Klati li se briselski nogar

Politika “četiri stuba” jedna je od konstanti srpske politike bez obzira na davnu promenu vlasti pre trinaest godina. Onako kako je Boris Tadić sa svojim saradnicima to postavio još u prvom mandatu, tako je manje-više i danas. Srbija ide ka EU, želi strateški odnos sa Sjedinjenim Državama, zadržava svoje “vekovno prijateljstvo” sa Rusijom i jača ono “čelično” sa Narodnom republikom Kinom.

Kada se ovome pridoda nasleđe politike Vojislava Koštunice, oličeno kroz “vojnu neutralnost”, dobijamo možda jedini kontinuitet u politici Srbije u ovom veku. Razlika u vučićevskom vremenu, u odnosnu na prethodna, jeste u tome što je intenzitet odnosa na ličnom nivou znatno veći.

Kada je reč o putovanjima i obilascima svetskih prestonica, Vučić je na nivou Vuka Jeremića iz perioda dok je bio ministar spoljnjih poslova i kada su zapadni mediji njegovo postupanje nazivali “diplomatija na steroidima”.

SLUTI LI NA PROMENE

Poslednjih nedelja, međutim, deo javnosti veruje da je došlo do promene u odnosu sveta prema Vučiću i njegovoj politici, a sve zbog nekoliko tekstova u velikim, stranim medijima, kao i zbog pojedinih izjava briselske administracije, te mini ofanzive srpske opozicije prošle nedelje u Strazburu.

Tumači se na različite načine ono što se videlo pri susretu Vučića sa predsednikom Kineske komunističke partije Si Đinpingom i predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom u Pekingu na vojnoj paradi – kritičari vlasti smatraju da je Vučić tamo bio ponižen, pristalice režima tvrde da smo svedočili vrhuncima sprske diplomatije i značaju Srbije u svetskim okvirima.

Kako god se tumačilo, ostaju činjenice: Srbija koja ima stratešku politiku pridruživanja Evropskoj uniji debelo zaostaje na tom putu – nikada nije uvela sankcije Rusiji nakon invazije na Ukrajinu 2022; na 52% usklađenosti je sa spoljnom politikom Unije (poslednja, ovonedeljna analiza centra ISAC); otvorila je 22 od 35, dok su Albanija i Crna Gora otvorile skoro sva poglavlja u pregovorima sa EU…

Paralelno, sva istraživanja, i ona koja rade lokalne agencije i koja se rade za međunarodne organizacije, pokazuju pad podrške građana Srbije za ulazak u EU, dok je podrška Rusiji i njenom predsedniku konstanto visoka.

foto: ap

Dok su boravili u Strazburu, i po povratku u Srbiju, predstavnici opozicije bili su optimisti: prema njima, nagoveštaj da će evropski narodnjaci – grupacija desnih partija kojoj pripada i SNS i gde ih je uveo sadašnji grčki premijer Micotakis na molbu Borisa Tadića još 2009, 2010. godine – uzeti da preispitaju može li Vučićeva partija i dalje biti deo te evropske političke porodice, govori da se politika u Briselu menja i da ipak donekle bledi podrška ovdašnjim vlastima. Ali, na zaprepašćenje srpske liberalne javnosti, Ursula fon der Lajen u svom godišnjem obraćanju parlamentu u Strazburu nije ni pomenula situaciju u Srbiji.

Ipak, posle “strasne nedelje” u Strazburu i Briselu, svakome izgleda da je pobedio: opozicija se hrabri, šta bi drugo, da je klatno počelo da preteže na njenu stranu, da je evropska administracija spremnija da pogleda u srpsko političko dvorište i sasluša i one koji nemaju moć u rukama, a vlast se uzda u balansiranje kao i do sada, uverena da je odlazak Ane Brnabić na jedan dan dovoljan da opere uvrede koje je Vučić malo pre toga izrekao javno na račun evropskih parlamentaraca, te da će sve ostati isto.

