Klecanje izgrizenih nogara

Ova godina se završava raspravom u Skupštini o zaključcima Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije; izveštaj je, kao što znamo, “negativan”, Srbija nije zadovoljavajuće ocenjena, što se vidi i u odluci da ne budu otvorena nova pristupna poglavlja, te da se zakopa u mestu na kome je bila još 2021. U Skupštini je opozicija isticala ovaj zastoj kao nemogućnost da Srbija ostvari svoje strateške ciljeve – a to je ulazak u EU, dok je za režim i ovaj Izveštaj potvrda da “licemerje vlada svetom” i da se Srbija kažnjava zbog svoje “slobodarske i suverenističke politike”.

TAJ DALEKI BRISEL

U godini preokreta 2008. tadašnji radikali, predvođeni Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, zaspali su jedne večeri kao zastupnici strateške politike oličene u “ideologiji stvaranja Velike Srbije” i probudili se kao “evrofanatici”, spremni da se ograde od svog učitelja i vođe Vojislava Šešelja, samo da bi sa ostatkom političke scene radili na poslu brzog uključivanja Srbije u EU.

Sedamnaest godina docnije, od kojih su trinaest i po proveli na vlasti, kao da se to klatno preobražaja vratilo unazad i više nema evroentuzijazma – nekadašnji radikali su na “fabričkim političkim podešavanjima” i ostaje samo još da, poput Vojislava Šešelja i sebe samih od pre 20 godina, počnu javno da spaljuju zastave EU.

Vučićev prošlonedeljni izostanak sa tradicionalnog velikog sastanka lidera država sa Zapadnog Balkana i lidera EU režim tumači kao napredak u odnosima sa EU – u stilu “videće oni da smo jaki pa će popustiti”; svi ostali to tumače kao odustajanje Srbije od EU integracije i zatvaranje države. U šta se ona zatvara, tek ćemo videti.

Ako je zvanična politika Beograda – bez strateškog dokumenta, ali su je mnogo puta izrekli Vučića i ekipa, oni koji o tome imaju njegovu dozvolu da govore – da se “ide ka EU” i da se čuvaju “tradicionalni prijatelji”, na kraju 2025. izgleda da od nje nije mnogo ostalo.

Posle svega što smo videli, posebno u poslednjih mesec-dva, Srbija “ide ka EU”, ali ne želi da bude u EU, a nije jasno sada ni ko su ti tradicionalni prijatelji kojih se ne odričemo, i konačno – šta uopšte znači termin “tradicionalni prijatelji”.

Poznata je s Vučićeva sklonost da one koji mu prijaju i koji vole da mu ugode zove braćom: tako je na kraju godine, baš posle propasti u Briselu, ugostio dvojicu braće, predsednike Gruzije i Slovačke.

Predsednik Gruzije je poznat po represiji, po tome što sprečava demokratski razvoj države na čijem je čelu i što je suspendovao pregovore sa EU pokazujući da mu je Ruska Federacija mnogo bliža, i geografski i strateški. Predsednik Slovačke, čija je funkcija mahom protokolarna i kojem je ovo bila jedinstvena prilika da putuje – jer je Robert Fico, premijer Slovačke, glavna politička figura – predstavlja državu koja jeste u EU, ali naporno radi da se EU dekonstruiše, poput premijera Mađarske Viktora Orbana.

Dakle, na kraju godine, u Beogradu su otvoreni protivnici EU, prijatelji Putinove Rusije, zagovornici suverenističke politike. Možemo da zamislimo kako su te dve posete bile melem za Vučića koji je veći deo godine proveo slušajući neke druge glasove, za njega neprijatne, jer su ga pitali samo jedno – da li si sa nama ili protiv nas?

foto: fonet / instagram predsednika srbije

“VINSKA VIZIJA” I POLITIKA ZBEGA

Ako je u proleće 2022. godine govorio da Srbija treba da se sakrije ispod kamena i da pazi da je veliki rat na istoku Evrope ne dodirne, ako je to tad bila strategija, danas se došlo do kraja i više niko ne želi da previše sluša o jedinstvenosti srpske politike, pozicije, traume ili kako se već sve ovde označava ono što ostatak sveta zove spoljna politika. Iako se hvalio da je čitao i da čita debelu i kapitalnu knjigu Henrija Kisindžera Diplomatija, ne izgleda da je Vučić uspeo da nešto od toga zaista nauči i primeni.

