijim su rukama završavale dividende, ko je 1994. podigao dugoročni kredit od Dijamant banke, čije su ime „pokrivala“ imena dvanaestoro penzionera i šestoro pokojnika…

Govoreći na promociji vladine kampanje „Početak za imetak“ posvećene privatizaciji, republički premijer je 10. septembra istakao da je u toj oblasti „potrebno stalno učenje, a da mi kao narod moramo da promenimo ritam“. Direktor zrenjaninskog Dijamanta Savo Knežević već je pokazao da vrlo brzo uči i da njegov ritam teško može da se prati. Još samo da neko od (ne)nadležnih konačno ne pokaže (i dokaže) da se direktor malo zaneo i „naučio“ više nego što mu je bilo neophodno.