Skraćeno: opozicija i njoj naklonjena javnost očekuju veći angažman Evropljana kada je u pitanju srpski politički prostor, vlast takve najave koristi da argumentuje tezu o obojenoj revoluciji, ali bi sa radošću ugostila bilo koga sa te strane, posebno ako daju neke pare.

Čini se da i jedna i druga strana, što je tipično za ovaj trenutak u Srbiji, preteruju: niti će Evropa doći da nam organizuje izbore, bez obzira što bi to bilo dobro za Srbiju, niti će više stizati bilo kakva lova kojom će vlast da krpi određene budžetske rupe nastale vanrednim korupcionaškim troškovima.

Ma koliko se svi trudili da rastumače ono što dolazi kao poruka iz EU – ta poruka je nekako sve vreme ista i važi za celo srpsko političko društvo: vi treba da se organizujete, da sprovedete reforme, da zaista uredite državu po principima vladavine zakona, da osigurate slobodne izbore, a EU će to da podrži, nadgleda i odobri, u krajnjoj instanci – ako za tim bude imala interesa.

Konačno, za razliku od onog perioda pre dolaska naprednjaka na vlast, EU i ceo svet je drugačije mesto, posebno danas kada se vode bar dva velika rata u komšiluku. Izgleda da nema mnogo vremena da se iko na ozbiljan način bavi “srpskim pitanjem”, posebno ako ono ostaje u granicama Srbije i ako nije pojačano pucnjavom sa barikada.

Zato svet ostaje nem na doduše “lažne” zahteve režima u Beogradu da se pozabave “srpskim pitanjem” u regionu, problemima na Kosovu i Metohiji i u BiH, zato ih previše ne tangira preterano nasilje policije nad demonstrantima u Srbiji. I kao što je početkom 2003. godine tadašnji premijer Zoran Đinđić neuspešno pokušao da zainteresuje “zapadni svet” za rešavanje “kosovskog pitanja”, pa je bio hladno ignorisan jer se taj svet spremao za invaziju na Irak i Sadama Huseina, tako je i danas slaba vajda od vapaja jer je svet zabavljen većim problemima.

RUSKO VRAĆANJE DUGA

Ipak, neke stvari se pomeraju sa mrtve tačke. Čak i oni mediji na Zapadu koji su hvalili Vučića po navici, kao najveći nemački tabloid “Bild”, danas pišu o tome da je možda koristio nedozvoljeno hemijsko oružje protiv demonstranata na protestu u Novom Sadu. Slika o Vučiću kao autoritarnom vladaru je već stvorena, ali to još uvek ne menja ponašanje Brisela, Berlina ili Pariza, čija velika vrata i dalje ostaju zatvorena za moguću alternativu ovom režimu. Za razliku od početaka SNS-a kada su toj partiji, presvučenim radikalima, bila otvorena sva vrata, sadašnja srpska opozicija teško i sporo dolazi do tog prostora i deluje da je to ono što još uvek drži “briselski spoljnopolitički nogar” stabilnim, a Vučića čini bezbrižnim.

Onaj SNS, u kome je Nebojša Stefanović obilazio ambasade po Beogradu i obećavao da će “kosovsko pitanje” biti rešeno za par godina (prema Vikiliks depešama) izgleda kao diplomatsko mezimče u poređenju sa današnjom opozicijom. Čini se da ljudi koji bi da smene Vučića, ako to zaista žele, nisu uspostavili prave kanale kako bi razgovarali sa predstavnicima diplomatskih misija u Beogradu, pa da zbog toga mnogo teže dobijaju prostor u centralnim evropskim prestonicama. Zašto je to tako, još jedno je pitanje za opoziciju, trapavu na polju diplomatije, mada u svojim redovima ima iskusne ljude sa značajnim diplomatskim iskustvom.