I oni koji nisu doktorirali na Kisindžerovoj “doktrini” znaju da je on strategiju stavljao ispred svega, a mi sve vreme vidimo Vučića kao taktičara čija najdalja vizija doseže do narednog kilometra nekog puta, koji “Koridori Srbije” sa Kinezima i od kineskog novca asfaltiraju. Očekivalo bi se da on kao predsednik ipak ima neku viziju, osim “Vinske vizije”, trgovačko merkantilne manifestacije koju posećuje svake godine na Beogradskom sajmu, te da ćemo nekada čuti šta to Srbija zaista hoće u budućnosti. Ovako, on sve vreme vodi politiku zbega u kriznim momentima – treba se sakriti, treba se skloniti, ko ti se javi, javi se i ti njemu, sa svima dobro i lepo, ne izjašnjavaj se ni o čemu, osim o tome da nećeš da svoju spoljnu politiku ujednačiš sa Evropskom unijom. Štaviše, Vučić i njegovi lojalisti to ne zovu ujednačavanje sa spoljnom politikom Unije, nego uvođenje sankcija Rusiji, pa se i tu vidi da Srbija nema svoju stratešku poziciju nego nastavlja sa politikom “četiri nogara” koju je ustanovio još Boris Tadić u svom drugom mandatu – oslanjanja na Vašington, Brisel, Moskvu i Peking.

Ova četiri nogara trebalo je ojačati ove godine, održati da ne puknu i Vučić se jeste potrudio da to uradi: bio je u sve četiri države, samo do Vašingtona nije dobacio, ali je bio na Floridi i u Njujorku, bio je u Pekingu, bio je dva puta u Briselu na večeri i na paradi u Moskvi.

POSETE MERENE U MINUTIMA

foto: fonet / instagram predsednika srbije

Iako je njegovom protivnicima u Srbiji izgledalo da je to nemoguće, on se borio, što i dalje čini, da zadrži kurs spoljne politike i pristupa koji je nasledio od Borisa Tadića. Ali za razliku od Tadića koji se bavio politikom, Vučić se više oslanja na merkantilne i trgovinske principe. Takođe, u svoju spoljnu politiku dodao je i Tursku, kao velikog regionalnog igrača, što nije pogrešno, ali se ove godine pokazalo kao nedovoljno. Ako se na početku vlasti oslanjao najviše na Nemačku i Angelu Merkel, od njenog silaska sa političke scene kao da više nema otvorena vrata u Nemačkoj, pa se okrenuo Emanuelu Makronu u Parizu, gde je bio nekoliko sati i ove jeseni, ali ta poseta nije nešto čime se domaćim mogao javno pohvaliti. Okrenuo se, u svom suverenističkom maniru, i ka italijanskoj premijerki Đorđi Meloni, koja je izrasla u respektabilnu liderku, ali je i ona jedno popodne ove godine samo na sat-dva doletela u Beograd i otišla bez zajedničkog slikanja i konferencije za medije.

Ukratko, 2025. je za Vučića bila tanka kada je reč o slikanju i razmenjivanju poruka pred novinarima – jedini put kada je to mogao da učini bilo je prilikom posete predsednika Vlade Austrije Kristijana Stokera, što je i bila jedina poseta na “najvišem nivou” ove godine u Beogradu, uz brzu majsku posetu Antonija Koste, predsednika Evropskog saveta, koji je prema Vučiću pokazao najviše naklonosti. Razume se, do Beograda je svratila i Ursula fon der Lajen u oktobru, u okviru svoje balkanske turneje, i ta je poseta ocenjena kao ne tako dobra po režim u Beogradu. Ona je, kao dvojica njenih prethodnika ove godine, tražila od Vučića rezultate, sačekala je skoro dva meseca nakon toga i na večeri u Briselu utvrdila da samo “demokratska Srbija može u EU”.