Na drugoj strani je Vučić koji primenjuje “protejsku strategiju” – menja oblike i priče, pretvarajući se na svakom mestu u ono što se od njega očekuje. On svakako nije neki poseban faktor van Srbije, ali uspeva da se umuva na različite događaje i koristi “bezobrazluk ulice” da bi se kretao na isti način od Amerike, preko Brisela i Moskve, do Pekinga i Japana. Njegovi odlasci u svet, kao i sve drugo što radi, što smo naučili za sve ove godine, ne služe toliko da bi uspostavio neke posebne odnose sa svetskim liderima, već on trguje sa njima kako bi se pojavio na sceni sa koje može da šalje poruke za “domaću upotrebu”.

Njegov susret sa Putinom u Pekingu nije značio ništa za Rusiju, ali je bio ključan za Vučićevog birača i familiju u Beogradu. Kada je prošli put “ruska CIA”, Spoljna obaveštajna agencija, objavila da Srbija maltene ratuje protiv Rusije naoružavajući Ukrajinu, odmah je obustavio prodaju oružja. Zato mu se ova ista služba, čiji je posao da širi dezinformacije i razvija psihološko-medijske ratove na globalu, odužila novom objavom u kojoj govori o planu EU za pravljenje “srpskog Majdana” 1. novembra ove godine, na godišnjicu pada nadstrešnice u Novom Sadu. Uzgred, kao produžena ruka paklenog plana Brisela pominje se i grupa nezavisnih medija, među kojima je i “Vreme”.

“ČETIRI STUBA I NE U NATO”

Dakle, kad god se učini da se zaklatio nogar na koji se režim oslanja u Briselu, jave se Rusi sa pričom koja bi trebalo, ne da taj nogar ojača direktno, već da to ojačavanje prebaci na Brisel. Jer, ako EU pravi obojenu revoluciju u Srbiji, to bi trebalo da Srbiju odvoji od EU, a ne da je gura ka “otvaranju klastera”. Stvara se novi spin i sada se očekuje da na to reaguju i Brisel i Pariz i Berlin – koji, razume se, znaju da je sve čista izmišljotina.

Domaća javnost u Srbiji, ona koja jeste za Srbiju u EU, propustila je silne prilike proteklih godina da sa diplomatskim predstavništvima velikih zemalja napravi bolje veze i tako otvori put ka najvećim svetskim prestonicama. Ta javnost je često ljuta na EU, na njenog i na druge ambasadore, kao da veruje da su nam ti ljudi nešto dužni i da nisu tu da bi ostvarili interese država koje zastupaju. Ona je često, sada vidimo, pogrešno pristajala na neformalne kontakte i komunikaciju, zanemarujući mogućnosti institucionalnog delovanja – na primer, nikada nije bilo sastanaka, zvaničnog i formalnog, predstavnika opozicije i ambasadora Kvinte u Skupštini Srbije ili nekoliko predstavnika Nacionalnog konventa, koji je jedna od najvažnijih partnera Unije u procesu pristupanja Srbije.

Ni opozicija ni domaća javnost, takođe, nisu u dovoljnoj meri koristili činjenicu da je mnogo stvari u Srbiji odavno internacionalizovano, da je Srbija od trenutka potpisivanja SSP-a država pridružena EU i da im to može u većoj meri poslužiti kada pozivaju evropsku ili vlade evropskih zemalja da više pomognu oko institucionalne reforme i uljuđivanja političke scene u Srbiji. Posebno sada kada je režim na političkoj nizbrdici i traži bilo koji način da bi prvo Vučića, a potom i njegove lojaliste, održao na vlasti.

I dok SNS na ulicama brani fotelje, Vučić “proziva” opoziciju i pobunjeni narod da na ulicama menjaju vlast, dok pravi dilove iza zatvorenih vrata sa svim centrima moći, optužuje političke protivnike da rade za strane sile.

Time režim otvara veliki prostor onima koji nisu za njega da deluju i da na pravim mestima, tamo gde su stubovi srpske spoljne politike, postave osnove za neku drugačiju, nadamo se bolju i učinkovitiju politiku. Da li će do toga doći, za sada, niko nema pravi odgovor, ali svi i dalje ponavljaju: “četiri stuba i ne u NATO”. Dok je tako, kome je u interesu da “menja” Vučića?