NE LJUTI SE, PUTINE

Protokolarna poseta Moskvi u maju 2025. bila je važna kako bi Vučić pokazao da se “prijatelji ne zaboravljaju”, ali susret sa Putinom nije mnogo doneo, što vidimo i ovih danas kada je reč o krizi sa NIS-om. Odnosi sa Moskvom su cele godine ambivalentni – od toga da se zove FSB da da procenu upotrebe zvučnog topa na građanskom skupu 15. marta, do izjava PR Ministarstva spoljnih poslova RF Zaharove da Moskva “ne zna sa kojim Vučićem razgovara”. Ovo nepoverenje dodatno je pojačano činjenicom da je Vučić em išao prvi put u posetu Ukrajini, posle toga je bila i Ana Brnabić, a priznao je da je spreman i da svu namensku proizvodnju Srbije ustupi potrebama EU.

Kraj godine obeležava njegov napor da očuva svoju “prijateljsku poziciju” prema Moskvi i nastojanje da ni na koji način ne izazove gnev Kremlja, jer računa da bi to moglo da ga ugrozi u sopstvenom biračkom telu za čije se očuvanje grčevito bori. Jednostavno – ne sme da ljuti Putina jer je od njega napravio figuru koju njegovi birači vole više i od njega samog, te sada gleda kako da sačuva Srbiju od sankcija, a da Putin ostane “brat”. Nije Vučićeva krivica što se Srbija 2008. godine opredelila da svoju energetsku sigurnost stavi u ruke Rusije, ali je odgovoran što na polju promene tog statusa ništa nije uradio za sve ove godine i sada, navodno, i to je strateška greška, Srbija “ne može da preživi” bez ruskog energetskog sektora.

…

Sa Putinom se video na kratko, pet minuta zvanično, a više od pola sata po izveštajima “njegovih medija” i u Pekingu na kineskoj proslavi pobede u Drugom svetskom ratu. Tamo se sreo i sa kineskim vođom Si Đinpingom, sa kojim je verovatno mogao da utvrdi status kineskih investicija u Srbiji. Posle pada nadstrešnice u Novom Sadu 2024. godine i pokretanja istraga, ispostavilo se da bi i kineske kompanije mogle da budu pozvane na odgovornost, ali to za sada nije bio slučaj, niti izgleda da bi mogao da bude. Ako srpske institucije ne mogu ili ne smeju da sankcionišu kineske kompanije i državljane Kine koji posluju u Srbiji, to je krajem ove godine učinila Carina SAD uvođenjem sankcija kompaniji Linglong, najvećoj fabrici guma u okolini Zrenjanina. Pre toga je EU uvela dodatne carine na čelik, čime je potencijalno ugrožena budućnost Smederevske železare, takođe u vlasništvu kineske kompanije HBIS.

GORE OD GOREG

Da jedna nevolja prati drugu, pokazalo je i Vučićevo neuspešno strateško povezivanje sa SAD. Njegov “tihi učitelj” Kisindžer bi rekao da je uvek bolje “imati strateške odnose nego biti taktičko sredstvo velikih sila”, ali Vučić je i na tom polju omanuo. Još uvek se kriju razlozi njegovog odlaska na Floridu sa koje se vratio posle gostovanja u podkastu ljubavnice Rudija Đulijanija, prema zvaničnim izveštajima, zbog problema sa srcem i krvnim pritiskom. Ostalo je nejasno šta je on tamo tražio i da li su ga loše savetovali da je moguće da on, kao predsednik države, plati ulaz na večeru u rezidenciju i poslovni klub Donalda Trampa na Floridi Mar-a-Lago.

Na Vučićevu žalost, i na nesreću Srbije, ovo nije bio jedini promašaj u odnosima sa Amerikom. Tokom leta smo saznali da se odustalo od slanja Marka Brnovića na poziciju ambasadora u Srbiju, kome se režim u Beogradu bio radovao, a propao je i susret sa Trampom na njegovom prijemu povodom Generalne skupštine UN-a u Njujorku na kome su bili svi osim Vučića. On se tada hvalio kako je jedan od retkih koji se video sa šefom američke administracije, Državnim sekretarom Markom Rubiom, ali izgleda da je na tom sastanku samo predočeno kada stupaju na snagu sankcije NIS-u i zahtev Beogradu da se raskidaju odnosi sa Putinovim režimom.

Na kraju godine stigla je i vest da zet Donalda Trampa odustaje od zidanja u Beogradu na mestu kompleksa Generalštab, te da je Tramp potpisao Zakon o Zapadnom Balkanu u kome je Srbija ocenjena kao nedemokratska država. Noge srpske spoljne politike klecaju, pred pucanjem su i pitanje je samo da li je i jedna ostala čitava.

…

Znajući sve ovo, Vučić je pravio sebi čapras-divane sa egzotičnim afričkim i liderima iz Polinezije pokazujući koliko voli da uči geografiju i ne samo da zna da imenuje svako mesto u Srbiji, već i kako se zovu i najmanje ostrvske države u Tihom okeanu. Kisindžer bi mu rekao da je geografija ključna u spoljnoj politici, ali Vučić kao da je to drugačije razumeo – njega privlači da nas upoznaje sa “novim državama”, a rezultat te “politike” bio je povlačenje priznanja Kosova i nova tržišta za srpsku namensku industriju.

Ove godine jeste uspeo da zadrži srdačne odnose sa Izraelom u danima kada se toj državi uvode sankcije i sve više evropskih država ne želi da ima diplomatske odnose sa vladom koja je, čini se, počinila genocid u Gazi nad narodom Palestine. Pored ovoga, Vučić je bio u Japanu, video je japanskog cara i posetio pravu svetsku izložbu u Osaki, valjda da bi se nadahnuo za Ekspo ili da čisto počasti ekskluzivnim putovanjem pojedine ministre.

Kada se pogleda godina za nama, vidimo da Srbija do aprila nije imala spoljnu politiku – Vučić i režim bavili su se načinom da zaustave i onesposobe studentske i narodne proteste i nije bilo skoro nikakvih aktivnosti. Kada je prošao 15. mart i kada je shvatio da je i dalje na vlasti, pokušao je da vidi šta se dešava oko nas, u svetu. Tamo je Tramp već vodio glavnu reč, jer mu je izgleda lakše da “zaustavi sedam-osam ratova” nego da obuzda inflaciju kod kuće. Tamo se svet delio, igrala se velika geopolitička igra između najmoćnijih, SAD i Kine najviše, i pravile su se naznake sveta i odnosa koji će nastupiti možda već 2026. godine.

U izmenjenom svetskom kontekstu Srbija bez strateškog opredeljenja i prave strategije u spoljnim odnosima izgleda kao država koja pokušava da balansira tako što će nekom nešto da obeća na jednoj, i tako što će od nekoga nešto da kupi, na drugoj strani. Njen lider istovremeno govori kako smo ponosni, pa kako smo mali i jadni, kako smo slobodarski, ali kako se ni za šta ne pitamo. Procene pokazuju da se Srbija na kraju godine nalazi pred izborom da će morati da se odluči za stranu u sukobu na teritoriji Evrope, što za Vučića i njegove birače izgleda kao nemoguća misija. Jer, ako je 2012. godine uspeo da donekle sačuva na svojoj strani radikalske glasove iako se odrekao Šešelja, danas traži opciju da se odrekne Putina, sačuva zemlju od sankcija, a ne izgubi poverenje onih koji Putina vole više nego njega. A ako je to najveća dilema, onda je jasno u kakvoj opasnosti se nalazi država čija se budućnost oslanja na rejting jedne osobe i to kod kuće, ne na strani.

Na strani je već izgubio, ali još uvek je jedini s kojim se pregovara.